ТАМО ЊИМА

Ви сте поново ту.
Људи без људскости
Пастуви без мушкости.
Ви што вас је судбина
На зидове моје излијепила,
Ко излизану прошлост
На издисају вашега вијека
Питате о чему и коме пишем.

Не пишем више о муци,
О крви са вратова прекланих
И куки о ребра закаченој живој,
Не пишем , не смијем.

Не пјевам у гудала крива дурмиторска
Ни Ловћен ми не знам гдје спава,
Све што сам знао,
Да знам не смијем више,
Зар сву ову крв
Што је у потоке слисте,
У расход приказасте,
Ви исти , што крст не знате како изгледа
Што ми очи
Воском натописте
Па вас губава губа из душе изједа,

Што се на беду и јад наклописте
Усана модрих а ума блиједа
Не пишем ни о чему више,
Написало се само.

Миомир Мики Јовановић

НЕСНИЈЕНИК

Ђе ме водиш црни Арсеније
У урвине и долине црне
Што ме витлаш тамо ђе ме није
Ђе бескућник не може да сврне.

Што ти стоје очи на леђима
Кад не виде ништа испред себе
Када нема и оног што има
Испод коре душу да загребе.

Шта снијеваш о неснијениче
Све газећи по густоме блату
Сан најцрњи из најцрње приче
Кога селиш реци мени брату

Од искона исти су ти пути
Ниђе с миром да одмориш кости
Имал` ико може ли те чути
Арсеније сам себи опрости

Окрени се чарни предводниче
Кога водиш за собом у ништа
И не збори од искона приче
Да не скупљаш кости са бојишта

Поврати се окле си досао
Ође ништа не рађа нит ниче
Колико си ничега прошао
Поврати се о неснијениче

Миомир Мики Јовановић