Priče prepune reči,
Reči prepune zaborava,
Zaborav prepun prošlosti,
A prošlost prepuna gneva…

Rekao sam : Ćuti,
Ionako više nije bitno;

Sa rečima smo počeli,
A završili sa istinom …

Kad god smo ćutali
Približavalo se nevreme
Nad našim glavama…

I uvek smo se pitali
Zašto nam pogledi padaju
Sa jesenjim listovima…

I stalno smo čekali
Da nas vetar rasani
U setnim trenutcima …

Jer nismo želeli
Da nas zaborave,
A zapravo nas zaboraviše
S’ prvim koracima …

Ako ikada pobegnem
Uplašen od svojih osećanja
Znaj da mnogo puta sam to radio,
Neprimetno nesrećan…

Jer mnogo puta sam bdeo
Nad praznim papirom,
A on je stalno pobede odnosio,
Dok se nebo smejalo mojim greškama…

Oprosti mi,ako te,
Uhvaćen u senci svoga nedela,
Pogrešno nazovem…
Previše je slika izmešano,
A kratko je trajao dan,
Kada se sa tvojom upoznah …

I nikada neću reći da li se znamo;
Samo ću pružiti ruku,
Željan novih prolaznika…
Željan novih avantura,
Iako si do juče bila poznanica…

Sećam se,davno beše,
Kada smo se družili sa zvezdama;
Zapravo ih nije ni bilo.
Ali svejedno,pričali smo baš dugo,
I mislili ima li još malo mesta i za nas…

Pravio sam igračke,
Od svega što bi mi dospelo u ruke,
Ali bi istog trena to i nestalo,
Baš kao i ti,one večeri,
Dok su vetrovi oblake donosili…

Zato ponovo pružam ruku,
Ali mrak je i dalje;
Možda i nađem vrata,
Jer koraci se čuju odnekle …

Jesam li ti nekad rekao
Koliko puta smo,
Omamljeni od ove vrućine,
Gledali jedno drugo preko terase?
I koliko puta smo ćutali,
Pod ovim nebom?
To više i ne zna se…

Ali ja sam samo sedeo,
I čekao kišu da dođe,
Da sa njom nestaneš…

Jesam li ti nekad rekao
Koliko puta smo,
Usijani od ove vreline
Gledali jedno drugo preko ulica
I koliko puta smo ostajali
Do kasno u noć?
To već duga je priča…

Ali ja sam samo sedeo
I čekao da dodje oblak
Da me probudi iz sna…

Ako sam jednom čekao,
Hoće li biti drugog puta?
Već duže vreme ćutim…
I da,reci mi
Ako rekom pođem,
Hoću li da zalutam;
Kao nekada…

Ako sam jednom praštao,
Hoću li to i ponovo?
Već duže vreme mislim…
I da,pokaži mi
Ako mostu odem,
Hoću li u magli nestati;
Kao prolaznik….

Jer previše reči lomim
I plasim se sta ću sutra…

Ako sam jednom čekao,
Hoće li biti drugog puta?
Već dugo vreme gledam…
Želeo sam da je shvatim,
Dok ne bude kasno…
Al’ pokleknuh bezvredan…

Kao i uvek,počećemo od Brace,
Grdosije naše Utvarske.
Svrstavamo ga u intelektualce
Pametniji od cele Bavarske;
Kada bi u ruke alkohola dobio,
Nema s’ kojom se ne bi zakačio…

Za njim bi odmah išao Magija,
Majstor buba i ostalih insekata.
Uvek prepun ludih ideja
Utvarska Ulica:Naziv njegovog projekta.
Ko god ga vidi,kaže da liči
Na serijskog ubicu u nekoj priči…

A da bi priča bila potpunija
Moramo pomenuti Đorđa Dragojevića:
Oranizator svakojakih ludorija,
Jednim okom uvek u pravcu Stevića;
Za čistača u ulici on je čovek pravi
Ko god ga mrko pogleda,on dobije po glavi…

A gde je priče,tu je pesme:
Čuje se uvod u poznatu melodiju.
Vladicu niko zaboraviti ne sme
Kada svojim glasom ispuni prostoriju;
Nema većeg ludaka od njega,kažu
Dal je istina,dal nas to lažu…

A kada se malo čovek presabira
Spisak Utvarske je postao kraći;
Ali većeg hadalja od Emira
Nećete u svemiru naći;
Tafradžluk je njegov omiljeni zanat,
Svakom hajvanu radi sve u inat…

Po ulici se uvek šetao Jefta;
Među nama,legenda živa.
Kad zasedne,nikoga ne hefta
Jer ima cigara i ‘ladnoga piva;
U evergrinu na „kafu“ je visio često,
Pored tuđe sobe,omiljeno mu beše mesto…

Svi negde, a Aranđel u krevetu
Ostavljao nauku po strani;
Zabušavao je na drugom fakultetu
Da bi se spremao za onaj „pravi“…
Njegove izjave bile su ponekad glupave
Dosezale su čak do Dunava i Save…

A preko Drine živi jedan Mišo
Čovek luđi od bilo koga.
Možda izgleda kao Čiča Glišo,
Al dobra duša,k’o ga upozna…
Kaže majka da Bog mu dao pamet,
Al’ da zbog kocke nije došao na ovaj svet…

A na našim muškim spratovima
Ponekad bi i devojka navratila;
A Neša bi se topio na radijatorima
Kad god bi “dobra“ prolazila…
Odlučio je da ostavi se tih gluposti
I da na fakultetu nešto ne propusti…

Neke situacije podsete me stalno
I na prošlost sve odjednom zamiriše:
Jeste,to i ne beše tako davno
Ali nas luda vremena rastaviše…
Nekad bi se mogli ponovo okupiti
Da se podsetimo kako je “Utvarac“ biti…

P.S.

Trebalo bi nešto da stoji o meni
Ali neću to ovde uradit’
Koliko sam pisao,’oću da oslepim
Dovoljno je teško bilo i ovo napisati
Ali ko nešto “loše“ o meni napiše
Može slobodno u pesmi da dopiše…

Dodirni me…
Snovi nek počnu…
Umetnost naših pokreta
Nek svetlost dobije…
I nek vatre progovore,
Dok se bore,
Sa pokretima naših kostiju…

Pogledaj me;
Nebo nek zatalasa…
Dok plešemo po misllima
Večernjih romansi…
I nek se Mesec zapita
Zašto skita
U ovoj zajedničkoj seansi…

Drži me…
Još samo malo
Dok sa jutrom umiru
Svi naši pokreti…
I nek u stisku
Ostane varnica
Koju nećemo preboleti….

Štrašne misli mi padaju na pamet;
Noću me bude koraci nepoznatih…
Želeo bih na tren nestati…
Samo na tren…

Rekao bih: Biće vam bolje bez mene,
Dok ja tražim svoj put…
A do tada,možda se sretnemo,
I nadoknadimo propušteno…

I nikada neću reći da mi je bilo teško,
Nego da nikad nisam pokušao…

Opisujem te glasovima izdaleka
Teška vremenom,slaba sa odgovorom;
Tražimo ono što se ne može naći:
Putevima instikta sa srećom dobrom…

Ostavih reke i ogledala za sobom
Tražeći iskru u sukobu sa mesečinom
Jutro prežaljeno,a nešto sačuvano
U mislima paralelno sa euforijom.

Zampatih trag divljači na ovom putu,
Šetajući putevima samoće do slobode;
Hodati,uživajući,a ipak ne gledajući
Kako se dolazi do talasa bistre vode.

Širim te tišinom smirene duše;
I postajem neko na papiru naslikan,
Malo olovkom,malo nežnim mastilom,
Što prosipa boju stvarnosti i nemira.

Čudim se veselošću tvoga sjaja;
Pamtim noćnu igru ostavljenih vukova
U planinama samoće nemirnoga kraja
Izmešanih u dodiru predvnih zvukova

Zamišljam godine kao snežna drveća;
Snovima opisujem strahove tvoga imena.
Stalno između sumnje i čudnog oseta
Da je realnost za strance svirepa…

Čuvam te među otpisanim i nestalima;
Hvatam korake poslednjih otkucaja.
Skupljam kamenčiće sakrivenih puteva,
Što vode tamo negde iza beskraja…

Usnio sam jedan san:
Reči prepune osmeha,
Širile se bez prestanka…

Na trpezi čekala je zdravica:
Ruka u zdravlje podignuta,
I po koja reč za domaćina…

Budio sam se,nevoljno:
Očev glas doziva,
Božićno jutro dolazilo je,
Pogača je mirisala…

Dobro jutro,čaša vina
Nek smo zdravi još koji vek
Porodica na okupu,
I nek’ sreće na putu je…

Gozba polako kreće,
Iz susednih kuća se ori;
Polozajnik već na vratima:
Mir Božji,Hristos se rodi !

PRIČA…

Mnoge su priče ličile,
Ali ja bih izabrao ovu:
Noć, nepoznata žena
I kiša na njenom licu…

Možda plače, ne znam
Pitao sam tiho, učtivo;
Stajao bih malo duže,
Čekao pravi odgovor…

Ali samo sam dobio kišu,
Koju brisah na mom licu;
Uplašen njene tišine,
Polako sam odlazio…

Mnoge su priče pričane,
Ali ja bih pričao ovu:
Otvorila je kišobran,
I u noć polako krenula…

(C) Milan Gluščević

Sećam se,u devet
Žmurka bi se igrala;
Molili smo za malo igre,
Klečali na kolenima…

Sa osmehom bi dobili „da“
Rekli bi,treba da se igra
Lepo je vreme bilo napolju;
Nit je magla,niti zima…

Istrčali bi iz kuće
I pravac do komšija;
Nema kašnjenja,rekli su
U devet je počinjala…

Došli bi zadihani,
I gledali koga sve ima;
Nema Rada,uzdahnusmo,
Nismo medju poslednjima…

Čudno kako ne stiže
Najbliži je medju nijma;
Kad odjednom majka zove:
Neće doći,grip ima…

Koga nema,nema veze
Dovoljno nas ionako ima;
Dobrovoljac već kod zida;
Igra je počinjala…

Kod drveta,iza kola
Ćutali smo da ne čuje
Trči brzo,naš’o te je
Ko će koga da zapljujuje…

Nisi tu,treba ovde
Pojavi se neki ljutiš
Kad prihvati,kaže deset
Svi natrag,odmah u juriš…

Dosta je bilo,sutra škola
Na spavanje treba krenuti…
Kad ono Beli stade:
Hoće li se i sutra igrati?

Vremena su davno prošla:
Svako svojim putem hita;
Kada prodjem tom ulicom,
Zastanem kod toga zida:

I pitam se:Kad će devet,
Kad će žmurke više biti
Sastanak kod starog zida;
Teško ga zaboraviti…

Uzdahnem,deset,devet
Da li ikoga više ima?
Za bar jednu na brzaka
I dobrim starim vremenima…

Osećam glad za ulicom
I kišom koja poji dlake jednog psa
Koji zvezde noćas broji

Ali kada pogledam kroz prozor
Uplašim se tišine njegovih očiju
I broju zvezda večeras na nebu…

Osećam glad za ulicom
I kišom koja pada na dlanove jednog dečaka
Iz susednih zgrada

Ali kad pogledam kroz prozor
Uplasim se tišine njegovih očiju
I broju suza u njegovim rukama…

Znam.Ćutaćemo.
Hodnici su takvi.
Znam.Gledaćemo.
Ali tako stoje stvari:

Putevima lasta,
Između vetrova,
Pod krošnjama hrasta…

Na ulici pružam ruku,
Kao ključ onog što beše.
Dva prolaznika srešće se,
Da vrata ponovo otvore…