Category: Lepa Simić

Pesme nedeje u martu 2017g.bira Lepa S.

30 пута прочитано

Nije ti važno – Sanja R. Petrović

Nije ti važno kojim se jadima pokrivam

I kojim osmesima otkrivam.

Nije ti važno da li su mi sede

Nagrnule snažno

I da li se neka bora

Baš zbog tebe istične jasno.

Nije ti važno.

Ne spaja nas više

Ovo nebo nepregledno

Ni prekrajani oblaci,

Ni vetrovi kroćeni.

Ne spaja nas više

Ples sunčevog pulsa

Ni mesec, ni zvezde,

Ni zagrljaj senki pod Ajfelovom kulom.

Ne spaja nas više ništa.

Možda tek zalutalo sećanje

Izmaglicom obmotano

U svitanje.

 
ЋУТЊА –  Латинка Ђорђевић

А сад је доста.
Ћути
не реци ништа
све приче
једна на другу личе.

Уморна сам,
живот је празан,
попут реке тече,
боре јасно зборе
и ово вече.

Ћути,
откопчај кошуљу
баршунастој месечини
пусти бол из ње,
ако ме опет позовеш
нећу ништа рећи,
ни реч,
ни две…

 

 

PESNIK (ja) – Zoran Hristov

Ja,
pesnik ljubavi i života,
obaveštavam vas, dragi moji
da sam juče,
posle susreta sa njom,
umro!
Ne jednom,
umro sam više puta
a evo, i danas mrem
dok se prisećam
kako mi je srce, juče,
kucalo kao da mu je poslednji put,
dok me je gledala
prodornim plavim očima.

Ja,
pesnik života i smrti,
obaveštavam vas, dragi moji
da ću sutra,
kad budem sreo neku
sa kikicama poput Lolite
i u prolazu osetim miris njene kose,
umreti još koji put!
Umiraću za njom
sve dok mi miris parfema
bude golicao nozdrve
a ja zatvorenih očiju
hodao ka nekoj trećoj
da bih umro zbog njenog osmeha.

Ja,
pesnik, ljubavi i smrti
umreću onoliko puta
koliko pesama budem napisao.

 
Onako, iz inata – Branka Zeng

Razlivam boju na platnu
nijanse život beleži
bore na licu one kraj oka
u uglu usne drhtaj
i stisak ruke
pritiska
na grudi do bola
izvijena leđa pod teretom.

Nosi vetar ravnici
milovanja neposejanim
brazdama oranjem
obeležena ožiljakom
da se raspoznaje
od drugih je ostavljena.

Na putu
raspoznajem trag
koji se sliva
iz bezbroj reka
svetlosnih odsjaja
srebrnih mesečina
iz mraka.

Dugu bih da naslikam
tu gde je nema
da postoji iz dana u dan
koji ostaje u svesti
da traju boje
uprkos praznini.

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/54258

Pesme nedelje februara 2017g. bira – Lepa S.

37 пута прочитано

Žubor noćnih voda – Mirko Popović

Čuješ li, sestro
Sve što jesmo uvijek smo
Samo priučeni
Od krhkosti naše
Sve je stamenije

A nešto ispisuje u nama
Da je kroz nas protrčao život
Kao da ne čuje kako
Za riječima čeznemo
Kao da ne čuje vode što noćas
Strašnom govorljivošću grme

Nitko ne urliče, to se glasaju puti
To se u nama, brate, trijezne
Umorni putnici
U vodama koje ne razumijemo

Ali, sestro, zašto s nemirom
Umjesto sa snom
Galopiraju rijeke
Kao da se vraćaju svojim izvorima
Kao da kosti zemlje pucaju
I s kovitlacem zvjezdanim umirem

Ne umireš, brate (kamo ćeš
Ne otvaraj prozore), ne možeš
Osmisliti opsjenu iako
Strukturi harmonije ne izmiče
Ona je neisplakan zaborav, cvijet
Koji nitko ne može ubrati
Koji nas na ušću čeka

 

СЕОСКА ЕЛЕГИЈА – Драгиша Павловић Расински

Док минулим добом у мислима скитам
и листам сећања која ми се роје,
са болном се чежњом носталгично питам,
куд се деде село из младости моје.
Давно већ од долме куће не постоје,

дрвено корито где се беба брчка,
нема оџаклије, у црепуљи проје,
ни земљаног лонца где се купус крчка.
Опустела поља, шуме и ливаде,

нема белог стада, коња ни волова,
не чује се песма пастирице младе,
к’о некада изнад брда и долова.
Нестала су прела, посела и слике

у ноћи кад сунце на починак оде,
кад одјекну звуци старе хармонике
и заигра коло што га млади воде.

Нема воденице, ни воденичарке
о којој је сваки млад помељар сниво
да пољупцем скида од брашна јој шминке
и милују груди, беље него мливо.

Утихнуле деде што децу на крило
ставе па казују бојеве витешке
из времена давних и како је било
кад су прошли целу Албанију пешке.

Ни славуји нису ко некада више,
нестало им оне у песми лепоте,
певају све ређе и некако тише,
ко да су од туге променили ноте.

И све да нестане незнано некуда,
што би срце моје пригрлити хтело,
да остане само земље гола груда,
живеће у мени моје родно село.

 

 

GROZNICA – Vuk Tpdorović

Zasto nosim u grudima svojim

oko srca i uma crne plaste

gde god krenem gde god se sklonim

moli tisina da joj otvorim

Obicne zelje vise ne zelim

Slavlje,mir novac i moc

radost bi bila da likom se stvori

iz topolog doma u hladan moj

Kada noc mi veceras dodje

radosno docekacu mrak

doletece njena sen

na krilima proslog sna

Primice me u svoje kute

u mojoj kuci gde se skriva

mracnom siluetom ce mi kasti

gde budemo bicemo sami

Kada noc mi veceras dodje

ne ce kucati na vrata

neka traje koliko hoce

video sam svetla gledacu mraka

Pazljivo,tiho

praznih ruku ne ce uci

donece mokar san i hladnocu

i groznicu mojoj dusi

Zasto nosim u grudima svojim

oko srca i uma crne plaste

gde god krenem gde god se sklonim

moli tisina da joj otvorim

Obicne zelje vise ne zelim

slavlje,mir novac i moc

radost bi bila da likom se stvori

iz topolog doma u hladan moj

 

 

ЗАВЕТ – Mиладиновић Сандра Мајра

Бићу срећна ако успем,
да од срца што не куца,
створим једно бурно море,
што путује без каруца!

Ако једном попут сенке
смуцам се васцелог дана,
и још успем да сусретнем,
себе саму испод длана…

Зацело ћу одолети,
попут птице плавом небу,
тихо крила опружити,
да ми звезде не назебу!

Сигурно ћу упознати,
дворе оне што се светле,
над облаком гнездо свити,
са капима родне жетве!

И тебе ћу запамтити,
мило моје да не бледиш,
светковину прославити,
да ме навек верно следиш!

Завет даћу свакој муци,
од живота живот што је,
да зле речи не омету,
гране кршне и упорне!

Створићу се сред метежа,
корачаћу усред муња,
запловићу с’ журном реком,
да из срца љубав куља!

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/54255

Pesme nedelje januara 2017g. bira – Lepa S.

28 пута прочитано

SNAGA – Milka Vukić V.

Malo lice rumeno
Ukrasava dete usnulo..
Zraka sunca ga zadirkuje
Caroliju ozivljuje..
.
Sirok osmjeh se izmami…
Sneno lice poljubi..
Andjeo Gospodnji prilazi
Radost cedu da podari…
.
Postoji li vece srece
Od pogleda novorodjenceta….
On je snaga ovog sveta…
Nasa ljubav najveca!
ИЗДАЈА – Зорица Шошић Максимовић

Казуј мајко сину своме
Да су му корени
Са Косовског Поморавља,
Да је рођен
Поред Биначке Мораве,
На међи Дуњишта
и Јасен ливаде,
Да је његово село П а с ј а н е !
Одолело Турцима, Бугарима,
Арнаутима, селило се није,
Већ је своје редове,
Све гушће и гушће.
Гледало да збије.
Прихватисмо Шиптаре,
За браћу!
А браћа нам нису,
Та браћа, заменише хришћанство
За ислам.
Издадоше веру своју,
И све што је српско.
Заменише свете цркве,манастире
За џамије,
И уместо Богу , клањаше се алаху.
Та наша браћа, славише славе,
Светог Николу, Светог Јована, и
Све свеце православне,
Издајнички сакрише иконе свете,
И прођоше у муслимане.
Заборавише своје порекло
Па јурнуше на све што је српско,
Ж е д н о!!!,
Да се српске крви напију,
Да нам још не рођену децу побију.
Отеше нам њиве и ливаде,
Посекоше шуме наше,
Направише обруч од шиптарских села,
Заузети Пасјане немогаше.
Сад Пасјане пркоси њима,
Гаји српску децу,
Чува своју веру,
цркву, иконе драге,
Слави славу,
Све што је свето,
За српска покољења.
СЕЛО РОДА (Тараш) ТАТЈАНА Ђ.

У нашем селу деси се згода
и плану љубав између рода.
Oзбиљне намере показа своје
мужјак без мана, лепи Првоје.

За трен окупи дружину стару
са раним пролећем…испроси Мару.
Мара пристаде истога трена
беше до звезда заљубљена.

На гозби оркестар врабаца свира,
прелећу званице поља кромпира.
И сасвим случајно краљевским летом
причу о себи проносе светом.

Пером се ките чланци о пару,
насловне стране сликају Мару.
У село Тараш путеви воде
навире народ да види роде.

Године среће заједно броје
драга нам Мара и драги Првоје,
Ти мили путници небеског свода
што гнездо свише у селу рода.

 

ЕХ ДА БЕШЕ САН – Драгојло Јовић

Сањао сам ноћас путеве беле,
Завејане снегом промрзле и неме,
Што чекају да прође колона,
У колони санке и на њима она.

Окићена цвећем ко ливада мајска,
Та колона моли за њу врата рајска,
Ал’ на крају пута чека земља жута,
Прекриће свог госта уместо капута.

Капљу сузе вреле на том месту туге,
И најдражи знају, крај је њене пруге,
Сад у рајском насељу нека нађе мира,
С молитвом у песми Божијих пастира.

Док с ковчегом тешким предају је Богу,
Бачен грумен земље одзвања и јечи,
Куд то за навек нестају нам душе,
Зашто смрт нас иште, а време не лечи.

Зашто нас и даље као децу лажу,
Да време све лечи и данас нам кажу,
Пробудих се ал сан није био,
Ех, да беше среће да сам само снио.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/54251

Неке од мојих песама спремне за нову збирку – Лепа Симић

31 пута прочитано

А БОЛ ЈЕ БОЛ – Лепа Симић                       

Нема више оног плама
у очима
ни свилених лептирића
да ковитлају као извор
нашим венама

Далеко смо-а ту смо
мимоилазимо се
у тражењу себе

Страхујемо од сутрашњице

Наручја празна
руке не грле
губе нам се погледи

А бол је бол

Нико ничију не може да омеђа
и нареди
докле је чија површина плакања

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/53408

Pesme nedelje u decembru 2016 – bira Lepa Simic

37 пута прочитано

Tri tačke i upitnik – Zorana Jovikic

Mislila sam da si drugačiji,
kao i da ne možeš biti svačiji.
Osmeh tvoj mi je pričinjavao radost,
godine tvoje su me vraćale u ranu mladost.
Vrcavost i veselost tvoja,bojili su život moj,
ali ipak ispade da bih ja tebi bila samo broj.
Ni drugarstvo da prihvatiš ne znaš,
pitaš se zaljubljenost to li je,samo to znaš.
Previše si okrenut sebi da bi mario za druge
i nekome doneo i sreću umesto sramote i tuge.
Zato ovde ne mogu da stavim zapetu,
ali tesko mi je da stavim i tačku.
Nek ostanu tri tačke i upitnik,
kao podsetnik da uz tebe nisam bila važnija i drugačija,
ali ne brinem,jer ipak neću biti svačija.

Zorana Jovikic

 

GRANA – Milka Vukic.V.

Prigrlila grana lahora
Kovitla je na sve strane…
Poce cesto brzinu da menja:
Lisce kida I odnosi…
Misli grana- lahor zeli da je preplasi.
.
Suze si sabira – njima ga  umiva…
Kao brata rodjena…
.
Bol je prelama…
Uzdah joj se otkida…
Drapa deglo  iz ocaja…
Vjeruje u svitanja…
Slepo uverena da ce popustiti…
Lahor ce „lahor  ostati“.
.
Dosle  hladne vejavice,
Sasusise se kosti njene…
Grana bez debla, bez lista svoga….
Suharak postade bez razloga.

 

Godine nakon…Svetozar N.Popovic

Tiho ko troma tišina

Obilazim puste ulice zalađa

Hocu opet da budem istina

Na izvoru novih uviranja

Hocu tiho u tišini sjenke

Da se nadam s kraja na početk

Da se skrasim kraj potonje humke

I zagrlim izgubljenu nadu

Neću pokrov od tuđijeh suza

Neću lelek ni plakanja tuđa

Treba spremit sva moja nadanja

Moju prošlost u moja stradanja

Lelek čujem leleče vrijeme

Okolo je naslon za bunjišta

Otišlo je i povratka nema

Blijedi ono što donese juče

Kišne kapi sa vreloga lica

Liju priču proteklih godina

Tamne bore sa mračnoga čela

Ispričaše priču na ova bunjišta

Nema više stare jeke

Utihla je nova nada

Strmi potok sad ne valja

Moju prošlost zagrljaja

Nema više na kraj sela

Moje nade i vapaja

Ode vrtlog od vremena

Čekam potop mjesto raja

Svetozar N.Popovic

 

NA STANIVI – Vuk Todorovic

Nijedne ruke nisu bile tu

Niko njoj poznat i znan

Okrenuo je zivot ka vecnom snu

Smrvio je grubim rukama

Ne znadoh tu zenu

Kroz prozor videh obraz bled

I svetlo kako gasne

Na plocniku ispod nje

Tisina se skrila

Dan je ostao nem

Slutio nisam suroviji svet

Posle pola leta nekom doleti peh

Kad ugledah jakne preko duse

Ista mi se sledi od zala mre

Tisine se otkrile

Dan je ostao nem

Na stanici snovi stajase

Drhtajuci od hladnog vremena

Prosao je autobus koji je cekala

I nacet san koji je imala

Tisine se skupile

Dan je odneo sve

Tisine su cutale

Dan je govorio sve

 

 

 

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/53404

Pesme nedelje novembra 2016 – bira Lepa Simic

29 пута прочитано

ОРАЧИ ЊИВА ЉУДСКИХ ДУША – Дане Стиљковић

Кроз шуму
Људских душа
Јахали су
На виловитим коњима
Шекспир и Достојевски
И без компаса
Путем својих сенки
Вођени дослухом
Ишли мраком
Према изласку сунца.

Ноћ је била дуга
А зора птице
Још није будила
Шекспир је крчио
Шипражје шума
Хамлетовог лудила.

На време ил’ невреме
Насред животне сцене
Достојевски у Сибиру
Пун словенског пркоса
Мој краљу Лире
Шекспир театрално баца
Ужарено жезло
Англосаксонског хаоса.

Из Мртвог дома
Достојевски крвљу пише
Пером и мастилом
Износи крст на леђима
Из пакла
Раскољникове душе.

© Дане Стиљковић

 

ПОНОСНА ТОПЛИЦО – Зоран Стошић

Тамо где се Радан
и Јастребац грле
баш испод Југ Богданове куле
поред Хисара Топлица се чудно савија
и тече узводно баш за инат свима
не може јој ништа ни осека ни плима.

И тамо где Радан
то Јастребцу шапће
и небо Прокопију спава у скуте
Топлица у покличу вечном
одјекује славом главе уздигнуте.

Черкез мало грли те
рука Јабукара
сневајте о Табан мали
окићени сте а да то
нисте чак ни знали
у егенду славе
прве у вароши Черкез мале.

Теци Топлицо узводно и поносно
поред Хисара где светли
Југ Богданова кула
Топличани нека вам је слава
увек уздигнуте главе
славите прошлост буне и побуне
Топличанину гвозденог пука сине
не дај да ти срце погине
док путујеш у небеске висине.

Славно Прокупље на реци Топлици
поносно собом где време љуби
руку гвозденом пуку.

Топлицо крају чувених боема
Драинчева ти деца славу доносе
и мирис Прокупачких чокота
до вечности уздижу и проносе.

© Зоран Стошић

 

REKE ŽIVOTA – Milovan Petrović

Moj je život hirovita reka
niz slapove što nemirno teče
sve tražeći neko bolje mesto
kroz vrbake krivudala često.
Bez korita skoro bi ostala,
u mladosti silno nabujala.
Volela si te obale njene,
sve vrbake i u vodi stenje
pa bi često noćima sanjala,
kako bi se u njoj okupala.
Ti, rečica nemirna i čila
uvek si mi srcu draga bila.
Tvoje vode s’ mojom se mešale,
i zauvek zajedno ostale.
Smirila je mala reka veću,
obadvoma donela je sreću.
Sada eto dok se spušta veče
naša reka mirno ušću teče.

Milovan Petrović

 

УВЕК ЈЕ ГРЕХ ВОЛЕТИ СИНЕ! – Миладиновић Сандра Мајра

Данас је грех волети сине,
Грех је веровати у светлост звезда,
Научи зато да живиш с’ тиме,
Буди као птић, полети из гнезда!

И не чуди се што ће ти књига
Често једини пријатељ бити
А крив ћеш бити што ће ти слово,
Знање и мудрост из чаше пити…

Не причај сваком да си ко река,
да си ко галеб над океаном
Никада ти неће опростити,
Што летиш боље с’ дубоком раном!

И смех твој биће опорог укуса,
Твоја доброта, реч која вређа,
Кад савест сине постане нечиста
мутан је поглед испод веђа…

Издаја није трен, већ вечност
Плешће се стално у твоје риме,
Највише заболеће што ће камење
Многи бацати на твоје врлине…

За пријатеља срце ћеш дати
Али да прави је нећеш знати
Онако док иде ти све од руке,
Док си на трону усред луке…

Проћи ће године веселе, луде,
Проћи ће и оне тужне, големе,
Куда све воде назрети можеш,
Ти добро чини уз свако бреме…

Ако ми одеш негде далеко,
Никад се немој одрећи Крста,
Ни своје Мајке, ни ових поља,
Јер твоја душа постаће пуста!

Знам, знање може много да боли,
Што више знаш бол је већи,
Лепи мој анђеле ради шта волиш,
Али се Српства немој одрећи!

Можда ћеш знати језике многе,
Метрополе ће ти бити на длану,
Сви ти тргови и улице широке,
Кад гране сунце окрени главу!

Данас је грех волети сине,
Увек ће бити, тако је вазда,
Ти не дозволи да те то сломи,
Убила би те небеска казна!

Кад једном прође време лутања,
Пронађеш себе и осврнеш се,
Можда ме неће више бити,
Ал’ кућни праг чека на тебе!

Чекаће те они врбаци,
И моја душа лутаће њима,
Долети с’ птићима,рођено моје,
И мајци Србији рашири крила.

Немој да замераш среброљупцима,
Опрости браћи због незаситости,
Увек је грех волети сине,
Али је најтеже човек бити!

(с) Миладиновић Сандра Мајра

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/53402

Oktobar – L.Simić

33 пута прочитано

 

OKTOBAR – L.Simić

U moja dva bistra okawerweq
visoko iznad zemlje
pleše lepota jeseni.

Posebnom ljubavlju grlim
čoveka u tebi

Nećeš voleti
ovu pesmu,
kao što ja ne volim svoje pesme,
jer su jednolično korito
ustajale vode
u liku tvom.

Ne znam kojim kanalima
ulaziš u moj život,
ali tvoja prisutnost je
uvek sveža.

Proći će ovaj
oktobar, novembar… i ovaj život,
samo će ljubav
sveta i čista OSTATI

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/53050

Pesme oktobra 2016 bira – Lepa Simić

28 пута прочитано

МИРИСИ ДОЛА – Миладиновић Сандра Мајра

Шушти ми лишће под стопалима,
сећа на једну давну причу,
давну ми причу пред очи ниже,
пред очи усуд семена ничу…

И магла нестаје јутарњег свитања,
шире се зенице као да гледају,
као да гледају поља што орише,
поља што орише и мира не дају…

То слика беше орних лутања,
када тек спознах пролећа блистање
пролећа блистање за само три дана,
за само три дана заблуди листање!

Пролистах и ја са њиме тада,
свици најавише летње магије,
летње магије са топлим кишама,
са топлим кишама и струне шаргије!

Струне ме шаргије и сада вијају,
и ова јесен ко’ она давна,
ко’ она давна косу ми мрси,
косу ми мрси та жива рана…

Тихо долази вече лутања,
вече лутања што звезде ниже,
што звезде ниже једну до друге,
једну до друге да су што ближе…

Бојим се понекада ове најезде,
ове најезде јесењих кола,
јесењих кола што заборављају,
што заборављају мирисе дола!

(с) Миладиновић Сандра Мајра

MAJKO – MILKA VUKIĆ.V

„ljubav za Ljubav“
.
Odmaraj umorna mučenice
Bolne su tvoje umorne ruke……
Preteška je ova mramorna ponjava…
Oko tebe travuljina nepokošena…
Ništa nije kako treba. ..
Ljudstva nema…ni ptica, ni pčela…
Nisam ni ja na temelju k’o nekada.
Majko moja daleko sam.
Ne znam gdje sam…?!
Strani ljudi uvjek u stranu gledaju.
Tuđe ulice se teško prelaze…
Na riječ pozdrava ne odaziva se…
Novonastali dani samnom su zaorali
Nemaju ni pauze da se nervi ohlade.
Ustani majko, molim te,
Bar jednom zagrli me
Samo trenutak-dva kad bih te ugledala…
Znala bih “da li sam ja – ja”?!
Često neka “luda” izgubljeno me gleda
Ogledalo se iskreno čudi
Luda ne ume da progovori
Pogledaj me majko,
Duša ti srcem sija,
Gde si majko najmilija?
Majka si oduvek bila,
Majka si!
Majko mila!?

KRAJ – DALIBORKA PITULIĆ

Poput peščanih zrna

promakao si kroz čežnjive mi prste.

Nalik opseni,
što privid svoj tek sada otkriva,
nemo stoji tvoja nedodirljiva prilika.

Od tebe samo tišina
kao odgovor stiže,
na silne moje krike
i svu kipuću mi bol.

Samo muk puštaš
u pravcu mojih drhtavih grudi,
gde si sami prah za sobom ostavio…da ćuti.

Udaram.
Grebem i ujedam…goli kamen.

Silne reke suza
mešaju se sa krvavim potocima
i umiru tu,
na smrtno hladnim mi usnama.

Utihnula je vatra.
Zgasnuo je žar.
U očima ne vidim ti
na šta si nekada poljupcima se kleo.

Samo tišina.
I tvoja odluka…da je kraj…

KARMA – NENA MILJANOVIĆ

u životu pre ovoga (i pre tebe)
bila sam biljka
bez sposobnosti da osetim bol
trajanje bez (o)sećanja
ni ljubav ni mržnja
ćutanje

po karmi
u novom životu isplaćujem stari
mora da su bili vekovi biljne letargije i tišine
otuda sve ove bujice stihova tebi
otuda i sav ovaj bol
zbog nepoklapanja naših vremena
jer u ovom životu
nisam ti bila a bio si mi

verujem
da sam bila trave vlat ili vres
a ti
mora da si prethodno bio čovek
od poetske reči i od ljubavi
i sad si tek
ono što sam pre tebe bila ja
prozno ništa

i nikad i neće biti više
jer po karmi
kad zadužuješ ti razdužujem ja
a ipak
želim da se rađam
i u svakom životu da sretnem tebe
i da te volim i da me ne voliš
i da plačem
da bih pevala
kad umrem
da ne umrem sasvim

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/53043

Pesme nedelje septembra 2016 bira – Lepa Simić

26 пута прочитано

СЕЛО МОЈЕ, ГАВРАНОВО ГНЕЗДО – Драгојло Јовић

Село моје оплакују кише,
Јер у њему нема никог више,
Само неки нови су чувари,
Миш по земљи, на небу Гаврани.

Гледам поља, трава не кошена,
Воћњацима старим, воћка осушена,
Не чују  се звона од оваца,
По авлији змија, језиком палаца.

А плотови пали на све стране,
Мојој трешњи осушене гране,
Од самоће увенула стара,
Гране су јој станиште Гаврана.

Кућа родна времену пркоси,
Још у себи неку наду носи,
Да ће недра опет бити пуна,
Јер не беше рата, нит сељачка буна.

Да ли беху грешке ил вртешке тешке,
Кад мој сељак реши да нестане пешке,
Да низводно путеви га воде,
Да под туђим небом деца му се роде.

Где се чини да је мекши хлеба,
И где тражиш парче свога неба,
Где га вазда за дођоша зову,
Где му кривњу стално траже нову.

И сва наша поколења нова,
Тамо негде дођоши ће бити,
Залогаји грки и њих ће пратити,
Све им је при руци ал ничега нема,
Док на трешњи Гавран ново гнездо спрема.

© Драгојло Јовић

 

ZIMSKO JUTRO – IVAN GAĆINA 

Utonulo jutro u zimske tonove,
u kućnoj toplini uspomene vriju,
s izgubljenih staza ugoda zove,
preko gorkih rana oči suze liju.

Ognjište podari žarke plamenove,
beskrajni trenuci s bolima biju,
razbuktale strasti zadiru u snove,
pahuljice meke tajne srca kriju.

Na nebu scene nijemoga teatra,
zadivljeno oko snježne čari gleda,
u grudima ljubav peče kao vatra.

Zagrnula mašta samoću od leda,
na ponoru duša ljepotu promatra,
sjećanja uz plamen postaju blijeda.

 

КАД СЕ ПРОСИ КОСОВКА ДЕВОЈКА 

SREĆKO SIMIĆ

Када у ковчегу
Замиришу дуње међу кошуљама
И јелек се раскопча
Пошаљи ми просце

Нека на девојачкој капији пушка груне
Нека се закуне
Срце твоје
Да ће заувек бити моје

А ја ћу ти верна бити
У постељи и над колевком
И стару ти мајку служити
Оцу руке љубити

Када са брега
Замиришу плави снегови
И мраз заледи реку
Ти по мене дођи

Замолићу месец да за облак зађе
Да ме срдити брат не нађе
Док за тебе
Бело грло будем спремала

А ја ћу ти верна бити
У постељи и над колевком
И стару ти мајку служити
Оцу руке љубити

Када с пролећа
Бехар се простре низ пропланке
када косе расплетем низ груди бујне
са врелих ногу развежем опанке
одведи ме

Нек се не љути отац мој ни моје село
Када напустим мајку и кућни праг
Када на грло моје бело
Твојих усана оставиш траг

А ја ћу ти верна бити
У постељи и над колевком
И стару ти мајку служити
Оцу руке љубити

Када божурови у житу поцрвене
На зденцу хладном
Док умивам грло и лице
Ти дођи по мене

И нек се не љуте жетеоци и косци
Што крчаг воде моје им руке не носе
У поље божурова дошли су просци
Од зрелог жита да ме испросе

А ја ћу ти верна бити
У постељи и над колевком
И стару ти мајку служити
Оцу руке љубити

 

ZAROBLJENA U VREMENU – NENAD ĐEKIĆ

Krhka i nežna, ranjenog srca,

usnula sama u svome snu.

Budna sanja daleke snove,

da nekoga voli i neko da voli nju.
Ruska princeza,časna i čedna,

misli je stežu kad padnu noći.

Tad slana suza potapa nebo

utkano brižno u njene oči.
Rođena kasno, u pogrešno vreme,

liku je njenom mesto u knjizi,

koju je nekad pisao Tolstoj

ljubavlju slomljen, bedan u krizi.
Zaneta, brižna šeta kraj reke,

na vodi je oslikan mesec u noći.

sa nadom čita reči iz pisma:

“Čekaj me, ja ću sigurno doći.”

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/53041

Pesme nedelje august 2016 bira – Lepa Simic

27 пута прочитано

Smem li? – Sanja Petrović

Svaki dan

froncla sećanja

šćućurena u cipeli

zažulji me.

               Mašta

               kao kist u ruci prošlosti

               brzinom svetlosti

               oslikava budućnost.

Pusta ulica

deli mala dvorišta

žuta od lišća.

Uznemirili su je.

Nevešto doziva maglu

da skrije par

koji svojim šapatima i poljubcima

narušava tišinu.

                 Prija mi Vaš miris

                 i topli dah.

Imam želju da Vam obojim

i ovaj i naredni dan i…

Smem li?

© – Sanja Petrović „

 

ДРВО  ЖИВОТА – Драгољуб Дади Миладиновић

У воду је пустила корене
па шикља ка зову звезда
под кором му све више мене
и моје крви топла најезда

упорно пузим уз стабло глатко
повратка нема ни кад се склизне
знам ко роса живећу кратко
кад ме при врху сунце лизне

шире се руке у гране чворне
да гром укоте и светлост пију
после од моје коже уморне
топлу кошуљу сунцу да шију

остаће тамо на врху да звоне
из срца ми два злаћана нара
својим ће језгром досећи еоне
и вечну тајну свемирског жара

© Драгољуб Дади Миладиновић

 

НИЈЕ БИЛО ТАКО ДАВНО – Живота Трифуновић

Није било тако давно,
прошло је тек пар деценија.
Иста је то она земља, дом…
И исто сунце са неба сија.

Шта се то изменило,
на први поглед се види.
Чак и домаћин у гробу што је
својих потомака се стиди.

Капија се распала, стубови криви,
од плота скоро ништа нема.
Крушке, јабуке и шљиве поломљене,
а на трошном оџаку сова дрема.

Прозори без стакла, разваљени,
из свог оквира испала врата.
Коров и шибље штрче из темеља,
бујан бршљан на зидове се хвата.

По дворишту где се деца играла,
оструга укрстила своје ластаре.
Бунар прекрила густа маховина,
а кров пао са штале старе.

Пукотина раздвојила степениште,
дуго ту нико згазио није.
Сада је то сигурно склониште
за мраве, гуштере, змије…

Гомила трулог грања стоји
тамо где је дврљаник био.
Испод стрехе виси зарђала коса,
давно је ту домаћин окачио.

И свуда где се поглед баци,
јадно је, тужно и жалосно.
Млади су давно напустили огњиште
а за повратак сада је већ касно…

© Живота Трифуновић

 

NE VERUJ – Milovan Petrovic

Ne veruj u noći što poklonih tebi
i u moje laži tebi izrečene
jer ovo su dani kad bežim od sebe
i kad tvoje grudi jastuk su za mene.

Ne veruj ni pesmama mojim
one su priče za sebe
u njima prošlost je moja
i nisu pisane za tebe.

Ne veruj ni oku mome
kada te sneno gleda
sve je to navika stara
ja sam ti čovek od leda.

Ne veruj, ne veruj ništa
i ove priče su laži
srce se boji povreda novih
jer samo ljubav, ljubav traži.

Ne veruj, ne veruj meni
jer ja sam uplašen samo
suviše povreda nosim u sebi,
a samo želim da sanjamo.

Milovan Petrović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/52715

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 13 14 15 Next

Load more