Category: Lepa Simić

Pesme nedelje septembra 2015. bira – Lepa Simic

20 пута прочитано

 

REME – Aleksandra Mladenović

Tvoje su poeme najmilije breme
koje duša ova vazda kradom nosi
i mirisni gazi na utrtoj stazi
od kala i pada. Njima jošte rosi

nepresušno vrelo u kapljama  pera
taj milospev žarki što u pesmi rida.
Pusti janičaru! Što od mene tera
ponore što neće unutarnjeg vida?

Sitost sviju krotkih iz ibrika tvojih
proliva se. Evo, Heruvim mi slete
sa  bremena laka na žice iz kojih
mirom pomaza me. Aj, oholi svete

zar trnje je tebi ovaj časak jasni?
U njem’ gori vatra toga ognja studi
kojim ime nosiš. Rosi,rosi, krasni!
Podaj milo breme! To su samo-ljudi.

© Aleksandra Mladenović
Zaječar, 6.7.2015.

НЕ ПИШЕМ ПЕСМЕ – Зоран Јовановић Христов

Ја не пишем песме које осмех маме
нити моје песме на љубав миришу
пишем их из беса, нек’ оне галаме
на лудости силне, што ме инспиришу.

Ја не пишем песме да очи засузе
нити од њих уме срце да трепери
бесан на све тешке угурсузе
песмом кажем еј, бре, хохштаплери!

Ја не пишем песме, чежњиве поеме
лептириће које праве у стомаку
бес кроз песму грми, на људске екцеме
иако ми снага скоро на измаку.

Ја не пишем песме, заносно љубавне
да те љубим док ми сва дрхтиш од страсти
песмом браним дане јуначке и славне
кад порастеш једном само ће ти с’ касти.

© Зоран Јовановић Христов

MOJA BRAĆA – Bora Blagojević

Sve što može da se proda
Prodala su moja braća
Mi ni svesni nismo bili
Ko kupuje i ko plaća

Prodali su okućnicu
Šljivar iznad rodne kuće
I bačvanu kraj vrbaka
Plava jutra u svanuće

Prodali su bez tapija
Sve đuture i od oka
Sve livade do jaruge
Bistru vodu iz potoka

Njivu što nas hlebom hrani
U zakup su juče dali
Sad pričaju pravdaju se
Gde je međa nisu znali

A međa je sve dok može
Pogled ptice da se vine
Prodali su deo neba
Belog orla u visine

I ćuvike što međaju
Od silnika što nas brane
Lojze što nas vinom poji
Manastire razidane

I utrobu zemlje ove
Gde se novi kamen rađa
Staro groblje pored puta
Prodala su moja braća

I sve naše krvotoke
Što dolaze iz daleka
Prodali su sve izvore
Sve kladence belih reka

Pravoslavlje slavu veru
Kolač što se daje sinu
Prodala su moja braća
Tihu modru mesečinu

Prodadoše braća braću
Rasejaše kosti njine
Ko da ovde nikad nije
Bilo pravde i istine

Prodadoše crep sa kuće
Kisnu grede otkrivene
Trune duša u ognjištu
Prodali su deo mene

© Bora Blagojević

ЈЕЗГРО – Сандра Илић

Данас смо у данас
тихи говор ономе ко ћути
посебан значај
Губитак драгоценог
све стварно и ништа нестварно
И јесте и није

Неизрециво сопствен
ватрен котур воска
непобедан јунак
сјајни сунчев колут
Онога што јесте

Површ Земље време
четири су угла
молитвом окрећу истоку
Сунце десном рамену
заштитника душа
дарива обиљем
изврсности
врлину.

Сандра Илић

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/49382

Pesme nedelje augusta 2015.bira Lepa Simic

22 пута прочитано

Vitezovi 21.veka – Nebad Đekić

31/08/2015

 

 

Ta drevna kula Stefanova,

što Manasiju svetu od dušmana skriva,

u miru provodi staračke dane,

a noću slavnu prošlost, svoju sniva.

 

Na sebi vidi Stefana svoga,

sina srpskog nebeskog cara,

a oko njega vitezove,

pune snage, vere i žara.

 

Na usnulu kulu sunce pade,

rađa se letnji avgustovski dan

I vidi čuda, oklopi sjaje,

jutro u javu pretvori san.

 

U jednom danu vreme se vrati,

kule blistaju, kao sagrađene tek,

čuje se galop oklopnih konja,

ponovo ožive srednji vek.

 

Sveta polja, baš kao nekad,

ponovo prekriše čadori beli,

čuje se pesma trubadura

dok vino piju vitezovi smeli.

 

Tu su i dame crvene kose,

čine ih nežnim haljine bele.

To je samo optička varka,

njihovo  oružje su, smrtonosne strele.

 

Čuje se pesma na sve strane,

po maču svi su rođena braća,

ali dok veče lagano pada

I želja za borbom, poče da se vraća.

 

Baš kao nekad, u srednjem veku

počeše slavne viteške igre,

oklopi teški stežu im grudi

a vitezovi, okretni kao čigre.

 

Borba poče, čuje se zveket

oružja teškog što oklop mrvi,

samo što sada, u ovom dobu

to behu igre bez suza i krvi.

 

Sa neba Stefan sve to gleda,

ognjeni vitez reda Zmaja,

sad na počinak mirno može

jer dok je vitezova ni Srbiji nema kraja.

 

 

LJUBAV NE ZASTRANJUJE – Milka Vukic.V.

„ljubav za Ljubav

.

Nebo zaplakalo

Rane da mi vida,

Zgrusanu krv rastocilo…

Ipak cu ostati ziva…

Ljubav se ne moze zabraniti,

Patnju treba umanjiti,

Vjeru Gospodu pikloniti

U odluku Mu vjerovati.

Istina je najvrednija

Umna je moc njena.

.

Pomirila sam se sa sobom,

Zivotni put se nastavlja,

Cuvam svoja bolna sjecanja

„Nada ne zastarjeva“.

 

SADA…Miro Beribaka

Ne, nije to sujeta sredovječnog muškarca,

(rekla si mi da odem-?, ne mislim se vraćati),

ne vjerujem da je za mene preostao

niti jedan osmjeh, niti jedna lijepa riječ,

ne, ne mislim se vraćati, kasno je.

Vjerujem da si već i zaboravila na one riječi

izgovorene u zanosu neostvarenog susreta

i kolebljive nade…

.

Ne znam ni zašto sam ti i prišao,

možda, jer je tog jutra bilo sunčano,

a kafa jaka i ukusna, i cigareta…

Valjda me je očarao

tvoj nemiran pramen preko čela

i tvoje nasmijane oči

koje kao da mi hoće nešto reći,

a opet, pune neke tajanstvene melanholije,

ćutljive kao poslije brodoloma,

a ipak nasmijane…

Možda sam ti htio reći koliko si me zanijela,

da ti govorim sve moje istine i sve moje laži,

i da slušam tvoje…

da te primim za ruku, osjetim jesi li stvarna,

da ti pomrsim kosu…

Ne znam,

ali i dalje mi nije jasno gdje si bila

dok sam imao osmjeh, i srce,

dok sam imao riječ kojom bih te poveo

ka bespućima propuštenih zagrljaja,

gdje bismo bili dovoljni jedno drugome

za sve propušteno,

dok su mi oči bile zelene, a ne sive kao sad…

.

Sada je kasno, ja nemam više ništa,

i nikoga…

osim kafe i cigarete,

ostao je tek žal, i nijemi pogled

na nemiran pramen preko čela i na nasmijane oči,

pune neke tajanstvene melanholije…

Na oči, koje kao da mi hoće nešto reći…

 

НИКАДА ИЧИЈА – Миладиновић Сандра

Никада ичија, заувек ничија
у свету љубави дишем….
Гледам кроз прозор јутарњу росу
по магли од даха док пишем…

Усамљена зачудо нисам,
одавно живим за сутра,
колико данас више не бројим,
заљубљена у вечност јутра….?!

И сретнем тако изненада
тај недосањан сан,
боја ме гласа подсети да сам
доживела давно тај дан…

Варка се нада новом трону,
нестварно вијуга вихор…
Ко ли је створи и са ким гори?
Где јој је вечни ктитор?

И тако прођем као сена,
ничији додир ме не дотиче…
Може ли тако нежно биће
да хода, а да се не спотиче?!

Пропустила сам заносне тајне,
косе ми шарају седе,
али ништа зато и не марим….
Увек сам чекала ТЕБЕ!

(с) Миладиновић Сандра

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/49138

KADA SAM ODLAZILA – Lepa

28 пута прочитано

 

KADA SAM ODLAZILA – Lepa Simic

Kada sam odlazila
ispratila me majka
Kotrljale se krupne suze
niz njeno lice

Tihim glasom molila je
Kćeri čuvaj se
piši i nemoj dugo

Vetar je nosio obećanje
Neću dugo

Voz se gubio u magli
i huku vetra
dva dana
kroz nekoliko zemalja

Šta mi to sudbina sprema

Na tudjim vratima
dočekala me starica
rukom pokazala da uđem

U velikom točku olujnih dana
kotrljala se mladost

Nisam govorila šta me boli.

Krila sam
da mi je čežnja razdirala grudi
a ružni snovi bacali u očaj

Majci sam pisala o lepoti zemlje
sebe nisam spominjala
tako je bilo najbolje

U samotnim noćima
počele su da izviru pesme

Mesec je znao sve
Gde sam skrila nesanice
i snove
što ostaše u zemlji sjaja

Godine brzo lete

Ponekad se osmeh sledi
kad se setim
krupnih suza majke
i obećanja

Neću dugo

Oprosti što sam te još tad’
slagala Majko

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/49088

Bela haljina – Lepa :-)

28 пута прочитано

11011844_847401212004252_8494182034575138297_n

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/49085

Kćeri… L.S.

20 пута прочитано

kćeri

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/49062

Pesme nedelje jula 2015.bira Lepa Simić

36 пута прочитано

 

LAJAVO VREME –  Dragos Pavic

Oskoruse zelene nudi
lajavo vereme, misli da ne znam
njihov ukus, hoce da osetim trpkost
njenoga ploda i moja usta zaneme.

Misli da praznoglavo jurisam na
vitla vetrovita, skrnavim
tisinu polja i cujem cerek, lelek
i metez. To samo ja imam kuraz
da tako kategorizujem ljude,
da smestam njhove ludosti
u prazne hvalospeve.

Otuda dobijam odgovore
koji prkosno jarost tvore,
ne budi suludu nadu da ces
nasuncevom zadu naci smirenost
i plod jer ljudi i dusu kradu.

A tvoja zelja da je i njima podaris
mogla je samo ukleta Pandora
kad otvori kutiju zala i tad se prosu
sve u prah, samo ostade coveku
jalov zamah. Bog pregaocu daje mahove,
ali ojadjen, sicusan, ne hvata tokove,
jurisa na vetrenjace smelo
al svaki dan se cuje novo opelo.

Zakovitla se nebeski svod,
uzavre ljudski rod,
vaskrsnu bozji oplod,
podari sinju veru da ljagu staru
operu i novo vekovito seme
poseju u dusu izgubljenu. DragosP

 

 

PUSTI ME DA SANЈAM  –  Latinka Đorđević

Mirno detinjstvo, majčin osmeh,
vitice vrbovih grana.

Sunce iza oblaka,
svetu iskru po rekama,
obasjanu senkama.

Ruke pune ljubavi
ušuškane u tvoj dlan.

Rukovet poljskih ljubičica
svetlost dana po zelenim padinama,
orošene usne poljupcima.
Preplavila me nežnost šeboja,
pusti me da sanjam.

…Ako dozvolim sebi emocije,
Osećaću samo bol…

© Latinka Đorđević

 

 

ISTINA – Dragan Pavlović

 

Kada prođu jeseni i zime

jednog celog stoleća,

ništa se zaboraviti neće,

pogromi, pošasti i ratne oluje

kidali su grane i mlado cveće,

zalud će snegovi i vetrovi

tragove da zameću,

da se ne sazna ko je i zašto,

da Kaini okaju Avelje,

o prerano pokidanom cveću.

U zemlji je ostalo seme,

ništa se ne može sakriti,

i kada nas ne bude više,

sećanje se govori,

ono se piše,

ostaće sačuvani tragovi,

zapisi na listovima papira,

istina se sa ničim ne briše.

Kada dođe trenutak,

možda stoprvog prolelaća,

proklijaće sakriveno seme,

izrašće visoka zova,

sačekaće svog pastira ,

− U cara Trajana kozje uši,

u cara Trajana kozje uši! −

I ništa se zaboraviti ne sme,

ne može, ne treba i neće,

ni kada prođu jesni i zime

i stojedno proleće 

 

PTICA –  Milena Vukoje Stamenković

Nalikujem ptici sa tri krila
Treće je tako skriveno
Da ga stalno tražim

Zato odmotavam reči
To klupko zlatnih struna
Obavijam oko srca
Da me ponese
Tebi donese

© Milena Vukoje Stamenković

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/48728

NEZAHVALNA DAMO – Lepa Simic

29 пута прочитано

 

NEZAHVALNA DAMO – Lepa Simic                                                             20140601_161902 (2)

 

Očima me streljas
Kao da vučeš moj teret
Na svojim ledjima

Cutim…
Posmatram te

Rukama mašeš u prazno
Da li ti je bagremova grana
Ogrebala kožu

Malo mi te zao …

Umazana
Zalizana
Vučeš se
koracima grešne starice

Da sam staklo
razlila bih se po podu
K’o kiša po asvaltu

Zasto?

Budi srećna što ćutim

Dok ćutim…

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/48290

GNEZDO MLADOSTI – Lepa Simic

31 пута прочитано

 

GNEZDO MLADOSTI – Lepa Simic

 

694

Na karti sveta
Tražim gnezdo iz maldosti

Prstom pokazujem
Devojačku sobu
Ikone na zidu
Dunje na starom ormanu

Ote se krik iz grudi

Nado
Umireš li pre mene

Sakatim srcem
Neću ni ja dugo

A ljubav

Ljubav će ostati živa
I oči
Zauvek vezane
za prostranstvo rodne grude

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/48287

Pesme nedelje juna 2015 bira Lepa Simic

36 пута прочитано

 

AVRAMOVA SLAVA – Dragan Borisavljević

Kad se
Godine 1880-te
Doseli u Toplicu
U selo Pločnik
Avram Milanović
Sa Zlatara
Ne ponese ništa
Ni zrno prosa
Ni šaku brašna
Ni ražanog
Ni ječmenog
Ni kap meda
Na parče voska
Ni grumen soli
Samo u levoj pregradi bisaga
Nadgrobni spomenik predaka
I ikonu slavsku
A u desnoj tovar knjiga
Crkvenih i mirskih
O krsnom imenu
Pred svakog gosta
Avram postavi po knjigu
Sa one gomile
Što vazda stajaše
Na stolu hrastovom
U sobi gostinskoj
I njemu
Niko nikad
Ne potraži
Ni koljiva
Ni jestiva
Ni vina ni rakije
Ni drugoga ića i pića
Pa mu je
Kažu
Lako bilo
Slavu da preslavi
Sad kada su
Potomci Avramovi
Po svetu rasuti
A od kuće
Ni kamen
Na kamenu
Bože gde li su
Knjige one silne
Sve se češće pitam
U ova oskudna
Vremena

© Dragan Borisavljević

 

NESAN – Goran Minić

Noću se sve smiri
Tvoje oko spava
List diše
I sat uporno kuca

Noću se sve smiri
Da zvezde slete u tvoje kose
Da usnula poletiš meni

Noću se sve smiri
I tvoje oko spava
I list diše
I sat uporno kuca
Samo ja nesanom
Očekujem tebe.

© Goran Minić

 

EPILOG – Svetlana Đurđević

Eto, to sam Ja.
Ja sva, pa Ja, i sva Ja,
pa opet Ja.
Negde, kao kroz maglu,
podsvešću mi promičeš.
Nestvaran si, nepostojan.
Stalno uzmičeš
dodiru i prelamaš
se i imaginarnoj, našoj…
Ipak, hvala ti.
Hvala što si, makar i tako,
bio sa mnom;
što si mi pomogao da nađem
sebe… u tom nestvarnom i
nepostojanom delu … tebe.

© Svetlana Đurđević

 

ZAŠTO – Ljubodrag Obradović

Zašto se budim misleći na tebe,
kad je proleće i drugu viđam?
Zašto noći provodim ko mesec,
kad se tebi ta svetlost ne sviđa?

Zašto pišem pesmu
i želim da je pročitaš?
Zašto kad si ti mlada
i po mašti ne skitaš.

Zašto minute i večnost gubim,
gledajući čari sjajnog ti tela?
Zašto varam svoja osećanja?
Kad si me to i čime zavela.

Da li je to samo želja za novim,
prost nagon, još jedna obmana?
Da li za tobom za budućnost gorim,
ili te u prolazu ko i druge volim?

Odgovor je sasvim prost, sudbina je to!
Ti si moj najslađi san
i ja ću te uvek voleti,
jer te danas volim.

© Ljubodrag Obradović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/48284

Pesme Nedelje maja 2015 bira – Lepa Simic

25 пута прочитано

 

MINUT ĆUTANJA ZA POETSKU D(R)AMU-Nena Miljanović

 

Molim

Minut ćutanja za moje nebo:

Za svaku potamnelu  zvezdu sekund

Cela zvezdana jata su izgubila sjaj i osipaju se

Ko lažni novčići sipaju padalice

Ni jedna želja se za njih ne može kupiti

Ni iskupiti ni tri moje tuge

Potamnele

Nemaju više magičnu moć

Da vrate spektar u moje oči

Siv je moj pogled ovog proleća

Tugujem

Zbog aprila  boje pepela

Žalim

(Ne za tobom ne za tobom ne)

Za golicavim  leptirima u prsima i materici  je bol

Umiru ostavljeni od tebe

U svetu cveća bez boje

I u mojim pepeljavim pesmama

Ugljenisanim

Od sagorele ženskosti

Tražim poetsku tišinu:

Vek  ćutanja za avetinjsko nebo i stihove

Po minut za moje zvezdane leptire bez broja

I za odbrojane  dane  života  u poetskoj koroti  za mene

Ne zbog tebe  veruj mi

Zaboravila sam te

(Ne) veruj

Kako mi (ne) veruje i ova d(r)amska  pesma

(ni ja njoj) da je komemorativna

Za mrtvu ženu i živu pesnikinju

I tvoju (ne)ugašenu ljubav…

copyright  © Nena Miljanović

 

НОВИ БРОДОВИ – Миладиновић Сандра
Круницама белим где станује светло,
сјатила се јата ужурбаних пчела,
као поток жубори развигорац смело,
невидљиви ат се промиче кроз село…

И нико не сумња, нико ни не слути,
ко рже, ко цупка, ко галопом буди?
И нико не сања где ли су се дели,
сви они немири зимски, смрзле ћуди….?!

Прозори их маме, сенке се промичу,
пребрзо нестају деве златокосе,
клатно брже куца, клепет одјекује,
јутра дочекују с’прамичцима росе…

Нека нова сила сјатила је буре,
нека стара нада препунила ведра,
неки нови дани расплели су косе,
и нови бродови раширили једра!!!!
(с) Миладиновић Сандра

 

POETO -Marina Adamovic

 

Ušla sam u sebe i
krenula sa razgledanjem
Znam da sam slabo osvetljena
– prekidača nije bilo
Ipak
– priznajem
sebi me je privukao
opojni pištac pažnje
Nikada nisam čula
tako ljupke zvuke
u gustom šipražju
tresetnih algi
Pažljivo sam pratila
gde otiče moja kiša
krivudala je
i spuštala se
nekuda vani
Malo sam se zgrčila
da dotaknem ušće
Ali
Jaoooj
Tamo vode više nije bilo
Samo skerletna humka
u kojoj je sedela
Cvetajeva
pružala mi je
ruke
nemi vrisak i
“ Niz rub – pa ravno
U crnu zemlju, da poji trstik.
Nepovratno, nezaustavno,
Nepopravljivo šiklja stih „

kamin(n)gs

 

*** Radenko Nastic

 

U mračni bezdan vlastitih strahova
I želja što prepliću san i javu
Vođen tajanstvom iskonskog zova
Zalutah tražeći Nadu i Slavu.

I ne znajući ko sam i šta sam,
Vezan nepovratno za jedan oblik-nit
Uobličavam stvarnosti lik
Da prigušim jek:jesam,znači nisam.

I svako blizu još dublje vodi
U slepilo dana,izdajstvo noći
I svaka nada tek sumnju rodi
Da istim putem moram proći.

Saznah samo teskobu prostora
Kad odraz vlastitog lika peče
Kao jasnost zvezda u letnje veče
Kao nemoć pred tajanstvom prizora.

Zbunjen bliskošću dolazeće smrti,
Malen pred sobom i pred nebom
Ko sam?Otkud hitam ? Kuda idem?
Vapim za Rečju kao za hlebom.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/48004

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 13 14 15 Next

Load more