Category: Marko Baroš

Neoprostivoj lepoti

134 пута прочитано

Davno skrenuh s njenih staza
Zametnu ih prvi januarski sneg
Činila se meni silnom, sad mi kažu beše faza
Nesta Sunce,nesta Mesec, ljubav moja zamače za breg

Ne, ne brojim dane, noći, od iskona prodje brzo
Sad bauljam pod nebesima sasvim snen
S njom sam hodo, za njom sam puzo
Sad sam vazduh, crna sen

Otpustio sam svoje svakojake snove
Zapratio kleti varalicin trag
Ovaj razum, ove oči, ruke gole
Sve odnese plavi vrag

Podseti me nekad, kiša prva
Izmaglica u svanuće, topli vetar južni
Eto škripa, ona skoči, sva plašljiva
I tad ruke ove telu njenom postajaše sužnji

Stopala joj mala, na sam badem miršljava
Glatka, nežna ko u bebe
Golicljiva je, sva šašava
Odmah krene da se grebe

A ja šetam tamo, vamo, gore, dole
Po slonovači samo skitam
Svud po telu, preko pupka, niz butine bele
Poljupicama ovlaš karakter joj čitam

Slepac jesam, vešto ga je skrila
Čas pravedna, čas sva kriva
Nikad svoja nije bila
Nit dok spava, ni dok beše vatra živa

Zvone sada s Crkve zvona
Priznajem vam, jošte maštam
O tom licu sa ikona
Lepotu joj kleti moram, ali duši njenoj praštam

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/43150

То што очи примете….

111 пута прочитано

 

Овај свет пред нама,
слика је и прилика,
наше јаве, нашег сна,
душе на небесима.

Плаво небо над нама,
недостижна истина.
Боје нам у очима,
љубави у грудима.

То што очи примете,
То нам руке загрле,
И што срце осети,
То нам душа заволи.

Сива земља под нама,
jедна нам је истина,
стуб наших корака,
ритам наших судбина.

Ове мисли у нама,
oдраз су у душама,
и љубав се распламса,
cамо кад је искрена.

То што очи примете,
то нам руке загрле,
и што срце осети,
то нам душа заволи.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/36907

Smiri se čoveče, nadji sebe

131 пута прочитано

Nudim ti istinu, ti misliš da je laž
Oduzimam ti bol, ali bol je tebi draž.

Iz mog praznog dlana darujem te
Prepepoznaj me i pogledaj me

Videćeš srce sveta kroz ove oči moje
Videćeš nevidljive ruke što sudbinu kroje.

Nudim ti se kao prijatelj, ti osećaš strah
Dok govorim moje ti reči oduzimaju dah.

Ne gledaj u zemlju, ka nebu digni glavu
Počuj moj glas i znaćeš da sam u pravu.

Kriješ se, tražiš sigurnost u zagraljaju mase
A njihove stope plam u tvojoj duši gase.

Barem jednom učini ono što želiš ti
Misli za sebe a ne ono što misle svi.

Ne prati druge, idi putem svojim
I radovaću se iskreno uspesima tvojim.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/33723

НЕ ЉУТИ СЕ НА РУЖЕ

104 пута прочитано

Кад ноћас легнеш да спаваш,
Не криви Месец у ноћи
Није крив што свет је љут!
Он никоме не мисли зло.
Неко се под њим сад љуби,
Неко води проклети рат ,
Ил некоме, као мени ноћас, показује пут.

Не говорим залуд!
И не помишљај на то!
Слободно кажи да сам луд
Идиотизама краљ!
Брига ме шта ћеш мислити!
Ал капке на прозору своме не спуштај!!!

Уз прво сунце што наиђе.
И покрене реке људи
Кад преко твог јастука пређе.
Расцеветаће се ружe.
И мирис ће њихов да те буди.

Да прекинуће те из сна,
То би требало да знаш.
Немаш потребе на руже да се љутиш,
Колико желиш, толико ћеш морати да даш.
Кад могу оне да се зором буде
Да теби, што им ништа ниси,
Поклањају мирисе своје.
Теби што их никад не заливаш!!!

Како мрзим охолост твоју!!!
И поглед и тај дигнути нос!
И ову глупост своју!!!
Да љут сам, бесан и горим!!!
Узрок томе видим и сам,
Такав сам јер те волим
Од тебе ништа добити нећу,
Али ћу морати све да ти дам.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/33448

Кад одем

123 пута прочитано

Кад нестану ноћи
И пољубци слатки
Хоће ли иједна доћи
Да обиђе споменик глатки

Хоће ли се сетити мога лика
Спустити цвеће на загробни престо
Дал` ће ме се сећати живог ил само са слика
Дал` ће обићи моје вечно место

Јесам ли вредео
Песама и загрљаја милих
Ил ћу плакати што сам залуд оседео
Заборављен од девојака силних

Страх ме тај напустити неће
Да забораве ме оне што утрах им стазе
За живота по трњу сам ишо
А девојке терао по цвећу да газе

Хоће ли ме заборавити ноћи
И стазе међ кућама туђим
Хоће ли ме се сетити људи
Како ходам, замишељен ћутим

Ћутим јер волим, волим тишину
И да мазим девојачке косе
Да слушам им гласове слатке
Јер само оне и вино радост ми носе

Не, не плашим се смрти
Нит нестанка тела
Страх ме од заборава
Не знам, дал` ме је иједна волела?

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/32676

Покуда и част

177 пута прочитано

Ова песма почеће са саветом
Не нећемо чекати крај
Да уделимо правила о поуци
Да скратимо муке
Уосталом, зашто би ово читали?
Горди, што мисле да су изнад ове песме
Охоли, што ће јој се подсмевати
Лењи, ох они нек енергију чувају
За нове кревете и нове залудне снове
Заобиђите песму о слободи
И девојци на камену
Што прича гласом виолине
Позовите сликаре
Ви што ово будете читали
Да насликају оне са камењем у рукама
Са грабљама и вилама
И девојку како бежи
Од ватре испод својих ногу
Од подсмеха гордих, охолих и лењих
А само је причала о кругу
О самокритичности
Делила мала огледала
Звала се Марија Магдалена
И зборила је о праштању
Нит међе, нит сујете
Слободу не ткају
Нит су велики они
Што труње у очима другим
Ревносно, зналачки проналазе
Нису то они, нису упамтите
Слободу дају само ретки
Што умеју да праштају
Вредност им обасјава дух и тело
Савете добре и мостове чврсте
Увек радо деле
Њима слава
Њима венци од ловора
За њихову част ова песма

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/32674

Дете и ноћ

225 пута прочитано

Бесана ноћ прикрада се тихо
Завеса на ветру улива страх
Под прозором његовим не живи нико
Само вучији зов што одузима дах

Месечева белина једини је спас
Од мрклог мрака што надире
Он тихо испушта свој глас
Језовите звуке из уха потире

На очи никако не долази сан
Ту је само игра сенки што прави је храст
Далеко је Сунце, још даље дан
Над страхом својим дете нема власт

Хладноћа, ветар и страшни звуци
За њега су језик немушти
Те он потире страх у знојавој руци
Никаква добра из те ноћи не слути

На тавану шкрипа се чује
То мали миш буком тера страх
Док га дечак са страхом ослушкује
Обојци им ноћ одузима дах

Звуци почеше шапутати и све поста тихо
Дете остати будно не може више
Сада нек не проговара нико
Нек миш слуша како дете дише

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/31541

Рађање љубавне приче

166 пута прочитано

Увек тако почиње, рађа се
Из заноса једна прича настаје
Буди се сећање на љубав, настаје реч
Доносећи радост летњег поветарца
Слатку буру главе и весело лупање срца

На усне долази непозвана
До ушију стиже неочекивана
Она је горка, она је попут меда
За остављене тужна, за вољене питка
Јер прича је њена и снажна и лака

Из неописивог осећаја изишла
Сећање на радост из сна пробудила
Остављене да теши, вољене да храбри
Она је жива док живи страст
Јер љубавна се прича, прича у сласт

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/30506

Острво – Марко Барош

116 пута прочитано

МаркоБарош

ОСТРВО

Острво је ово далеко, стоји ко тачкица
У вртлогу плавог свемира
До којег само најачи крици допиру
И кад се чује како једни друге
У мајчину пошаљу
Острво ово је слободан свет
Према онима скупљених крила
Као папагајима у њиховом кавезу
Што за забаву, смех и понављање речи
Следовање зрневља добију
И добро је свима
Овце на броју вукови сити
Не представља сметњу да се ужива
То што се живи у можданој забити
А острво је место где смо сви исти
Само другчије гледамо на ствари
Неко поред лешева може да вечера
Други црва у јабуци не може да свари
У свету где брат брата песницама милује
Газе силни редом све оне што лажу
Да постоји свет изван кавеза
Презиру оне са слабим желуцем
„ Ви сте кукавице човек треба да вас убије“
Сваки од њих поручује
А острво је место где смо сви исти
Само другчије гледамо на ствари
Од малених црва потекли
У свакавке животиње израсли
У истом се кавезу затекли
И ћуте они слаби
Чији желуци тешке речи и крв
Острвску не могу да сваре
Траже пут преко мора
Од „животињског царства“
Што даље да одлете
А са острва се сваке преступне
Једва чујим гласом
Кроз јаук и плач чују речи
Устани, бори се!!!
Војци живота сви да се придруже
Кад почне да грми у кавез не бежите
На громове песницама удрите
Песницама стиснутим у речи
У узвике да нећете зрневље
Да се не плашите птица грабљивица
Јер кад се глас ћутљивих дигне
Неће моћи нико да вас спречи
На путу ка стварању живота
На том острву где смо сви исти
Само другчије гледамо на ствари
Неко поред лешева мирно вечера
Други ни црва у јабуци да свари!
Устани, бори се!
Само ће се тако отворити врата кавеза
И свака ће птица почети
Своју слободу да слави!!!

Марко Барош

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/30504

Znam da ništa ne znam

207 пута прочитано

Znam da ništa ne znam

Verujem da ako bi prestao verovati
Postao bih vreća, vazduh il nekakva smesa
Hodajuće čudo od kostiju i mesa
Da ništa ne znam prihvatam lako
Svaka reč, svaki broj, sve skupljeno
Od sećanja sačuvano, za pamećenje kupljeno
I opet sve praznina, čega nema? Čega ima?
Nikad se ne zna šta će novo da se sazna
Danas osećaš svaki dodrir i slika ti je jasna
Sutra ti dodiri ne važe, ne osećaš ih, oni su sećanje
Nikad ni jedno slovo na isti način pročitano
Nikad ni jedno telo na isti način zagrljeno
Jer svako slovo je delić nikad iste reči
Svaka reč u rečenici znači nešto drugčije
Svako telo iste gradje, svako drugčiju tajnu krije
Uvek je sve isti šablon
Atomi isti, mrlje od mastila iste
I svaki jedinstven,
Ne bih mogao razumeti
Kad bih prestao verovati
Sve te sudbine, pojave, čestice
Znam da ništa ne znam
Lakše mi je da osećam
Tako u pamćenje bolje urežem svaki dodir
I to oživi u meni, kao da se u trenutku dešava
Jer čovek samo u šta veruje može i da sačuva
Često mogu poverovati da mi ceo svet pripada
Zelja da razumem ko pokrenu reke, ko izmisli vetar
U meni bukne i brzo me savlada
Zavolim ono nepoznato o čemu ništa ne znam
Kopam, urezujem, pamtim dok zeljeno ne saznam
I uvek iste reči motva bruje usnama
Znam da ništa ne znam

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/29629

Pages: 1 2 3 4 Next

Load more