Бесана ноћ прикрада се тихо
Завеса на ветру улива страх
Под прозором његовим не живи нико
Само вучији зов што одузима дах

Месечева белина једини је спас
Од мрклог мрака што надире
Он тихо испушта свој глас
Језовите звуке из уха потире

На очи никако не долази сан
Ту је само игра сенки што прави је храст
Далеко је Сунце, још даље дан
Над страхом својим дете нема власт

Хладноћа, ветар и страшни звуци
За њега су језик немушти
Те он потире страх у знојавој руци
Никаква добра из те ноћи не слути

На тавану шкрипа се чује
То мали миш буком тера страх
Док га дечак са страхом ослушкује
Обојци им ноћ одузима дах

Звуци почеше шапутати и све поста тихо
Дете остати будно не може више
Сада нек не проговара нико
Нек миш слуша како дете дише

Увек тако почиње, рађа се
Из заноса једна прича настаје
Буди се сећање на љубав, настаје реч
Доносећи радост летњег поветарца
Слатку буру главе и весело лупање срца

На усне долази непозвана
До ушију стиже неочекивана
Она је горка, она је попут меда
За остављене тужна, за вољене питка
Јер прича је њена и снажна и лака

Из неописивог осећаја изишла
Сећање на радост из сна пробудила
Остављене да теши, вољене да храбри
Она је жива док живи страст
Јер љубавна се прича, прича у сласт

ОСТРВО

Острво је ово далеко, стоји ко тачкица
У вртлогу плавог свемира
До којег само најачи крици допиру
И кад се чује како једни друге
У мајчину пошаљу
Острво ово је слободан свет
Према онима скупљених крила
Као папагајима у њиховом кавезу
Што за забаву, смех и понављање речи
Следовање зрневља добију
И добро је свима
Овце на броју вукови сити
Не представља сметњу да се ужива
То што се живи у можданој забити
А острво је место где смо сви исти
Само другчије гледамо на ствари
Неко поред лешева може да вечера
Други црва у јабуци не може да свари
У свету где брат брата песницама милује
Газе силни редом све оне што лажу
Да постоји свет изван кавеза
Презиру оне са слабим желуцем
„ Ви сте кукавице човек треба да вас убије“
Сваки од њих поручује
А острво је место где смо сви исти
Само другчије гледамо на ствари
Од малених црва потекли
У свакавке животиње израсли
У истом се кавезу затекли
И ћуте они слаби
Чији желуци тешке речи и крв
Острвску не могу да сваре
Траже пут преко мора
Од „животињског царства“
Што даље да одлете
А са острва се сваке преступне
Једва чујим гласом
Кроз јаук и плач чују речи
Устани, бори се!!!
Војци живота сви да се придруже
Кад почне да грми у кавез не бежите
На громове песницама удрите
Песницама стиснутим у речи
У узвике да нећете зрневље
Да се не плашите птица грабљивица
Јер кад се глас ћутљивих дигне
Неће моћи нико да вас спречи
На путу ка стварању живота
На том острву где смо сви исти
Само другчије гледамо на ствари
Неко поред лешева мирно вечера
Други ни црва у јабуци да свари!
Устани, бори се!
Само ће се тако отворити врата кавеза
И свака ће птица почети
Своју слободу да слави!!!

Марко Барош

Znam da ništa ne znam

Verujem da ako bi prestao verovati
Postao bih vreća, vazduh il nekakva smesa
Hodajuće čudo od kostiju i mesa
Da ništa ne znam prihvatam lako
Svaka reč, svaki broj, sve skupljeno
Od sećanja sačuvano, za pamećenje kupljeno
I opet sve praznina, čega nema? Čega ima?
Nikad se ne zna šta će novo da se sazna
Danas osećaš svaki dodrir i slika ti je jasna
Sutra ti dodiri ne važe, ne osećaš ih, oni su sećanje
Nikad ni jedno slovo na isti način pročitano
Nikad ni jedno telo na isti način zagrljeno
Jer svako slovo je delić nikad iste reči
Svaka reč u rečenici znači nešto drugčije
Svako telo iste gradje, svako drugčiju tajnu krije
Uvek je sve isti šablon
Atomi isti, mrlje od mastila iste
I svaki jedinstven,
Ne bih mogao razumeti
Kad bih prestao verovati
Sve te sudbine, pojave, čestice
Znam da ništa ne znam
Lakše mi je da osećam
Tako u pamćenje bolje urežem svaki dodir
I to oživi u meni, kao da se u trenutku dešava
Jer čovek samo u šta veruje može i da sačuva
Često mogu poverovati da mi ceo svet pripada
Zelja da razumem ko pokrenu reke, ko izmisli vetar
U meni bukne i brzo me savlada
Zavolim ono nepoznato o čemu ništa ne znam
Kopam, urezujem, pamtim dok zeljeno ne saznam
I uvek iste reči motva bruje usnama
Znam da ništa ne znam

Тешка ли је мржња без повода
Изникла из зависти, од мене презир добија
Не разумем нечији бес кад види срећнијега
Какав си човек кад те туђа срећа убија?

Зар да лупам главу пред таквима?
Пренеће ми болест и ја сам човек
Понекад и сам у себичним мислима
Некад весео и благ, некад љут и прек

Затворен сам, често сам затворен
Зар да се поверавам сваком кога угледам?
Никада! За заједљиве увек скривен
Жао ми је, болести људска, такав сам

Повучен, највише волим неприметност
Најбољи је то лек од свих тих погледа
Шта ћу ја ако у мени никне презривост?
Проклета мржња може да ме савлада

Не могу, много је то живота за ово кратко време
И под овим шлемом мука има превише
Зар још да тугујем кад неком другом набоље крене?
„Био је мрзовољан, завидан и лош“ зар да ми сутра на гробу пише?

Никад! Мисао ме једна чува
Да постанем заједљивац од костију и меса
Она је ту да ми мир сачува
И подсети да завист је  мајка непотребног беса

Tako je čudno, ugledati
Ućutkujući noć gledati
U poglede i zavoleti
Oči tvoje prekrivne kapljicama
Misliti o sebi da si vetar i sunce
A biti praznina,
Kap među ljudima

Tako je čudno, sanjati
Sa osmehom hodati
Kroz snove sa tobom koračati
Misliti da koračaš pored ptica selica
I biti samo umoran čovek
Kojeg će san prevariti

Ubedi me, da sam nekom nešto
Da u sećanju tvom boravim često
U pogledu tvom da mi je mesto
Veliki, najveći sebi ću postati
I tragedija i komedija, sve
U svakoj drami mene vidiš
Jutro će zabludu otkriti

Tvoj pogled boje smaragda
Urezan jednom, urezan zasvagda
Za tebe samo jedan od slučajnih pogleda
A meni vek postao je  dan
Ni sećati se sutra nećeš
Da si pogledom jednim nekome kročila u san

Pitas me gde živim? Živim onde
Gde ribe umiru jer nestaje vode
Na plemenskom Balkanu
Gde pošteni nemaju za hranu

Blizu je to stranče, eno tamo dole
Gde samo mrtvačke sveće gore
Gde je utihnuo zvuk dečijeg plača
I zavladao ritam gvozdenoga mača

Dole gde s ponosom niče korov
Manje vredi deset poštenih, neg jedan lopov
Dole gde odavno nema osmeha
Gde zavlada sedam smrnih greha

Pitaš me kako mi je? Kako bi mi bilo
Kad je sve oko mene truli i gnjilo
Ovde voćka vise ne rađa
Nit se majka porađa

Ovde se više ne čitaju bajke
Ne pevaju vrabci, već se deru svrake
Puna bara usijanih glava
Ovde mirna duša ne može spava

Nit da sanja nit oka da sklopi
Od priča o plavoj reci, o Evropi
Nekakva elita, uparadjene gnjide
Serviraju nam znanje, bez pročitane knjige

Pitaš me kad ce biti bolje? Kad progovore senke
Kad počnu izvirati vavilonske reke
Sred pustinje kad nikne more
Kad krvave plemenske vatre dogore

Nikad, nikad! Verujte  pre mrtvi ustaće
Neg što ovde bolje biće
Ovde se budale idejama diče
U blatu Balkana gde pametan uzmiče

Mesečina otkriva prašinu iz dubokih ćoškova
U kakao obojenu noć kvari beli prah
Zmurimo ispred nezvanog sudije
U mraku svojih zivota
Plasimo se hladnih zimskih vetrova
Tada vidimo kako iz nas odlazi zao dah

I svi to osećamo pomalo, negde, nekad
Kvadrature naših srca odraz su u ogledalu
Gde se preslikava ono što smo
I što bi mogli biti
Tamo je nasih zimskih želja sklad
Al retki imaju hrabrosti da u njega pogledaju

Stati sa lovorom il bez njega
Pred slikare nasih posupaka i načela
Teže je nego pred čopor lavova izaći
Il u čeljusti ajkule zakoračiti
Jer to je lice, priroda čoveka
Ništa ga ne plaši kao njegovih dela senka

Pred nasim očima jedino vidljiva je slika
Razbiti ogledalo, slikara ubiti,pa pobeći
Čemu traženje samoga sebe?
Kad se može osuditi prvi do nas
Čemu kvarenje sebičnog predivnog lika?
Kad manje vredi sto tuđih dela, od naših praznih reči

Praznih reči, besmislenih rečenica
Koje niko do nas ne sluša,
Strah koji sebičnost budi, a zavist oživljava
Pretvori nas u ljusture koje plima spere
Umesto velikih rečnih korita, postajemo rečica
Na običnom belom papiru nacrtana slika ružna

Večeras ću pričati o sreći
Ne, nečujem pobedničke trube
Već govorim kako sam pronašao reči
Prevario usne da pokazu zube

Teško je bilo, prepreka za preprekom se rađa
Talasi kao zidovi pred očima mojim
Potonulo mi stotine lađa
Ostao mi samo splav na kojem plovim

Svuda beše plavo, ubija tišina
Poceo sam da vičem da me čuje neko
Mora se biti srećan, sa onim što se ima
Jednom je neko davno reko

Drugačije sve je
Kad čovek se smeje
Lakše pronađe svoju luku
Srećom  zameni  tugu

Prestao sam da urlam u prazno
Znam da mogu, znam da vredim
Imati osmeh to je važno
Pred tugom pevam, pred lošim se kezim

Tako sam otkrio formulu sreće
Bice bolje samo ako verujem
Pa mi osmeh svaki čas u srce doleće
Dobrom se nadam, jos bolje ocekujem

Drugačije sve je
Kad covek se smeje
Lakše pronadje svoju luku
Srećom  zameni tugu

Pod mesecom, belim koji sijaše po noći
Puckale su od drveća starog odbačene grane
Prilika jedna bela, gazila je šumski tepih žuti
Pod šapama belim opalo lišće je počelo da šušti

Vladala je tišina neka čudna, hladna i strašna
Tiho koračanje zeca kroz šumske staze
Prekidala je pesma vuka što se probijala kroz šumu
I topot cokula crnih, starog lovca što je gazio po drumu

I svaka prilika, zelena, siva i malena bela
Vodjena je samo tom čudnom noći i instiktom svojim
Koji ih je nekom silom vukao u istom pravcu
Svo troje u koloni krenuše prema severnom klancu

Tako poče ova bajka o događaju sto se zbio
O sudbini što ispriča ta bukova šuma
Kako su se sreli vuk, čovek i zec
Te kako pratiše jedan drugog, bas kao što njih
Pratio je beli Mesec

Zec je išao prvi, trčeći brže od vetra što duva
Njega je stari vuk pratio u stopu
Jedino lovac što pratiše vuka, imao je muku
On tom starom šumom leteti nije mogao
Ali beše u prednosti blagoj, noseći sa sobom pušku

Predugo je vladala ta samrtna tišina
Dok se u svakom od tri junaka odigravala bura
Zečije srce tuklo je snazno od nadolazećeg straha
Od čeljusti vuka i čovečijih pušaka

Njegov pratilac verni, vuk sivi
Nošen mirisom večere kojoj se radovao
Bivao mu je sve bliže
Kad ispusti urlik od kog zecu
Bela dlaka poce da se diže

Tad vodeći ove trke, mali zec nestade
Izgubi se medju starim granjem
Bezeci u klanac i u njegov mrak
Gde, činilo se vuku, postade plen lak

I kako je Mesec video te noći
Vuk tada poleti kao ptica što nebom leti
Otvorenih čeljusti on na zeca skoči
Koji mogaše samo da drhti
I da posmatra te zakrvavljene oči

Gotovo je, nema spasa za dobrog zeku
Vec se Mesec opraštaše od prijatelja svog
Kada tiha noć iznenada ožive
I sve ptice što spavaše u tom klancu
Najednom ka nebu poletoše

Zvuk prodoran, zvuk koji nebo para
Prekide moćni vukov skok
On pade pravo na zeca, ali zatvorenih usta
Krv poteče iz njegovih pleća
I tada naglo prekinuta tišina, počeo opet da se spušta

Ostade samo topot cokula crnih
Što praviše lovac dok brzim koracima
Nosio je vuka kroz tu gustu šumu
Žurio je da se pohvali drugovima svojim
Što čekaše ga dole na glavnome drumu

Tu se završava ova priča
I ispovest stare bukovine, o tri sudbine
Kada tri života moraše istim pravcem poći
Da odigraju uloge svoje verne
Koje im stoletna šuma dodeljuje svake noći

Zar tamna noć slutiti može?
Skrivene tajne uzavrelog srca
Požudu i strast u posudi želja
I u san da donese zlatne boje
Koje jedno lice sa očima kesetna
Najlepšim crtama oslikaše

Nisam hteo ljubav sada
Jos mi noževi stari
Kroz srce hladnim vrhovima plove
Slikao sam i pre nje
I pisao pesme o nekoj drugoj
Kako sad slikati plavu kosu?
Stihove davati rumenim obrazima?
Boli, jako boli kad se ljubav koleba
Daje i uzima

Ne zaboravljam strastvenu javu
Koja mi sa njom istinita beše
Ni usne pune kao jagode
Nek su posle one najgore psovke izrekle
I u meni boga proklele
Ja te plave kose iz srca izbrisati ne mogu

A sad oči, proklete oči
U moju dušu uvedoše novu strast
Stara još u meni živi, sa uspomenama
Koje stvorismo u nasoj sreći
Nova je ništa, nema ime
Nemamo bogatsvo sazrevanja
Ali ima pogled, ima nešto…
Jesam li lud?
Zar svoja osećanja ukrotiti ne mogu?
Stanite proklete niti!!!
Ne slikajte bele grudi
U zvezdanoj noći

Možda je bila u pravu
Ona koja zna kako spavam
Koja zna kad je pogledam
Hoću li sa njom ljubav voditi
Ili joj želim pesmu spevati
Možda sam ja stvarno kukavica
Koja pada na kolena pred prvom lepotom
I trebala je da me pljune!!!

O crna noći, kako te mrzim!!!
Što mi konfuziju stvaraš?
Otišla je ona od mene
Ostavila me zbog ugašene strasti
Iste one zbog koje se ja kolebam
Da predam svoju ljubav
Drugim usnama od malina
A sad mi dajes grižu savest
Sve svađe, sve poljubce
Sve mi na tacni daješ
Zar ja nju još volim?

Kako volim maline
Jeo bi ih do kraja zivota
Ali uz jagode sam odrastao
Imale su rajski ukus

Hoću da spavam!!!
Necu jagode, neću maline!
I neću da slikam!
Mrzim ih obe, prezirem ih!
Oduzele su mi san

Iz mržnje se lako rodi ljubav
To mi rekoše mnogi
Čudno je to, znate
Mozda ih obe volim?
Pa jednoj mili glas čujem
A drugoj milo lice gledam
Jedna mi najlepšu muziku
Svojim glasom stvara
Sa drugom najlepši ples igram

O ludače, prokletniče, propalice!!!
Niti igram, niti slušam
Niti lice gledam
Sam sam, sam u sobi!!!
Kolebam se oko ljubavi
Oko starih slika
Oko nove strasti
A nemam nikog, nemam ništa
Igrao sam ulogu kukavice

Nit sam umeo čuvati
Zlato u rukama svojim
Ispustio sam ga
Nit imam hrabrosti
Novu ljubav započeti
Sa očima kestena

Zbog sebe sam ostao sam
Nisu one krive
One su hrabre
One znaju voleti
Sada im to što mi uzeže san
Drage volje opraštam

Oko mene svet kao crna rupa svemira
Ja samo želim slobodno misliti
Oni se smeju „ Što se zanosiš sa pesmama?“
„Da ne moram deo vašeg mraka postati!!!“

Necu ja biti deo praznine
Sve te ljušture oko mene, radost mi ne donose
Ne mogu tako razmišljati
Meni se kod istih nikako neostaje

Moj svet različitost pokreće
Zivot su mi gitara i poneki stih
Sat mog zivota kuca po pravilima drugim
Veruj mi, veruj, ne mogu biti jedan od njih

Ja njih razumem, oni mene neshvataju
Ne pripadam tom klanu klonova
Sve je isto, nema različitosti
U svetu tih jednobojnih klovnova

Plaše me te uvek iste face
Želim svoje grimase praviti
Bojim se njihovih reči sto ništa ne znače
Neću život radi drugih živeti

Nisam se za to rodio
Da slušam pravila i glavom klimam
Sam cu radije svoje bitke voditi
Za slobodu misli dajem sve što imam

Moji teški koraci gaze
Po mokrim ulicama velegrada
Cipele traze sebi znane staze
Duh moj ovom svetu više ne pripada

Osećam okove, osecam se teško
Oko mene strašna igra senki
Tiho , posmatra me neko
Jako se plašim, duša strepi

Tako plašljiva napustila je telo
Vidim vrane koje oko njega obleću
Užas, ja sam mlad, nikad smrt nisam hteo
Sad zbog ljubavi, mlad umreću

Spustice ona ruže jednom na mom grobu
Bože, vidiš li svog grešnika?
Kao sto ja videh njenu prokeltu lepotu
Pa sad umirem zbog najlepšeg osmeha

(C) Marko Baroš

Tako mi mog života kratkog
Svih laži izgovorenih
Svih istina preko usana prevaljenih
Tako mi svega lošeg
Svega gorkog, svega slatkog

Ovu pesmu ne pišem rukom
Već onim što oči videše
Telo i duša osetiše
Pa sad stihove nižu jaukom

Kako bi drugčije
Prošlost krvavu opevali
Iz te krvi u budućnost sledili
Da zapišu delo čovečije

Ne to ne može biti
Nek vas ova pesma boli
Niko ne mora da je voli
Ona će samo istinu govoriti

Video sam dva čoveka
Što tužno stajaše
I očima plačnim gledaše
Jedan drugog iz daleka

Medju njima provalija
Prvi poče jače da plače
Drugi poče jače da skače
Prvi jeste ono što dolazi
Drugi beše istorija

Onom što tek treba doći
Odelo od svile beše
Istoriji vetar golu kožu seče
O prokleta hladna noći

Tad budućnost progovara
“Vidiš li me nesrećniče?
Ja sam ono što tek biće“
Al prošlost ne odgovara

„Zasto skačeš kukavče
Zar nemaš gde da spavaš?
Da se greješ, večeravaš?“
Al prošlost usnama ne miče

Budućnost ne prestaje
„Reci bar što su ti ruke krvave?
I po telu rane iscrtane?“
Na to prošlost progavara
I priču započinje

„Prijatlju moj, rane su mi teške
Kožu su mi muke išibale
Ruke su mi vrane iskljucale
Pogledaj me dobro prijatelju
Gledaj svoje stare greške“

„Sada skačem, širim ruke
Da tebi kažem
Da tebi, nesretniče pokažem
Da ne doživiš iste muke“

„Ne vladaj samo radi vladanja
Ne kradi dane sto ti dade bog
Ne idi rog u rog
Neka ti moje rane
Budu ogledalo stradanja“

„Uči se na ranama mojim
Jer što slikari naslikaše
A pesnici opevaše
Sad je učitelj tvoj
I zemlja moja na kojoj stojim“

Sad budući suze briše
„ Zato sam i došao iznad provalije
Da se nazad vratim, meni ovde bolje nije
Da se vratim ponovo da učim“
Teško priča još teže uzdiše

Tad prošlo upita buduće
„ Zasto hoćeš nazad nesretniče?
„ Sa tom svilom, kojojm se i carevi diče
Zar srećan nisi u tom odelu?
Zar suze naše mogu da se izjednače?“

„ Mogu prijatelju stari
Ja sam otelotvorenje tvog košmara“
Iz topa budući odgovara
„ Ja sam kraj svega
Mene nema ko da žali“

„ U rukama mojim drzim sve
Sve blagotedi savremenog sveta
Sudbina je prijatelju to prokleta
Jer duše nemam, tela nemam
Zar se tako ziveti moze?“

„ Ubio sam boga u sebi
Čast je danas deo bajke
Ostala je zakopana u dubini crne rake
Sve knjige su spaljene
Sto je vredelo nekad, danas ne vredi“

Istorija ga pažljivo slušaše
„ Zar u vatru Platona, Tolstoja?
Tvoj je život samo iluzija
Zasto si se knjiga odrekao?“
Besno rukom odmahivaše

Tad prošlost sede i reče
„ Teško mi je kad te vidim
Zar da se svojih potomaka stidim?“
Za čiju sam slobodu krv lijo
Znaš li kako oseljena rana peče?“

Budućnost kleknu na kolena
„ Oprosti mi kad te molim
Sto moradoh da te zaboravim
Što sam prodao za lagodnost dušu svoju
Vrati me u tvoja vremena“

Prošlost ćuti, posla ima prečeg
Čak ga ni pogledom udostojila nije
Već se nagnu iznad provalije
Samo rečenicu prozbori
„ Vidi dole ima nečeg“

Sad obojca provaliju posmatraše
Čudnim pogledom gledaše čoveka
Ovaj nije iz njihovog veka
Čuše ga jasno kako zapomaže

„ Ko je ovaj čovek nesretni?
Što tako tužno zapomaže
Hoće budućnost da mu prošlost kaže
„ Njemu je najteže, to je onaj koji jeste“
Odmah prošlost odgovori

„ Dobro ga gledaj, on danas postoji
Iz te rupe on će izaći
Sudbina tvoja će ga snaći
Jer ja sam nekad bio
On jeste, ti ćeš doći“

Nakon ovih reči svak zaćuta
Shvatili su bez dileme
Svako vreme nosi svoje breme
To stihovi ovi opevaše
O sudbino ljudska prokleta

Zvala se, kunem se da se nekako zvala
Micala je svoje usne
Kao zvezda nemih filmova
Nešto je stalno pričala
Ne znam kako se zvala
Ljudi, svega mi bila je plava

Odakle je, ne znam
Nisam mogao čuti
Samo sam uhvatio njene oči u letu
Ona me je gledala
Pa kakva bi ja bio budala
Da mogu slušati, a oči
One sijaju, nisam mogao
Kad se tako lepo smeše

Čuo sam samo kad je rekla
Da voli Danijelu Stil
Da je sama
Nisam znao da li priča ili peva
Nisam znao svega mi
Bila je galama

Za mene spasonosna buka
Kakve sam tek ja gluposti pričao
Ništa o njeno lepoti
Nista o ljubavi
Samo o necemu desetom
Govorio sam o Hoseiniju
Kako mi je žao dece Avganistana
A baš sam se tresao
Kao na košavi grana

Tada sam osetio nešto na usnama
U tom polu mraku
Njen slatki prst mi kaze “Ćuti”
Oko mog struka
Njena tanka ruka
Sapnu mi kratko:” Dođi”

Napolju vec počinje zima
Hladno joj je, škrćuge zubima
Iskreno, jedino to sam čuo jasno
“ Molim te otprati me kući
Ne smem sama, već je kasno”.