Category: Lepa Simić

Pesme Nedelje februara 2015.bira Lepa Simic

233 пута прочитано
ЕХ КАД БИХ ОПЕТ ЗАПЛАКАТИ МОГО – ЈовДраг

Ех, кад бих опет заплакати мого,
Па да чемер суза, опере ми лице,
За сву рђу оних који туђе краду,
А оком не трепну, већ подигну браду.

Проклетство богатства вешто маском крију,
Испод златног ланца душе грехе вију,
А онда се бездушно са три прста крсте,
Да би опет стали у верничке врсте.

Зар грамзивој руци да је допуштено,
И кад грехе “плати” све је опроштено,
Па је опет верник племенитог кова,
Искупљење прошло, иде се изнова.

Само сиромаху нико не опрашта,
Увек мора дати и што имао није,
А сломљену кичму, жуљевите руке,
Мора да прећути , мора да сакрије.

У земљи „срећника“ где гробља шарене,
Ко у песми старој што о гробљу поје,
Ту где мртви плачу за живима својим,
Опет све шарени и свега се бојим.

А правда је спора, некад предалека,
Тек у неко време некога сачека,
Као да су и њој обoлeле руке,
Да исправља Дрину, лечи људске муке.

Ех, када бих опет заплакати мого,
И да река суза све прљаво спере,
Па да руке човека вреднују по раду,
А не по “умећу” кад народно украду.

ЈовДраг

 

 

 

Oduvek si znala ko je on – Milica Miladinović

Čemu te suze, čemu ta bol,

oduvek si znala ko je on.

Čemu te suze, čemu taj strah,

boli, znam, gubiš dah.

Gledaš ga, drhtiš, čekaš, nadaš se,

takav je on, sa tim pomiri se.

Znaš, a opet boli te, ubija,

sa tim čovekom sve je lutrija.

Nikad sigurna nisi, 

zašto pored njega ti si.

Šta god da uradiš, ne vredi,

pred njim svaka tvoja slabost pobledi.

Budeš jaka, foliraš samu sebe,

voli taj sve, al’  ne i tebe..

Čemu te suze, čemu taj bol,

oduvek si znala ko je on.

 

 

Raspadnik #006 Miloš Ristić

Рекао сам сто пута себи да мрзим да пишем стихове

Марширајући егом по папиру

Уживајући у немирноме миру

Избацујући отиске ерективно

Губећи године ефективно

Док горе десни желудац дрма

Понекад мислим да је ово што живимо обична крма

Која се деље мало по мало

Јело по јело пило по пило

Ристић Милош је књижевник који пише о ономе што мора

да буде и о ономе што није било

 

TALOG PAMĆENJA milka vukić vujnović

Snježne pahulje grebu izgubljene…

Cvrčak se uzdiže na noge,

U tananoj haljini

Ruglo je zimskoj idili….

Utrni vjetre,

Spusti ledene poluge,

Noć je dan siromaha…

Reflektor voli moćnika….

.

Svanuće jutro

Iz navike…

Preskočimo proljeće…

Kalendar juli doneće…

Ljudi više nisu ljudi

Egom lice obojiše,

Jahtom  oči popuniše…

.

Cvrčak neće drečati,

Svi će mirno spavati…

Talog  pamćenja

Halicunacijom metastazira..

Al koga za to briga…?!

 

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/46782

Kćeri – Lepa Simič

87 пута прочитано

kćeri

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/46457

Pesme nedelje Januara 2015. Bira Lepa Simic

179 пута прочитано

 

НАШ СПАС – Миладиновић Сандра

У пламену свеће што трепери,
молитви за још један нови дан,
зраку што озари иконе лик,
препознај давно писани стих….

У траговима «далеких» стаза,
увек , у мислима скривених, оаза,
додира баш истог листа на грани,
остани само на правој страни…

Сусрети наши били су од сна,
незнана стрепња данак је узела,
страх се увукао испод коже,
и река нас је бурна понела…

Док су нам очи увек збориле,
док су нам руке исто тражиле,
и немо смо се споразумевали,
свести нам нису исто опажале…

Мостове рушили смо сами,
грчевито држећи се паравана,
јурили смо за светлошћу,
а она је била ТУ пред нама…

Сада када истину коначно знамо,
да смо делови истог бића,
када нас је живот «помирио»
напијмо се бар овог пића….

То није пиће овог века,
за њега не постоји време,
вера је лек за наше душе,
љубав је лек за наше бреме…

Знај увек ће нас „ранити“ иста реч,
и парче неба које славимо,
и увек ће «болети» исти ожиљак,
понекада рана, коју бранимо…

Док она боли бриге нема,
тама је далеко иза нас,
оно што се рођењем спрема,
и чврсто НАС веже….
То ја НАШ спас!
(с) Миладиновић Сандра

 

ZVEZDA PADALICA – DRAGAN PAVLOVIC

Noćas
Pre hiljadu godina
Drhtala je vasiona
U porođajnim mukama
Pobacila je zvezdu
I niko to nije znao
Astronomi ni astrolozi
Ni zvezdoznanci nisu znali
Kratko je padala
U ponore galaksija
Bljesnula na nebu
I nestala
U bespuću beskonačnog
Noćas
Posle hiljadu godina
Mesec je sakrio lice
Da ne vide tugu
U njegovim očima
Svi koji su pomislili želju
I poslali je u vreme
Koje ne postoji
U odraz zvezde padalice
U trenutku
Od pre hiljadu godin

 

Od istine do … – Miro Beribaka

Od istine do …

.

Skrivam se, bježim,

otimam se da ne povjerujem

u surovu istinu,

istinu od koje drhte mi grudi,

očaj me podilazi,

a naša lica mi postaju iskrivljen odraz

nas samih nepoznatih, stranih,

okrećem glavu od nje,

zaobilazim je,

sklapam oči kada je osjetim u blizini,

ćutim… I molim se

da tople riječi, zaklinjanja,

nestrpljivost dok ne podigneš slušalicu

da ti kažem, da mi kažeš…

snažni zagrljaji, vrele usne,

sve ove godine

nisu bili hir.

Ta surova istina, tek obična laž,

nadvija mi se nad mislima

i bdije u pogledu mome

kao izgubljeni smisao vode

koja ne zna hoće li se uliti u neko jezero,

neko more

ili će se razliti oranicom

i saprati znoj težaka koji se nadao žetvi,

istina koju vidim u svakom svanuću,

u svakom smiraju dana,

koja za moj sto sjeda kada i ja

i ište mi pola od svakog zalogaja,

kvari mi pjesme koje sam volio,

tužnima ih pravi,

opija me, truje, pa otrovan poželim

da zauvijek pobjegnem

od svega čega je nestalo,

od nadanja, od smijeha,

od sjećanja…

da pobjegnem od sebe,

negdje, gdje neće boljeti!

.

 

ЗОРИЛО –  Рајица Драгићевић

оно је дошло у овај дан
уснулог да ме пробуди
из далеких предела
преко урвина и брда преко мора сињих
моје зорило моја песма тајна
и донело ми богме
од свега по нешто
конац вуницу пређу и повесмо
да знамо ко смо да знамо где смо
изручило преда ме из корпе даровне
о радости
стижеш ли ми с почетка света
из давног нехаја
из завичаја смеха и ведрине
окупана умивена утегнута
у сунчевој колевци одњихана
савладавши раздаљину достигавши недостижно
ти моја светлећа са зором помешана радости

16.01.2015. Рајица Драгићевић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/46380

Нека вам срећом све заблиста, на рођење Бога Христа – Христос се РОДИ !!

100 пута прочитано

bozicne-poruke-i-slike

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/46153

Svim članovima lepe pisane reči na Poez.scg, žeim srećnu Novu 2015 god. Lepa S.

105 пута прочитано

10390918_598104593678133_6177781617972105364_n

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/46080

Pesme nedelje decembra 2014. – bira Lepa Simic

106 пута прочитано

PESMA DECEMBRA 2014 – ГОДИНА НОВА – Мирјана Шарац

GODINA NOVA – Mirjana Šarac

 

Тмнина испреда још једну узаврелу сен
На зиду је сат откуцао поноћ
Негде из даљине лавеж пса и умиљати зов мачке прекида
Тром кашаљ закаснелог шетача…

Распремам кулоаре – лагуме душе
Чистим кофере сећања
Разврставам надања
Пакујем свеже емоције
Никад не додирнуте дланове
Сузама запечаћене
У златне фиоке заборава

Одлажем погледе у
Пурпурни чокањчић хтења
Док осмех ловим иза огледала
Те Жене Сени
Рукавицом плетеном од времена

А тканицу корака ту хармонију уздаха
Мотам у белину праскозорја
Свиленог огртача Сновиђења

Пакујем полако једно по једно
Да свему нађем своје место
Да све има смисао своју

Чак и ту дугину боју обећања
Свежем у чвор мистериозно зеленог шала
И тај откуцај самоће разастрем на
Паперјасто јастуче
Те неке Безвременске Среће

Споро добују минути ко да им се не жури
Сати су сами себе у слова осликали
А сета тај маестро прави
Музику Живота у нотни папир
Један крешендо даривали

Пакујем лагано део по део
Да свему нађем праву нит
Те њоме сткам сећању сан
А забораву поглед од меда
Када се за собом окренем
Да се насмејем
И кажем
Било је дивно брдовитом равницом ходити

Зато распремам кулоаре сећања
Разврставам надања
Правим места
Мешавини нових боја
Платно је још увек бело
Потез је сада мој
У години овој новој…..

Možda-sve je reklo -Aleksandra Mladenović

Možda smo mi, dušo, sve bliži, u dalji

možda smo nas dvoje sve tuđi, a svoji;

a možda i nismo, već nas tuku malji

kroz damare lude; možda tu postoji

To što se razgori samo kad se sluti,

što se nije, žali, jednom nama snilo;

To mi ne poreci, to mi ne prećuti;

Ne zbivši se sve se, među nama, zbilo.

Možda smo mi ,dušo, jedno drugom smrti

možda smo nas dvoje sve samo ne ljudi

a možda i jesmo, već nam razum muti

Ta beskrajna varka, možda tu se budi

To što uznosi nas samo dok se skriva

što nije i jeste jednom nama  teklo.

Ne zbivši se, ipak, nek’ se nama zbiva,

sad mi i prećuti. Možda -sve je reklo.

© Aleksandra Mladenović

ПРОСЈАК – Светлана Биорац-МатићНа углу улице, негде у свануће,
изрони полако из убоге куће
па стиснут, ко сенка,
у прашњавом куту,
стидљиво и скромно
пружа своју руку.

Не говори ништа,
не куне, не моли,
у оку му само страшна
грудва боли
и суза што дрхти
на врх трепавице
претећ да побегне
низ зборано лице.

И ко да му ситниш
што у руку пада
једна зера тежа
на грумену јада,
задрхи му рука
стара, окоштала,
скрије своје очи
тихо шапне: „Хвала.“

Видели га, кажу,
у сумраку људи,
пред убогим прагом
како земљу љуби
и дрхтавим гласом
пуним тешке боли
да се не пробуди
Свевишњега моли.

© Светлана Биорац-Матић

НОВЕ…Ljubodrag ObradovicДолазе…
Илузију доносе.
Све је идила,
а осећај среће,
ко снег шкрипи!

Пролазе…
Шампањац самоћу гаси
и чепом погађа небо
да превари срце!

Надај се…
Биће некад боље.
Све је у лепоти душе,
која нађе сродну
да отплеше у поноћ
валцер који светове руши!

Звоне звона,
а чујемо звончиће
и прапорце!
И годинама
глумимо заморчиће,
а знамо све!

Еј, тако то иде!
Сан је покретач живота
и нема назад.
За лепоту, за доброту,
за чежњу и зебњу…
За љубав,
која ће спасити свет!

Пијмо ноћас!

За године нове,
које долазе и пролазе
и нас собом односе…
Опијмо се ноћас!
Одавно знамо,
да пливамо…

За нове…

© Љубодраг Обрадовић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/46011

Pesme meseca OKTOBRA i NOVEMBRA 2014. Bira Lepa Simic

105 пута прочитано
OKTOBAR 2014 – Pesma meseca – Jesenja igra – Branka ZengJesenja igra

Ka žutoj ružišareni leptir leti

miris ga mami.

*** 

Kiša jesenja, 

cveće u bašti čeka,

miholjsko sunce.

***

Kesten na tlu,

sa krošnje lišće pada.

Jesenji je dan.

***

Kap kiše klizi,

iz ugla oka niz obraz

budi se osmeh.

***

Jorgovan greškom

septembru poklanja cvet 

Miholj-dan tek će.

© Branka Zeng

Pesma meseca NOVEMBAR 2014 – Koliko puta umreti se može
КОЛИКО ПУТА УМРЕТИ СЕ МОЖЕ – ЈовДрагО, колико пута умрети се може
У једном животу, испод једне коже
Дал се људи такви херојима зову
Ил им привиђење ствара муку нову.Да ли је баш вредно трајати у борби,
Са маглом у очима и трњем у души
Дал нас ико види у животној шуми,
Ил нас само жале кад се све уруши.

Да ли је баш важно да у вреви снова,
Чак и кад засја нека звезда нова,
Просути ђердане, бисере живота
Зарад идеала што их вртлог мота.

О, колико пута умрети се треба,
Да душмани своје животе осладе,
Незнајући никад да смртнику живот,
Није тако важан оном што му раде.

Јесење се лишће сад по земљи слаже,
И кроз шапат тихо пoруку нам шаље,
Живот крају иде преварит се неда,
Биће опет правде и небеског реда.

На пут без повратка, карта је у руци,
Живећи у царству ил земаљској муци,
А са собом нико ништа поно није,
Само ко с рођењем, своје голо тело,
И по неко успут учињено дело.

Свираће тужна музика за крај,
Цигани свирачи желе свима рај,
само мирно руке своје склопи беле
Нема више лишћа, вреве ни капеле.

© ЈовДраг

NEBO ZNA – Radomir TodorovićGde je galeb i more,
gde su plahovite reke,
ljuti potoci i vrela ?
Gde poniru ki¨e
kada pokvase moje puteve i sela ?
Odakle mi dolaze saputnici,
oblaci i stada ?Odakle je kamen u mene doleteo.
i spr¸io zelenu travu ?
Odakle su slutnje letnje oluje,
munje i gromovi,
tuča i led ?
Odakle mi dolazi¨ ti,
odakle je noć ?
Za¨to si me u snu mimoi¨la
i plesala sa drugim ?
Za¨to me ranio tvoj osmeh,
beli zubi,
otkosi trepavica,
rumen usana ?
Za¨to me zaboleo tvoj golubiji pogled,
pokreti i dodiri,
opekao plamen poljubaca ?
Za¨to me tuga dopratila kao senka.
dok je dan verio noć,
pust kao moja hladna postelja ?
Istinom si me osvojila.
Zanemeo sam,
povrediću te ćutanjem.
Razume¨ me kada ti ka¸em,
u snovima si pesnika,
ljubav večita,
kao glad lutalice.
Veruje¨ mi
jer sam sanjar i dete,
koje baca kockice
sa tobom
u igri ne ljuti se čoveče.

© – Radomir Todorović

SVE PESME SRCA MOG –  Milovan Petrović

Sve pesme srca mog,
darujem samo tebi,
jer ti si boginja,
zvezda na nebu,
pa ko te voleo ne bi.

Sve pesme koje čita¨,
samo su poklon moj,
za tvoju ljubav,
za sjaj u oku,
za ne¸ni dodir tvoj.

Pa ako nekad,
uz zvuke gitare,
prepozna¨ pesmu moju,
znaj da je pisah,
samo za tebe,
tebe i ljubav tvoju.

I zato slu¨aj zvuke gitare,
pa¸ljivo svaki stih,
slu¨aj ih tiho,
slu¨aj ih ne¸no,
vredna si svakog od njih.

Milovan Petrović



Време пролази – БРАНКА ЗЕНГ

Док дани отичу
нижу се тренуци
сећањем не огрејани
бледе сенке зимске вечери.

Отима халапљиво
гладна и незасита
тамна и непозвана
она је неминовна.

И није као ноћ
која одлази пред светлом
и није време одмора
она упијено не врача.

С’ висине погледом пребира
као зрна на белој простирци
одваја и раздваја
заувек, и нема у њој кајања.

Питање оставља без одговора
а сутра се јављају појањем
птица, суза као да није ни било,
само се небо после кише плави…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/45761

MOJOJ MAMI -lepa simic

117 пута прочитано

40624_144955402194255_100000393893276_299453_4506662_n

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/44795

REČ ‘VOLIM’ lepa simic

74 пута прочитано

rec volim

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/44789

Pesme nedelje u aprilu 2014 bira – Lepa Simic

136 пута прочитано

НА ВРШНИКУ БОГОВА – Дане Стојиљковић

Сликала сам дрво живота
На Вршнику богова
Где си ти у његовом хладу
Под пуном војном опремом
У свом шатору
На бој дочекивао
Вековима непријатеља

Тихо сам прелетела
Преко времена прошлости 
Преко насликаног глога
До најситнијег детаља
Црвене глогове бобице
Расуте по камењу около
Тако живе пре времена пале
Да се могу покупити шаком
И велики жути мрави пузе уз стабло
Ужурбано забадају своје сурлице
У кору
И ждеру живе црне бубице
Пчеле лептири буба маре скакавци
Сви су на врелом сунцу затихнули
И влати траве заспале
Дивље звери после ноћног лова
Излежавају се у хладу великих дубова
Сунце прокувало воду и земљу
Јара трепери у ваздуху
Ућутале птице на гранама
Бели перјани облаци зуре
На видиковој линији планина и неба
Дах природе је стао
Зауставило време садашњости
Шатор сам разоткрила
Ушло је време будућности
Ти си ме за трен погледао
У мени се тишина затајила
У расцветаном глогу
На самом врху до неба
Једна птица тихо је запевала.

© Дане Стојиљковић

У зору, 13.03.2007. године

 

IME TI JE SREĆA – Kristina Simic

Gledam tvoj lik gde odlazi
U dolinu gde spušta se reka
Ne vidim ti osmeh što s lica ne silazi
Ja sam ti sreća koja te čeka…
Zovem te, mislim da ne čuješ
Od vetra I reke što protiče
Ali ti se lagano okrećeš i
Čitam ti misli sa usana.
Ime ti je sreca, ljubavi
Šapućeš kroz vrbove grane
I tvoj dlan obraz mi miluje
Kroz ove I buduće dane
Čekas me da dodjem I ja
Da šetamo poljem zlatnim
Pod mirisom trave I reka
Obasjani mirom unutarnjim.

 

СНЕЖАНИ – Томислав Милетић 

Ако ти кажу да сам умро,
Не плачи драга, не пуштај тугу.
Не, нисам умро, само сам отишо
Да са небеса донесем дугу.

Да ти још лепше опевам лице 
у косу улијем дугине боје,
Осветлим усне што вечно љубим,
Овековечим очи твоје. 

А кад вечерас пси залају, 
И чујеш режање одвратна гласа,
Отвори прозор и викни: Чибе!
Ко увек брани ме од бесних паса.

© Томислав Милетић 

 

ЖЕЉА – Тамара Бабић

Буди се пролеће,
у мени дашак 
једне нове Среће.
Преко шарених крила
дошла,
једну нову жељу 
свила,
дала ми јаку вољу,
јачу од било којих сила.

Желим те руке
и њихов стисак
јачи од буке,
кад на прагу покуца мрак,
додир да ублажи страх.

Очи боје црног вина
шириле су мир,
док се на врату сливала њихова близина,
поглед дубок као вир,
таласао се преко бескрајних долина.

© Тамара Бабић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/42584

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 13 14 15 Next

Load more