VAŠARSKE IMPRESIJE/odlomak/ – Jugoslav Nestorović

VAŠARSKE IMPRESIJE

Kad se sila sveta sjati, njih pogleda;
tad pomisle mečke: zbog njih vašar prave.
O, koliko, sveta! O, koliko, slave!
Zabrunda na kraju lanca svaki meda.

O, kolika sreća, da predstavnik vrste
iz gorstackih suma, ovde, bas on bude
i harizmom ličnom okupi te ljude
da se njemu dive, pljeskaju i krste.

Vašarske poljane na grozdove lice.
U svakome grozdu i doboš i zvečka.
Medju masom sveta brunda skače mečka.
A, cigo uz doboš pohvale joj sriče.

Oko njih se masa vrpolji i tiska.
Brundanje i doboš niz poljanu ječe.
Medi sad u slavu i daire zveče
uz poklike hvale mase koja vriska.

Cigo se lakoćom propeo na prste
i valceru korak, medi, ritam drži.
Uz poklike mase valcer je sve brži.
Meda sav u transu, a ljudi se krste…

(C) Jugoslav Nestorović

MOLITVA-/odlomak /Jugoslav Nestorović

MOLITVA

Sve u krugu istom nistavila crna
sve bolnije,misli melje zrvanj strada.
Poderana lezi na stotinu trna
dusa napustena i od zadnjih nada.

Spasi,Boze,svaku dusu iskusenja!
Te tanane niti vetru ne izlazi
i to cedo Tvoga otelotvorenja
umij Duhom svetim i k sebi potrazi.

Na puteve svetle izvedi je smelu
da koraca,leti i ispija srecom
velicinu Tebe u tvojemu delu;
pronese Ti slavu sa ljubavlju vecom.

Skloni sve te sene presvetlom ti rukom
i obasjaj lucom i poslednje kutke
kud odlaze duse zadojene mukom,
skrivaju u tami i tavore cutke…

(C) Jugoslav Nestorović

SKUPŠTINSKE IMPRESIJE/odlomak/ – Jugoslav Nestorović

SKUPŠTINSKE IMPRESIJE


Zašto, ne vidim vozove s krilima?
I avione što plove na vesla?
Što brodovi nisu na vrhu cilima?
Što, pastir ne beše, nikada, mi Tesla?

Muko života i moro preteska!
Ja hoću da vidim čuda nevidjena!
U meni mora da je neka grešska
u srcu i mozgu? Mana urodjena.

Ima li spasa? Za njime ja žudim!
Neću da budem ovo što sam sada!
Što moram nečemu večno da se čudim?
Da čudo budem želim od vajkada!

Pa nek`se drugi kad me vide čude.
A, ja ću sretan za spas duše njine
pevati svetu budala i lude
iz moga gnezda, večne pomrčine…


(C) Jugoslav Nestorović

LAPPLAND/odlomak/ – Jugoslav Nestorović

LAPPLAND


Njena put je nežna, glatka poput leda.
Svežina severa njenom kožom piri.
Iz kosa se njenih miris snega širi.
Susret smo dva sveta kroz njihova čeda.

Njeni svet je izvor iskonske čistote
Ljubavi i duša tajanstveno mekih,
Što poruku tovrca vremena dalekih
čuvaju, i danas, u liku dobrote.

Ja kročih iz sveta duša usred kala,
u kome sve grehom i zlobama vrvi.
Sveta sazidanog kostima, u krvi,
iz raskošnog dvorca svekolikih zala.

Njeni snovi sežu do toplina vatri
u beskrajnoj noći okovanoj ledom.
Nasmejanog čeda, zdelice sa medom,
da boljka ne nadje konak joj u šatri.

O snovima u mom svetu, ja nezborim.
Razumeti neće stremnje uzvišene,
bezdušja i pakost u odsjaju žene.
Osećam, pred njome na lomači gorim…

(C) Jugoslav Nestorović

TI ĆUTAĆEŠ SAMO – Jugoslav Nestorović

TI ĆUTAĆEŠ SAMO

Ti ćutaćeš samo. Utrnute studom
biće misli tvoje raspete pred zidom
natopljenim suzom.U tom času hudom
s nebeskih visina rasuće se hridom,

pala duša tvoja u milion zrna.
Jauk, vrisak bolni, nikad nerečeni
zamreće sa dušom kroz prostranstva crna.
Svi bokori snova pašće pokošeni

u baštama, koje sa predanim marom
gajila si, s dobom srelih nam pogleda.
U dubini duše ispunjene žarom,
i htenjima silnim da se mojoj preda.

Strašni bezdan staće izmedju nas tada.
A ti svesna njega, ipak, u tom času
koraknućeš napred na krilima nada,
sa prosutom suzom jecajem u glasu,

Da stisneš se opet uz grudi mi hladne.
Grudi sto su nekad brektale mi plamom.
Ti gore u njima. Sagore. Sad jadne
pepela su hrpe pokrivene tamom.

Isčeznu i zadnja iskra onog zara
sto grejaše silno duše nam i tela.
No prsima tvojim stari požar hara,
ti ljubavlju plamnom prožeta si cela.

Ti bi sad da voliš, nas, i onim delom
sto isčeznu, nekud, nestade iz mene.
Hoćes da nas imaš,u biću ti celom
živi uzvišena žrtva jedne žene.

Ja skrušeno gledam ponad tvoje glave;
pune nevericom, očaja što bridi,
u daljine morske nepomične, plave
i ugledah: dusa razbi se o hridi.

(C) Jugoslav Nestorović

Tebi, zauvek /odlomak/ Jugoslav Nestorović

JugoslavNestorovic

 

 

 

 

 

TEBI,  ZAUVEK

Oholost ti tvoja surovošću britka,
korbac ljuti biva  i tiranin crni,
mesto ruža sreće i nektara pitka;
prožimaju dušu: otrovi i trni.

Ti, u svetu svome bezdušja i boli,
dižeš vitke kule i tamnicu lednu,
zanešena žarom, saznanjem da voli,
hitaš strele ljute u dušu mi čednu.

Daj, prestani više, umoru na pragu
sa ranama teškim nemoćan,  gord stojim
i životom branim misao mi dragu:
Verujem zbog tebe uopšte postojim.!

(C) Jugoslav Nestorović

SKRNAVLJENJE – Jugoslav Nestorović

JugoslavN

SKRNAVLJENJE

Mučeniku, žrtvi oreoli sveti
u prah satrveni! Sve u kalu leži!
„Ko će sutra za te otadzbino mreti?“
Nad humom junaka grdoba se vrezi!

Zauzdajte sile mraka i čudesa
kroz krajeve ove krvlju roda pune,
rodu kome žrtve sežu do nebesa,
nedajte u sramu i kalu da trune!

Pod stegom junaštva i viteške časti
kroz vekove sto su krvavo i slavno
nosili nam preci; prestala su rasti,
pokolenja njina. Do nebesa sramno!…

(C) Jugoslav Nestorović

PESMA – Jugoslav Nestorović

PESMA

Svet se nemenja ni suzom ni pesmom,
one su samo krik nemoci nase;
sablasnih muka uvrezenih nesnom,
a nesni jesu jave sto nas plase.

Pesma je samo utociste zadnje
za dusu, koja odnekud zaluta
u vrtlog mutni i u zrvanj stradnje.
Pesmom bi dusa da pronadje puta

sa kama ovog sto se svetom zove.
Nju mami beskraj kosmicke sirine.
Jacaju njena krila pesme nove
i stih je svaki blize cilju vine.

Jugoslav Nestorovic

TEBI – Jugoslav Nestorović

TEBI

U nedrima tvojim spavaju proleća,
cvate nežne bulke, beli jorgovani,
mirisaće na te buduća stoleća
kao sto mirišu sada ovi dani.

Na lice je tvoje pala čeznja svaka,
dodirnuo pogled ustreptalog oka
a ti kao samog sunca vrela zraka
čežnja svakom jesi ko ponor duboka.

Ti, sudbina da si i strašni čas sudnji
svaka duša vapi, proklinje i ište,
i kolevka da si pohota i žudnji
i oltar, i odar, crno gubilište.

Sve pred tobom biva pokorno i verno,
ti osvajaš kao sila svih božanstva.
Duša ti se klanja pobožno i smerno,
opijaš je jače od svakog pijanstva.

Jugoslav Nestorović

DECI – Jugoslav Nestorović

DECI

Kad na razbojistu pre poslednjeg loma
moju dusu zadnjim ja celovom skropim
da uz siktaj munja i bubnjeve groma
umorne mi oci od zivota sklopim

ja to zelim samo.I u zadnjem dahu
istem snage malo,usrdno se molim;
pre neg`budem vracen zemaljskome prahu
rec mi zadnja bude:Koliko vas volim!

Da li cu rec naci?Ona nepostoji.
Svaka rec je mala,nistavna i bedna.
Moja ljubav iznad svake reci stoji;
nemerljiva stasom i bezmerno vredna.

No,vi cete znati,osetiti bilom
sve bujice moje,vulkane i lave
sto kljucase dusom i brektase zilom
mojom,za vas.I kad ponad moje glave

utrnu sve luce zivota i zvuci,
razmedja se dignu i sve moje zbrise;
dve suze na mome obrazu i ruci
zalog miru bice.Ja netrazim vise!

(C) Jugoslav Nestorovic

UTEHA – Jugoslav Nestorović

UTEHA

Kapaju sve rane mladjane ti duse
a ti kao melem privi miso`jednu,
crne horde sudbe dok zivot ti ruse
uzdas se u Njega,zadnju nadu cednu.

Za spas srca tvoga,za dan jedan novi
koga cekas dugo,nadas mu se,stremis,
drhtis sva u zebnji,zamiru ti snovi
kojima se branis,i u strahu nemis

zatecena mislju;da uzalud sve je,
da sila je crna i od Njega jaca
kad osetis obraz sto ga suza greje,
i beznadje strasno iza svakog placa.

I,opet mi kazes kad kosmare svladas
iscrpljena borbom koja dugo traje,
ti se dusom svojom casu spasa nadas,
Vera tvome srcu novu nadu daje.

(C) Jugoslav Nestorović

Sonet – Jugoslav Nestorović

SONET

Razlivaš se mnome kao vrela plima,
razdireš mi vene, damare mi plaviš.
Sa trenutkom svakim sve te više ima.
Nesnima kroz snove često mi se javiš.

Bacaš me pučinom beznadja i tmine,
i vapaj mi činis nemim i nejakim
dok nemoć me slama, gutaju dubine,
ja prestajem biti sa trenutkom svakim

kojim stižem dublje u bezdane vire.
Misao na tebe poslednja i sveta;
postaje mi luča večnosti u sjaju.

Horizonti novi predamnom se šire.
Besmrtnošću ljubav prema tebi cveta
i bokori njeni šumore u raju.

(C) Jugoslav Nestorović

TVOJE STRASTI – Jugoslav Nestorović

TVOJE STRASTI


Kada strasti tvoje bez medja i stega

kao oblak letnji provale u huku,

i bujice krenu sa najvišeg brega,

gromovi i munje besomučno tuku


i sve vatra biva , i požari besne

dok sile te žudnji tresu, nose, lome

tad i vasione postaju ti tesne,

ti beskraju stremiš i  času u kome;


dodirnućeš vise , u ponore pasti,

kroz virove proći i vrelinu žega,

u prah satrvena ponovo izrasti,

i još jednom ti ćeš biti iznad svega.

(C)  Jugoslav Nestorović