Ноћ децембарска

Музику је упрегла ноћ међ звездане вранце од чежње…
Акорди роморе ко пролеће по цокулама децембарског издаха…
Тражи се удах нетрагом нестао једног септембарског мргођења од громова…
Пуцкета звук, ко ватра распламсана новим загрљајима будућих буђења…

Траже се вина узаврела летњим миловањима а припремана неОчекивањима
Траже се кораци за повратак и место за останак
Траже се ненађени а вољени
Тражи се Децембар с сметовима, смрзутим длановима, црвеним образима
и онај грумен земље довољан за саксију, а твој/мој
Тражи се све сем тишине

Ноћ је ујармила звук ћемана, па га је вијала, галопима гонила, месечевим сјајем разносила а јанураском надом приносила…

Да се све тражено нађе, све изгубљено пронађе, распарано зашије и с минутом сваким што односи старо, ново добрим узврати

Нијанса

Ево ме како бојим крилати сан што даx одузима
што мисао кида а осмеx у звездани рој кује

Ево ме како са тугом под руку Ја луталица стара
нижем бисере од истине сјајне
и недам том блиставом чуду из ока да кане

Ево ме наравно у кишноме дану
како делим неДељиво а множим неМноживо
како се од милине растапам без бола

Јер знам,
да све је ово моја боја,
нијанса што Живот мами

Грех

Када ме сретнеш не искапи ваздух срком моћног трена
Пришиј ме за леви ревер тамо ближе срцу
Користи ситан бод ко искусна шваља
Потезима маестра поруби све пукотине
Што воде те мени да Никад не дођеш
Да заувек одеш
Да пути твоји никад не буду и моји!

Да се мимоиђемо
Да се неДодирнемо
Да се неОсврнемо
Да наставимо

Кaда ме сретнеш једнога Новембра
Можда
НеЖали кошаву НеПомошљај на ме
Ма то нисам ја
То је само твоја машта
Осликала Жену Сна
Скини горчину с уздаха
Ма ја сам обична сасвим безлична
Сива позадина београдских зидина
Тог Новембра

Када ме сретнеш нећеш ни знати
Бићу једна од многих
Она што пролази
Што одлази што неТражи
Познати ме нећеш у тој гужви дана
Ма ја сам само празнина
Нисам права

Када ме сретнеш не осмехуј се жељно
Ни тугу ти не могу дати
Ни овај камен што срцем зовем
Осуђена равницом а горе ме маме
Само клошар животм што тумара
Ни Просити не умем за то мало жара
Рите су ове изгубљени акорди
О некој тамо љубави

Када ме сретнеш не искапи удах датог трена
Потезом једним само распарај ме
Одшиј с ревера
Јер
Ја сам Грех Не Жена!

Песмa

Опет је осећам у себи гомила се и пупи истоветно
Нараста и дроби сваким удахом ил покретом
Горопадно разиграна ма и заводи и одбија
Час се осмехује час звечи
Ритмом ме мами
Опхрвава дан
Урезује генима неке чудне слике
С унутрашње стране усана
Тетовира поглед
Док исијава расцвалим бојама
Ужегли мирис таворења

Осећам је под прстима
Таложи се и распршује
У хиљаде махова

Хтела би одма па не
Онда јој као жао мене
Па ко Мучитељ што нову бол смишља
Тако и Она
Разбија ми прозоре говора
Замандаљује врата дроњама
Укршта мисли мачевима промисли
И наравно
Грех ми под Душу приноси
Јер
Она зна
Која је мука најгора

А онда на тренутак застане
Док притајена обљубљује хтење
Позива се на Божје законе
И моје Грешне Жеље

И док трептају нови замах дајем
Ето је с хаљинама белим простире равнице
И сузе самоубице

У погледу од недогледа видим како се весели
Што уме да ме раздели на ову сад и ону после

Од како су кораци остали у одјеку плочника
Није чак ни гост само лења сен
Што мами и остави као што ме сви
После шаке љубави
Одбаце као ислужено оружје

Осећам како плима надолази
Како речи таласају тишину
Невина је ко чежња сама
Опсена је кадкад и мазна
Та душа што Песму нову пише
А за другом већ уздише

Жена за дугме створена

Премеравам слова
Бројим прореде
Тежином удаха издах задржавам
Несмотреношћу лаж још једну покопавам


Лажем себе да жмурим јаче
Да невидим дубље
Лажем себе да могу, умем и знам
А слаба сам

Јер, ова последња ме је разнела
Ко мемљивог црва сатрла
Јаловом опет јалову учинила
Па ми је и сваки трептај осуда
А мисо ух та „фрајла стара“
Опет ме је на жртвеник
Ко јагње приклала


Премеравам покрете
Бројим ожиљке
Лагумом нови лавиринт ткам
Како да се из Истине искобељам
Како да Лаж огрне сјај
Несмотреношћу сад себе покопавам


Лажем себе да јесам та
Омама од измаглице саткана
А у ствари сам сасвим обична
Жена за дугме створена
Она што сама отпада кад нетреба
И правим се јака и моћна
А у ствари
Слаба сам


Свака ме је Лаж поништила
Свака Истина унизила
Свака реч слово окренула
Сваки проред душу кидао
Свака ми је љубав присела
Истинитом Лажи принета
Арлекинском сликом сликана


И сад
Премеравам слова
Бројим речи
Нижем ово што оста од мене
да прегрупишем редове
И наново поченем да Верујем!

Круг

Знам да рећи ћеш;
Чекам, ево већ читав један Живот
корак твојих скитница на мом друму
Твој сат иде споро…
И свих седам велова ево скинућу
да ту Тајну Чекања поделим са Тобом!

Знам да рећи ћеш ми;
Оседех и боре су мапу изгубљеног дрхтаја на мом лицу уклесале
Чекајући да те Дочекам!
А, знакови су били ретки
Kао љубав у баченој бомби ван граница времена
а ипак Чекам и Дочекаћу те!

Макар још један рат ишао предамном
Макар још један гроб мој остао отворен
Макар срушили све бране и ограде
и људи се у звери обрели,
Чекам те!!!

Знам да рећи ћеш ми;
Ево сад плетем сам у беспућу овог олињалог и гладног града
све што је остало
све што је претекло и могло се наћи у мени
а да сличи Чекању с почетка
И предем нервне завршетке да Дочекам а да није Сан,
И останем колко толко присебан и нормалан
када те Дочекам да те Препознам!

Утеху су доносили и односили тамјани сећања,
Барут и крици ветрова
расплитали су Маске оних које су Глумиле да њих Чекам
лажирајући светлост своје ноћи жалећи што Њих не чекам
јер падоше и предаше се порнографији ове јаве
Док ја и даље познајући корак твој
Чекам те јер знам да ћеш доћи!

Знам да рећи ћеш ми;
Олујни вапаји затурених клонова у гету не знају за ту Магију Чекања
Они само симулирају Живот који Ја преживех Чекајући Твоју Kомету
Бранећи се од псеудодуха и пимитивизма садашњег света!

Знам да рећи ћеш ми и то;
Kолико је птица злослутница претило да прождере тог Војника Свести
Kад пре огледало ступим да не пљунем
На мемљиви пут руку да не пружим…
И зло у очи да погледам
Па ко псето реп да повијем и у мишију рупу себе скријем
Да останем колко толко нормалан и присебан
Kада Дочекам да те Препознам
И ту патолошку потребу Чекања Тебе
нахраним новим немиром што извире…
И дане бројим
Ноћи кујем
У лагумима тишину тајим
Ћутањем невину стрепњу у недрима гајим
Равницом кад пођеш
Да видим топле стопе твоје
У беоњачама загрљај да спремим
И Дочекам Тебе Чекајући!

Знам да рећи ћеш ми и то;
Kолико је јутара однело гранате садашње свести
Kолико се зора распукло пред очима овим у неповрат
Да Заврши и овај Kруг мог Чекања Тебе!!!

Све била сам ти ја

Све била сам ти ја
замена стварности
део иреалности
све недохватно а испуњено
алкохолом зачињено
оним јесењим шеширом сакрвено
и ко паучина остала
ни део сећања опстала
ни једна бора гуја љута постала

Све сам теби била ја
играчка међ тим прстима
ко цигарета изгорела
ко дугме с ревера отпала
оно што се не тражи кад не треба
кад се јава неПоиграва
кад се сном

том ноћном мором иживљава

Да, све сам теби била ја
на онај тренутак ил два
кад се душа мимо воље отвара
а реч та фрајла стара
засутавити се неда

Била сам
она успутна станица на којој сиђеш
јер немаш где
јер су те све пре мене искористиле
сажвакале
јер су те све пре мене тетовирале
додирима
осмесима
трептајима
уснама
свим успаванкама
занавек клинове забиле у тебе
и сад и да хоћеш да дођеш до мене
ти немаш корака

А све сам теби била ја
од удаха до издаха
она што јавом ко сновиђењем маршира
с љубављу ко ордењем окићена
она што је копија
што се не прекраја
јер тако се мора
да не би срасла с прстима

Још који сат

 

Поглед на сен што успавано њише таму
Додир затурен у неком оковратнику
Пољубац пролазности
Крај куфера стрпљивости
Док Траје још који сат
Година ова

И ево ме како наново распремам
Сваки промашај
Затурену мисао
Ненадан осмејак
Траг трагова закаснелих
Ил намерно одложених
За овај мах

Неонски удар емоција
У ћелијама тог молекула
Што атоме разбија
На још милионе зракастих аура
Constanta је ипак линеарна

Фреквенције времена упредају се у прореде
Одјекује херц ко громада одваљен од мајке природе
Тако и ја љубави
Ко озонски омотач Сагорела
А једна кап би ме оживела

Мада
Јесам ли филозоф, песник ил хемичар
Физичар знам да нисам
Сем кад поспремам
Раздвајам
Цепам а неделим
Сједињена космосом и временом
У тродимензионалној слици
ове Жене

Ex

Од тебе до мене
Све науке су неуке
Све спознаје непознате
Све једначине синтагме
Које се умножавају Мислима
Чак ми је и и говор Дефиниција
Којом се Вера у Вери Потире
Да би одсјај Верујућег
Опет Аморфно сплела
У ту Љубав од пепела

Ево распремам
Некрпим
Неопшивам
Немам тог сребрног праха
Да конацe Занавек Закивам

Бацам
Одбацујем
Не желим
Перем па
Кидам
Хемијским процесима
Разних удаха
Себе од тебе Откивам

И тако мах по мах
Док тихујем правоверну молитву
Да Докажем
Како јачина није у маси
Већ само у снази ума
Чојством одабрано
Твоје или моје
Све једно
Наше

И док титрамо на последњим струнама
Што оста од године ове
Ево поздрављам се са тобом ко скитница ил
Просјак све једно је
Драги мој Професоре
У љубави наука нема дефиниције
А Живот нам довољно
Оставља изборе!

Година нова

 

Тмнина испреда још једну узаврелу сен
На зиду је сат откуцао поноћ
Негде из даљине лавеж пса и умиљати зов мачке прекида
Тром кашаљ закаснелог шетача…

Распремам кулоаре – лагуме душе
Чистим кофере сећања
Разврставам надања
Пакујем свеже емоције
Никад не додирнуте дланове
Сузама запечаћене
У златне фиоке заборава

Одлажем погледе у
Пурпурни чокањчић хтења
Док осмех ловим иза огледала
Те Жене Сени
Рукавицом плетеном од времена

А тканицу корака ту хармонију уздаха
Мотам у белину праскозорја
Свиленог огртача Сновиђења

Пакујем полако једно по једно
Да свему нађем своје место
Да све има смисао своју

Чак и ту дугину боју обећања
Свежем у чвор мистериозно зеленог шала
И тај откуцај самоће разастрем на
Паперјасто јастуче
Те неке Безвременске Среће

Споро добују минути ко да им се не жури
Сати су сами себе у слова осликали
А сета тај маестро прави
Музику Живота у нотни папир
Један крешендо даривали

Пакујем лагано део по део
Да свему нађем праву нит
Те њоме сткам сећању сан
А забораву поглед од меда
Када се за собом окренем
Да се насмејем
И кажем
Било је дивно брдовитом равницом ходити

Зато распремам кулоаре сећања
Разврставам надања
Правим места
Мешавини нових боја
Платно је још увек бело
Потез је сада мој
У години овој новој…..

Неочекивана

Из времемена овог
Прелетела би и сан
само да осетим
Још један налет тог безгрешног
Зачећа
На колена бачена
Жива одрана
Од горе уљуљкана
Зорњачом опијена
И оку се умилила
Та реч
Што
Срце је испунила
Ко жедна земља
Воду кад привија
Тако и Она
Ватром слеђна
У леду спаљена
Срамом одрана те
Жива покопана
С Анђелима вила је коло водила
Када се овоплотила
Та љубав свевишња
Неочекивана
Сада грехом зову је
Да се покаје
Што родила се
Уздахом што
Показала се
Да се развенча од утробе
Што крв помутила је
А Oна
Сама
Очајна
Одбачена
Нежељена
Само снове снива
Од погледа невидећег
У души јој милина
И да може
Све би опет поново
Са грехом цветала
У магли играла
Над планином
С вилама коло водила
И Анђела би
На усни привила
Да осети
Удахом
Тај откуцај срца
Љубави кад рођа се
Из времемена овог
Прелетела би и сан
само да осетим
Још један налет тог безгрешног
Зачећа

Ми

Грлили смо се путевима
Mаштали равницама
Оним громом заводлили
На барикадама ноћи ослободили један део сна
Онда смо се свим тим удасима миловали
Ко жедна земља кише
Ко два Љубавника
Бескућника
По пасажима остављали знаке
Да се космосом препознамо
И уздахом разазнамо
Па да се невољењем Разволимо
Ко сенке смо се преплитали
На јастуцима, тим крововима
Скривали несакрво
И опет смо се
Кошавом сјединили
Равницом развинули
А небом развигорили
Недостајали недостајањем
Оним тихим очајањем
Када се љубав у пупољке дроби
Новембром када се јесења жетва ниже
У бисере несагледиве те љубавне магије
И опет смо се расанили
На прозоре отиске остављали
Зубима кожи дах уденули
Мапом ока разоденули
Уснама оживели
Да
Ми просјаци и бестидници
У тој играрији што саму себе тка
а за узврат
Жена једна не тражи ништа
Само тренутак од сна
Док Мушкарац захтева Осмех
за будућа састајалишта
Љубавника
На тим Међузвезданим
Пистаништима
Грлили смо се даљинама
Маштали сновиђењима
Оном гором завели
И заувек се једно у друго уплели
Ми

Када бих могла

Кад пођеш јер тако се мора
Сакри трагове да их невидим
Да неосетим
Да неслутим
Да те нежелим
Жељом већом од живота
Када бих могла
Живела би опет само да тебе волим
Само да тебе сневам
Само да тебе овом љубављу одевам
Тебе
Око мене зидове си саградио
Расцветао ме
Разоденуо
Разљубио
Разволео
Сад
Рушим
Ломим
Кидам
Делове молекула у којима си
Камен
Ништавило
Љубав љубави нема
Згрчена
Док понор
новим отвором зјапи
Свенуо си ме
Од мене празнину уоквирио
Рукама недодирнутим
Све си у мени умртвио
Распарао
Оне који су ме обликовали
Од мене богаља сачинио
Да сад не да не могу
Већма неумем да видим
Већма неумем да родим
Већма сам јалова она
Што семе је пепелу принела
Па ми се и слово отргло
Па ми се и реч отела
Ни њима заводити неумем
Ни њих оденути не знам
Сад кад кажеш
Да верујем ти поново
Иди
Јер тако се неМора
Крени
Супротним правцем од мене
Дабогда да те ова моја туга никада несретне

Знак

Ево и даље разговарам са Сенкама, Тамама
неким Чудним Мислима, неким Стрмим Данима …
Даље од могућег у Кругу нисам стигла, растрзали су ме са свих страна,
хтели део мене и на Крају, цела сам се дала!

Незаустављиво сам губила, тонула, нисам се отимала …
мислећи, све је ово Само Јава,
Они немају Кључеве од Капија Раја и Њихив Бездан није Моја Тајна!

Ал све је била обмана варљивог пролећа,
и све сама имитација отмености живљења у Крешенду почетка једног времена!

И више ме није било срам што Тишина пред Њима попуњава углове Моје,
што Ћутање односи Смиреност крхку,
Маска на лицу знала сам, одганаће
све Видљиве Поразе!

Ветар је односио одломке сна, и док сам се окренула … сванула су ова Јутра,
Откровење Још Једног Промашаја!

Ево, још увек разговарам са Сенкама, Тамама, неким Чудним Мислима,
осећам како се мноме множи тиха и јака порозност,
унутар мене Смрвљени Дрхтај Нежнности.

Ја не пливам, плутам не испуњена
ко изнедрена љуска без плода својега…

О Ти Створење у Људском обличју што руке мо своје пружаш,
јадно ли си и бедно, сасушено са свих страна,
Ти си ми Божија и освета и казна!!

У мени је све што нисам Ја, себе сам успут кроз Живот,
негде изгубила, заборавила …

А ни Анђела, ни Богова, ни пута под ногама … ни прашине
Светлост с времена на време сине, па и она оде,
Отишло је, оставило ме је све моје,
а да нисам знала, колико је Корак Мали,
колико је Пораз Болан,
а ни суза из ока да крене, сву горчину у венама да спере

Где сам ја то ногом стала,
У шта сам се загледала, крај очију којих немам
када нисам угледала како себе губим – како себе немам!

Мамили су ме Кораци, празни ходници,
монотонија гласова јаве …

Ја сам сада само магла, све могуће мимо мене прошло је!

Нанизане попут валовитих стена,
рушиле су мe једна по једна Жена које више немам!
А сада, ослушкујем врисак Ветрова и по Мислима разазнајем Дубине,
Јер,
слепа сам кад не видех Траг и Зажмурех пред Знаком у себи!

Негде на самој Граници Вечности стала сам.
Равница је позивала,
Олуја се спремала да поруши све Мостове
и Громом попали Друмове
Раширила сам руке – примајући Ветар
Надајући се!!!

 

Недај да ме сневају

Недај тим другим да ме сневају у световима
изатканим без нас

Недај да те лажу како сам њих волела,
како сам њих гледала
како сам их сеном разодевала

Недај ме

Недај да ме сневају друге руке
па да те лажу да сам им додиром мисли мрсила
да сам им овим прстима жар жарила
да сам их љубила а тебе обљубила
да сам обећала а нисам испунила

Недај да ме сневају те друге очи, ти туђи дани
Лажу када кажу да сам им шапатом звезде скидала
Нисам ја тек тако дељива

Недај ме

Недај други мушкарцима да буду Ти
Покажи колико ме имаш
шепури се мноме ко орденом
ко ловином
покажи како је знати да се воли и бити вољен

Недај тим другима да нас отму од нас
да те растргну од мене
Лажу када кажу да си ти човек за све жене
а да сам ја само илузија неостварива
бег и од сна

Недај им да ме сањају
Немој ме сневати
Што се одсањало
Одсањало се
Дошло је време да се снови остваре
Теби твоји
А мени моји

Срећа

ОНА је
Неухватљива ко Река и
Дубина њеног Вира
Протеже се ко Јека

ОНА је
Зачеће
Прапочетак и
Крај Свега

ОНА је
Прва и
Последња
Историја неисписива
Лелек и
Крик
Уздах и
Урлик
Суза и
Смеx

ОНА је
Стамена ко Стена
Тешка и Отромбољена
и онда када
Никога Нема
Долази сва Снена
Раскошна и Отмена
у Одаје Празне

ОНА је
Сјај неугасив
Топлота која зрачи
Реч не речена што увек нешто
Значи

ОНА је
Твоја и
Моја
Свачија и
Ничија
Цветна Долина Помрачина

ОНА је
Нешто Налик Нечему
а опет То није
када се најмање Надаш
Тад свог те Опије
Само
Једна Кап Ње
СРЕЋЕ
у овој Песми опеване….

Pages: 1 2 Next