ИДЕАЛИ

И Д Е А Л И

Нема ни Сунца ни таме,
Густа је магла пала
А мене мисли маме
У царство идеала.

Идеали, моји идеали!
Најлепше песме о њој.
Због ње су многи пали,
Ево и ја идем у бој.

Ако погинем тамо,
Не стишајте песме пој,
Ставите каранфил само
Крај узглавља на гроб мој.

На спомен плочи нек` пише
Песма, волео сам стих:
„Био је и нема га више
А живео је попут свих.

Издржао часно у боју
И живети је био рад,
Љубио је земљу своју
И умро поштен и млад“.

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

ЗДРАВИЦА – ОСЕЧИНА 2013. – 2. МЕСТО

Milomir ObradovicЗДРАВИЦА

На здравље нам домаћини,
У ваше и у име своје,
Да се наши свуд по свету
У здрављу ко шљиве броје.

Да је свака кућа пуна
Девојака и момака,
Да се наше име чува
И част здравих потомака.

Да нам као родне шљиве
Мајке наше гране шире,
Поља наша да оживе,
Да нам село не умире.

Свака шљива, свака грана,
Свака чаша пуна здравља…
Испијмо је да нас здравље
У болести не оставља.

Све од давног памтивека,
Па до ове данашњице,
Нема нама бољег лека
Од чашице шљивовице.

Подгорино, дедовино!
Поцерино, очевино!
Рађевино, братовино!
Ој Србијо, отаџбино!

На здравље вам и на славље
Шљивовито Појадарје,
Зрновито Подунавље
И питомо Поморавље!
На здравље вам свака гора
Од Крушевца до Сомбора!

На здравље вам баште плаве,
Домаћинских кућа главе.
И у здрављу скупа с вама
Запевајмо о шљивама.

Запевајмо силовито,
Силовито – шљивовито!
Шљивовица ових дана
Да потече из казана.
Да се има за попити,
Један другом наздравити.

Да се може свадбовати,
Крсна слава славовати,
Јер смо и ми, благо нама,
С плавом крви у венама.

На здравље вам родна њива
И бескрајно поље цветно…
Са баштама пуним шљива
Све вам било берићетно!

Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

МАЈКО, ЗАШТО ТЕ ЧУДИ

МАЈКО, ЗАШТО ТЕ ЧУДИ

Мајко, зашто те чуди,
За сузу која ми кану,
За живот који ми дану?
И млеко за моју рану,
Чувах к`о кап на длану.
Мене су убили људи!

Мајко, зашто те чуди:
За ватру у којој изгорих,
За време кад се уморих,
За уста која затворих,
И више ништа не зборих?
Јер су ме убили људи.

Мајко, зашто те чуди;
За снове које сам снио,
За вино које сам пио,
За ноћи када сам бдио,
И с тобом кратко био?
О, мене убише људи!!!

Мајко, зашто те чуди;
За моје предуге путе,
Све моје речи љуте:
Ја једино веровах у Те,
И у усне које ћуте!
Мене су убили људи!!!

И зато нек те не чуди,
Што људе за све кривим,
Зато што више не живим,
Што се ничему не дивим.
У овим облацима сивим.
Јер су ме убили људи!!!

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

ЗНАК СЛОБОДЕ

                   ЗНАК СЛОБОДЕ

 

Још знак слободе, детињи је плач,

Јер песма не х`те на усне да слети.

Још ми је крвав покољ на памети

И изнад главе уздигнути мач.

 

Још знак слободе, детињи је плач

И тиха песма уплашене мајке.

Још памтим покољ из „Крваве бајке“

И на стратишту покошену нејач.

 

 

                                               Аутор: Миломир Обрадовић

                                                    Деч, Палих бораца 74

РАДОЈЕ

РАДОЈЕ

Радоје сине, Радоје,
Чујеш ли сине Србине,
Како те мајка дозива
У ноћи пуној чемера
Са стрепњом у својим грудима.

Већ чујем сине Радоје
Како си целу Србију,
На челу војске прешао
У црним војничким чизмама
С Божјим именом на уснама.
Тако те отац светов`о
Кад си у Босни четов`о.

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

ЖЕЉА

        ЖЕЉА

 

Хоћу да слушам

Шапат својих њива

И жубор воде

Што лагано тече.

Треба ми слатки

Мирис сувих шљива

И једно рујно

Септембарско вече.

Хоћу још једном

Месечина сива

Да падне поврх

Крошњи моје шуме

И да ме мајка

Од куће дозива

Звиждуком каквим

Још нико не уме.

 

 

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

ЗАШТО МИ КАЖУ …

ЗАШТО МИ КАЖУ …

Зашто ми кажу да на те не личим,
Када то тачно није.
Очи су моје боје као твоје
И моје срце као твоје бије.

Зашто ми кажу да на те не личим,
Кад нам је коса скоро сасвим иста,
Чело и веђе и два иста носа
И осмех исти са усана блиста.

Зашто ми кажу да на те не личим,
Мама, кажи ми, ти то знаш.
„Личиш ми сине пуно на тату“
Рече: „И тата је ваљда наш“.

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

ПРОСИДБА

ПРОСИДБА

Ово сам спевао у заносу сетном,
Љубљеној жени под прозором њеним,
Кад сам јој шаптао у вртићу цветном,
Како је волим и да ћу да је женим.

Она се само насмеја и рече:
„Да л` ниси можда мало више пио,
Молим те дођи неко друго вече,
Само кад сасвим будеш трезан био“.

Вољена госпо, љубим те до гроба,
Заносно, као што те нико није.
Ти си од мене направила роба,
Који је пијан кад ништа не пије.

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

АМАНЕТ

MILOMIR OBRADOVICАМАНЕТ

Дошло време да се у бој спремам,
Сабљу немам ал` ништа не мења.
Књигу ову к`о споменик дижем,
За далека нека поколења.

Свако слово целивам и слажем,
На олтару нека се посвети.
Деци својој хтео бих да кажем,
Оно што ми стоји на памети.

Ове речи својим жаром пламте,
Којено сам у заносу сково,
Деци својој нека их упамте,
За будуће неко време ново.

Од оца је остануло сину!
Вазда било у српскоме роду:
Да сачува своју дедовину
Понос, образ, име и слободу!

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

ДОБРОДОШЛИЦА ЛАНИ

ДОБРОДОШЛИЦА ЛАНИ

Кад се Сунце на истоку јави
И по нама проспе дивне боје,
Чекајући да зора заплави,
Да те видим мило чедо моје.

Све у мени трепти од милине,
Срце ми је обузела снага,
Ја те зовем и кћери и сине,
Ти си моја девојчица драга.

Добро дошла радости у зору,
Да озариш родитељско лице,
Да огранеш на моме прозору,
Као Сунце драга девојчице.

Добро дошла песмо у весељу,
Да те певам целога живота,
Добро дошла у свету недељу,
Као празник, младост и лепота.

Добро дошла ластавице плава,
Да украсиш моје топло гнездо,
Твоје срце у мом срцу спава,
Добро дошла моја сјајна звездо.

Добро дошла лептирице бела,
Да освежиш моје росно цвеће,
Весеља ми пуна кућа цела,
Сваки кутак – радости и среће.

Добром си ми испунила снове,
Твоје име моје име краси,
Моја песма по теби се зове,
Жива, здрава и весела, да си!!!

Лепо те је дочекала мајка,
А ни отац ништа мање није,
На руке те прихватила бака,
И деди си чедо најмилије.

Сви се скупа радују и хвале,
Љубави је пуна твоја соба,
У нашим су нежне руке мале,
Блистају ти родитеља оба,
Али нико радости не крије,
Волимо те наше најмилије!!!
Љубав; радост; младост с пуно цвећа,
У животу да те прати срећа.

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

ГОРО, МАЈКО

ГОРО, МАЈКО

Горо, мајко, родна једина,
Загорска је твоја родбина,
Загорка по теби ходила,
Загорске ми сестре родила.

Горо, сестро, горо плаветна,
Жива си ми, здрава и цветна,
Живаном те зовем од миља,
Миришеш ми миром босиља.

Горо сестро, горо рођена,
Мила си ми родна суђена,
Миленом те зовем од миља,
Миришеш ми миром ковиља.

Горо, сестро, горо зелена,
Горда ли је твоја висина,
Горданом те зовем од миља,
Миришеш ми миром од смиља.

Горо, сестро, снежна, студена,
Снежна ли је твоја белина,
Снежаном те зовем од миља,
Миришеш ми миром од биља.

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

СИН

СИН

Кроз прозоре са висине
Сину сунце попут жара
Небеска се светлост просу
К`о драгуљи сред олтара.

С` обе своје руке беле
Да ухватим зрачка део
У заносу молитвеном
То сам тада пожелео.

Ја у томе снопу светла
Видео сам како сина
Са поносом и с љубављу
Држи рука материна.

Хвала Богу! Сунцу хвала
Што заблиста таквим сјајем
Хвала мајци што загрли
Сина топлим загрљајем.

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

ПТИЦА ЗЛОСЛУТНИЦА – Миломир Обрадовић

ПТИЦА ЗЛОСЛУТНИЦА

Не слећи јутрос птицо злослутницо
Пред наша врата,
Да не види мајка која прати сина,
Да не види сестра која прати брата.
Знаш ли гавране да нас боле ране
Од прошлога рата.

Видиш ли невесту што на груди стиска
Свога војника, супруга и оца.
Чујеш ли одјек пригушеног вриска,
Нејачи које прате стараоца.

Не слећи птицо црна над село наше!
Зар не знаш како се наши
Несреће плаше.
Иди на неке друге незнане стазе
Где нема мајке, невесте и сестре,
Тамо где људи у рат не одлазе.
Тамо и где ти место јесте.

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

Загорка Обрадовић – жетелачка песма Манда – Мандолина

MAJKA ZAGORKAМАНДА – МАНДОЛИНА

Везак везла Манда – Мандолина,
У недељу на Малу Марију.
Нешто је се Манди придремало,
Па погледа Небу под облаке.
Проговара Манда – Мандолина:
„Што се ведри, што ли се облачи,
Да л` је здраво и отац и мајка
И два брата Марко и Маринко
И Јелица једина сестрица?“
Обазре се Манда преко поља
Па угледа слугу Милутина.
Проговара Манда – Мандолина:
„Ој Бога ти слуго Милутине,
Јесил` откуд од мојега дома,
Је л` ми здраво и отац и мајка
И два брата Марко и Маринко
И Јелица једина сестрица?“
Проговара слуга Милутине:
„Јесте здраво и о отац и мајка
И два брата Марко и Маринко
И Јелица једина сестрица.
Јуче мајка оженила Марка,
А Маринку ишла по девојку
И Јелица једина сестрица,
И она ти под прстеном спава.
Овако те мајка поздравила
Да ти идеш браћи на весеље.
Да поспремаш у платну дарове
И поспремаш у брашну колаче“,
Оде Манда у своје вајате
Па облачи свилу и кадифу
Па долази слуги Милутину,
„Ој Бога ти слуго Милутине
Можемо ли сада путовати?“
Њој говори слуга Милутине:
„Не можемо Мандо путовати“.
Оде Манда опет у вајате
Па облачи све црно одело
И долази слуги Милутину:
„Ој Бога ти слуго Милутине
Можемо ли сада путовати?“
Проговара слуга Милутине:
„Сад можемо Мандо путовати“.
Кад су били кроз гору зелену
Танко пева голубица бела:
„Нуто, нуто, Манде – Мандолине,
Како је се Манда поспремала,
К`о да иде браћи на весеље.
Јуче мајка сахранила Марка
А Маринку на гроб излазила
И Јелица једина сестрица
И она јој под покровом спава“.
Проговара Манда – Мандолина:
„Стан – причекај слуго Милутине,
Да ја чујем шта но тица каже“.
„Ајд` не лудуј Мандо – Мандолина,
Свака тица својим гласом пева“.
Кад су били преко поља равна
Запиштала једна љута гуја:
„Нуто, нуто, Манде – Мандолине,
Како је се Манда поспремала,
К`о да иде браћи на весеље.
Јуче мајка сахранила Марка
А Маринку на гроб излазила
И Јелица једина сестрица
И она јој под покровом спава“.
Проговара Манда – Мандолина:
„Стан – причекај слуго Милутине,
Да ја чујем шта но гуја каже“.
„Ајд` не лудуј Мандо – Мандолина,
Оно гуја дозива гујиће“.
Кад су дошли близу белог двора
Проговара Манда – Мандолина:
„Ој Бога ти слуго Милутине,
Кад је мајка оженила Марка
И Маринку ишла по девојку
И Јелица једина сестрица
Кад и она под прстеном спава,
Што не игра коло пред капијом?“
Проговара слуга Милутине:
„Уморни су кићени сватови,
Пак су легли санак боравити“.
Кад су дошли испред бела двора,
Далеко их мајка угледала,
Још је даље пред њих ишетала,
Руке шире у лице се љубе,
Где су стале обе мртве пале.

Жетелачке и песме са прела и посела, записане по сећању Загорке Обрадовић; певане су на жетвама и вечерњим прелима у
Азбуковачко – Подгорском крају

ЗАГОРКА ОБРАДОВИЋ

 

Рођена Николић 1928. године у Грачаници код Љубовије, у Азбуковачком крају.

Народне, жетелачке и песме са прела и посела, записане су по њеном усменом предању и сећању, да би се бар донекле сачувале од заборава.

Pages: 1 2 3 Next