Category: Marina Adamović

Vreme ne teče – Marina Adamović

.

Vreme ne teče, čovek ga gura

Da popuni prazninu u prostoru .

Skini kožu i u nju  umotaj

Usne godine i oči dana.

Zavežljaj nosi sobom

Da ga ne bi pomešao s onim

Koji ogledalo raznosi svuda gde ga vide

I okači svakom kom’ je vreme igra.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/9456

Bacila sam stih – Marina Adamović

bacila sam stih

presudila sebi

divno ti veče

krasoto bola

licem prema podu

spalila sam ruke

pomislila glasno

nadmena si grešna

mesec me odgurnu

na meni je očaj

u reči beskraja

veni kako hoć

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/9411

Drama – Marina Adamović

prvi čin

noću se oblaci suzama natope

zorom im dodam bokal da ga pune

a onda im brišem oči snohvatice

koje mi krišom ubace u pesmu

drugi čin

svaka im je drama pregledna i duga

ne  spuštam zavesu posle prvog čina

o odano pazim da se ne primeti

kako su mi usne dugom ucveljene

epilog

samo na sekund posle ove pesme

pobuni se druga a za njom i treća

osetim vrelinu zablistale mrlje

i tako krene povratak bez puta

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/9369

Poeziji na dar – Marina Adamović

Plakala sam nad rekom

Nisam bila tužna

Smo sam na ogledalu

Suzama note pisala

Skočila sam sa obale

Nisam se utopila

Samo sam joj sonatu

Po školjkama svirala

Reka je bila moja

Maticu mi je predala

Grleći  moje zvuke

Ušćem je izvor grlila

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/9326

Pesma o prozi – Marina Adamović

Kako sagraditi kulu od reči ?

Teško…Teško…Teško…

Gradeći je,

Ja padoh totemu u zube.


Kako zakrpiti rascepane misli?

Teško…Teško…Još  teže…

Ližući ih,

Obnevideh od uboda komete.


Ona me svetlećim trnom prenu:

“Pazi, ti nisi sama, ima vas bezbroj

Gradićete kulu kobno osenčenu

Nespokoj govori vašim jezikom

Da

Slažem se

Tvoja sam, mistična kometo!

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/9302

Verujte obezglavljenoj istini-M.A.

obucite istinu

da ne hoda gola

ako je već cela

nema vam šta obnažena reći

da joj nedostaje štogod

kao meni glava

e

onda bi joj nagost bila opravdanje

ja skinem prašinu s jezika

pa zevajući dobijem

razrogačene poglede iz mraka

s teškim udarcima rukom

bez zaštitne rukavice

i eto

ostanem bez glave

….da sam pametno

……u još prašine obukla

……..svoj izduženi organ

…………glava bi bila na mestu

sada uvežbano koristim ogoljeni jezik

kao opravdanje

što ostadoh  bez mozga

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/9282

Upomoć! – Marina Adamović

širom otvaram oči

i vidim uvek sebe

kažem

beži ….pretesno je za obe

ništa

do prozora rastežem uši

jaaaa odzvanja staklo

kažem

ćuti ….u snu se ne priča

ništa

na jeziku skačem do vrata

moji me prsti pljuju

kažem

ugrišću vas utvare mraka

ništa

znate

izbora  nije bilo

uletela sam u sebe

upregla srce

galopom otišla u košmar

i napisala vam ovo kredom

da biste me našli

i nekako pomogli sebi

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/9193

Kako sa neizgovorenim – Marina Adamović

rečima pripremam krvoproliće

poštedeću samo one

tajno već osudjene

(nisu došle do apsurda

kojii bubnji u presečenom dahu)

ostalim ću zabadatiti olovku do srca

dok se krvlju ne potpišu svesci

povredjenoj zatišjem pred tačku

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/9175

Aforizam – M.A.

Reči kojima ubrizgate otrov, uzvraćaju suzavcem.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/9163

Puna soba – Marina Adamović

senka je dugo bežala po sobi

a soba je prigušeno vrebala

prvo sam senci pružila zrak sunca

da na njemu pokaže snagu

zatim i sobi pola sunca

da se ne sruši od zavisti

tako sam u gužvi predahnula

dok su one spokojne

i moja koža drema

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/9153

Zaborava nema – Marina Adamović

deo onog što prošeta mozgom

zaključano  koristim po želji

(dok vam Mesec ne otkrije tajnu

ključ okačim oblaku o noć)

sve ostalo predam nevremenu

da podmetne žbunju ispod granja

tek kad ono odluči da svene

pošalje mi trnje da me seti

ovom igrom priroda me uči

odbačenom zaborava nema

zove stalno s ciklona prazninu

iz nje pljušte nade i obmane

kad me kiša njima obasipa

vetar kreće maštamo utroje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/9118

Dragoj Ja – Marina Adamović

poklanjam nogama satkani buket prošlosti

ukrašen raznizanom perlom trepavica

odlazim po  izdvojenom redu vožnje

do cilja gde nema mesta za obe

poslaću čitko pismo bez reči

i ubaciti pramen ponoćnog bljeska

da sagleda kako je samu sebe zgazila

kao zamišljeni Mesec nade rastopljen u blatu

tibi nunquam ignoscito

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/8914

Nemi vrisak – Marina Adamović

oblak se upleo u kosu monsuna

šapom je sunce izbrisao

dozvao jato svojih gmizavaca

preslikao živce višeglave školjke

joj

kakav je tajac nebom odjeknuo

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/8868

Nema kraja – Marina Adamović

drvo je načas zapevalo

pa uzdahnulo

iz oka mu kliznu kap

pa još jedna pa reka

trava se trže diže glavu

zamirisa na vodu  sprženu zemlju

drvo je kao ukopano

pratilo šta mu se mučno sprema

pogleda razbarušenu nežnost

pokuša da stiša plač

sklapao je kapke uzalud

rukama predje preko lica

ono opet posta iskričavo

pesma ga je izdala

pobegla u gnezdo

Zevsova strela je meni namenjena

kada padnem prekrij me rukama

usahnuću ali biću tu

tvoje je srce duboko za oboje

jednom ćemo se opet prepoznati

u svetlosnoj kiši meteora

i setićemo se da je svaki uplakani kraj

početak  smelog neobičnog jutra

suzama ovlažena trava

diže ruke i prihvati ono što je iz njenog tela raslo

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/8840

Daleko – Marina Adamović

dalekovidim morem

koje talase niže do trnovitog neba

zaplovila sam ka danu

što mi je noću krenuo u susret

putu se izbrazdao pravac

pakao je udario u vreme

raspalo se na bezbroj uspomena

i previše prividjenja

tako mokra i pogodjena

gomilom rasprsnutih ideala

zaspala sam u reči

prepuštena mirisoj milosti

uskovitlanih oblaka i pene

zbog kojih odbijam slamku spasa

draže mi je tu čekati dan koji

neće stići

nego biti u sebi koja

uzalud postojim


Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/8798

Pages: Prev 1 2 3 ... 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 Next

Load more