Category: Marina Adamović

PISAO JE —– Marina Adamović

pisao je o reci
o visokom drvetu pored
o odsjaju Sunca u travi
o kamičku na obali
i još bi puno toga napisao
da kamičak ne bî stena
a
znate
već
kamenolom je neizbe –
– žan
ne daj srcu da narasta
sklono je prasku

kroz samu dušu
eto

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60458

PRIČA — Marina Adamović

IGRAONICA
(Život je kosmička igraonica, a ona tačkica na nebu što sja i gasi se da bi nas osvestila: zbogom, zbogom, nevini; lepota je samo misao, a stvarnost – mučeničko umiranje praiskonske najpravednije, najiskrenije prirode pra-pra ljudskog bića koje tek gega našim umovima. Gotovo je, gotovo…)

Rođena je kristalnoljupkog meseca jula 1975. godine, zabeležene podebljanim ciframa.
Medicinski tehničar je došao da poslovno saopšti njenoj majci kako je dobila devojčicu sitnu, ali zdravu. Majka je bila veoma osetljiva na nedovoljno poznate osobe i mesta boravišta. Zbunjeno je gledala u tog čoveka, zatim u zidove bolničke ćelije. Želela je svoje dete, ali nije znala kako i kada će ga videti.
Beba je ćutala među drugim bebama i odmah se moglo primetiti da je različita. Ostale su plakale kao dokaz da su žive, a ona se već tada plašila javnih dokazivanja.
Dočekala je trenutak zagrljaja majke, napućila usta, ali nije htela ni gram mleka da isisa. Bilo je dovoljno slušanje otkucaja srca uz koje je provela devet meseci.
Dani su tekli kao hrana i beba je rasla poput oblaka – od snage južnog vetra.
Nakon par meseci, zgrabio ju je veliki kašalj. Majka je mislila da će umreti. Sedela je kraj nje ne odlazeći ni do kupatila. Držala je šolju vode iz koje je malo pila (da se ne bi uspavala), a malo gurala tri prsta i brisala čelo čeda. Čedo nije umrlo.
Onako tiho i lagano, preživelo je okrutnu igru prirode.
Dešavalo se od tada da joj je život visio o koncu još nekoliko puta do polaska u školu. Tada je ojačala i pokušala da sa osmehom deli učionicu sa sličnom decom (iako je imala majčine gene – samo mi poznati i rođeni mogu čuvati leđa)
Međutim, pet godina pre njenog rođenja, čudnog dana pretamnog decembarskog jutra, došao je na svet njen voljeni brat. Majka je bila fizički ugrožena njegovim đavolskim probojem puta, ali, eto, najugroženiji oporavljaju se jačinom srčane volje. Dakle, u kući je imala još nekog svog.
Kako je napunila osam godina, on ju je zagrlio i predložio da se drugačije igraju.
(Da, bato, ja ne mogu bez rođenog.) Bata ju je stavio u krilo i počeo priču o lepim osećajima. Slušala je i kopala po glavi šta treba odgovarati.
“Idemo napolje da beremo cveće?”
“Ne, dušo, ne, možemo i ovde.”
Čekala je i dočekala. Bata joj je uvukao ruku ispod suknjice. Rekao je da se danas tako sva deca igraju. Pogledala je na vrata i htela da istrči, ali on se nasmejao: “stvarno, Sunce, to je divna igra…”
Nije se pomeralla, samo je drhtala. Razmišljala je sasvim nevino: “ako on tako kaže, znači da je tačno.” Sedela je tu gde je postavljena kao verni sluga. Onda su se začula kapija, bata je brzo rekao: “Idi na krevet, mama dolazi s posla. Ne pričaj joj šta smo radili, jednom ćemo je nečim iznenaditi”
Šta je to “nešto”, golicalo joj je aritmični um. Mama je ušla iscrpljena i nervozna.
Počela srđivanje sobe kao po naređenju. Sledilo je postavljanje ručka, sklanjanje i pranje sudova, bez poljupca i razgovora.
Ona je legla ranije nego obično i plakala bez jasnog razloga.
Ovi su se dani ređali u neprekidnom nizu dok jednom majka nije bila toliko tiha da je samo čula kada je skočila na brata, udarila ga najjače, a nju gurnula na pod.
“Mama? Šta je, mama?”
“Ti, idiote, šta to radiš?”
Vrisnula je i shvatila da joj je stomak najtvrđa stena. Nije mogla ni disati, ni pomeriti se. “Gde sam ja? Šta sam? Ovo je, znači, život?”
Posle nekoliko sati, stigao je otac. Video je lom u sobi, jela nema, samo ženu koja plače na jednoj stolici, sina kako krvari na drugoj i nju kako bledi na trećoj.
E, pet minuta kasnije, još jedan udarac za batu.
Pala je sa stolice i srce joj je prepuklo.
Godine su prolazile, učila je sve, volela da piše sastave iz maternjeg. Učitelji, nastavnici, često su ih javno čitali kolegama. Nekada bi grupno plakali. Nije joj bilo jasno zašto.
Mirno bi se vraćala kući i ulazila u sobu gde će biti zaključana do trenutka povratka roditelja sa posla.
Pitate se šta je dalje bilo?
Niko ne zna.
Retko je pričala sa bilo kim. Retko je izlazila sa drugaricama. Kao sasvim odrasla, pretila je muškarcima da će ih ubiti priđu li joj bliže, a sebe je često ranjavala ubodima igli i tankim noževima, prevelikim dozama lekova za smirenje.
Kao po nužnoj zapovesti, sedela bi sama u parkovima i otvarala dnevnik književnosti duše.
Nije bila blage naravi. Samo je izgledala tako. Na slučajne ponude za saradnju, odgovarala bi drsko i proglašavana za čudaka kog se treba kloniti, a kao beba
“ćutala je među drugim bebama i odmah se moglo primetiti da je različita.”
Ne videvši izlaza iz otužne svakodnevice, izvršila je samoubistvo zime prošle godine.
Pred samoubistvo, setila se Jesenjina i sopstvenom je krvlju napisala ovo što ste pročitali.
P.S.
Eto: život je kosmička igraonica, a ona tačkica na nebu što sja i gasi se da bi nas osvestila: zbogom, zbogom, nevini; lepota je samo misao, a stvarnost – mučeničko umiranje praiskonske najpravednije, najiskrenije prirode pra-pra ljudskog bića koje tek gega našim umovima. Gotovo je, gotovo…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60455

DIJALOG – RASPEVANI —— Marina Adamović

 

Hej, zdravo

koliko posla oko trave – čupam je 
a ona
trči za mnom i umnožava mi obrve

zdravo

hmmm
evo i korena
dobacuje mi mulj preko reda
to je već nemoguće izdržati

hej

glava mi je puna i obaveza i kopriva
nikako da obuzdam natprirodnu pojavu

misliš – život?

a…nisam sam… neko brblja koještarije
ali iz kog dela džungle
poludeću –
ko je?

misliš smrt?

da…trebalo bi napisati i čitulju … samo da iščupam i ovu
onu… ne.. nijedan mi tekst nije na pameti

i ja sam umorna… a čitulju ti neću napisati..eto – jednostavno – ne

zvončići zvončići … budite u travi
radi upozorenja Brotiju i meni !
On i Broti? Ha! Nikada! Zvec

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60418

PRETPOSTAVKA ….. Marina Adamović

 

Pretpostavljam
da sam živa:
evo oka,
srca, ruku.

Ipak,
ona koja
izgovara ovo,
ne dotiče moja usta.

Pretpostavljam da i ta
što se šunja, šapuće i misli
čeka na znak
imena sa neba.

Ne pretpostavljam više ništa
Jasno je jer već sviće:
evo dana
sad sve vidim:

tamu,
strah,
i
pretpostavku
da jad odigrava moju ulogu

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60331

NEŠTO ——– Marina Adamović

Nešto se dešava
dok mislim šta je to
što čoveku mira ne da
zima mi snegom kosu puni
Možda je tako
i Branko hodao
ovim gradom
čemernim
Možda…
bio je mlad
godina moga sina
sad
Brinem, sumnjam,
uzdišem
Kolona mladih prolazi
i ćuti dok se krv
iskopanog srca saceda
niz njihove grudi
pa kape
na
belo
tlo

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59849

ZAVEŠTANJE —- Maeina Adamović

Prvog dana, kada je čuo da leka nema, napisao je: “Oh, neće me
biti.”
Drugog dana, bol se pritajio i on je odmah zapisao_”Možda,
možda, ipak.”
Trećeg je ostao bez svesti i lekar je napisao :” Otpusna lista.”
Četvrtog je pesnik ugledao sebe i mislima nastavio delo : “Vidim,
vidim, ovaj je oblak divan”
Petog dana, bio je neobjašnjivo srećan; neko je uzeo njegovu
olovku i dodao: “Ne znam otkud mi želja da pišem pesme, ali
volim to! Biće me, biće!!!”
Šestog dana , objavljena je knjiga : “Srce ne umire”
Autor – Oni

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59731

RADOST…. Marina Adamović

Još nije svanulo
ja sam već bila tamo
pre osvita
nakon dana
ja sam bila
tamo
dobro mi došla
rekla sam
i pružila rukui
sebi
prihvatila sam mnogo više
od
ruke
preko druge
mnogo više
o mnogo
i više
i dublje
a
orkestar trave izveo je
neponovljiv osećaj sreće
korena
ljubičice
niklog tamo
ne-na-da-no

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59698

PRE NÔ ŠTO SE ONEMI …….. Marina Adamović

I šta ako umrem?
Ako nestanem?
A dan postane 
besmislen?
A noć?
A bezizlaz?
A svet?

Ništa
On je najsveobuhvatnija ars poetica

Između Ni i Šta
kosmička jama peva
Grobe grobe
a gde je
humka za zvezde
gde?
Podignem glavu i spustim je
A nebo?
Naravno
Šta?
Ništa – moja je večnost zvezda
na vrbi papirus i kamen
breza u potpisu

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59666

JUTRO…….. Marina Adamović

Sunce je oskrnavilo tamu
pružam ruke
kô što bor širi grane
toliko mi jave
ne može
pomoći
ludaci vode srca za lanac
.
spušam ruke
od arterija
ple
tem u
že

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59647

BACI SVE …… Marina Adamović

Баци сузу
разуларену
није вредна
помена
баци  омче и окове
покидај вене 
најглупље дилеме
бсци све
други живот
почиње
…………………………….
Baci suzu
razularenu
nije vredna 
pomena
baci omče i okove
pokidaj vene
najgluplje dileme
baci sve
drugi život
počinje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59627

ТИШИНА ……Marina Adamović

Толико ћутим
Да су ми се усне
Слепиле за плућа
Из којих је до Месеца
Без капи крви
Страх вриштао.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59582

ДЕЛФИН …… Marina Adamović

Сањала сам како ходам

Пучином таласасог мора.

Била сам мирна, а

Тотално опчињена.

Преда мном се назирало

Сунце на изласку.

Наставил сам њему

Као неисцрпној срећи.

Лагано, из воде у даљини,

Вирила је глава делфина.

Кад сам му се приближила

Сасвим,

Уздигао се је раширених крила

И

Упитао:

Стварно мислиш да сањаш?

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59579

UPAMTI DOBRO …… Marina Adamović

Danima je razmišljala šta bi trebalo da preduzme i
živi drugačije.
Dugo je osećala maglu pred očima
i neki neobjašnjivi muk u grudima.
Odlazila i lekarima,
hranila se zdravo,
šetala i odbacivala crne miisli
što dalje iz vidokruga.
Ipak, ipak, mali crv sumnje
pogledao ju je pravo u oči
i otpevao :
” Dani su ti odbrojani.”
To je bilo ono najteže;
ma ko da je to rekao, ali ON?!
Lupila je vrata svesti,
zatvorila glavu jakim okovima i ..
spremila mali ranac
sa najneophodnijim stvarima.
Odlučila je :
“Idem do mora!
Nikada ga neću videti ako sada to ne učinim!”
Da, stopirala je,
vozila se u zaprežnim kolima…
snalazila se onako kako joj nikada nije bilo na pameti
da je moguće.
Ugledala je more!
Sela je na plažu,
posmatrala,
ubrala, usput, koju smokvu ili narandžu.
Plavetnilo vode i neba delovalo je bajkovito.
Zaspala je i probudila se tek sledećeg dana.
Tada je krenula polako
ne obraćajući pažnju na vreme.
Opet bi iskidala koju voćku,
pila vodu na gradskim česmama,
Potopila bi noge do kolena u more,
zatim ih ugurala u pesak,

legla i posmatrala dugokrile ptice.
Ništa joj nije bilo ni dosadno, ni teško.
Moram priznati, malčice se iznenadila
kada je shvatila da je i jesen na odlasku.
Izvukla je debelu duksericu iz ranca i
našla udobnu pećinu.
Da ne opisujem dalje:
ovo je bila najsrećnija godina njenog života.
Da, godina.. I još dosta sličnih nakon nje.
Samo se jednom usudila da potraži crva u tamnoj strani mozga;
upitala ga je oprezno:
“rekao si da su mi dani odbrojani..kada je zadnji?”
On je odgovorio ozbiljno:
“Upamti ovo:
Svakome jesu odbrojani,
ali koliko ih je,
ni pretpostaviti niko ne može.
Zbogom, draga, ŽIVIŠ ZAISTA!”

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59311

KAKO SAM POGINULA …… Marina Adamović

Prelazila sam ulicu
prelazila
prelazila
i kad sam pomislila
da sam je konačno
prešla
osetila sam da ne razumem
onu
drugu ja
koja me gleda
s poštovanjem
i
ljubavlju

Pisaću joj liriku –
najvanzemaljskiju!
(da bi me dešifrovala)

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59055

ODA —- Marina Adamović

Nadali se
verovali
čekali pa
ulagali
i voleli
poklanjali
i…

Svega se sećaju perunike
nikle iz grobova robova
najnežnijih ptičjih
snova

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59023

Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 60 61 62 Next

Load more