Neoprostivoj lepoti

Davno skrenuh s njenih staza
Zametnu ih prvi januarski sneg
Činila se meni silnom, sad mi kažu beše faza
Nesta Sunce,nesta Mesec, ljubav moja zamače za breg

Ne, ne brojim dane, noći, od iskona prodje brzo
Sad bauljam pod nebesima sasvim snen
S njom sam hodo, za njom sam puzo
Sad sam vazduh, crna sen

Otpustio sam svoje svakojake snove
Zapratio kleti varalicin trag
Ovaj razum, ove oči, ruke gole
Sve odnese plavi vrag

Podseti me nekad, kiša prva
Izmaglica u svanuće, topli vetar južni
Eto škripa, ona skoči, sva plašljiva
I tad ruke ove telu njenom postajaše sužnji

Stopala joj mala, na sam badem miršljava
Glatka, nežna ko u bebe
Golicljiva je, sva šašava
Odmah krene da se grebe

A ja šetam tamo, vamo, gore, dole
Po slonovači samo skitam
Svud po telu, preko pupka, niz butine bele
Poljupicama ovlaš karakter joj čitam

Slepac jesam, vešto ga je skrila
Čas pravedna, čas sva kriva
Nikad svoja nije bila
Nit dok spava, ni dok beše vatra živa

Zvone sada s Crkve zvona
Priznajem vam, jošte maštam
O tom licu sa ikona
Lepotu joj kleti moram, ali duši njenoj praštam

То што очи примете….

 

Овај свет пред нама,
слика је и прилика,
наше јаве, нашег сна,
душе на небесима.

Плаво небо над нама,
недостижна истина.
Боје нам у очима,
љубави у грудима.

То што очи примете,
То нам руке загрле,
И што срце осети,
То нам душа заволи.

Сива земља под нама,
jедна нам је истина,
стуб наших корака,
ритам наших судбина.

Ове мисли у нама,
oдраз су у душама,
и љубав се распламса,
cамо кад је искрена.

То што очи примете,
то нам руке загрле,
и што срце осети,
то нам душа заволи.

Smiri se čoveče, nadji sebe

Nudim ti istinu, ti misliš da je laž
Oduzimam ti bol, ali bol je tebi draž.

Iz mog praznog dlana darujem te
Prepepoznaj me i pogledaj me

Videćeš srce sveta kroz ove oči moje
Videćeš nevidljive ruke što sudbinu kroje.

Nudim ti se kao prijatelj, ti osećaš strah
Dok govorim moje ti reči oduzimaju dah.

Ne gledaj u zemlju, ka nebu digni glavu
Počuj moj glas i znaćeš da sam u pravu.

Kriješ se, tražiš sigurnost u zagraljaju mase
A njihove stope plam u tvojoj duši gase.

Barem jednom učini ono što želiš ti
Misli za sebe a ne ono što misle svi.

Ne prati druge, idi putem svojim
I radovaću se iskreno uspesima tvojim.

НЕ ЉУТИ СЕ НА РУЖЕ

Кад ноћас легнеш да спаваш,
Не криви Месец у ноћи
Није крив што свет је љут!
Он никоме не мисли зло.
Неко се под њим сад љуби,
Неко води проклети рат ,
Ил некоме, као мени ноћас, показује пут.

Не говорим залуд!
И не помишљај на то!
Слободно кажи да сам луд
Идиотизама краљ!
Брига ме шта ћеш мислити!
Ал капке на прозору своме не спуштај!!!

Уз прво сунце што наиђе.
И покрене реке људи
Кад преко твог јастука пређе.
Расцеветаће се ружe.
И мирис ће њихов да те буди.

Да прекинуће те из сна,
То би требало да знаш.
Немаш потребе на руже да се љутиш,
Колико желиш, толико ћеш морати да даш.
Кад могу оне да се зором буде
Да теби, што им ништа ниси,
Поклањају мирисе своје.
Теби што их никад не заливаш!!!

Како мрзим охолост твоју!!!
И поглед и тај дигнути нос!
И ову глупост своју!!!
Да љут сам, бесан и горим!!!
Узрок томе видим и сам,
Такав сам јер те волим
Од тебе ништа добити нећу,
Али ћу морати све да ти дам.

Кад одем

Кад нестану ноћи
И пољубци слатки
Хоће ли иједна доћи
Да обиђе споменик глатки

Хоће ли се сетити мога лика
Спустити цвеће на загробни престо
Дал` ће ме се сећати живог ил само са слика
Дал` ће обићи моје вечно место

Јесам ли вредео
Песама и загрљаја милих
Ил ћу плакати што сам залуд оседео
Заборављен од девојака силних

Страх ме тај напустити неће
Да забораве ме оне што утрах им стазе
За живота по трњу сам ишо
А девојке терао по цвећу да газе

Хоће ли ме заборавити ноћи
И стазе међ кућама туђим
Хоће ли ме се сетити људи
Како ходам, замишељен ћутим

Ћутим јер волим, волим тишину
И да мазим девојачке косе
Да слушам им гласове слатке
Јер само оне и вино радост ми носе

Не, не плашим се смрти
Нит нестанка тела
Страх ме од заборава
Не знам, дал` ме је иједна волела?

Покуда и част

Ова песма почеће са саветом
Не нећемо чекати крај
Да уделимо правила о поуци
Да скратимо муке
Уосталом, зашто би ово читали?
Горди, што мисле да су изнад ове песме
Охоли, што ће јој се подсмевати
Лењи, ох они нек енергију чувају
За нове кревете и нове залудне снове
Заобиђите песму о слободи
И девојци на камену
Што прича гласом виолине
Позовите сликаре
Ви што ово будете читали
Да насликају оне са камењем у рукама
Са грабљама и вилама
И девојку како бежи
Од ватре испод својих ногу
Од подсмеха гордих, охолих и лењих
А само је причала о кругу
О самокритичности
Делила мала огледала
Звала се Марија Магдалена
И зборила је о праштању
Нит међе, нит сујете
Слободу не ткају
Нит су велики они
Што труње у очима другим
Ревносно, зналачки проналазе
Нису то они, нису упамтите
Слободу дају само ретки
Што умеју да праштају
Вредност им обасјава дух и тело
Савете добре и мостове чврсте
Увек радо деле
Њима слава
Њима венци од ловора
За њихову част ова песма

Дете и ноћ

Бесана ноћ прикрада се тихо
Завеса на ветру улива страх
Под прозором његовим не живи нико
Само вучији зов што одузима дах

Месечева белина једини је спас
Од мрклог мрака што надире
Он тихо испушта свој глас
Језовите звуке из уха потире

На очи никако не долази сан
Ту је само игра сенки што прави је храст
Далеко је Сунце, још даље дан
Над страхом својим дете нема власт

Хладноћа, ветар и страшни звуци
За њега су језик немушти
Те он потире страх у знојавој руци
Никаква добра из те ноћи не слути

На тавану шкрипа се чује
То мали миш буком тера страх
Док га дечак са страхом ослушкује
Обојци им ноћ одузима дах

Звуци почеше шапутати и све поста тихо
Дете остати будно не може више
Сада нек не проговара нико
Нек миш слуша како дете дише

Рађање љубавне приче

Увек тако почиње, рађа се
Из заноса једна прича настаје
Буди се сећање на љубав, настаје реч
Доносећи радост летњег поветарца
Слатку буру главе и весело лупање срца

На усне долази непозвана
До ушију стиже неочекивана
Она је горка, она је попут меда
За остављене тужна, за вољене питка
Јер прича је њена и снажна и лака

Из неописивог осећаја изишла
Сећање на радост из сна пробудила
Остављене да теши, вољене да храбри
Она је жива док живи страст
Јер љубавна се прича, прича у сласт

Острво – Марко Барош

МаркоБарош

ОСТРВО

Острво је ово далеко, стоји ко тачкица
У вртлогу плавог свемира
До којег само најачи крици допиру
И кад се чује како једни друге
У мајчину пошаљу
Острво ово је слободан свет
Према онима скупљених крила
Као папагајима у њиховом кавезу
Што за забаву, смех и понављање речи
Следовање зрневља добију
И добро је свима
Овце на броју вукови сити
Не представља сметњу да се ужива
То што се живи у можданој забити
А острво је место где смо сви исти
Само другчије гледамо на ствари
Неко поред лешева може да вечера
Други црва у јабуци не може да свари
У свету где брат брата песницама милује
Газе силни редом све оне што лажу
Да постоји свет изван кавеза
Презиру оне са слабим желуцем
„ Ви сте кукавице човек треба да вас убије“
Сваки од њих поручује
А острво је место где смо сви исти
Само другчије гледамо на ствари
Од малених црва потекли
У свакавке животиње израсли
У истом се кавезу затекли
И ћуте они слаби
Чији желуци тешке речи и крв
Острвску не могу да сваре
Траже пут преко мора
Од „животињског царства“
Што даље да одлете
А са острва се сваке преступне
Једва чујим гласом
Кроз јаук и плач чују речи
Устани, бори се!!!
Војци живота сви да се придруже
Кад почне да грми у кавез не бежите
На громове песницама удрите
Песницама стиснутим у речи
У узвике да нећете зрневље
Да се не плашите птица грабљивица
Јер кад се глас ћутљивих дигне
Неће моћи нико да вас спречи
На путу ка стварању живота
На том острву где смо сви исти
Само другчије гледамо на ствари
Неко поред лешева мирно вечера
Други ни црва у јабуци да свари!
Устани, бори се!
Само ће се тако отворити врата кавеза
И свака ће птица почети
Своју слободу да слави!!!

Марко Барош

Znam da ništa ne znam

Znam da ništa ne znam

Verujem da ako bi prestao verovati
Postao bih vreća, vazduh il nekakva smesa
Hodajuće čudo od kostiju i mesa
Da ništa ne znam prihvatam lako
Svaka reč, svaki broj, sve skupljeno
Od sećanja sačuvano, za pamećenje kupljeno
I opet sve praznina, čega nema? Čega ima?
Nikad se ne zna šta će novo da se sazna
Danas osećaš svaki dodrir i slika ti je jasna
Sutra ti dodiri ne važe, ne osećaš ih, oni su sećanje
Nikad ni jedno slovo na isti način pročitano
Nikad ni jedno telo na isti način zagrljeno
Jer svako slovo je delić nikad iste reči
Svaka reč u rečenici znači nešto drugčije
Svako telo iste gradje, svako drugčiju tajnu krije
Uvek je sve isti šablon
Atomi isti, mrlje od mastila iste
I svaki jedinstven,
Ne bih mogao razumeti
Kad bih prestao verovati
Sve te sudbine, pojave, čestice
Znam da ništa ne znam
Lakše mi je da osećam
Tako u pamćenje bolje urežem svaki dodir
I to oživi u meni, kao da se u trenutku dešava
Jer čovek samo u šta veruje može i da sačuva
Često mogu poverovati da mi ceo svet pripada
Zelja da razumem ko pokrenu reke, ko izmisli vetar
U meni bukne i brzo me savlada
Zavolim ono nepoznato o čemu ništa ne znam
Kopam, urezujem, pamtim dok zeljeno ne saznam
I uvek iste reči motva bruje usnama
Znam da ništa ne znam

Завист

Тешка ли је мржња без повода
Изникла из зависти, од мене презир добија
Не разумем нечији бес кад види срећнијега
Какав си човек кад те туђа срећа убија?

Зар да лупам главу пред таквима?
Пренеће ми болест и ја сам човек
Понекад и сам у себичним мислима
Некад весео и благ, некад љут и прек

Затворен сам, често сам затворен
Зар да се поверавам сваком кога угледам?
Никада! За заједљиве увек скривен
Жао ми је, болести људска, такав сам

Повучен, највише волим неприметност
Најбољи је то лек од свих тих погледа
Шта ћу ја ако у мени никне презривост?
Проклета мржња може да ме савлада

Не могу, много је то живота за ово кратко време
И под овим шлемом мука има превише
Зар још да тугујем кад неком другом набоље крене?
„Био је мрзовољан, завидан и лош“ зар да ми сутра на гробу пише?

Никад! Мисао ме једна чува
Да постанем заједљивац од костију и меса
Она је ту да ми мир сачува
И подсети да завист је  мајка непотребног беса

Tako je čudno

Tako je čudno, ugledati
Ućutkujući noć gledati
U poglede i zavoleti
Oči tvoje prekrivne kapljicama
Misliti o sebi da si vetar i sunce
A biti praznina,
Kap među ljudima

Tako je čudno, sanjati
Sa osmehom hodati
Kroz snove sa tobom koračati
Misliti da koračaš pored ptica selica
I biti samo umoran čovek
Kojeg će san prevariti

Ubedi me, da sam nekom nešto
Da u sećanju tvom boravim često
U pogledu tvom da mi je mesto
Veliki, najveći sebi ću postati
I tragedija i komedija, sve
U svakoj drami mene vidiš
Jutro će zabludu otkriti

Tvoj pogled boje smaragda
Urezan jednom, urezan zasvagda
Za tebe samo jedan od slučajnih pogleda
A meni vek postao je  dan
Ni sećati se sutra nećeš
Da si pogledom jednim nekome kročila u san

Blato Balkana

Pitas me gde živim? Živim onde
Gde ribe umiru jer nestaje vode
Na plemenskom Balkanu
Gde pošteni nemaju za hranu

Blizu je to stranče, eno tamo dole
Gde samo mrtvačke sveće gore
Gde je utihnuo zvuk dečijeg plača
I zavladao ritam gvozdenoga mača

Dole gde s ponosom niče korov
Manje vredi deset poštenih, neg jedan lopov
Dole gde odavno nema osmeha
Gde zavlada sedam smrnih greha

Pitaš me kako mi je? Kako bi mi bilo
Kad je sve oko mene truli i gnjilo
Ovde voćka vise ne rađa
Nit se majka porađa

Ovde se više ne čitaju bajke
Ne pevaju vrabci, već se deru svrake
Puna bara usijanih glava
Ovde mirna duša ne može spava

Nit da sanja nit oka da sklopi
Od priča o plavoj reci, o Evropi
Nekakva elita, uparadjene gnjide
Serviraju nam znanje, bez pročitane knjige

Pitaš me kad ce biti bolje? Kad progovore senke
Kad počnu izvirati vavilonske reke
Sred pustinje kad nikne more
Kad krvave plemenske vatre dogore

Nikad, nikad! Verujte  pre mrtvi ustaće
Neg što ovde bolje biće
Ovde se budale idejama diče
U blatu Balkana gde pametan uzmiče

Portret čovekovog straha

Mesečina otkriva prašinu iz dubokih ćoškova
U kakao obojenu noć kvari beli prah
Zmurimo ispred nezvanog sudije
U mraku svojih zivota
Plasimo se hladnih zimskih vetrova
Tada vidimo kako iz nas odlazi zao dah

I svi to osećamo pomalo, negde, nekad
Kvadrature naših srca odraz su u ogledalu
Gde se preslikava ono što smo
I što bi mogli biti
Tamo je nasih zimskih želja sklad
Al retki imaju hrabrosti da u njega pogledaju

Stati sa lovorom il bez njega
Pred slikare nasih posupaka i načela
Teže je nego pred čopor lavova izaći
Il u čeljusti ajkule zakoračiti
Jer to je lice, priroda čoveka
Ništa ga ne plaši kao njegovih dela senka

Pred nasim očima jedino vidljiva je slika
Razbiti ogledalo, slikara ubiti,pa pobeći
Čemu traženje samoga sebe?
Kad se može osuditi prvi do nas
Čemu kvarenje sebičnog predivnog lika?
Kad manje vredi sto tuđih dela, od naših praznih reči

Praznih reči, besmislenih rečenica
Koje niko do nas ne sluša,
Strah koji sebičnost budi, a zavist oživljava
Pretvori nas u ljusture koje plima spere
Umesto velikih rečnih korita, postajemo rečica
Na običnom belom papiru nacrtana slika ružna

Oda smehu

Večeras ću pričati o sreći
Ne, nečujem pobedničke trube
Već govorim kako sam pronašao reči
Prevario usne da pokazu zube

Teško je bilo, prepreka za preprekom se rađa
Talasi kao zidovi pred očima mojim
Potonulo mi stotine lađa
Ostao mi samo splav na kojem plovim

Svuda beše plavo, ubija tišina
Poceo sam da vičem da me čuje neko
Mora se biti srećan, sa onim što se ima
Jednom je neko davno reko

Drugačije sve je
Kad čovek se smeje
Lakše pronađe svoju luku
Srećom  zameni  tugu

Prestao sam da urlam u prazno
Znam da mogu, znam da vredim
Imati osmeh to je važno
Pred tugom pevam, pred lošim se kezim

Tako sam otkrio formulu sreće
Bice bolje samo ako verujem
Pa mi osmeh svaki čas u srce doleće
Dobrom se nadam, jos bolje ocekujem

Drugačije sve je
Kad covek se smeje
Lakše pronadje svoju luku
Srećom  zameni tugu

Pages: 1 2 3 Next