Category: Lepa Simić

Pesme meseca za 2018 g. bira Lepa Simic

255 пута прочитано

ODBROJAVANJE – Nena Miljanovic

U svemu
U čemu sam ti se nastajala na početku
Nestajem na kraju
Čilim
Iz rumene sumaglice u pet ujutru u junu
Kad se ko život rađa novi dan
I nova želja za mnom te budi
Budan
Ne prizivaš me više iz vrućeg sna
Rasanjenom
Ne tečem ti više krvotokom kao rekom bez dna
Svakom kapatkom
Ne ispijaš me više kišnu
Žedan

Gasim se
U zimskom suncu u tvojim mislima i prsima
Ni kao topline trag
Nema me u hlebu tvom nasušnom i pitanju
Da li je jela moja nezbrinuta daleka
Ne čezneš
Da mi disanje čuješ i glas
Ni rečju
Ne raspinješ me na slatke muke
Ni imenom
Ne zapinjem ti u grlu
I ne sapinjem ti košulju i kožu
Tesnu i vruću
Na misao o meni goloj

Ishlapila
Iz graške tvog ohlađenog muškog znoja
Žena sam koje nema
Trajem
Kao sećanje na sebe samu
U damarima pesama o nama
Koje mi slovo o tebi odbrojavaju vreme
U kom ću biti
Ostati
Nestati

 

COOKIE – Dejan Ivanovic

Duša mi je kaplja morske pene,
razasuta nad obalama.
U tamnim bespućima moje oči izgubljene;

Nasmešim se odjednom a ne znam kako.
Pogled mi se razbistri,
preleti spokojno, polako
po travi, zaustavi na cvetu ,
reci koja žubori .
Zašto, to ne znam,
pticu ugledam u zraku ?
Dok zamišljeno posmatram reku,
maštam o nama, o budućnosti;
Čekam,
a ti si daleko u izmišljenom svetu …

 

КЛАТНО САТА ЖИВОТ МЕРИ – Драгојло Јовић

Ко ми зором очи буди,
Док сањају старе снове,
Јер године што пролазе,
Не рађају снове нове.

Ја бих опет као некад,
Да ко лептир цвећу хитам,
Па да слетим где год желим,
Да ме има, да још скитам.

Ех, када би клатно сата,
Могло бар на трен да стане,
Па да сањам из младости,
Дане среће и радости.

Али сат је чудна справа,
Живот мери и кад спава,
Казаљка је живот цели,
Јер нам дан од ноћи дели.

И не куца свима исто,
Животу се често руга,
Кад казаљке уморе се,
Тад остане друг без друга.

Не будите зором мене,
Пустите ме да још сањам,
Да успорим клатно сата,
Што за врат нам живот хвата.

Па нек снови бар титрају,
Нек кроз вене крв појури,
Да пре сата зори стигне,
Лептир који к цвећу жури.

 

SRCE KOJE NE UMIRE- Vuškovič Nikola

Danas na Kosovu, sviću samo crni dani,
u muci i bolu, to su mnogi trenuci neprestani.
Sa njega odleteše sva ona jata pitomih ptica,
jer ne mogu da žive, od stalne pretnje grabljivica.
A grabljivice ne samo da na živo meso kidišu,
već se ostrvili na sve mrtve grobove
i kosti koje ni vazduh ne mogu da udišu.
Ostrvili se oni, jer ne zaziru od nijednog sveca,
misle da se dan, može pretvoriti u tamu polumeseca.
A sva tama tog sramnog i podlog polumeseca,
lako se pretapa u ništavilo rogatog sveca.

Tako tama sve veća, oko prigušenog ognja nasrće,
ali ne može da nabuja, pred zorom koja tek će da osviće.
Što je veća tama oko poslednje iskre koja u vatri tinja,
veća je i muka onih, kojima na tuđem telu,
sa nasiljem izgrađena je grozna i podla svetinja.
Svetinja niče na tuđoj zemlji, gde žele oni da se klanjaju,
a sve koji to ne sanjanju, podlo umore ili ih proganjaju!?
A zemlja kao i telo svako, što je teško ranjena danima,
još dosta snage ima, iako je ranjeno i njeno srce u grudima.
Još snage i ono ima, da se ne preda nikad tim poganima,
koji jedino zna, sve što je tuđe da pljačka i otima.

Ali čak i kad oni otimahu, tamo ono srce kod žute kuće,
iz njega rađalo se u starom, novo telo kao uskrsnuće.
Feniks to je bio novi, što ne rađa se po obliku isti uvek,
ali nikada ne zaboravi svoje staro biće, što je bilo čovek.
Dok oni koji za tuđe srce, već odavno se grabe,
i za tuđom krvi, kao duhovi tame stalno vape,
u njima svi ljudski otkucaji, gube se brzo i lako slabe.

Takvi nikada ovo srce, iz grudi naroda ne mogu izčupati,
jer svaka kap krvi u njemu, za svoje telo stalno će kap(lj)ati.
A svako ukradeno srce i neusahla krv u njemu,
rađa otpor koji prkosi podlima, jer u tome nema dilemu.
Sva ta krv kapaće stalno, kao što kuca i ono srce Johanovo,
jer i kada se iz mrtvih vrati, ono za Kosovo živi ponovo.

 

NEZAPISANI TRAGOVI – Slobodan Jevremovič

Pisao sam nezapisane tragove
kao nove – a davne –
kao nove – a sutrašnje –
vidim nestale sve prašine sa puta,
a zli su srušili fabrike,
straža je neka druga,
odavno drugi asfalt postavljen,
misle – brišu nezapisane tragove,
a ne, to ne, nikada neće …

Pisao sam
a kelner je opet doneo roštilj
na jako sunčanom stolu,
i leto je bilo, i bilo je toplo.

Pisao sam
pa daj još po jednu,
dok ljudi odoše svojim kućama,
i svi sem mene, i mrak je već.

Pisao sam divne tragove naše,
one asfaltne, prašnjave,
mermerne, travne, cvetne,
liftom pokretne, šinama okretne,
kišne, snežne, u holu neizbežne,
tragove usnule koji se bude
i ponovo sve ih radosno vidim,
pa pišem opisne,
pišem za nas.

Pisao sam, sve naše za juče,
za danas, za sutra,
i opet tako,
i opet,
ja znam…

 

SEĆAM SE TOG POLJUBCA – Milutin pločnik

Padale su blage kiše
I bio je školski raspust
Nežno si me zagrlila oko vrata
I poljbila me zadnji put.

Tog poljupca se i danas sećam
Jer više me ljubila nisi
Suznih očiju si se okrenula
I zauvek negde otišla si.

Otišla si iz mog života
Negde daleko, ne znam gde,
Dana dam plakao, godinama tugovao
I nikad nisam preboleo te.

Suze mi i danas kvase lice
Kad se setim tog poljupca
Od tog rastanka našeg
Nikad se nisam oporavio ja.

Rekla si mi da na rastanku nećeš plakati
I svoje si obećanje održala
Ali znam da si kasnije
I ti kao kiša plakala.

A, ja, plačem još uvek
I za tobom me srce boli
Jer, kao što smo sr voleli mi
Niko nikad neće da voli.

 

JELENA – kristijan Ilievski

Lepotice sa sijajućom plavom kosom,
i arapsim kafenim očima
ti što hodas po ulici tako
zanosno i ponosno kao
nikad.

Ti si me okupirala tvojim srcem,
tvojom svetlom lepotom,
i dobrotom.
Gde si sad,
što ne dođeš
do mene i da smo
zajedno uvek.

Gde si sada,
da te ljubim
u te usne rumene,
da ti mazim
tu kosu zlaćanu
Da te grlim toliko,
da te ne ispustim iz ruke.

Što te nema,
što ne dođeš
da se ljubimo
pod svetlom mesečinom
do beskraja.

 

Да сам твоја звезда мала – Даница Рајковић

Да сам твоја звезда мала,
И усидрена снујем на небу плавом,
Да ти пружим осмех златни,
И вечност проведемо шетајући сплавом.

Дрхти ми рука док Бога молим,
Да постанем звезда мала,
Да слетим у трошној кући,
На избледелом раму светлост пала.

Нека бродоломи оду далеко,
И немир напусти твој сан,
Да те будим у свитање зоре,
Док звезде плове у мирисни дан.

Да сам твоја звезда мала
И сваки минут у љубав претворим,
Да погледом отопим лед
И сећање на тебе у срцу створим.

 

NAŠE OČI NOSE NAŠE TAJNE – Jelena Djuraškovič

U srcu se rodi tajna,
srce tajnu poveri očima,
oči je skriju u pogledima.
Naše oči nose naše tajne.

Moje bi oči želele saznati
tajnu tvojih očiju.
Tvoje bi oči želele saznti
tajnu mojih očiju.
Znatiželjne oči krišom se pogledavaju.
Plašljive oči nesigurno strepe
nad svojim tajnama
i pogledima diktiraju
neveselu igru povlačenja.

Ohrabrimo ih.
Dajmo im malo bleska,
malo smeška.
Dajmo im sjaja za naša lica,
zaustavimo ih kad se sretnu,
dok iskreni kao deca
ne izbrbljaju baš sve.

 

БАБА БОРКА – Андреја Ђ. Врањеш

Смерну старицу сањам,
измаштавам детињство,
помало тужан,снен,
по пољу живота лутам,
тражим поглед њен.

Тежину живота је напустила,
руке прекрстила,
године не постоје,
сложила је живота све боје.

Тихо се  искрала,
пољубила ме  нежно,
споменула мајку,
упловила у снове,
отишла у бајку.

Пред њеном лепотом савијало се цвеће,
у грудима становала доброта,
сакрио сам је у срце,
да светли до краја живота.

 

 ЉУБАВ ЈЕ ПОЕЗИЈА – Љубодраг Обрадовић

Да избришемо бол,
желимо сад и ти и ја.
Нек живи љубав!
Љубав је поезија!

Наслони ми се на раме,
жељу да ти осетим у телу.
Волео сам те одувек,
и сад те желим врелу.

Зато, ухвати ме за руку,
да полетимо и у летњој ноћи
пронађемо смирај, своју луку.
Да ли ће и спокој после доћи?

Где је савршена срећа та,
коју сањамо данима,
а никад се не дешава
нама самима.

Само је гледамо на филму,
који се увек врти другима.
Док си ти, поред мене ту,
ја летим негде на небесима.

Мени се смешка принцеза,
док ти свога принца сањаш.
То нас живот сновима зеза,
и подсмехом у свести одзвања.

Делили смо и добро и зло,
а свако за се, имао је план.
Спавали нисмо ноћу,
а ево, свануо је тај дан.

Као да те јуче сретох,
тако брзо прохуја све.
Сад сам сам, као псето,
а нисам то хтео, не!

Смисао тражећи, вртесмо се у кругу…
Ја сам следио твоју сенку,
а ти си зрачила само тугу
и са осмехом поклањала ми сету.

Налазили смо се и растајали…
Да ли је бол растанка био већи,
од блаженства сусрета,
ка пољупцу жмурећи.

Срећу смо желили,
није да нисмо…
Али док смо још у љубави горели,
новчић се већ окретао, глава или писмо?

Исписали смо доста страна,
роман цео који исијава срећу.
Остала ми у срцу понека рана,
да је бришем никад нећу.

Увек се нешто иза брда ваља,
нови нас изазови копкају.
Оно што тебе сад забавља,
мени личи на издају.

Поклонио сам ти све што могу,
све што имам и знам.
Али тај вечни немир не могу
да уклоним ни у себи сад.

Зато, нек живи љубав!
Љубав је трагање и игра,
занос и нада, срећа и туга,
Сунце што са неба сија…
Љубав је поезија.

 

UPAMTI DOBRO – Marina Adanovic

Danima je razmišljala šta bi trebalo da preduzme i
živi drugačije.
Dugo je osećala maglu pred očima
i neki neobjašnjivi muk u grudima.
Odlazila i lekarima,
hranila se zdravo,
šetala i odbacivala crne miisli
što dalje iz vidokruga.
Ipak, ipak, mali crv sumnje
pogledao ju je pravo u oči
i otpevao :
” Dani su ti odbrojani.”
To je bilo ono najteže;
ma ko da je to rekao, ali ON?!
Lupila je vrata svesti,
zatvorila glavu jakim okovima i ..
spremila mali ranac
sa najneophodnijim stvarima.
Odlučila je :
“Idem do mora!
Nikada ga neću videti ako sada to ne učinim!”
Da, stopirala je,
vozila se u zaprežnim kolima…
snalazila se onako kako joj nikada nije bilo na pameti
da je moguće.
Ugledala je more!
Sela je na plažu,
posmatrala,
ubrala, usput, koju smokvu ili narandžu.
Plavetnilo vode i neba delovalo je bajkovito.
Zaspala je i probudila se tek sledećeg dana.
Tada je krenula polako
ne obraćajući pažnju na vreme.
Opet bi iskidala koju voćku,
pila vodu na gradskim česmama,
Potopila bi noge do kolena u more,
zatim ih ugurala u pesak,

legla i posmatrala dugokrile ptice.
Ništa joj nije bilo ni dosadno, ni teško.
Moram priznati, malčice se iznenadila
kada je shvatila da je i jesen na odlasku.
Izvukla je debelu duksericu iz ranca i
našla udobnu pećinu.
Da ne opisujem dalje:
ovo je bila najsrećnija godina njenog života.
Da, godina.. I još dosta sličnih nakon nje.
Samo se jednom usudila da potraži crva u tamnoj strani mozga;
upitala ga je oprezno:
“rekao si da su mi dani odbrojani..kada je zadnji?”
On je odgovorio ozbiljno:
“Upamti ovo:
Svakome jesu odbrojani,
ali koliko ih je,
ni pretpostaviti niko ne može.
Zbogom, draga, ŽIVIŠ ZAISTA!”

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60489

Za sreću – Lepa Simić

299 пута прочитано

ZA SREĆU – Lepa Simić Zh
Što nisam
besmrtno stablo masline
da nemam
prezime ni naciju
Iz svog jezgra
kao Sunce u krug,
toplinom
da zračim za sve ljude
isto
Okićeni rod na gtanama
maslinarima
da podignu ruke
visoko
Da me nije briga
za sva blaga sveta
samo da zrim
gde mladi ptići
odmaraju krila
a Mesec se
zapetim lukom
osmehuje
kraseći
plava mora.
 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57803

Pesme meseca aprila 2018 – bira LepaS

295 пута прочитано
Tišina – Dejan Ivanović

Tišina u koju sav pretvori se grad, kada spava,
postane transcendentna …
Kud buktinje da utihnu a preostaju tačkasta svetla,
raskošnog sjaja zvezda u buketu;
Čekajući zoru rumenu, elegantnu,
bacamo kroz prozore bombone na tramvaje
i mirišljave šapate jeftinih ruža,
bojimo na providnom jutarnjem platnu.
Sadržaj vrelog žamora leta
u nestajanju, omogućava rađanje
budućnosti, ovog gluvog doba;
Zadivljujućih oblika ideja,
opažanja zakrivljenosti svemira ;
Umesto milenijumskih snova …
Šetnja odlučnim koracima,
sustiže uporna razmimoilaženja;
Razdragane želje, opscena razmišljanja
minornim trenucima razdvojenosti,
bacaju senke na prijateljstva;
Rat i smrt ištu na bojišta.
Idolopokloničke suze,
izdajnički struje po ispucalom obrazu,
burama proteklog života;
U prolazu …

Pesma uvrštena u najuži izbor na takmičenju

povodom Svetskog dana poezije časopisa “Kvaka” 21.03.2018. 

 

 

Nije ti važno – Sanja Petrović

Nije ti važno kojim se jadima pokrivam

I kojim osmesima otkrivam.

Nije ti važno da li su mi sede

Nagrnule snažno

I da li se neka bora

Baš zbog tebe istične jasno.

Nije ti važno.

Ne spaja nas više

Ovo nebo nepregledno

Ni prekrajani oblaci,

Ni vetrovi kroćeni.

Ne spaja nas više

Ples sunčevog pulsa

Ni mesec, ni zvezde,

Ni zagrljaj senki pod Ajfelovom kulom.

Ne spaja nas više ništa.

Možda tek zalutalo sećanje

Izmaglicom obmotano

U svitanje.

POSVETA RASPUĆINU – Zoran hristov

Ja, starec iz Pohrovskog,
odrastao na obalama Ture,
sluga Božji, nepriznat od ljudi
i ove noći,
s’ kurvom postelju delim!
Ponovo su me, pijanog,
niz ulice Petrograda
cigani vodili do njenih vrata!
A mogao sam, nije da nisam,
mogao sam, noć da provedem
u postelji od svile,
među nogama neke od dvorskih dama
al, braćo draga, nije to – to.
S Bogom se, kroz greh povezujem
i milost od njega, grehom tražim.

S vašim sam ženama, gospodo,
postao deo vas,
dok deo mene, gospodo,
vi nikad nećete biti.

Ja, starec iz Pohrovskog
odrastao na obalama Ture
bejah prvi do cara!
Sipajte otrov u skupo vino
na jeftina sam odavno imun
otrov u njima mi ništa ne može.
Ja, ludi monah,
o kome pričate sa strahom u očima
prkosno čekam vaš metak.

Pucajte, gospodo,
Telo mi olovom napunite
da na dnu Neve
milost Božju pronađem.

Niste me voleli, buržuji!

© Zoran Hristov

 

Minuti – Mila Jašović
Nisi ti kriv
Jer si rođen na krilu žene
Voljen i kada udariš preko njene suze
Neopažene
Kapljice soli na okovratniku bluze
Nisi ti kriv
Jer su te učili
Da jače je ono što utisak jačeg daje
Da tačno je ono što dalje se čuje
Da vredi samo ono što dugo opstaje
Nisu ti dali da biraš
Da praviš kompromise
Da ideš u korak s idealom
Nisi ti kriv
Jer si naučen da sviraš
Gudalom koje uvek po istim žicama lomi se
Dijalog želja pretvori tren u godinu
Na putu do zvezda suviše trnja ostaje
Tamo ti čuvam tvoje ništa za trećinu od celog
Kada u mojim očima pronađeš deo
Koji nedostaje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57791

Pesme nedelje marta 2018 – bira LepaS

224 пута прочитано

LUTAK – Sanja Popić

Gde si to čuo da se na gvozdena vrata kuca,
Pa mi guraš pod nos ono u šta ni sam ne veruješ,
Al’ hoćeš mene da ubediš,
Moje oči da iskriviš,
I moju veru da promeniš.
Malo ti je,
Pa bi još i moje nade da sahraniš,
Pa tvojim lažima zapališ
Pa da se hvališ jos kako si ih ti vaskrsnuo.
Gde si to video da su sve žene iste,
U čiju si to laž poverovao,
Pa ne umeš da razlikuješ onu koja te je stvorila
Od one koja je pred tobom klečala.
U čije si to kosti zarivao nokte,
Pa mislis da sa svakog možeš kožu skidati
I bacati je u svoj lagum,
Da je tamo kao zatočenika čuvaš.
Ti, kralju moj ispod iskrivljene krune,
Kad ćeš više da odrasteš,
Zar ne znaš da se tako ne vode kraljevstva,
I da je kralj nekad i kraljica.
Ja mogu da ti zavadim čitav region,
I usput posadim kukute
i nateram da ih u čast pomirenja ispijete.
Ja mogu na uvo da ti tiho pevam,
A zubima jezik da oštrim.
Ja mogu sve, al neću, pašće mi kruna.

© Sanja Popić

Reka – Daca

Zelela bih biti poput reke,
brze i silovite vodene mase,
koja, kada zaprece je branom,
ne ocajava i ne roni suze u jezero.

Koja ne napusta svoje korito
kada joj preseku tok
i ne izliva se
kako bi svojim ocajem
potopila sve oko sebe…

Zelala bih biti poput reke
sto se probija kroz prepreke,
koja upornim rastvaranjem
na kraju srusi branu
i oslobodi sve svoje snove
godinama akumulirane…

Takvo nesto najmekse na svetu,
kao sto je vode dodir,
moze potopiti i razoriti,
bas sve…

Nevino nezna,
a opet, okrutno silovita.

Reka…

Njena priroda je i u nama samima.

Dopustam da me osnazi njena matica.

Osecam reku u sebi…

 

 

 

ONA – Jovana Damjanović

Ona je tako nestvarna,
Moje lično parče svemira
Izmedju korica knjiga dosad se skrivala
Istovremeno drska i nevina

Ona je tako čudesna,
Kad bi se smejala ili čak ljutila
Svakog dana sve čudesnija
Namirisana dozom opojnog ludila.

Ona je tako predivna,
I zakleo sam se, ostvariću joj snove
O, kako divna je kada spava mi na grudima
I plovi sa mnom daleko odavde, osvaja horizonte nove

Ona je tako bezbrižna,
Istinski sanjar dok god svet traje
Uvek misteriozna, neukrotiva i nemirna
Iskra u oku,koja snagu mi daje.

(C) Jovana Damjanović

 

Mučna tišina – Vuk Todorovic

Dugo sad s’tisinom
Trazim odgovor bucan
Zatvorena su vrata s’milinom
Ostatak mene je mucan
Sam,a soba ko soba
Ume da priblizi zvuke
Pusta kutija koba
Docarava muke

Zgrabili me brsljeni
Crna suma njene oci
Dusa i srce su otudjeni
Izgubljeni u noci
Dolazi da odvede
Onaj los san sto javom preti
Da je sanjam da me povede
Na svoj pakao da me seti

Dobro ja i lose ja
Podela su duse
Ne vide se dimne granice
Oko kojih se osecaji guse
Nove lutke su u glavi
Svrsen cin pogled prati zavesu
Sumnja pobedu slavi
Nesigurno srce je u kavezu

 

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57789

Pesme nedelje februara 2018g. bira Lepa S

235 пута прочитано

 

Ne postojiš IRMA …Dejan Ivanovic

Mislio sam da kao jedina,
skrivena nedostajuća reč,
tavoriš u gluvim kraškim bespućima;
Gde zima grubim dahom otima,
sjaj u očima čednim bićima.

Hemija zvučnih poljubaca,
bez sramnih ograničenja,
utiskuje vatrom između lopatica,
žigove otrovnih zlatnih trozubaca.

Stazom puste večnosti prizivane u noćima,
načelom udaljenosti od suštine;
Otkrivaš naličja tvojih moćnih tajni
sugestivnim znacima;
Dalekim, sitnim, nečujnim koracima …

 

Kolačić – Mile A.

Ooo kako si magnetična
sva kolačić
voću slična
nujnobujna
vragolasta obla čulna
slutim sočna
sva vrcava zračnooka
nježnobludna
slatkotočna…

Želja moja dal je čudna…
Taman da je uzaludna,
sretnem li te
poješću te
stisnuću te
srsnuću te
oduprijet se baš ne mogu…

Stignem li te lakonogu…

Ooo, neka je slava Bogu

 

In vino veritas – Nevenka Savić Alispahić

Danas je dan svetog Trifuna
dan vinograda i vinara
dan vina i gitara
ili, ako Vam je tako drago
danas je dan svetog Valentina
dan za zaljubljene
dan za ljubavnike
dan za ljubavi beskrajne
za ljubavi slatke i kratke
tajne i javne
i sve one koji vole
pa i one koji baš i ne vole.

Danas je dan za vino i istinu
i zato nazdravljam ovom kapi
crvenom kao krv;
Prvu čašu za sve ljubavi ma kakve bile
dugo trajale i dugo se opjevavale!
Drugu čašu za ljubavi davne
bez kojih bi kafane davno bile pozatvarane
bez kojih ne bi bile vječne pjesme ispjevane!
Treću, treću, treću čašu gorko-slatku
Tebi posvećujem i u Tvoju čast do dna ispijam
Tebi, moja jedina, moja najslađa, moja najgorča
Ljubavi bezvremena!

Četvrtu čašu i sve čaše sljedeće
piću bez riječi, bez posvete, bez zdravice
vino je prokleti detektor laži
i sakriti neću moći
da u meni Te ima više
nego što sam u sebi postojim
da još ti duša pjesme piše
da još te sve moje u meni voli
voli, a boli, a boli…

Danas je dan svetog Trifuna
dan svetog Valentina
zovite ga kako Vam je volja,
u to ime;
Zdrav svima!
Neka bude ljubavi, muzike i vina!

( 2017. )

©Nevenka Savić Alispahić

 

Oprosti – Slobodan Jevremovic

što nisam gledao listove kalendara
kako prebrzo piju godine protekle
i lome dobrote koje znali nismo,
udaljeni sasvim od nas što mi smo,
prelepi, predobri, ali razdvoj’ni neznano,
pa onda me od ove blizine daljina
zaposele misli i draga sećanja…
I onda pišem, i zato pišem,
za tebe dišem i za tebe znam.

Oprosti
što sunce ne videh od svetlosti jake,
unutar kruga novih života,
što tebe ne saznah kompletne lepote
pa onda tek sada si postala jasna,
najdivna moja blizino daljina.

Oprosti
što nadalje šetam stazama našim
i opet gledam gledanu sreću,
što mislim o tebi i drugo neću,
što sunca još tražim pod teretom vetra,
da saznam opet ono što znam.

(Bgd, 07.feb.2018)

 

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57787

Pesme nedelje Januara 2018, bira Lepa Simic

207 пута прочитано

ФРЕСКА – Миладиновић Сандра Мајра

Бар да ме лаже ко нико пре
да ме светлошћу умије
срце би куцало ко дечије
небо би било умилније…

И да ми прича о свету том
који ни сам не познаје,
али има машту ко ретко ко,
и зналачки се не одаје…

У одајама где маске носе
баш сви одреда што спавају,
па мртво море им није беда,
нек ми се вечно надају…

Али он тако умивен чашћу,
витез вечности у зао час,
макар морену носио собом,
однео вешто мој добар глас…

У онај чаши ко задња кап,
што усне не такоше ничије,
стрпљиво чекаћу Месечев знак,
ко фреска… да верник је открије…

А да ли ће онда он пожелети,
живот без краја, без лажи сан,
срце што куца као дечије…
Не, то и не желим никада да знам!

Миладиновић Сандра Мајра

DOBRO JUTRO – Sreten Kasavica

Dobro jutro, radnici.Dobro jutro, jadnici.
Da li ste svi zaspali, tako srećni, bogati?
Dobro jutro radnici!

Deca su na ulici, il’ u kladionici.
Šta ste to vaspitali, dal’ ste se zapitali?
Dobro jutro, radnici!

Osmesi na licima.Svi ste u kreditima.
Ko još ima posao, taj je dobro prošao.
Gde ste sad svi, radnici?!

Sve će vam obećati, pa se neće sećati.
Svi su vas naguzili, jer ste stalno puzili.
Dobro jutro, radnici!

Ne pomaže sindikat.Radnički savet, rođak, brat.
Jednom nogom blizu groba.Sad je dobar čak i Sloba.
Hej, nesretni radnici!

Para puni džepovi.Kuće, kola, planovi.
Srčka jače udari, čak i tu, u ludari.
Nema mesta, radnici!

Nije ti važno – Sanja Petrovic

Nije ti važno kojim se jadima pokrivam

I kojim osmesima otkrivam.

Nije ti važno da li su mi sede

Nagrnule snažno

I da li se neka bora

Baš zbog tebe istične jasno.

Nije ti važno.

Ne spaja nas više

Ovo nebo nepregledno

Ni prekrajani oblaci,

Ni vetrovi kroćeni.

Ne spaja nas više

Ples sunčevog pulsa

Ni mesec, ni zvezde,

Ni zagrljaj senki pod Ajfelovom kulom.

Ne spaja nas više ništa.

Možda tek zalutalo sećanje

Izmaglicom obmotano

U svitanje.

ЋУТЊА – Латинка Ђорђевић

А сад је доста.
Ћути
не реци ништа
све приче
једна на другу личе.

Уморна сам,
живот је празан,
попут реке тече,
боре јасно зборе
и ово вече.

Ћути,
откопчај кошуљу
баршунастој месечини
пусти бол из ње,
ако ме опет позовеш
нећу ништа рећи,
ни реч,
ни две…

© Латинка Ђорђевић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57129

Pesme nedelje decembra 2017, bira Lepa Simic

241 пута прочитано

ИВЕР – Драгослав Граочанкић

Хоћу да пањ поново саградим.
Сакупио сам безброј ивера,
али ми измиче онај последњи.***
Тражим га већ по невиделици,
знам да ћу га наћи пре сванућа
и да ћу једног дана рећи:
“Далеко му лепа кућа!”

© Драгослав Граочанкић

 

KLASIKA, NE SINTETIKA- Dejan Ivanovic

Zvuk klavira,

glasnik tajnih nemira,

uvek čežnjivo impresionira. 

Raspon nečijeg raskošnog glasa,  

gore i šume zatalasa;   

Kamerni orkestar,     

usklađen, kao sunčev vetar,           

lebdi, očaran kosmičkom širinom,                                            

jedne violine,                                                                                          

ushićene, prominentne, nad zvezdanom prašinom …    

 

Među Planetama putuju zvuci, 

čas nežni, svileni, pa odjednom podivljali, jauci …

Dok programirana mašina,

buku imitira. 

Menjao bih zvuk mašine,

njen sintetički kod, 

kad nema klavira, moćnog glasa, violine,

bar za stari radio, simbol topline…

Ili slušao opijen,                       

poeziju noći i more  tišine …  

Dejan Ivanović,

13.12.2017. Baroševac  

 

TRENUTAK SLABOSTI – MILE A.

Bljesak prohujalog trenutka
Priviđenje da je sunce sišlo u Boku
Na duši duboka brazda kajanja…
Tragovi su tanke žute linije u oku…

 

ДОЂЕ МИ… – ЗОРИЦА РЕЉИЋ

Дође ми
да напишем песму о теби…

Дубоку као море,
лепршаву као лист на ветру,
јасну к’о освит зоре.

Дође ми…
Али не бих…

Дође ми
да напишем песму о теби…

Бескрајну као свемир,
као кап росе ситну,
као чежња што буди немир,
као реч једну, битну.
Песму као мисао јаку,
радосну попут смеха дечјег,
што сумњу разгони сваку.

Дође ми…

Али, како
да у једну песму стане
све оно што код тебе волим?
И зато нећу.
Пустићу да живот
пише стране.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57120

Pesme nedelje novembra 2017, bira Lepa Simic

173 пута прочитано

APARTMAN – Slobodan Jevremovic

 

Ovaj cvet
čuvaj kao putokaz
ka novim susretima,
ka našim htenjima
i željama.

A tvoje srce gde sad da smestim
kad najlepšu tebe već imam sasvim,
a tvoju reč divnu gde opet da čujem,
ponovo, nežno, tamo gde milujem
ove časove lepote ćutanja,
ove minute divnih voljenja,
kada već imam sve reči tvoje,
one što leče kazane boli moje,
i tvoje ćutnje,
i tvoje…

Čuvaj taj cvet,
čuvaj svu našu javu
i samo naš sačuvaj san,
čuvaj to najsrećno sećanje,
na ljubav našu,
na apartman.

(Zagreb, 14.nov.2017)

 

KRAJ JEDNOG SNA -Dragojlo Jovic

КРАЈ ЈЕДНОГ СНА

Још првог јутра кад се пробудиш сам,
Кад из ноћне море прелиставаш сан,
До свести стижу све истине јасне,
Да све што је сијало сад лагано гасне.

Шољице кафе скуват ћеш две,
Једну за себе, другу за све,
Што на пут дуги за свагда иду,
Али себе не врате очињем виду.

Колико још треба потрошити дана,
Без драгих људи што су у рај пошли,
И док шоља друга лагано се хлади,
Питамо се где су и докле су дошли.

А кад све је прошлост, кише сузом капљу,
Заливају плоче што најдраже крију,
Шарени се поље ружа, хризантема,
Земља сад покрива, драге којих нема.

Само птице неке у оделу црном,
Прелећу и гракћу па поруке шаљу,
Џаба су вам сузе, не храните тугу,
Послужите почившем ту шољицу другу.

А уз свећу жуту стави цигарету,
Нек у пепео сиви она се претвори,
Можда души ближњег баш тај мирис треба,
Болест тамо више никога не вреба.

Целивај камен најдражег ти бића,
Па лаганим ходом крени путем својим,
Нама драги људи сад по рају шећу,
Душама нас чувају и желе нам срећу.

© Драгојло Јовић

 

NISAM ZA TEBE – Milovan Petrovic

Ja nisam devojko dečko za tebe
za tebe sviću plišana jutra,
moji su dani iz priče druge
i nikad ne znam šta nosi sutra.

Nisam ni čovek iz tvojih snova
mene su gazili život i vreme,
a ti si bila pod staklenim zvonom
i zato bolje zaboravi mene.

Mogu ti dati svu ljubav svoju
bogatstva nemam, samo da znaš,
da li si spremna devojko draga
ti meni nešto za uzvrat da daš.

Možda sam samo još jedan broš
koga bi rado na svom kaputu,
a kad ga imaš ništa ti ne znači
brzo ga izgubiš na svome putu.

Ti jesi lepa tu nema dvojbe
na prvi pogled pao bi svako,
ali si u duši prazna i slepa
i s tobom nije živeti lako.

Zato me pusti da idem dalje
po svome trnju, što život me vodi,
a ti već nađi bogatog tipa
koji će tvom hiru moći da ugodi.

Milovan Petrović

 

IZBOR – Mila Jasovic

Biraj te svoje misli
Istom preciznošću kojom bi zaručnika
Za čitav život izabrala

I istom verom kojom bi vernika
Među nevernicima
Pred oltar spustila
Da istinu besedi

Biraj te svoje želje
Istom spoznajom kojom prijatelje
Među licima licemernim
Za tugu i veselje
Okupljaš
Biraj ih kao što biraš
Za čiju sreću nazdravljaš

Kad ti je dato da biraš
Biraj i osećanja
Prihvati kada nadođu
Kao čuvari kapija duše
Poštuj ko učitelje
Ali im gospodari

Biraj te svoje dane života
Kao što biraš reči za ljude
U dostojanstvu uzdignuta
Budi kao svet kakav treba da bude

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57115

(Bez naslova)

217 пута прочитано

KRILA LASTAVIČJA

Grejem dušu
na suvom lišću
za potpalu
ustreptalih misli

Krila lastavičja usporavam
sabiram jesenji rod

Miriše naručje
žutim dunjama

Stihujem te oblakom
dok stražarim
čekajući

Lepa Simić

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/56315

Pesme nedelje Oktobra 2017.bira Lepa Simić

305 пута прочитано

PITA – Nenad Terzioski

Nudila mi je pitu za večeru,
vruću toplu zeljanicu.
Zamirisala pita meka na tanjiru;
nosila je belu kecelju.

Odmičem tanjir od sebe
a tražim joj oči;:
„Da l’ su zelene?”, pitam se.

Zamirisa vrat, iz grla
molećiv glas, postao sam grub
čini mi se…, izviniću se…

Beo stolnjak,
još jedno belo veče:
„Da li su zelene?

OD ŽENE JAČI – Nevenka A.

Kako je samo lako
biti od žene jači
srce joj nožem taći
po duši oluje prosuti

Kako je prosto
uzeti joj noći i
izmaći klimav oslonac
zidan od nade i sna

Posivjeti nebo i
zatamniti sjaj zore
zamutiti izvor
i presušiti more

Kako je samo lako
biti od žene jači
a tako teško biti ruka
koja će oblake maći

Biti zagrljaj u kojem se
svaka rana liječi
sigurno jedro stabilnog broda
u koje ne prodire mutna voda

Kako je lako a teško
biti ženin cijeli svijet
kako je prosto zgaziti
mali otkinut cvijet

ТАНГО И ВАЛЦЕР – Спменка Денда Хамовић

Пламти ти у оку уздах тишине и сања
И милују ме лахором лептири сећања
Трепетом крила мислима је покидана сета
Дрхте струне на позорници марионета

Ноћи ове немирне узбери цветове
Пупољају из душе страсни мирис зове
Обесхрабри мисао да не леди осећања
Да загрљај кô сунце из заборава грања

Замирисаних жудњом букет цветова предај
Лађару реке без извора у тишине загрљај
И утони у истине из душе слутњама
Измири муње да не грме громовима

Громове сакупи и у мислима сложи
На узбрдици осећања у крилу наложи
И танго из душе валцером замени
Корак усклади и уздах крви свени.

Ti – Marija Čikarić

Dala bih sve
samo da te vidim
kroz prozor mutnog stakla
Neznam da li sanjam
ili ne prepoznajem likove
Pitam se gde li si sada
kada sama sedim za
ovim istim stolom.
Ispijam lepotu iz male čaše
što mi rumenilo u lice šalje
Sedim i razmišljam
idem dalje.
Da. Sama sedim
i kroz mutno staklo gledam.

Marija Čikarić

Iščekivanja

Sve mi je ravno
sve svejedno
gledam dve prazne čaše
koje su uvek bile pune
dok je ljubavi bilo
Sećanja nebrišu se.
Sedeći danima u iščekivanju
da i druga ruka pruži utjehu
Kako bi želela noćas
da si pored mene
Milovati tvoje vlasi
uz čašu crnog vina
i zvuke violine.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/56307

Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 13 14 15 Next

Load more