Miran u senci tvoga koraka;
Pratim stih tvojih slutnji,
Budim te polako…neočekivano.

Živeh kratko u tvojim snovima;
I nadao sam se bar još toliko.

Ali gorka je tvoja sreća;
Tvojim putem malo je i ko hodio.
Malo se i dogodilo.

U svoj ovoj buci,
Ne primetih korak tišine.

Ja gledah,
I travu gazih,
Ali me odavno brine;

Da stih koji odavno tražih,
Ne pobegne iz tišine.

Nije tama za siromaha:
Biće sunca,rekoše,
A ja nisam upoznao taj svet.

A u pauzi,između proplanaka
Do izvora me dovedoše.

Beše sjajna kao mesec,
Čista kao kap kiše,
Čežnju budi očima slepim.

A u javi se pomirih
Da je neću videti nikad više…

Gledah dugo maglu koja
Od drveća napravi senke,
A od svetionika svice
Koji lebde;

I svi su se nadali lepom snegu…
Ali ja nisam.

I tako sam brisao stakla na prozoru
Ali ništa od senki nisam ni video;

Samo sam znao da trava je bila bela
A noć obasjano belilom…

#1 Elegija :

Sastavih po koju reč u tišinu.
Beše mirno,kao i svakoga jutra,
Gledao sam je i mazio tiho,
I slušao kuda njena duša luta.

I beše tmurno,snegom pokriveno.
Ostavih po koju reč za kraj;
I zaplakah tiho,dok bledela je zora
Za nespokoj kojim pleni novi dan.

I poželeh da te nema više,
Dok ćutim otkriven,
Umoran od sunca,

I pitah se još jednom da li,
Kada dođe kraj,
Sve nestane posle jednog jutra.

#2 Ulica:

Gubio sam stih koji tebi predah
U sećanju ludom koji setu vrati
Gde je prosjaka kad ti najviše treba
Da baciš paru koju niko ne traži?

A i ona ne vidi se gde pada
Niti ko je baci,niti ko je gubi
Padala je često,gradila trotoare
Po kojima hodaše i normalni i ludi…

I poželeh da te vidim ponovo
I da ti kažem da ne lažem više
Kao nekada,

Ali sneg je počeo da se topi,
Jer ostadoh odavno
Praznih džepova.

#3 Strah:

Snegovi ublažiše moju ćutnju
Rasplamsaše se biseri od zime.
U ćutanju hladnome grejao sam dušu;
A sad se više i ne ponosim time.

I strah me da pogledam u nebo;
Reči su nesigurne u žutome krugu.
A ja i dalje hodam,tražeći sreću
Neprestano nailazeći na tugu.

Čeznem da ti čujem ime;
Ali znam da te sunce
Nekako sakrilo,

I ponekad se zapitam u sebi
Da li će biti kao što je
Nekada bilo.

I:Noć

Plašim se…
Ćutim ne znajući
Šta se na zidovima dešava.
Ko li slika nove slike,
Ko li čeka nova proleća,
Ko li beži od oluja i mećava?

Slutim nešto…
Izgleda i taj zid
Je odavno medju propalima.
Ko li zida nova skloništa
Ko ih čuva od noći i propalica?
Šta se dešava sa ostalima?

Kao da sanjam…
Znam da neće pomoći
Suze uperene u ovo nebo.
Gde li su oni fenjeri stari
Da li za njih još neko mari?
A ja pobegoh kada sam ih držati treb’o…

II:Čuvar

Sa fenjerom tražim šum u noći
Snom moja duša posti;
Dani su sve gori i gori
A sve starije moje kosti

Čuvam tišinu od budnih i ludih
Verujem da ona još postoji;
Njenoj lepoti se davno čudih
A danas joj sto godina broji.

Večeras joj se klanjam ko pre
I poklanjam ružu starih sećanja
Tiho joj se zahvaljujem za sve
Godine naših letovanja…

Ali:

U ćoškovima drhte sveće,
Za ćutanje više vremena nema:
Šta ako čuvati više niko neće
I sve ostane kao jedna uspomena?

III:Lopov

Krijem oči,znam da gleda…
Ćutim tihim koracima;
Njegova tajna mira mi ne da
Njegova skripta medju oblacima…

Vidim je.Drži snove u kosi
A vatru u rukama;
Pogledima me lagano donosi
Stihovima njenih pesama…

Posustajem.Gladne su oči moje
A uši željne melodija;
Njena ćutnja me i dalje zove,
Dalje me opija pogledima…

IV:Razgovor

Mnogi su prošli kapije ove
Ali zastali bi teška srca
Nesrećan život tera ih ovde
Da zatraže dašak sunca

A vi što tražite neku slavu
Sebičnošću svojih ruku
Možda i uhvatite moju nepažnju,
Ali gresi će da vas dotuku…

Izađi!Tvoju patnju čujem
Lutalice zabranjenog grada
Izadji na videlo sada!

Možda su stare moje kosti,
Ali nedelom tvoja duša vlada!!

Nemaš snage starče više
Mene noge drže dobro
Čekaću tvoje poslednje reči
I otiću odavde sa prepunom torbom

Lutaću ovim mestom još dugo
Jer ja druge kuće nemam;
Ali čujem vapaj tvoje duše,
Pažljivo svaki tvoj korak gledam…

Nada će tvoja poslednja da umre,
Polako ćeš od bola da istruneš,
Sudbinu ćeš početi da kuneš!!

Zato se predaj jačem od sebe
Ili ćeš od svoje ruke da umreš!!

Možda je dete tvoja ruka zdrava
Ali volja je ona snaga prava !!!

VI:Noć

Mesec mi noćas čudno ćuti
Zvezde više tako ne sjaje
Čudni su znaci,čudni su puti
Koje nebo večeras šalje …

Misli mi ne daju mira,
Moja odluka ne drži vodu…
Ko li će muziku života da svira
Ako čuvari od nje odu …

Vadim iz ormara ogrtač stari,
Putujem u prošlost svoju,
Možda je kasno da se promene stvari
I odlučim sudbinu moju…
Čekaj me!! Još imam veru i volju !!!

Priče prepune reči,
Reči prepune zaborava,
Zaborav prepun prošlosti,
A prošlost prepuna gneva…

Rekao sam : Ćuti,
Ionako više nije bitno;

Sa rečima smo počeli,
A završili sa istinom …

Kad god smo ćutali
Približavalo se nevreme
Nad našim glavama…

I uvek smo se pitali
Zašto nam pogledi padaju
Sa jesenjim listovima…

I stalno smo čekali
Da nas vetar rasani
U setnim trenutcima …

Jer nismo želeli
Da nas zaborave,
A zapravo nas zaboraviše
S’ prvim koracima …

Ako ikada pobegnem
Uplašen od svojih osećanja
Znaj da mnogo puta sam to radio,
Neprimetno nesrećan…

Jer mnogo puta sam bdeo
Nad praznim papirom,
A on je stalno pobede odnosio,
Dok se nebo smejalo mojim greškama…

Oprosti mi,ako te,
Uhvaćen u senci svoga nedela,
Pogrešno nazovem…
Previše je slika izmešano,
A kratko je trajao dan,
Kada se sa tvojom upoznah …

I nikada neću reći da li se znamo;
Samo ću pružiti ruku,
Željan novih prolaznika…
Željan novih avantura,
Iako si do juče bila poznanica…

Sećam se,davno beše,
Kada smo se družili sa zvezdama;
Zapravo ih nije ni bilo.
Ali svejedno,pričali smo baš dugo,
I mislili ima li još malo mesta i za nas…

Pravio sam igračke,
Od svega što bi mi dospelo u ruke,
Ali bi istog trena to i nestalo,
Baš kao i ti,one večeri,
Dok su vetrovi oblake donosili…

Zato ponovo pružam ruku,
Ali mrak je i dalje;
Možda i nađem vrata,
Jer koraci se čuju odnekle …

Jesam li ti nekad rekao
Koliko puta smo,
Omamljeni od ove vrućine,
Gledali jedno drugo preko terase?
I koliko puta smo ćutali,
Pod ovim nebom?
To više i ne zna se…

Ali ja sam samo sedeo,
I čekao kišu da dođe,
Da sa njom nestaneš…

Jesam li ti nekad rekao
Koliko puta smo,
Usijani od ove vreline
Gledali jedno drugo preko ulica
I koliko puta smo ostajali
Do kasno u noć?
To već duga je priča…

Ali ja sam samo sedeo
I čekao da dodje oblak
Da me probudi iz sna…

Ako sam jednom čekao,
Hoće li biti drugog puta?
Već duže vreme ćutim…
I da,reci mi
Ako rekom pođem,
Hoću li da zalutam;
Kao nekada…

Ako sam jednom praštao,
Hoću li to i ponovo?
Već duže vreme mislim…
I da,pokaži mi
Ako mostu odem,
Hoću li u magli nestati;
Kao prolaznik….

Jer previše reči lomim
I plasim se sta ću sutra…

Ako sam jednom čekao,
Hoće li biti drugog puta?
Već dugo vreme gledam…
Želeo sam da je shvatim,
Dok ne bude kasno…
Al’ pokleknuh bezvredan…

Kao i uvek,počećemo od Brace,
Grdosije naše Utvarske.
Svrstavamo ga u intelektualce
Pametniji od cele Bavarske;
Kada bi u ruke alkohola dobio,
Nema s’ kojom se ne bi zakačio…

Za njim bi odmah išao Magija,
Majstor buba i ostalih insekata.
Uvek prepun ludih ideja
Utvarska Ulica:Naziv njegovog projekta.
Ko god ga vidi,kaže da liči
Na serijskog ubicu u nekoj priči…

A da bi priča bila potpunija
Moramo pomenuti Đorđa Dragojevića:
Oranizator svakojakih ludorija,
Jednim okom uvek u pravcu Stevića;
Za čistača u ulici on je čovek pravi
Ko god ga mrko pogleda,on dobije po glavi…

A gde je priče,tu je pesme:
Čuje se uvod u poznatu melodiju.
Vladicu niko zaboraviti ne sme
Kada svojim glasom ispuni prostoriju;
Nema većeg ludaka od njega,kažu
Dal je istina,dal nas to lažu…

A kada se malo čovek presabira
Spisak Utvarske je postao kraći;
Ali većeg hadalja od Emira
Nećete u svemiru naći;
Tafradžluk je njegov omiljeni zanat,
Svakom hajvanu radi sve u inat…

Po ulici se uvek šetao Jefta;
Među nama,legenda živa.
Kad zasedne,nikoga ne hefta
Jer ima cigara i ‘ladnoga piva;
U evergrinu na „kafu“ je visio često,
Pored tuđe sobe,omiljeno mu beše mesto…

Svi negde, a Aranđel u krevetu
Ostavljao nauku po strani;
Zabušavao je na drugom fakultetu
Da bi se spremao za onaj „pravi“…
Njegove izjave bile su ponekad glupave
Dosezale su čak do Dunava i Save…

A preko Drine živi jedan Mišo
Čovek luđi od bilo koga.
Možda izgleda kao Čiča Glišo,
Al dobra duša,k’o ga upozna…
Kaže majka da Bog mu dao pamet,
Al’ da zbog kocke nije došao na ovaj svet…

A na našim muškim spratovima
Ponekad bi i devojka navratila;
A Neša bi se topio na radijatorima
Kad god bi “dobra“ prolazila…
Odlučio je da ostavi se tih gluposti
I da na fakultetu nešto ne propusti…

Neke situacije podsete me stalno
I na prošlost sve odjednom zamiriše:
Jeste,to i ne beše tako davno
Ali nas luda vremena rastaviše…
Nekad bi se mogli ponovo okupiti
Da se podsetimo kako je “Utvarac“ biti…

P.S.

Trebalo bi nešto da stoji o meni
Ali neću to ovde uradit’
Koliko sam pisao,’oću da oslepim
Dovoljno je teško bilo i ovo napisati
Ali ko nešto “loše“ o meni napiše
Može slobodno u pesmi da dopiše…

Dodirni me…
Snovi nek počnu…
Umetnost naših pokreta
Nek svetlost dobije…
I nek vatre progovore,
Dok se bore,
Sa pokretima naših kostiju…

Pogledaj me;
Nebo nek zatalasa…
Dok plešemo po misllima
Večernjih romansi…
I nek se Mesec zapita
Zašto skita
U ovoj zajedničkoj seansi…

Drži me…
Još samo malo
Dok sa jutrom umiru
Svi naši pokreti…
I nek u stisku
Ostane varnica
Koju nećemo preboleti….