OPET SAM TU – Milovan Petrović

Opet sam tu na istom mestu
gde voda miluje stene.
Ponovo krv mi ko nekad davno
teče brže kroz vene.

I sada more šumi k’o nekad
galeba glas se čuje
a strane lađe kao u priči
donose golfske struje.

Pogled mi luta po tirkizno plavoj
nemirnoj boji mora,
sve je k’o nekad vreme je stalo
samo na licu mi bora.

Sećam se nekad kako smo bezbrižni
vršili jutrom „smotru“,
brojali brodove što mirno plove
daleko na horizontu.

I sad se lađe šepure morem
zatrube,… probude setu,
moje je društvo negde daleko,
sam lutam po ovom svetu.

(C) Milovan Petrović

SUTRA ĆE VEĆ BITI KASNO – Milovan Petrović

Valiki brodovi čekaju na me
vozovi i avioni
da odem negde daleko  njima
odavde da se sklonim.

Ovde je postalo tužno i jadno
odavno ništa me neće.
Pogrešan izbor mladost učini
mesto je ovo bez sreće.

Sve je nestalo,
sad moje nade
nisu pokretač svemu,
mesto me moga rođenja zove
misli mi hrle ka njemu.

Miris bagrema u snu osećam,
opojne dunje žute,
gazim odavno i staze stare,
stare poznate pute.

Pakujem sada sve svoje stvari
odavno sve mi je jasno,
moja je karta za danas samo,
sutra će već biti kasno.

Milovan Petrović

PRIČAJU MI DA SI SAMA – Milovan Petrović

Pričaju mi da si sama
da su tužne tvoje noći
da za mene često pitaš
i da želiš meni doći.

Zar bi sada da se vratiš
domu što si porušila
otišla si s drugim davno
s’ drugim gnezdo ti si svila.

Ne vraćaj se meni više
sad kada si ostavljena
nek te bole boli moje
povratka ti meni nema.

Ne igraj se ne dolazi
i ne traži više mene
ranila si mene davno
bolne su mi uspomene.

Milovan Petrović

milovpetrovic@gmail.com

ANA – Milovan Petrović

Ovo je priča iz osamdeset i neke
o ženi i gradu kraj jedne reke.
Poletne behu godine te
kad svi smo živeli za svoje sne.

Ana je bila ponos grada,
zanosno lepa, visoka, mlada
kud god su šetale noge njene,
tu svud je bio i deo mene.

Bilo je tu i drugih „džulova“,
previše želja, previše snova
i svi smo želeli jedno te isto
a da joj kažemo, to smeli nismo.

Šetala Ana po gradu sama
ni slutila nije šta je sa nama.
Da cela „horda“ je mladića prati,
i da joj se svaki želi dati.

Odnese reka te mlade dane,
a grad nam osta bez lepe Ane.
Sećam se toga k’o juče da beše,
putevi stranca u grad doneše.

Zaluta „dripac“ u našem gradu,
ko bi se nadao takvome jadu?
Slučaj je hteo, ili sudbina,
da sretne Anu pred nama svima.

Upita je za neku ulicu i broj;
„Dečko baš nije sasvim svoj“.
I pazi čuda, od toga dana,
Ana nam nije šetala sama.

Ode sa strancem, ostavi grad,
osta nam prekor, patnja i jad,
… i jedna tvrdnja;
„Ma… baš sam gad“.

Milovan Petrović

BEZIMENA PESMA – Milovan Petrović

Talasi mora kupaju stene
pričaju istinu o nama,
njihova pena suze su samo
što klize lagano po stenama.

To leto jedno što davno beše
vetrovi prošlosti odneše sa sobom,
ostaše naša nadanja, želje
još uvek žalim za tobom.

Naša je ljubav trajala kratko
beše to jedan san
na peronu stajah, ispraćah tebe
težak je bio taj dan.

I dan se danas sećam tog leta
dragulj je međ’ letima svim,
dodira tvojih, šaptanja nežnih:
„volim te, volim te, volim!“

Ništa mi sada baš jasno nije
šta nam se desilo tad,
bila si mlada, previše želja
i ja sam bio mlad.

Da li ponovo to leto žališ,
bilo je to vreme nade
nismo se snašli
mladost nam prođe
sećanje samo ostade.

Milovan Petrović

USNILA JANA – Milovan Petrović

Usnila Jana mladog Jovana
od kog joj ništa draže,
da lepi Jova sad drugu ima
to san je samo laže.

Usnila Jana da uzalud behu
svi njeni o Jovi snovi
vidi ga u snu da drugu ženu
za ljubav njenu moli.

Usnila Jana san koji boli
suza joj u snu krenu
zašto li Jova sad drugu voli
ne želi ljubav njenu.

Usnila Jana Jovu sa drugom
zaista lako joj nije
jutro je iz sna tužnu probudi:
„San ti istinu krije“.

Milovan Petrović

PESMA ŽENI – Milovan Petrović

Ti nosiš pesmu u sebi
i zrake sunca u oku,
slobodu,
strah mlade srne
na šumskom izvoru, potoku.

Večnost pred sobom imaš,
prošlost ti ko dragulj blista,
tvojih je podviga, pobeda,
zaista velika lista.

Kosu ti vetar vije,
zastavu pobede pravi,
sve u čast tebi ŽENO
i tvojoj velikoj slavi.

Ti si i sestra i majka
oslonac večiti NJEMU,
ti si „šerpas,“ vodič
i svetlo u tunelu.

Sav svet tu je zbog tebe
i samo zbog tebe živi,
tebi se klanja ŽENO,
tebi se samo divi.

Milovan Petrović

ODLAZIŠ – Milovan Petrović

Pogledaj u moje oči
videćeš u njima setu
danas sam voljena tužan
najtužniji čovek na svetu.

Pogledaj u moje ruke
ostaće ovde prazne
milovanja postaće željne
zbog čega sve ove kazne.

Pogledaj u noge moje
hodati više ne žele
olovne, teške su stale
sa tobom put bi da dele.

Pogledaj i u budućnost svoju
bez mene tuga je i tama
da li baš želiš po mraku tome
lutati zauvek sama?

Pogledaj u daljinu
zar vidiš nešto tamo
ovde je za nas bolje
ovde bar sve znamo.

Pogledaj i reci samo:
„Neću da idem sama
sa tobom je daleko lepše
ni tama tad nije tama“.

I NEĆEŠ IĆI SAMA.

Milovan Petrović

TUŽNA PESMA – Milovan Petrović

Pesniče što stojiš nad svojom humkom
i svoju sliku na steni gledaš
ti si u grobu odavno mrtav
pesma je živa, zar još je trebaš?

To nisi ti, već pesma tvoja
što hladni mermer miluje rukom
i suze nisu tvoje već njene,
pesma ti plače nad tvojom humkom.

Pesma ti suze nad humkom lije
veče već pada, skoro će tama;
„Zašto me napisa, pesniče moj
zar da po svetu sad lutam sama?“

Ne tuguj pesmo ti nisi sama
i druge pesme lutaju svetom,
ponekad i one do humke svrate
i žale za davno umrlim poetom.

I ode pesma sa humke brižna,
nastavi od tada da jezdi svetom
svi je čitaju, a ona tuguje
nad svojom sudbom i za poetom.

Milovan Petrović

PORANIŠ, POŽURIŠ – Milovan Petrović

Poraniš, požuriš negde
misliš da sve ti je dato
da sve je stvoreno za tebe
biseri, dragulji, zlato.

Veselo pojuriš, zastaneš
ne znaš na koju bi stranu
sve ti je na dohvat ruke
ali u „sutrašnjem “ danu.

Nisi baš imao sreće
tog čudnog, kišnoga dana,
već sutra te sreća čeka
tebi je obećana.

I opet ustaješ čio
zasučeš rukave svoje:
„Danas ću uzeti sve.
Danas je ovde sve moje.“

Eh… Opet ista priča
tako je dan za danom,
lagano dok stariš izmiče,
sve što ti je „obećano“.

Jednog se jutra budiš
umoran… u misli zanesen;
„Kap sam u moru samo,
stiže me starosti jesen“.

Tad shvatiš da sve je uzalud bilo
sva ona nadanja tvoja,
da život je jedini dragulj samo,
i da nam je od Boga dat
da u njemu uživamo.

Milovan Petrović

REKE ŽIVOTA – Milovan Petrović

Moj je život hirovita reka
niz slapove što nemirno teče
sve tražeći neko bolje mesto
kroz vrbake krivudala često.
Bez korita skoro bi ostala,
u mladosti silno nabujala.
Volela si te obale njene,
sve vrbake i u vodi stenje
pa bi često noćima sanjala,
kako bi se u njoj okupala.
Ti, rečica nemirna i čila
uvek si mi srcu draga bila.
Tvoje vode s’ mojom se mešale,
i zauvek zajedno ostale.
Smirila je mala reka veću,
obadvoma donela je sreću.
Sada eto dok se spušta veče
naša reka mirno ušću teče.

Milovan Petrović

NOVEMBARSKE KIŠE – Milovan Petrović

Misli moje kud lutate
novembarskog kišnog dana
želje moje još želite
njen poljubac na usnama.

Sive zore maglovite
s’ kišama što dugo traju,
da li one da je želim
na trenutak barem znaju.

Novembarske kiše hladne
što trajete dane duge
u danima ovim tmurnim
skrivate li moje tuge.

Misli moje kud lutate
čemu ova siva boja,
otišla je nestala je
nije više ljubav moja.

Milovan Petrović

SASVIM SAM – Milovan Petrović

Danas sam ostao sasvim sam,
izgubljena noć, izgubljen dan.
Danas su lile dosadne kiše,
jer ti si otišla nema te više.

Cveće zatvori latice svoje,
duge izgubiše svoje boje.
Sve je postalo sumorno, jadno,
nekako tužno, nekako hladno.

I grad je ovaj postao mali,
nešto mi treba, nešto mi fali.
U srcu osećam bolnu ranu,
vrati se donesi smisao danu.

Donesi dugi boje njene,
i ruži otvori latice snene.
Nek’ kiša stane i sunce sine,
i nikad više ne ostavi me.

Milovan Petrović

KOČIJE SNOVA – Milovan Petrović

Kočije snova noćas me nose
daleko iz ovog grada
beli se ati u nebo dižu
gde li ću to s’ njima sada.

Ispod nas reka krivuda poljem,
broji vekove, dane,
vetar mi ponosno znalački reče:
„Vltava Bedriha Smetane“.

Jezdimo dalje po nebu plavom
ja i atovi moji
promiču ispod brda, planine,
baš su to prelepi snovi.

Ponovo pod sobom vidim reku
po stepi kako krivuda
i čujem zvuke balalajke,
Šolohovljeva rodna je to gruda.

Vidim i pisca visoko gore
sedi na književnom tronu,
zagledan dole i on se divi
svome Tihome Donu.

Kočije snova po nebu plove
otkrivam predele nove,
a onda naglo, iznenada staju
jutro me u stvarnost zove.

Milovan Petrović

Pages: 1 2 Next