ВЕЧЕРАС – Мирослав Јосифовић

ВЕЧЕРАС

Само једно скретање погледа и створила си
се са њим испред мене, држите се за руке…
Тренутно помрачење свести,
једва стојим, пукао бих од муке.

Ти никад лепша, држиш за руку
тог малог, дебелог, одвратног створа,
тако те волим, а тако мрзим
у овој вечери ноћних мора.

Видела си ме, покушаваш да се отргнеш од њега,
али ђубре те све јаче стеже,
поздрављаш ме извештаченим осмехом,
ја једва стојим, дишем све теже.

Отргла си се од сподобе,
питаш ме нешто, тек онако, куртоазно,
мумлајући пролазим поред тебе,
осећам се бедно, осећам се празно.

Довлачим се до прве биртије,
састав људи мени добро знан,
вино се чини као добар избор,
прошао је још један дан…

© Мирослав Јосифовић

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (1 vote cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

ЛАЂА – Мирослав Јосифовић

ЛАЂА

Отплови лађа путем буре
свак се чуду сада нада
климају се све фигуре
ал ниједна још не пада

Управљају је таласи право к спруду
извуче се у последњем трену
сви и даље гледају у чуду
избеже још једну стену

Плови лађа сад по мору
навикнута само на реку
престижу је бродови тако спору
док јој таласи путању секу

Плови лађа у океан право
онако стара и оронула
не да јој мира ђаво
пловиће, па макар потонула

Све ће фигуре кад-тад пасти
остаће табла потпуно празна
али ово је питање части
врхунац подвига и вечна казна

© Мирослав Јосифовић

 

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (1 vote cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +1 (from 1 vote)

БЕШЕ ЧОВЕК – Мирослав Јосифовић

БЕШЕ ЧОВЕК

Из тужних очију испод набораног чела
отргла се као изгнаник још једна суза
на њу се читава сад судбина свела
покидана и стара као његова блуза

Његова се душа сад младости сећа
кад је та иста блуза била нова
кад му је тек за мало измакла срећа
и угашен пламичак дечачких снова

Сад усамљен стоји, мишљу занесен
сузе му се сливају по образима и носу
сам је дочекао и ову јесен
прсте провлачи кроз оседелу косу

Несигурно је кренуо калдрмом старом
мислећи о неком бољем свету
док га је сенка пратила тротоаром
очи су покушавале да сакрију сету

А беше то човек мио и драг
људина као одваљена од брега
коме су са осмехом прелазили праг
у кући у којој нема више места за њега

Све се променило у само једном часу
тренутку који га је бацио на под
нестале су речи у његовом гласу
претежак му је постао небески свод

Почеле су да га напуштају особе драге
све је дубље и дубље тонуо
понестало му је воље и животне снаге
док није беспомоћан потпуно клонуо

А беше то човек мио и драг
људина насмејана, препуна шала
у једном је трену срећу однео враг
остао је без наде и без идеала…

© Мирослав Јосифовић

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (1 vote cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

ПЛАМ – Мирослав Јосифовић

ПЛАМ

 

Беше плама,
сад ни дима,
прође лето,
већ је зима.


Све је прошло.
Што је било сад се крије,
стало је у један трен,
к’о да ништа било није.


Беше дима,
беше плама,
беше светлост,
сад је тама.


Плам се не запали
никад више,
што је било
сад се брише.

© Мирослав Јосифовић

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

У СНОВИМА – Мирослав Јосифовић

У СНОВИМА

Опет си по небу плесала,
играла по небеском своду,
а онда, изненада нестала,
као сви радосни снови што оду.

Опет си по звездама скакутала,
шетала се бескрајним свемиром,
а онда изненада одлутала,
оставила ме будног са немиром.

Опет си ходала по сунчевом систему,
обилазила далеке планете,
а онда, нестала у трену,
оставила ме, очију пуних сете.

Опет си ми ноћас дошла у снове,
била си прелепа, попут божанства,
створила у мени немире нове,
а онда отишла у нека нова пространства…

© Мирослав Јосифовић

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (1 vote cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)