Category: Ljubodrag Obradović

LEPTIR – Ljubodrag Obradović

Ljuba

LEPTIR

Poleteo je u zao čas,
leptir u plamen.
Mnogi od nas
ostali su mirni,
bez zuba i želja.

Spotakao se na žar
i zamenio ga
za trenutnu bol.
Svi su zurili u njega,
a bio je tako sam
i tako jadan.

Ostao je bez krila,
leptir i bez neba.
Mnogi od nas
pobegli su u mrak,
a svila je potekla.

Baš je nesrećan,
dok gori uz svetiljku,
leptir, koga su svi
vetrovi mimoišli.

Mnogi od nas,
ispunjeni su ponosom,
mada je svako,
leptir bio.

(C) Ljubodrag Obradović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/313

MIRIS BOŽURA – Ljubodrag Obradović

Ljuba

Pesmu je oslikala Lepa Simić. Lepi hvala, a Vi uživajte!

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/288

MIRIS BOŽURA – Ljubodrag Obradović

Ljuba

MIRIS BOŽURA

Pusto je Kosovo polje,
vrapci kljucaju vreme.
Vetar doneo nespokoje,
i na pleća teško breme.

Božuri ni u snu ne mirišu,
seta dušom piri.
Otišli su, da opet dišu,
da razum srce smiri.

Otišli su, prognanici mnogi,
od zlih komšija da se sklone.
Šamarom baborogi,
nepravdu noćas gone.

Sloboda se noćas čini daleka,
dok lome kolevku i nadu.
Budućnost samo hrabre čeka,
nju ni zli vetrovi ne kradu.

Ne mirišu više božuri,
tama pada na snove,
Pred zlom se ne žmuri,
Kosovo u mirise zove.

(C) Ljubodrag Obradović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/269

GANUĆE – Ljubodrag Obradović

Ljuba

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/265

TALAS – Ljubodrag Obradović

Ljuba - Talas

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/220

TI TO NE SLUTIŠ – Ljubodrag Obradović

Ljuba-TiToNeSlutis

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/152

POEZIJA – Ljubodrag Obradović

Ljuba-Poezija

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/132

ZASTANI – Ljubodrag Obradović

LjubaZastani

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/123

TVOJE SUZE – Ljubodrag Obradović

Ljuba

TVOJE SUZE

Tvoje suze, sreću mi ruše,
tvoj osmeh mnogo mi znači.
Posle kiše, uvek ogreje sunce,
a ti meni i vedriš i oblačiš.

U prolazu, na ulici, kada te ugledam,
ponosno i gordo skreneš pogled.
Kao da ti ja spokoj ometam,
kao da u srce, unosim ti led.

A ja u stvari, upravo to i hoću,
taj osećaj slatkog isčekivanja.
I lepo mi je ponekad noću,
dok slavuj peva, a duša sanja.

I vidim te na beloj kobili,
šume promiču pored pasa žutih.
Tvoja nesvesnost za nasladom cvili,
a ti se svesno na nju ljutiš.

Uvek za onim čega nema,
jasni izgledi nikom ne gode.
Samo nada, što u vazduhu drema,
čuva me od bola, koji u srcu bode.

Stvarno, japanko, gejšo moja,
tvoj prezir me uz tebe lepi…
I ne smeta mi ni ironija tvoja,
dok se nadam čarima u stepi.

U tvom telu svemir je prostran,
ja vasionu volim strasno.
I dok te u prolazu gledam,
osećam i jezu i plamen, jasno.

I ja volim vetrić što piri
i miluje tvoje obline,
volim neizvesnost koja se širi,
čežnju za tobom i osećaj blizine.


Tvoje suze, sreću mi ruše,
tvoj osmeh mnogo mi znači.
Posle kiša, uvek zablista sunce,
a ti više niti vedriš, nit oblačiš.

(C) Ljubodrag Obradović

Napomena: Ovo je verzija II ove pesme. Pogledajte verziju I , i dajte komentar (ako hoćete)
koja je bolja.


Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/121

ZASTANI – Ljubodrag Obradović

Ljuba

ZASTANI

Zastani,
u velikim koracima,
krila izrasla opusti
i gledaj.
Usponi i stramputice,
pad, pa zvona.
Sreća po strani,
ključ u probušenom džepu.
Ne trči.

Zastani.
Ne stiže se uvek,
kud se pođe.
Ne radi se uvek,
što se želi.
Uvek slučajnost postoji
i zbrka misli,
brdo mogućnosti,
okean promašaja.

Zastani.
Ideale potisni,
uživanja zaboravi
i gledaj svet oko sebe.
Ja odavno stojim,
ja odavno gledam,
odavno čekam.
Crne slutnje me znoje,
ističe reka.

Ti letiš,
mladiće menjaš,
a mene voliš,
iako me se više
i ne sećaš.

Ipak,
ne trči.
Zastani,
u velikim koracima.
Idile preskoči,
uživanja potisni
i gledaj.

Mladiće plave
i njihove cure crne.
Gledaj kako se rastaju,
posle uzajamnog otkrivanja.
Gledaj zbrku razloga,
lažnih opravdanja,
talog grehova.
Tuđi promašaji su spas.
Zastani…

(C) Ljubodrag Obradović


Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/104

Tvoje ćutanje mi govori – Ljubodrag Obradović

Ovu pesmu je postavila Lepa Simić ! Hvala joj na kretivnosti i pronalaženju novih mogućnosti ovog bloga.

Ljuba

ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ

Твоје ћутање ми говори.
После дугих шетњи
и изгубљеног мира,
видим зебњу у твојим очима
и једно срце од поцепаног папира.

Твоје ћутање ми говори.
Ти имаш бујну машту
и дечака на сваком кораку.
И најлепши цвет страда у мраку,
зато их и мамиш у своју башту.

Твоје ћутање ми говори,
док те гледам без твог знања.
Очајни су то погледи,
занесењак може само да сања.

Твоје ћутање ми говори,
више но икад ти што си рекла.
Стајали смо често на киши
и река је из нас истекла.

Твоје ћутање ми говори.
Сад се смешиш крадом,
свaком ко те погледа
и узалудном пуниш надом,
срца тих дечака,
нудећи срце од леда.

© Љубодраг Обрадовић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/78

ТАЛАС – Љубодраг Обрадовић

ТАЛАС

Ко талас низ реку,
моје мисли плове.
Хоће да утекну,
од оних што их лове.

Хоће мисли слободу,
а то је данас грех,
први знак за непогоду
и казну уз дрски смех.

Моћ и сила су све,
откуд сумња у то.
Вечна битка траје,
али најчешће победи зло.

Ко вихор мисли лете,
између патњи и хтења.
Мир из освете,
победа је поштења.

Излаз из пакла пронаћи,
мисао смела хрли.
Злог ће казна снаћи,
а доброг срећа да загрли.

Ко талас реком ушћу,
мисли ка истини плове.
Доћи ће крај овом злу,
слобода сад храбре зове.

Победа сад храбре чека
и праве мисли кад се створе,
постаћемо река
и потопити злотворе.

© Љубодраг Обрадовић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/74

SA ISTOKA NA ZAPAD – Ljubodrag Obradović

ljuba

SA ISTOKA NA ZAPAD

Sa istoka na zapad,
sa kamena na kamen,
plove snovi,
za život neki bolji.

Plove nade,
srce peva balade,
a zanos mi fali,
da iskru zapalim,
koja menja svet.

Sa istoka na zapad,
sa juga na sever,
duša luta,
fenjer se gasi,
a mašta ispašta.

Sunce glečere otapa,
nada pesak taloži…
Šta vetar može,
dok bežim
iz sopstvene kože.

Sa istoka na zapad,
lažni odsjaj, pa mrak.
Umesto da se predam,
krećem u napad,
tek da se zna!

(C) Ljubodrag Obradović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/73

OSMESI… I… – Ljubodrag Obradović

Ljuba

OSMESI… I…

Na licu osmeh, u srcu žar,
dugo odvojeni koračamo.
U novim počecima je čar
i mi od te vatre drhtimo.

Ja draga varam sebe,
ti svoja osećanja.
Od ljubavi mi smo daleko,
a želja u srcima odzvanja.

I onda povrljamo travu,
otkrivajući sve tajne tela,
a sutra, okrenućeš glavu,
kao da me nikad nisi videla.

U tvom pogledu biće spokoj,
u glasu čudna seta,
baš ko da si zavirila duboko,
u sve najsladje tajne sveta.

Suviše si dušo gorda
i uvek ti, sve najbolje znaš.
Za svakoga ti si dobra,
ti svakom uvek sve daš.

Osmesi… I laganje…
Koračamo odvojeni…
Vazduh miriše na stradanje.
Mi smo samo nemirom zadojeni.

(C) Ljubodrag Obradović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/55

PEJZAŽIMA UMA – Ljubodrag Obradović

Ljuba

PEJZAŽIMA UMA

Mesec me goni,
ja neću!
Noć duga.
Meni se spava.

Mesec razbija prozor
i leti kandžama
mašu da pokrene,
ja neću
da mu pomognem.

Zavesa pade!
Mesec zajeca,
pa pobeže,
kao bednik u maglu.
San polako stade
da hvata pejzaže uma.

Slatki trenutak
tek što nije
isključio čula,
kad mesec zalaja u psu.
Poče šuma rastinja
da se plete pred strahom.
Misli se razlistaše
ko grane,
gde svaki list kula postane,
pa salve prete dahom topova
da otkriju začetak života,
koga možda i nema…

Nema za nas ljude…
A možda i blista,
negde duboko u nama?
Ko će to znati,
kad magla sunce zaklanja,
a vetrova neme da je odnesu?

Ko će nam snagu dati,
da iz nas isčupamo oluju?
Magle se raznesu
i šta otkrijemo?
Nabujalu struju
koja teče u ništa!

Jer sve je ništa!
A ništa ne postoji
i ničeg nema,
života nema,
sve je varka
igra podmukla
tog ništavnog ništa,
što ne postoji,
ali htelo bi da zablista,
večno u meni
što znam,
da i sam,
ne znam ništa.

I ko će nam podariti
taj silni glas,
da hiljade misl,i
jedna drugu čuju
i zakopaju sekire nepoverenja?

Ko će to moći?
Misli se tako ne kuju!
A i kad budu prestale,
posebne potoke da pune
i jedna drugom da se truju,
kad se sve sliju u reku
i krenu da potope onu jednu,
kojom beži tajna,
da li će začetak da pukne u letu,
na ivici postojanja.

A da li može dete,
koje ni majku ni oca ne vidi,
pa nestane odmah po rodjenju,
u carstvo stote planete,
da sutra prepozna svoje bližnje?

Ako se porekla svog ne stidi,
a svo znanje i želju nevidjenu,
pomeša sa htenjem i doslednošću,
oca i majku ima da dodirne…

A pesma koju pišem…
Potok drugi počinje da izvire…
Odbacam ga u reku
što tajnu mora da ščepa
u svoje vode.
No uzaludan je
zamah tupe sekire,
kad već mesec bledi,
a raste zora
i misao se gubi,
u carstvu sna,
nepogode…

A svaka
noć
duga…

(C) Ljubodrag Obradović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/49

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 Next

Load more