Nikada ovako nije bolela prošlost,

kao sada kad je Zemlja ničija,

nikada se nije tako cenila podlost,

kao sada kada gnezda nisu više ptičija.

 

Etiketu „lutalica“ nam na telo lepe,

čak iako imamo kuću svoju,

lažu nas i prave od nas slepe,

da ne vidimo grešku Njihovu.

 

Mrvu nade nam ponekad bace,

da zaboravimo i zažmurimo na tren,

na sve ono što nam često rade,

na svaki Njihov neoprostiv greh.

 

Igraju se životima našim kao da smo lutke,

I ne brinu hoće li neku slomiti u toj igri,

jer ako neka ode, tu su preostale druge,

koje će za Njihove neuspehe kriviti.

 

Ratuju oni sami sa sobom,

ali uvek nevin narod gine,

Srbijo, dođe mi da ti kažem zbogom,

kad vidim da ništa dobro za nas ne čine.

 

 

Да сам само виша бар мало,

па да дотакнем те његове усне,

усне човека до ког ми је стало,

ех, да сам виша за стабљику руже.

 

Да је ово моје тело веће,

и руке ове бар мало дуже,

па да му их око врата вежем,

ех, да су дуже за стабљику руже.

 

Кад би ова моја мала стопала

израсла за трен, па да пожуре,

да стигнем га у два корака,

ех, да израсту за стабљику руже.

 

Кад би ове моје очи могле да виде,

оне које га воле и верно служе,

и даљину која га крије,

ех, да сам виша за стабљику руже.

 

И шта ћу са овом љубављу невином,

што станује на дну моје душе?

Јер ја волим човека великог,

већег од мене за стабљику руже.

KRALJU MOJ

Kralju moj, osudi me na večnu tugu,
ali uzmi mi srce da ništa ne osećam,
i dok budeš rušio od karata kulu,
bar mi mesto u raju obećaj.

Kralju moj, svu moju sreću zatvori
u tamnicu života mog,
i osmeh u suze pretvori,
uništi sve, ti imaš tu moć.

Kralju moj, okuj me teškim lancima,
da ne krenem dalje od mesta gde sam sad.
Zarobi me svu, jer ja sam na to navikla,
znam ja šta je i tuga i jad.

Kralju moj, proglasi me grešnom,
ne dozvoli mojoj duši radost,
i dok budem padala, uteši me smeškom,
reci da je to bio neki moj zanos.

Kralju moj, zabrani mi da plačem,
ja nemam na to pravo, zar ne?!
Pa šta i ako koja suza kane,
šta su za drvo dve slomljene grane?

Kralju moj, otvaraj i dalje nove rane,
gazi i zabadaj u leđa nož!
možda mi i novo jutro svane,
život nikad nije dovoljno loš.

Kralju moj, ja jesam grešila,
lažno ljubila i lažno se smešila,
ali dozvoli da poverujem da moj je život vredan,
za sve ove kazne ti budi moj dželat!

 (C) Milica Stojanović