Onomad – Milorad J. Nikic

Onomad

Onomad, negde pred rat
pamtimo nesretno
vreme to
kafane behu pune ko nar,
narod je bancio, pio
i veselio se u inat,
kao da je svoje slutio zlo.

Leto daleko, subotnje vece
drugar me zove, idemo rece
kod Trileta.
Tako se kafana zvala,
za one sto ne znaju,
najveca u mom kraju.

I zaista u njoj se
veceri te
z brda – z dola, nasumice,
vise od trista dusa
zbralo
pilo se, pevalo, zdralo.
I tako celoga leta
i jeseni te, biricetne,
ko da smo nekome
vracali dug,
ili stavljali zadusnice.
a zapravo Gospod nas
pre naseg pada
i posrnuca
na ispit stavlja i kusa.

I sva su okolna mesta,
imala svoja izletista,
ogromne krcme i birtije
i niko nista, cudo bozije,
od onog sto ce nas snaci,
a sve se vec znalo,
slutio nije.

Danas, kafane
puste i razorene
i niko ne peva, ni pije
Negdanji gosti
na svakom meridijanu,
i tek poneka gresna dusa
ostala jos.

Milorad J. Nikic

Rodjak po materi – Milorad J. Nikić

MiloradNikic

Rodjak po materi

Kazu da je moc u veri
Toma neverni, dete
ne verova
u Hristove rane svete,
i proklet bi,
rodjak mi je, slutim
po materi.

Trebalo mi dugo,
dugo dok sam skonto
da nam kradu car zivota,
da nas lazu.
Posle muka i nevolja
ne bez jeda i povoda,
slepac biti kod ociju
to je moto,
svih umeca i svih znanja,
kroz vekove u okove,
uvek bese

Hoce da nas preobrate
u podobne demokrate
Odreci se sluha, vida,
srama, stida
bez prkosa i ponosa
bez povika i inata
biti brojka bez imena
i korena
i uspece, dobri svete
samo da nas raspamete.

Al ja ne znam il ne umem
kad se puzi, a kad klanja
da ne vidim sto se vidi,
nisam vican.
Umni kazu
kako krvca nije voda,
po tome sam Tomi slican
s tim me tese.

Milorad J. Nikic

Zora gasne u jutru što svane – Milorad J. Nikić

Nikić

Zora gasne u jutru što svane

Ne znam draga, čime da te mazim
Očima u kojim više nema sjaja
Rečima koje nista ti ne znače
Rukama što ti nisu zagonetka
I je li ovo već početak kraja?

U tebi možda i sad prošlost živi
I val kajanja za valom se mreska
Sa mnom su ti dani jednolični,  sivi
Ako je ljubav promašaj i greška
I njen kraj je bez novog početka.

Možda u tamu zračak svetla kane
Sa tajne zvezde što sja iz daleka
Zora zgasne u jutru što svane
U modrom viru tajnu krije reka
Na dnu sam, i kad plićak gazim.

Milorad J. Nikić

KIŠA – Milorad J. Nikić

Nikic

 

 KIŠA


 

Oblaci nebom plove ko ladja

I pade kisa u zadnjem casu

Kanu ko kaplja na zedna usta

Umila travu

Podiglo glavu, zito u klasu

Ponosno stoji kosa mu

Vlazna, zlatasto-gusta

Uz pesmu jedra…

Kroz rajska vrata otvorena

Mirise zemlja….livade cvetne

Na devojacka nedra cedna

Zemlja je zena sto

Vecno radja i ceda doji

U krlilu cuva i kad ga rodi

I upokoji.

Slike detinjstva – Milorad J. Nikić

Nikić

Slike detinjstva

Slike detinjstva, kako smo fini

te davne, drage slicice raja.

Sedimo tako, brat, otac, mati

s veceri rane, pri mesecini

Godine neke, pri kraju maja

Procvale lipe, imasmo dve

Cvetale nisu usto vreme,

jedna prolazi druga tad gre

U vecer pustim sarova s lanca

proteze noge, na zvezde laje

od srece ne zna kuda bi pre

Na kolena mi sapu stavi

Govori nesto… il hoce reci

Neka mu vatra u ocima

al ne ume, il mu se ne da.

Sretan je eto, sto nas ima

I ko da juri u susret sreci

u noc se mlecnu strmoglavi.

A gore mesec, kosnica meda

Po svu noc srebro i zlato toci,

Blagoslov neki po nama pao.

Secam se scene kao od juce

Sarov iz mraka izroni, vuce

doneo zeca, skino sa loge,

Spusti ga meni pravo pod noge,

(voleo nas je – najvise mene)

drugar mu bejah najdrazi, prvi,

U trenu spazih zecije oci

Mrtve i otvorene, pruge od krvi

Krzno mu poput majcine ruke

mekano, nezno, o mili Boze

Kako mi bese jadnika zao

Srusena izba, te lipe dve

Izdjiko korov, zarasla basta,

pusto drvoriste u carstvu tuge

ograda kao stracke vedje,

Tisina grobna, sve spi i mre.

Ode nam sarov, ko boje s duge,

nesta njegovog laveza, zova,

umro nam otac, mati jos pre

Ostasmo za sad jos brat i ja,

mada i mi se vidjamo redje,

ali u meni je jos ziva masta

i uspomene na mog – sarova

Milorad J. Nikic