Category: Miljojko Milojević

Preminuo član Poezijescg BILE Miljojko Milojević – Nek mu je večna slava !!!!

71 пута прочитано

Preuzeto od Vesne Mladenovic F:B.

BILE –MILJOJKO MILOJEVIĆ je preminuo 26. decembra 2014. godine.
Svaka reč s moje strane je suvisna… Poeta, lektor, intelektualac… roditelj koji je izgubio dva sina u jako kratkom periodu, deda, PRIJATELJ, DOBAR ČOVEK… izumrla vrsta…

 

11010596_10205353604135868_8169292686255790389_nREMINU

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 Biografije pesnika – Miljojko Milojević

A – BIOGRAFIJE PISACA, Miljojko Milojević (Urediti Članak) od Ljuba Obradović

Bile Miljojko J. Milojević, rođen1936. g. u Spancu kod Kuršumlije.Završio Gimnaziju,Višu ekonomsku i Novinarsku školu u Beogradu. Pored ekonomskih poslova , a i profesionalno, bavio se novinarstvom.

Član je Književnog društva „Rade Drainac“ u Prokuplju. Radove objavljuje u časopisima: Tok, Jefimija, Putevi kulture, na internet sajtu Poezija SCG i Helli Shery.

Pesme su mu objavljene u Svetskoj antologiji o životinjama, Zborniku Zaveštanja – Udruženja srpskih pisaca iz Ciriha, Zborniku rodoljubive poezije Kosovo prvi prag Srbije i u knjigama *PRVI PUT* i *LJUBAVNI recePAT* – zajedničkom izdanju pesama stvaralaca na sajtu Poezijascg. Objavio zbirke pesama: U očima pesnika – 2008.g.; Potraga za sokolom – 2009.g.; Legenda o Kosti Vojinoviću – 2010.g. i Književne kritike pod naslovom Osvrti – 2010.g. Piše: pesme, prozu- kratke priče i književne kritike . Sada, kao penzioner, živi u Beogradu i u Spancu .

POTRAGA ZA SOKOLOM
Od kad su crni oblaci rumeno sunce prekrili,
i mučki Slobodu ubili,
svakoga dana
iz geta, između gavrana,
ja, tužan do bola,
na mračnom nebu tražim sokola.
U gnezdo sokolova
uletele brbljive svrake i s Kosova
ljuti psoglav sa nagonom pljačkaša, ubica…
Ja, ljut do bola,
između klečalica i rugalica
na porobljenom nebu tražim sokola.
Od kad je zvezda crvena pala,
čopori stranih tvorova, lisica, šakala,
uz ervrolizsce zločinom se ponose
i za džabe sve što žele grabe, nose…
Ja, besan od bola, ne nađoh sokola!
Kad saznam gde spava probudiću lava!
Tada će zakliktati i sivi soko
i uzletećemo visoko, visoko…
S crvenog sunca razbićemo oblak tmasti,
razjuriti haške lovce i psoglave napasti.
Porobljenom, časnom, rodu
vratićemo Dostojanstvo i Slobodu.
U Slobodi, širom moje zemlje nove,
uzgajaću golubove, sokolove i lavove.
Kad potomke zdrave rode
učiće ih: sve dok zvezde rumen zrače,
da porobdžije nisu jače
od Poštenja, Pravde, Sloge i Slobode!
(C) Miljojko Milojević

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/46904

Jela- Miljojko Milojević

51 пута прочитано

Bile

JELA

Na proplanku iznad sela
ispred šume i bokora jorgovana,
stasala je, zimzelena, vita jela.
Ispod njenih gustih grana,

u svežini njenog hlada,
vezak vezla pastirica Jela mlada.
Vez’o sam joj slatke priče,
o ljubavi što iz mladog srca niče.

Zanesena u svoj vez
gledala me s čežnjom vrelom
a na platnu snežno belom
širio se veličanstven rumen slez.

Jesen stiže: magle… kiše…
Ispod jele ne ljubi me Jela više!
Moja Jela, moja ljubav, čežnja, nada…
vratila se u svetlosti velegrada…

Joj, uh, ah, što boli,
što srce strada
pastirica kad se voli!
Kad se ljubi pa izgubi
u sivoj gžungli velegrada…

***

Ej, taksisto, kočijašu,
gasi tadžu, gasi, gas!
Ne vozi me u velegrad,
već u krčmu staru našu
da utažim gorki jad,
u vinu da nađem spas…
In vino veritas!

(C) Miljojko Milojević
15.2.2011

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/20938

Vuk – Miljojko Milojević

70 пута прочитано

Bile

VUK

Sneg, led, vetar, ciča zima jaka…
Februar je, vukovi se pare,
a za starog vuka, vuka samotnjaka,
sad ne mare ni vučice stare.

Za čoporom više se ne vuče,
već sam luta po seoskom putu
i proklinje tešku starost ljutu…
Puška puče -pade stari vuče!

Dok vučari mrtvog vuka nose,
žito, meso, sir i novac prose,
na pun mesec dalek, leden, žut

negde urla vuk samotnjak ljut…
Od svog sina: novog moćnog vođe,
ni oglotke ne sme da zaglođe

(c) Miljojko Milojević
Poezijascg 31. Januar 2009.g.
Komentara: 17; Pročitano: 242; Ocena: 5

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/21087

JELA – Miljojko Milojević

79 пута прочитано

JELA

Na proplanku iznad sela,
ispred šume i bokora jorgovana,
stasala je, zimzelena, vita jela.
Ispod njenih gustih grana,

u svežini njenog hlada,
vezak vezla pastirica Jela mlada.
Vez’o sam joj slatke priče
o ljubavi što iz mladog srca niče.

Zanesena u svoj vez
gledala me s čežnjom vrelom
a na platnu snežno belom
širio se veličanstven rumen slez.

Jesen stiže: magle… kiše…
Ispod jele ne ljubi me Jela više!
Moja Jela, moja ljubav, čežnja, nada
vratila  se u svetlosti velegrada…

Joj, uh, ah, što boli,
što srce strada
pastirica kad se voli!
 Kad se ljubi pa izgubi
u sivoj džungli velegrada…

***
Ej, taksisto, kočijašu,
gasi tadžu, gasi gas!
Ne vozi me u velegrad,
već u krčmu staru našu
da utulim gorki jad,
 u vinu da nađem spas…
In vino veritas! 

Miljojko Milojević

 

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/20982

Biografije pesnika – Miljojko Milojević

58 пута прочитано

Bile

Miljojko J. Milojević, rođen1936. g. u Spancu kod Kuršumlije.Završio Gimnaziju,Višu ekonomsku i Novinarsku školu u Beogradu. Pored ekonomskih poslova , a i profesionalno, bavio se novinarstvom.

Član je Književnog društva „Rade Drainac“ u Prokuplju. Radove objavljuje u časopisima: Tok, Jefimija, Putevi kulture, na internet sajtu Poezija SCG i Helli Shery.
Pesme su mu objavljene u Svetskoj antologiji o životinjama, Zborniku Zaveštanja – Udruženja srpskih pisaca iz Ciriha, Zborniku rodoljubive poezije Kosovo prvi prag Srbije i u knjigama *PRVI PUT* i *LJUBAVNI recePAT* – zajedničkom izdanju pesama stvaralaca na sajtu Poezijascg. Objavio zbirke pesama: U očima pesnika – 2008.g.; Potraga za sokolom – 2009.g.; Legenda o Kosti Vojinoviću – 2010.g. i Književne kritike pod naslovom Osvrti – 2010.g. Piše: pesme, prozu- kratke priče i književne kritike . Sada, kao penzioner, živi u Beogradu i u Spancu .

POTRAGA ZA SOKOLOM

Od kad su crni oblaci rumeno sunce prekrili,
i mučki Slobodu ubili,
svakoga dana
iz geta, između gavrana,
ja, tužan do bola,
na mračnom nebu tražim sokola.

U gnezdo sokolova
uletele brbljive svrake i s Kosova
ljuti psoglav sa nagonom pljačkaša, ubica…
Ja, ljut do bola,
između klečalica i rugalica
na porobljenom nebu tražim sokola.

Od kad je zvezda crvena pala,
čopori stranih tvorova, lisica, šakala,
uz ervrolizsce zločinom se ponose
i za džabe sve što žele grabe, nose…
Ja, besan od bola, ne nađoh sokola!
Kad saznam gde spava probudiću lava!

Tada će zakliktati i sivi soko
i uzletećemo visoko, visoko…
S crvenog sunca razbićemo oblak tmasti,
razjuriti haške lovce i psoglave napasti.
Porobljenom, časnom, rodu
vratićemo Dostojanstvo i Slobodu.

U Slobodi, širom moje zemlje nove,
uzgajaću golubove, sokolove i lavove.
Kad potomke zdrave rode
učiće ih: sve dok zvezde rumen zrače,
da porobdžije nisu jače
od Poštenja, Pravde, Sloge i Slobode!

(C) Miljojko Milojević

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/18408

SAN – Miljojko Milojević

77 пута прочитано

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/12412

Jutro kraj Save- Miljojko Milojević

50 пута прочитано

Jutro kraj Save

  

Proleće je:lista cveće i drveće,

raste nežna, sočna, trava-

sve u novi život kreće,

na suncu se presijava plava Sava

 

Na obali oko mene

lepršaju golubice i gugutke,

lepe, slatke ko poljupci nežne žene,

kada grli i šapuće, ili strasno ljubi ćutke…

 

Dok me nemir i starost svija

i u prazno lete čežnje i sijaset davnih želja,

ostaju mi tople reči prijatelja:

 

nepesnika i pesnika, poezija zaljubljenih poetesa.

Ko odbrana od tamjana i mučkog stresa

zablistaju: Kalemegdan, Niš, Prokuplje, Kuršumlija.

                                                       Kraj Save, 27.mart 2010.g.

 © Miljojko Milojević

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/8347

Legenda o Kosti Vojinoviću-Miljojko Milojević

59 пута прочитано

 

 

 

Iz poeme:                        

        Legenda o Kosti Vojinoviću
 

      9.
U decembru, u poznu jesen, sedamnaeste,
Da unište ustanike vrle, smele,
Potere su rešetale ogolele šume česte,
A zasede opsedale tužna sela, staze bele…

S jastrebačkih snežnih kosa,
U seoce, slobodarsku, Alabanu
Siđe Vučko i njegova žena Rosa
Da preuzmu municiju i suvu hranu.

Vojinović i neznane tri komite
Ostadoše, nedaleko, iznad sela,
Iz šljivika brzom paljbom da ih štite
U slučaju da je selo zla zaseda zaposela.

A kad Rosa stiže sama na sred sela
Dočeka je jatakinja u suzama, nevesela…
Beše jasno ali kasno: i paljba je započela…
Bezometkom veze Rosa, mirna, smela.

Iz zaklona mauzerom Vučko reže…
Vojinović i precizne tri komite
U pokretu Rosu, Vučka vatrom štite.
I Bugari, iznenadno, divlje beže.

Nasta tajac.Mali odred napred kreće
I ne sluti da zasede stoje jače, mnogo veće.
Vojinović i ne sanja ratna sreća da ga neće…
A o tome Vučko Pantić ukazuje na sledeće:

      10.

Sred seoca Alabane
Kad Vojvoda bojak vodi
Staru ranu vrelo tane
Tad slučajno opet zgodi.

Iz zle rane dok rumena krvca lije
Kosta kaže:“To za mene ništa nije!“

Kako nije, kad ta rana boli, peče…
Zato Vučko u rumeno zimsko veče,
Dok još borba, traje, teče,
Svom vojvodi hrabrom reče:

“Tvoja rana mora da se brzo zbrine.
Vodiću te ja u Spance do tazbine.
I dva druga, dok noć traje, uz doline,
Preko luga i potoka i čistine,
Na istom atu jure, žure u Grgure…

Tu ih stiže zimska zora.
Vučko dalje ne sme, neće…
Da se vrati natrag mora…
Bez ikoga i bez sreće,

Sad sam osta ranjen Kosta!

Iz Grgura, iz uboge vodenice
Prema Spancu, iza gora,
Sad vojvodin pogled luta:
Mili sinak i bez oca i majčice
Da odraste tamo mora…

O, kako bi da ga vidi,
Al mu ne da rana ljuta,
Što ga steže, peče, bridi…

Vodenički kamen stoji
Niti melje, nit čekeće,
Al rečica ko da broji
Dok žubori “Hoće-neće,

Hoće-neće“ da zaraste rana
Stara, bolna, jaka,
Što je dobi lednog dana
Od Nemaca kod Trećaka.

Dok bol raste, misli muti,
Zamomori sa tavana: “Neće-neće!“
U groznici, vatri, sluti
Da mu nema ratne sreće…
Iz mučnjaka:“Vara, vara-sreća neće!“

Na tavanskoj, od paspalja, beloj gredi
Pun redenik, fišeklija, puna stoji.
Dok po njima miš trčkara, skačka, sedi,
Vojinović boljku vara:metke broji…

A kad zimski danak minu
I nad vrhom Cerovice
Srp mesečev, mala zvezda plava sinu,
Stara brava, škljocnu, škrinu…

Crna senka na prag stade.
Niko ne zna ko proviri,
Niti šta mu pruži, dade.

Još uvek se sumnja širi:
Da to beše jadan, bedan,
Crni žbiri srebra žedan…

Jer dva dana posle toga,
Pešadija, haubica i konjica
Napale su na sokola ranjenoga…
Nagrnula zla stotica
Na legendu, ustaničkog vođu, Boga!

Vodenicu u sred dana
Obavija dim i tama…
Haubica kamen ubi,
Cerovicu snežnu slama
Pod oblake što se gubi.

Al ponovo i ne riknu
Nišandžija bolno kriknu,
Jer kad Kosta ponišani
Obavezno utamani…

Muk… Tišina…Ne zna niko
Šta se zbiva sa ratnikom.
            
I Bugari pojuriše sa urlikom…

I  bi paljba gusta, česta
I Bugara mrtvih dosta…
Municije brzo nesta,
Dva mu metka samo osta…

Dok prkosi ljutoj rani
Što mu ne da
Ni da diše, ni da gleda
Pretposlednjim metkom brani
Prilaz s preda
I živ neće da se preda.

Snažnu želju za životom misao sledi:
Da u ropstvu, poniženju, patnji, bedi,
Bez Slobode sad živeti i ne vredi…

Zadnjim metkom što mu osta
Svoje srce sam prostreli
I na pragu mrtav osta
Mlad Vojvoda Kosta smeli.

I legenda srpska posta!

Opkoljena silnom vojskom oba cara,
Poturica i Hrvata i Šiptara,
Tiho jeca vodenica mala stara
Što Vojvoda zle silnike ne obara.

U skrovištu Vučko Pantić čudno sanja:
Decembarsko nebo vedro…zvezde plave…
Pod njegovim vranim atom tle potanja,
On na konju, pod oružjem, al -bez glave!

San kazuje dragoj ženi
Sav u znoju, s čela briše golu vodu.
A Rosa će:“Jao, Vučko, jao meni
Izgubismo mi Vojvodu!“

I zaista vest se proču u narodu:
Vojinović hrabro pade za Slobodu!

 Miljojko Milojević

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/8227

Ljubobog- Miljojko Milojević

49 пута прочитано

 

 

Lj u b o b o g

                                                                                                      Političko-satirična pisanija

Ljubobog je odrastao u bedi.

U vrema socijalizma  i Tita,

bez mafija i prljavih profita,

nije plaćan baš koliko vredi.

 

Umre Tito – nesta ideala…

Naslednike Tita, starije i mlađe,

očarava  zla privreda mala

i mogućnost  za velike krađe…

 

A Ljubobog  i njegova braća,

posle slatke diskusije kratke,

odlučiše da prave alatke.

Tu je profit -to se dobro plaća!

 

I  njihova radiona mala

stručno kuje motike i rala…

Tad je cvala privredica mala

od društvene, uveliko, krala.

 

Vlast  je, ipak, neke pohvatala,

milicija ih od batina odrala…

Za motike, sekire i rala,

iznenada, luda tražnja stala.

 

Ljubobog se pribojavao vlasti:

zalud profit i sve druge slasti,

kako da se braniš od napasti,

kad vlast može da te upropasti!

 

Znaju ljudi, i umni, i glupi

i u svetu, odvajkada,  zna se

da vlast može da te prekalupi

i  ispeče ko jagnje  il prase…

 

U starome carskom gradu, 

posle teških nemira i svega,

Srbi organizuju paradu,

dočekuju slavne: Nju i Njega.

 

Ljubobogu odmah kliker sinu

da upozna i Njega i Nju,

da ih smota na brzu brzinu,

da se druže- ali na Dedinju.

 

I, bogami, uspe da ih smota,

slavne, moćne, i Njega i Nju

i plac dobi na cvetnom Dedinju,

u Užičkoj,  do Njihovog  plota.

 

Držaoci svenarodne kese-

socijalisti, privatnike štite

i daju im ogromne kredite

socijalizam što pre da udese.

 

Drpali su novac iz fondova

vojske,  zdravstva, penzionera.

iz partijske kase  proletera-

sve u korist mafija, lopova…

 

I Ljubobog  je dibio kredite

i počeo profite da zbira

od Kosova pa sve do Sibira,

jer ga moćni vlastodršci štite.

 

Kada uspe na noge da stane,

kad se vinu do prvih miliona,

da udesi, zamoli ga Ona

akademik ruski da postane.

 

I na molbu tako dragog gosta,

s puno dara i još više para,

Akademija čuvena i stara

prista: Ona akademik posta…

 

Ljuboboga, miljenika svoga,

On, ko slučajno, pita iznenada:

Da li želi ko predsednik da vlada.

Ljuboboga to diže do Boga.

 

             Sav pretrnu od nekakve slasti:

             ,,Da, ali posle moje pedesete,

            kad mi nove milijarde slete.

            Po Ustavu Ti ćeš sići s vlasti!”

 

Bes spopade  vođu iznenada.

Smrmlja u nedra: ,,Vidi zloću!

Ma, vladaću koliko god hoću !

Ti znaš Ustav i kako se vlada!”

 

Milost presta- više se ne znadu.

Zbog napada Nata i Klintona,

posle rata,  pade On i Ona,

a DOS  skrpi karikaturnu vladu.

 

Od Njega i Nje, ništa bolji DOS:

kolo sreće mafija okreće…

Ljubobog se po Rusiji kreće,

    narod pišti gladan, go i bos…

 

On je davno usvojio tezu:

sa vlastima nikom nije lako,

al sa vlašću održati vezu

i sam postat vlast nekako polako.

 

Ako ima ekonomsku moć

i profite posvuda ubira,

čovek mora mudro da planira:

kako, kada, i gde na valst doć.

 

Ništa: ni slučajno, niti od prilike.

Zato svog potomka iz Londona

krsti, u sred Vašingtona, u Džona-

budućega predsednika Amerike.

 

Sve što sanja on ne krije.

Voli svoju Srbijicu dragu,

a izabran za predsednika nije,

jer Srbija nije stekla snagu,

 

da ne bira ljude bez imanja

pa večno bira iz starih navika

šalabajzere bez vizija i znanja-

tek da ima svoga predsednika.

 

Nacionalna TV Tijanića Ace

na poprištu predsedničke trke

podržaće znane lavove i mace

i bradate dražićevske face…

 

Ali i Ljubobog ume da se bije.

Za te skupe uvrnute trke

i on ima svoje bedevije:

Tu je Klopka, tu su i Klot frke.

 

Ljubobog se šeta  širom sveta.

U carevini, preko devet mora,

od tamošnjeg starog univerziteta

dobi  zvanje počasnog doktora.

 

Srbe treba naučiti da znadu

šta je korist, a šta grdna šteta.

Zato u Belom gradu i Novome Sadu

utemelji svojih devet fakulteta.

 

Tu se uči i mnogo se muči

da se steknu znanja pa imamja.

Al Ljubobog, mada čudno zvuči,

bez tih znanja pribavi imanja.

Miljojko  Milojević 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/6572

MAJOR CIGA – Miljojko Milojević

50 пута прочитано

Major Ciga

Poema

Svi me zovu:’Major Ciga’ jer to moju želju krije,
a zastavnik sam i komandir prvog voda baterije.
Kad sam bio mlad i lep ko slika- prva liga,
izreko’ se da ću i ja major biti…
A jedan šeret razbibriga, razboriti,
nadenu mi novo ime ’Major Ciga’.

U osječkom garnizonu,
u haubičkom divizionu
zbog Slobode,i ja-Major Ciga-
prvoborac i sin puka*
imah mnogo, mnogo, briga
i vrlo često grdnih muka…

Odava’ se pesmi, igri i veselju…
U Retvali- u osječkom zlom naselju,
ko muzikant i Ciganin, rasni, pravi,
sa džumbusom džumbus pravi’.
Zbog Slobode ponekad bi’ s posla zbris’o
a ujutru, na raportu, ko niko bi’ nagrais’o.

Zbog Slobode čiste, prave,
odreko’ se oficirske časti, slave…
Nisam mog’o da podnesem ni račune
za stan, ogrev, struju, smeće, vodu…
I odluči’ u znak bune i pobune
da se vratim u čergare- u Slobodu.

Kraj Osijeka, u Pustari,
živeo je Cigan stari.
Sudbina mu namestila gorku klečku:
tešku astmu da jedva diše
i ne može da hrani više
ćerku, konje i alavu, suru, mečku…

Ja ti onda na brzinu pare skupi’
i od starog Cigančicu, konje i medu kupi’.
Stari Cigo iz Slobode u dom ode.
A nas dvoje uz poljupce tople, blage,
upregosmo mlade ate u šarage
i krenusmo na čergarske pute drage.
*
Otkud Ciga prvoborac i sin puka?
Pričaću vam, na početku s puno žara,
a kasnije s mnogo bola, tuge, muka,
o životu i nesreći najdražih čergara.**

Na istoku sunce dok se žari,
čerge kupe, na put kreću veseli čergari.
Sa zapada dok još sunce tiha brda zari,
bivak prave, vatre pale, umorni čergari.

Po večeri, uz balonče vina,
zacvileće tiho violina…
S pesmom, s plesom, uz kikot daira,
Cigančice do ponoći neće imat’ mira.

Ludovaće dok nestane vina
i zamukne stara violina…
Al pamtiće livade i travke
kako grle i ljube garavke…
**
Imao sam porodicu i časnu i finu:
oca, majku i strica i strinu.
Voleli me kao boga-
svog čapkuna- sina jedinoga…

Jednog jutra otac reče:
“Ajd’ u šumu- tamo seri
i suvarke još naberi.
Trebaće nam za doveče!”

Kad se vrnuh, ja izgubi’ dah:
Kraj šaraga krv se slila-
mrtva moja porodica mila!
Poklale ih zle ustaše
i otele konje naše.

Malo dalje kraj topole
nađoh strinu i majku, gole…
Silovane, pa zaklane…
Do podne sam kop’o jamu,
i sa’rani’ oca, strica, strinu, mamu.

I dalje sam kraj njih rid’o, url’o, jec’o…
Posle podne malo jedo’
i zavapi’:U planinu ‘ajdmo, meco!
Pogleda me medo bledo
i, uz muku, krenusmo ka Papuku.

Tako jadne, tužnih lica,
presrete nas izvidnica.
Imali su kape razne, svakojake,
i na njima petokrake…
“Ko si, či’si, kud’ si poš’o, ko te šalje?

Kreni, s mečkom, napred, dalje!”
Kad im reko’ šta se zbilo,
komesar me pogledao vrlo milo:
“Verujem ti, evo ruka!
Od danas si novi borac i naš sin puka!”

U ratu sam dogurao do vodnika.
Džaba orden, čin, prihodi,
i… prazne priče o Slobodi-
“Istina je -kažu Romi, stari ljudi:
‘oćeš sreću i Slobodu- čergar budi!”

Septembar, 2009.g
Miljojko Milojević

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/6367

Pages: 1 2 3 Next

Load more