- Ponovo zaboravljam – Bogdanka Rakić
- Uradi nešto aman – Spasoje Ž. Milovanović
- Jela – Miljojko Milojević
- Plač u duši – Darko Kolar
Vezom se belim jele okitile,
ponosne vitke, u kolo se viju.
Sve su se vetru milo poklonile,
ko da mu poziv šalju, da igraju.
U frulu momče da zasvira tako,
ko fijuk tihi što sada se čuje.
Uz prozor grana, takt daje lako
vetar to jele, tek dahom miluje.
Noć tiha posta, uzdah čuti želi,
tren večnost je njihovo preplitanje.
Složno se njišu ko šlajeri beli,
vetar sad ne zna, je li to igranje.
Pritaji se, baš ko da nešto čeka,
prikuplja snagu, znaju one mile.
Tako je to bilo od pamtiveka,
na vetrove šale, one su svikle.
Да је постеља небо,
а ти мој Анђео;
клекнула бих пред тобом
и признала љубав своју;
када би ти то пожелео.
Мирисала твоје руке
другачије од свих других,
и у ноћима љубави
чувала се за сан, за наше снове;
када би ти то пожелео.
Уплитала песме у риме,
кроз проседеле године твоје;
голубовима допустила
да семе љубави наше разносе;
када би ти то пожелео.
„Ходајући кроз јесење лишће
боје сунцокрета и мака,
испред светога Храма,
била сам ближа Богу; и теби,
јер си ме ти пожелео.“
© Снежана Драгићевић
Песма прочитана 14.02.2011. године у Клубу КЦК у Крушевцу
на песничкој манифестацији *О ЉУБАВИ И ВИНУ*
*
Ne može se gaziti
tek pokošen travnjak,
niti stopom gasiti
tek rođenog svica,
to sićušno biće
koje nam svetluca.
Reći ću im
zadrhtalim glasom:
ti si moja priroda.
Ne može suša
isušiti izvor
sa stare česme
gde smo pili vodu,
gde sam u vodi
tražio boju
tvojih očiju.
Gde se kap otegla
spojena
iz dva srca
kada sam
u šaci pokušao
da je nosim.
Ne dirajte
ključeve tajni,
gde u duši
stoje zaključane
uspomene naše
drage
sačuvane.
© Darko Kolar
Morao bi iz sebe
da isipaš reči,
magične i lekovite,
poput medovine.
Da se u mojim
procepima i pukotama slivaju
i prže posejano seme zla;
da prodiru u bit
mog raspršenog jezgra
i svojom snagom
ga sastavljaju od molekula.
(Raspršilo ga je tvoje nedelo!)
Morao bi da me voliš
znajući da u tebi vidim
neprijatelja …
Morao bi imati dušu
-čistu i mirisnu,
k’o prostrane šume
svete kedrovine
-da je udahnem
punim plućima
i prihvatim i tebe
i tvog nedela posledice…
Da ih prihvatim kao da su moje!
*
U mom oku utuljen je sjaj
-ona dečja naivnost…
I…
-Opraštam neverstvo.
Prihvatam tu ženu
i vaše novorođeno dete.
(A da ne osta noseća
ništa ne bih znala!)
Samo ne znam
gde da izbunarim
onu drugu sebe,
onu istu mene,
koja ti je više
no samoj sebi verovala!?
Glavu sam za tebe dala!
“Ljubav kad je iskrena i duboka,
lako prašta…“
Ali ja nisam Andrić i mislim da:
“Ljubav kad je iskrena i duboka,
ne čini svašta…“
© Vesna Dimitrijević
Na proplanku iznad sela,
ispred šume i bokora jorgovana,
stasala je, zimzelena, vita jela.
Ispod njenih gustih grana,
u svežini njenog hlada,
vezak vezla pastirica Jela mlada.
Vez’o sam joj slatke priče
o ljubavi što iz mladog srca niče.
Zanesena u svoj vez
gledala me s čežnjom vrelom
a na platnu snežno belom
širio se veličanstven rumen slez.
Jesen stiže: magle… kiše…
Ispod jele ne ljubi me Jela više!
Moja Jela, moja ljubav, čežnja, nada
vratila se u svetlosti velegrada…
Joj, uh, ah, što boli,
što srce strada
pastirica kad se voli!
Kad se ljubi pa izgubi
u sivoj džungli velegrada…
***
Ej, taksisto, kočijašu,
gasi tadžu, gasi gas!
Ne vozi me u velegrad,
već u krčmu staru našu
da utulim gorki jad,
u vinu da nađem spas…
In vino veritas!
© Miljojko Milojević
Čuvam ga od bolesti i štetočina,
Od raznih ala,
Boga molim da ga sačuva
Od grada i oluje,
Od raznih zala.
Ako mi nebeske aždaje ipak,
Istrgnu kalem iz moga života,
Moga srca i mojih ruku
kalem će da se osuši,
tada će za kalemom nastati
veliki bol i tuga u mojoj duši.
Slutim!
© Zvonimir Zvonko Gilić
Na vinograde rasutim po Fruškoj
Slećem
Na
Bogatstvo lepote loze
Uredno vezane
Lepo srezane
I
Šetam među
Lejama diveći se
Rastinju koje na čokotima grca
Noć
utihnula govor
usnulih misli
gledam
na licu pokreti
prolaze
u tihom hodu
ka buđenju
topline kojom prekrivam
usne razgovorom
bez reči
dodirom govorim istinu
neskrivenu
povojima glasa.
© Branka Zeng
božanskih znakova
… kada se zvezde
ipod mesečevog luka
u jata skupe
bliskosti slute …
osećam
pred jutra rana
svu snagu tvojih misli
kada tvoj san
u moj zaluta
nežno
milujuć sećanja
nikada
do kraja prekinuta.
Noć klizi
nečujno tiho
u nama
sve je ostalo isto
beskrajni
okean vremena
kao zvezdana pučina
bezglasnih valova
sudbinski pluta
na nebu punom
božanskih znakova
ipod mesečevog luka
neću da znam
kraj koga se budiš
i ko ti u jutra rana
ispija
ćutanje sa usana.
© Zorica Brkić
Napiši mi
Prostri mi slova
Piši mi
© Aleksandra Mladenović
Izgubila sam se
u nemačkoj književnosti,
a neko mi je rekao
da su Man i Gete gubljenje vremena.
Onda sam to vreme lepo izgubila,
ali neće me ni jedan sanatorijum,
kažu:“Vama nema pomoći!“,
a kao da oni nekom pomažu.
Nebo je prepuno jadikovkama,
gde misli da smestim?
Svakog dana koračam, put izmiče,
pejzaži su isti, ponekad to i primetim,
ali brzo zaboravim.
Mislim da je tako, nadam se
i želim da potrčim u tvoj zagrljaj od pene,
da se rodim kao more i da ti zaplivaš,
ili možda kao brod.
Ne, onda bih se nasukala.
Ponovo zaboravljam,
valjda je to strah;
možda od mesečine ili srpa oštrog.
Kad se uplašim,
ja zažmurim i otvaram oči
tek kada se Mesec napije moje ljubavi,
postane mek i udoban kao krevet
i ja se ispružim na mom plavom ćilimu,
ne osvajam jer sam osvojena;
prelivam se kao čokolada i stvaram novu planetu,
za jedan dan, za jedan život.
Planeta liči na tebe,
slatka je i topi se na jeziku,
kisela je kao voda sa limunom, moj užitak.
Počinjem da štucam i ti se smeješ,
zabavljaš me i ja se smejem, i palčem,
i ti ne znaš, a možda ne znam ni ja.
Šapuće drveće i reke se došaptavaju,
gde je taj most?
To je naša duga.
Ljubavi, poljubi me, izvadila sam svo trnje
i pre no što zaboravim, nahrani me.
Tužna sam kada se probudim gladna.
Tužna sam bez tvog mirisa u kosi.
I kada ne čujem zvuk tvojih koraka u meni, tužna sam.
Strah da kratkotrajni zaborav ne dobije večni život.
© Bogdanka Rakić
Једнога дана…
иако је одавно то било
по коби још га памтим…
јато црних птица небо је прекрило
и дуго, дуго њиме је кружило.
А у подне
у очи су се моје сјатиле,
и у подне
сутон је у мојој души завладао.
Тог поднева
у мени су гнездо свиле.
А једна птица,
грабљива и од свих већа,
та једна птица
судбина моја или несрећа,
на моје смирене груди је слетела
и клепћући крилима их је кљувала…
док до срца допрла није.
Једнога дана…
иако је одавно то било
по коби још га памтим…
сунце се у зениту безнађем угасило
и завладао је неки сладуњави мир:
црне птице су се разлетеле,
окончале су пир.
Једнога дана…
знам да ће далек бити
али због коби морам га доживети…
у души, у угашеном оку, у искљуваном срцу…
црни птићи црних птица ће се излећи
а ја ћу трпети њихове канџе и кљунове
и пиштаћу, пиштаћу…довека…
уместо њих.
© Дуле Р. Пауновић
Crveno vino crvena zora
Crvena kora vinove loze
I belo vino i vino roze
Vino ne vara vino opija
Vino je melem vino nam prija
Vino nas hrabri kad spava draga
Čašica vina vraća se snaga
Vino i bure i zlatni dud
Popiješ čašu praviš se lud
Čokot i grozd srcu je drag
Vino je mag kad se svetkuje
Vino opija a pesme bruje
Nazdravi kume natoči vina
Srcu milina kad grožđe rudi
S vinom se živi s vinom se ludi
Za litru vina litru pesama
Boginja vina Boginja dama
Čaše se lome rumena lica
Crveno vino dušu golica
Sa čašom vina bolje se spava
Sa čašom vina vedrija glava
© Jovan Mihajilo
razumeš
ne razumem
šta sad ne razumeš
ništa ne razumem
je l razumeš da se ti meni nemoguće mnogo dopadaš i sve to mnogo je daleko otišlo u apsolutno je otišlo
ne
kako ne
pa evo sad ti kažem
ti se meni nemoguće mnogo dopadaš i sve to mnogo je daleko otišlo u apsolutno je otišlo
je l razumeš sad
da
e
i sad
nekako sam ja tebe zamislio tu nadohvat mene da budeš vazda
kako to
lepo
ja se probudim i ugledam tebe prvo tako sam ja to zamislio
dobro
e
i isto tako ti mi namigneš ujutru
ili kad se već probudim
i uštinem te i znam da si stvarna
razumeš sad
razumem
i sad da bih ja taj svoj takoreći dečački san ostvario ne bi bilo loše da ti pričaš sa mnom nekako
o tome
ili o poluosovini za fap na primer
e
to ti ja pričam
a ti naravno opet ćutiš
i ja se osećam kao da pričam sa samim sobom
kako si spasoje
hvala spasoje dobro sam spasoje
šta ima kod tebe što bi naročito i ponaosob istakao
pa eto
poluosovina za fap polovna malo prešla
volim
pa kako ti je
pa dobro mi je
malo me probada u levu stranu
al ne znam da l nije od promaje kad nisam nosio unterciger
i stomak me muči
mora da je od one ovčetine od pre neki dan mnogo je bilo i hladnog špricera na topao stomak i nešto mi žao dabome a ne znam šta tako je bilo
ne možes da me voliš
pa nego šta mogu
pa kako možeš
pa šareno mogu
i uradi mi nešto
vidiš koliki sam
uradi nešto aman
otkud znam šta
zaljubi se u mene
dok cepam drva na primer skuvaj kafu posle opet će zima da ubodem želju da se ispuni ako si stvarno vila od mene se ne krila
nemam pojma
eto sad sam ti rekao i odoh a ti vidi šta ćes sa mnom
il me gurni u moravu da se udavim ko čovek onaj vojvoda prijezda samo sam
eto to ti kažem
mila mila
© Spasoje Ž. Milovanović
крај Мораве што јој поља доји
успомене за њу ме везале
и најлепши осећаји моји.
Ја сам рођен у Србији, брале
крај Мораве што јој поља доји
успомене за њу ме везале
и најлепши осећаји моји.
Ја сам рођен у Србији, роде
хранила ме шумадијска жита
са извора пио хладне воде
мила су ме моравска корита.
Ја сам рођен у Србији, друже
испод њеног слободарског неба
част и понос ту на образ служе
а са другом делиш кору хлеба.
Ја сам рођем у Србији, куме
борио се против душманина
скривале ме густе српске шуме
као некад Старог Вујадина.
Ја сам рођен у Србији, секо
и остаћу где су моји преци
поносан сам јер овде сам неко
ту су моји заштитници свеци.
© Зоран Христов
Сиви плочници „Велике Јабуке“
гледано кроз диоптрију ленонки
претварају се у боју крви.
Ту боју не могу
испрати ни водени топови
њујоршких комуналаца,
ни зуб времена
из лабораторија протетике
-сенка у крилу науке …
један човек
издалека
гледа убиство
другог човека, трећи,
четвртог,
од петог је аритметичка прогресија
нарасла до бројанице
млечног пута
ту настаје оптичка варка,
да ли је све велики прасак
ил вечна музика …
© Небојша Лапчевић
Hladnoća se preko noći ušunjala
i otpočela svoju vladavinu
praveći useke na kori drveta života.
Mešaju se uspomene i želje…
Tri grada, tri reke i jedan čovek.
Pomodrelo nebo, klizav put
i planinari koji ne beže pred odronom.
Misle da mogu protiv sudbine.
Stradalnici!
Svetlost je pobegla na vrh svoda;
čarolija koja im se vraća da bi iščezla.
O, nezasitosti!
Sažeži srce da bi oživelo.
Tri grada, tri reke i jedan čovek.
Koraci bez tragova
i ljubav nad ponorom.
Gordo stoji pokisla Omorika.
Lavirint se izgubio u Lavirintu.
© Bogdanka Rakić
Te
U šake uzimam vagam
Otkidam na kolena u pesku padam
Od neke sreće u meni
O
Kakvog li slada iz bobica
U ustima dok ih jedem
Curi mi niz bradu
I
Rukama smelo brišem
Rukavom od košulje bele
Srećna ko dete
Pa
Suncu se okrećem
Obraćam zahvaljujem
Za datu slad
© Ljubica Vukov-Davčik
Kišovit dan
ponovo sedim
u samoći sam
nemir od ljudi
u mojoj glavi
a ponovo glad
njime se hranim
a sit mozak
lenj i star
Ne čujem jecaj
ne čujem taj
umorni plač
rečne suze
voda nosi
a tvoje telo
usijan mač
ja volim
tebe tako
žarko želim
Baciću klupče
što mrsi mi dušu
neka se kotrlja
složiću kocku
razbiti tugu
ipak ću tražiti
ljubav drugu
© Darko Kolar
Ситан Божији створ
Вредан као мрав
Мучи се кроз живот
Ал остаје прав
Путник бројних стаза
И трнастих богаза
Са пуно страсти и љубави
Лебди кроз васељену.
На застави Српства
И крваве историје
Сагореле наде
Али чисте вере
Остаће на бранику
Своје отаџбине.
© Живомир Миленковић
Коментари