Category: Miroslav Krnjeta

STRADANJE KOZARE-Miroslav Krnjeta

Planino heroja
kućo stradalih mučenika
krv je tekla iz senika
bajonet probadao nedra tvoja,
kad navališe krvoločne zveri vojnika
da satru narod i šumu slobode.

Rosa jutrom krvava
svaka travka pamti stradanja,
svako polje rasutih kosti groblje
svaki šumarak sklonište od klanja.

Krvave ruke crnokošuljaša
popališe ognjišta naša,
ugasiše svetlo zore maljem i sekirama
selima je presudila oštra kama.
smrt dođe ispred praga
bacaše izmučena tela
u blato obora,
hiljade nevinih odvedoše
putem bez povratka
do jasenovca logora.

Ispod opalog jesenjeg lišća
leže majke u zagrljaju nevinih pilića,
plač pored svakog panja
strašni jauci mučenja i klanja.

Pališe,ubijaše,silovaše,
prokleti fašisti,proklete ustaše,
sve jaruge i padine
krvlju zališe đavolje uniforme.

Na zgarištima nema
cvrkuta ptica
nema smeha dece,
samo garava lica ubica
na zemlji gaze krvave barice.

Ponosna mučenice
izdržala si vatre terora,
heroji kozare ostaviše srce
da svane mirna zora.

Ne pobegoše pred zverima
uzvratiše herojskom borbom,
plamti vatra u srcima boraca
puške grme kozaračkim šumama,
do poslednjeg metka
nema braćo begunaca
ili svi pod malj po jamama.

Večni spomenik planino otpora
mati heroja,mučenika grobnica.
Pričaj rode,progovori šumo,
o danima krvavog boja
kako se borila i patila
sa suzama ponosna kozara.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60460

KROŠNJE-Miroslav Krnjeta

Na povetarcu igraju grane
prolazniku prikazuju predstavu lepote,
divno lelujaju bez mane
tiho šapuću menjaju živote.

Te lepe čarobne krošnje
kriju čistotu duše unutrašnje,
kad ih vetar savija
mirna muzika svira
duša oseća,srce puno mira,
čista šumska simfonija.

Kad se okite prolećem
u blistave zelene nošnje
miris tek rođenog lista
opija me,
u vazduh polećem
vuče me zelena pista,
dok očarano gledam
zelene krošnje.

A procvetali aprilski cvet
krasi na grani ptica sonet,
šta lepše postoji
slika hiljadu osećanja spoji.

Pogled se topi od zelenila
kroz grane do plavetnila
spajaju se nebo i krošnje,
gledam prizor,
osećam čarobno bojenje.

Sila nevidljivi ples
od početka igraju taj proces
oblače žuti pa zeleni dres,
grane tiho miruju
čekaju zelene haljine,
u krošnjama ne stanuje bes.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60423

OTAC I SIN-Miroslav Krnjeta

Sa prozora puca pogled
na dinarske visine
u srcu strahova led,
otac me teši
ne brini sine.
Vetar sa Dinare brije
oca i sina strepnja peče,
opet mora da se bije
opet mračno Kninsko veče.

Pamtim oca ponosnog vojnika
mladog čoveka punog nade
oficira otadžbine lika pobednika,
u srcu večno urezana slika
u istorijskoj drami stari grade.
Crni dani,mutna vremena,
pala su na tvoja ramena
delio sudbinu napuštenog naroda
doživeo kraj tragičnog ishoda,
u danima krvavog mraka
nosio si radoznalog dečaka.
Koliko si gutao muke
koliki teret vukle tvoje ruke.
Dolinama se prolamao lelek
jauci ranjenih boraca,
a pomoći ni za lek.
Bili su to dani jada,tuge,
teške godine borbe duge,
bili su to dani loši
zajedno smo zlo prošli.

Kad su grmele haubice
kad su padale granate,
gledali strahu u lice
prkosili terali inate.
Gledali lepote sa svilaje
prešli puteve do banije,
išli preko semberije i posavine
videli sve golgote krajine.
Sećaš li se oče,
vrhova Velebita,karinskoga mora
naše pesme preko koridora,
sećaš li se ratnih dana oče.
Delili gorčinu vojničkog hleba
ležali ispod zloslutnog neba
gledali istoriju kako se niže,
srca nam nikada
nisu bila bliže.
Bili smo jedno biće
nadali se da pobeda sviće
bili smo vezani jaki,
hoćemo li ikada oče
biti tako bliski.
Pitam se posle toliko godina
da li pamti grad Knin
kako su zajedno koračali
otac i sin.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60334

SAMO MI-Miroslav Krnjeta

Tuđu bol ne osećate
svoju celom svetu namećete
kao puni ste ljubavi
a svi drugi su gubavi.

To što vi mislite
samo svoje cipele gledate
po tuđim glavama hodate
hvala vam što sudite.

Hvala što moje srce pazite
a tuđina ljubite i hvalite,
hvala što me hranite
a iza leđa vređate i gazite.

Ne vidite moje suze
šta mi život uze
važno je da ste vi dobro
a mene na vetar,samo hrabro.

Kada je teško tražite ruku
kukate na nepravdu
a ne vidite moju muku
okrenete leđa kad me nevolje bodu.

Kad treba život da se drži
onda me zovete i volite
a kad mene boli,onda izdrži,
zaista vam hvala
što o meni toliko brinete.

Sve što vama treba
mora da se skida s neba
a kad ja imam želju
snađi se voljeni prijatelju.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60277

JUNACI ČEGRA-Miroslav Krnjeta

Zla sudbina Srbiju zadesila
kad navali turska sila,

da pale i robe
sirotinju srpsku da globe.
Srpski seljak barjak drži
na čegru barut zemlju prži,
ne da zemlju zulumćaru
neće da klekne turskom caru,
ne da nejač pod sablju dželatu
pljuje na haračlije
pljuje po turskom zlatu.

Majsko sunce sablja seče
nema sunca nema rose,
grme puške krv ustanika teče
turskim jataganima odolevaju i prkose.
Jurišaju na krvave paše
rukama na janjičare ljute,
ne daju oranice naše
ne daju agama da moravu mute
neće sultanu da ljube skute.
Sinđelić komanduje,udri srbine,
boj do smrti nema predaje
umrećeš kao borac
ali nećeš na turski kolac,
nećeš slušati okovane majke jecaje,
junačkom borbom u slavne visine.

Zagrmi na čegru prasak slobode
pogibe Sinđelić,pogiboše junaci,
Sinđelić sa braćom pod oblake ode
ostaše na čegru krvavi pašnjaci.
Pamti slavnu smrt rode
kako ratnici odoše na nebo u slavu
dužni smo im večnu hvalu.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60229

PESMA SLOBODA-Miroslav Krnjeta

Pesma je izražavanje pojedinca
a ne podilaženje masama
ili pisanje kako drugi misle
šablonska pokretna traka.
Često ide uz vetar a često niz vetar
poezija je sloboda.
Svi gledamo različitim očima
nismo u istim cipelama,
nemamo ista srca
stvaramo sopstvenim umom.
Šaroliko društvo raznih iskustava
što je lepota slobode poezije.
Postoje veliki pesnici velika dela,
dobre ili lošije pesme,
ali nijedna nije smeće
jer je neko ostavio delić duše u njoj.
Ptice koje su česta inspiracija ne pevaju isto
niti izgledaju isto,pa nisu bezvredno smeće.
Svaka ima svoju lepotu i svog slušaoca.
Kada bi pisali kako sudija misli
to ne bi bila pesma,sloboda,
tu ne bi bilo uživanja i dubine reči
bila bi strojeva radnja u vojsci
poezija ne bi postojala.
Svako projektuje na papiru
svoju sliku,doživljaj,iskustvo,
svako oseća i živi svoje reči
na svoj način.
Zato je poezija jedinstvena i uzvišena.
Poezija nije fudbal,pesma nije kasarna,
nema ofsajda,nema stroja,
nego apsolutna sloboda.
Mi smo prolazni vreme neka sudi
jer reč ostaje večna.

POZDRAV SVIM PESNICIMA

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60204

HRAM SVETOG VASILIJA OSTROŠKOG BEŽANIJSKA KOSA-Miroslav Krnjeta

Sa kapije beli krst blista
stoji iznad vrata na čelu
crkva svetog Vasilija telo Hrista,
tu sila izliva nevidljivu svetlost belu.

Zidovi lepe žive boje
zovu duše umorne
da se svetlom poje.
Primaš odbačene,gladne,bose,
lepi hrame svetlo srce bežanijske kose.

U tebi lebdi duh sveti
čuva napaćene tera aveti,
nevidljivo prožima vazduh
vernima snagu daje i krepi duh.

Sa zvonika zvono zvoni
odjekuje po celoj vasioni,
poziva da se Gospodu peva
da se moli prečista Deva.

Hram svetog Vasilija Ostroškog,
vodio me put u hram čudotvorca
vodila me nevidljiva ruka do oltara carskog
da ljubim Gospoda i lečim grehe srca.

Nisam dostojan ni tvoga poda
ali ti me zoveš grešnoga
vodiš me pred ikonu Gospoda,
molitvom da tražim
oprost i pomoć svetoga.

Koliko si mi obrisala suza
izlečila srcu nervoza,
koliko si me puta ozarila
nahranila dušu svetlom života
crkvo prelepa mila.

Ti si moja uteha
moje duše oaza mira
čistiš me od greha
daješ srcu delić božanskog svemira.

Molitve,post,prvo pričešće,
u tebi crkvice dobih duhovno voće,
u tebi sam udahnuo reči
reku stihova koji ne prestaju teći.

Tu hoda nebeska sila
tu duše miluju nevidljiva krila,
zato pevajmo sveti Vasilije Ostroški
hvala što nas grešne primaš
na Gospodnji jastuk meki.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60194

SVETLO SVICA-Miroslav Krnjeta

Kako sam strašno pao
niz obraz suza pada,
ne mogu da ustanem
zbog rana i jada.
Ležim gledam u plafon
ne želim druga ni voljene,
muke lete iznad mene
nadvijaju se crne sene,
zbog duše slomljene.
Misli mi ne daju mir
briga um pritiska,
nemir dušu bode,
tonem u duboki vir
povlače me tamne vode.

Duboka me ščepala kriza
sve me više nagriza,
borim se da izađem iz kuće
postaje nepodnošljivo vruće.
Šetam gušim se od straha
osećam tlo mi izmiče
ostajem bez daha.
Prolazi vreme,pada noć,
ljudi prolaze pored mene,
koga da pitam za pomoć
svi oni nose svoje breme.
U trenutku nateže krize,
ugledah pored puta
malo svetlo koje luta,
mali svitac leti meni
nikuda ne žuri.
Baš sada da naleti na mene,
potpuno smo sami
oseća život u meni vene,
on me noćas razume u tami.
Veći sam od svica
ali izgubio sam svetlo
a on mali tako snažno blica.
Kako mala stvar
malo božije stvorenje,
vrati čoveku žar
probudi želju za spasenje.

Mala iskrica u noći
šapuće da ima pomoći.
Gledam u zvezde
osećam izlazim iz dubine
noćas neko o meni brine.
Nisam potonuo ipak života ima
osećam te gospode,
ti si nade nadolazeća plima.
Nestaje umna tamnica,
hvala ti bože što si poslao svetlo
kroz malenoga svica.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60152

PLAVA SREĆA-Miroslav Krnjeta

Mala plaža velika sreća
sunce miluje dva srca,
more im je ljubav najveća
dva dečaka,dva morska gnjurca.

Na maloj kamenoj plaži
bili su najsrećniji dani,
plava ljubav prijatelj najdraži
detinjstva morski kapetani.

Gledali su brodove
grlili plave talase,
imali iste snove
mirisali more i čemprese.

Lovili su zvezdu sanjalicu
on školjku on puža,
radost i osmeh na licu
more im ruke pruža.

Maštali morske sirene,
kakva radost kad vide brancine,
gledali su pučinu sa stene
privlačile ih nepoznate dubine.

Plaža drugarstva,veseo pogled,
ronili su tražili belog ježa,
slobodni su bili kao galeb
vezani kao ribarska mreža.

Uživali su u morskom raju
igrala se veselo dva brata,
nisu znali da igra dolazi kraju
sve je nestalo u vihoru rata.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60123

NIŠTA-Miroslav Krnjeta

Kada misliš da si moćan
pogledaj u oblake neba,
videćeš koliko si slabašan
ne možeš bez mrve hleba.

Kada umisliš da oduzimaš dah
shvatićeš stari se,postaješ prah.
Želiš da menjaš vreme
čoveče reši prvo male probleme.

Kada likuješ što si bogat
uspori čoveče,točak se okrene,
sutra si bedan i rogat
plakaćeš zbog bahatosti nesmotrene.

Kada osećaš da si sila
lažeš čoveče,
plašiš se mračnih vila
znaš da silu vatra peče.

Kada misliš da si gazda sveta
pogledaj zvezdu daleku
tamo ne može tvoja peta,
bez običnog mosta
ne možeš preći ni malu reku.

Kada si na vrhu gore
na hiljaditom kilometru,
pogledaj silno more,shvatićeš,
ti si čoveče prah na vetru.

Misliš da si moćno velik
a trčiš u rupu poput miša,
brzo se topi moćni lik
kad je grmljavina ili kiša.

Smrtni čoveče smiri želje
čoveče ne budi egoista,
vreme nas sve melje
ljudi shvatite,mi smo ništa.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60080

JERUSALIM-Miroslav Krnjeta

Sveti grade mnogi narodi
i tri vere ka tebi hrle,
na tom putu Gospoda ljube i grle.
Grad u koji dolaze
puni vere i vizije,
ti nisi iz ove dimenzije.
Ti si centar sveta
tu će gaziti božija peta,
kamen postanka tu stoji
čeka Gospoda vreme broji.
Gospod je u tebi namestio stan
da se vrati na sudnji dan,
car Solomon je zidao hram
Davidov sin od Boga izabran.
Gutala te vatra,vojske te gazile,
mač te satra ali ti opstaješ,
čuvaju te nevidljive sile.

Zlatna vrata čekaju dolazak,
ustaće mrtvi sudićeš svima
dolazi novo doba i konačni izlazak.
Sa brda se molitva čuje
sa zida plača reči bruje
iz crkvi zvona zvone,
sve se uzdiže u nebesa putuje.
Crkva,džamija,sinagoga,
slave tri imena
Jahvea,Alaha,Hrista
jednog Boga.
Nad Jerusalimom univerzum blista
vazduh na sveto miriše,
od molitve sve drhti
ovde sve božanski odiše.

Tamna noć se pretvara u dan
svetlost pobeđuje ambis hladan,
ovde nema tame
svetliš u sred mraka,
osvetljavaš put Avrama
kojim je vodio do oltara Isaka.
Bez očiju te vide
duša ih vodi osećaju te,
srce može da te nađe.
Duhovno slepi te ne vide
ne gledaju u srce
put kojim se ka tebi ide.
Sa krsta si ispratio Božijeg sina
da se vaznese do nebeskih visina,
sa Golgote je krst osvetlio svet
i stigao u Rim.
Moje misli,molitve
putuju u sveto mesto
Jerusalime ti si Božiji presto.
Duša mi treperi od liturgija
slika osećaj Jerusalima prija,
sveti grade ti si kuća
iz koje dolazi Mesija.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60040

PUT BOLA-Miroslav Krnjeta

Na put bola rano se kreće
od detinjstva točak se okreće
nisi svestan kuda ploviš
bacaš kompas i oluje loviš.

Povređuješ voljene,
nasrćeš na komšije,
bes ti teče kroz vene
otrovniji si od najcrnje zmije.

Postaješ soliter u nizu
prodaješ dušu trotoaru
tražiš cilj a nisi ni blizu
vrtiš se na urbanom repertoaru.

Vreme nemilosrdno teče
srce postaje beton,
nemaš milosti savest ne peče
puziš prljavim ulicama
postaješ ulični piton.

Upijaš grehove asfalta
ranjavaš mladost,ljubiš poroke
sve zbog besa,revolta
zlo ulice jedeš za obroke.

Kad dođeš na vrh jarbola
daviš se u magli smoga
duboko si zagazio put bola,
nemaš kompas toneš lica čađavoga.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60033

ISTE GRANE-Miroslav Krnjeta

Braćo Srbi sa svih strana,
svi smo jedno,ista nam je rana.
Setimo se teških dana,
dušmani su gazili preko opanka
brat je ginuo za brata
čuvala se voljena majka.
Ne tražimo preko reke mane
na drvetu smo iste grane.

Srem,Bačka,Banat,
zemlja žita ,vinograda,
Vojvodina kruna kralja Beograda.
Srpska zora u maglovitoj ravnici sviće
barjak svetog Save okuplja obiliće,
barjak nose sokolovi vladike Nestorovića.
Barjak tri boje
crven,plav,beli,
srpski narod ne sme da se deli.

Zavet putuje sa oca na sina
od Arsenija Čarnojevića,
preko šuma,reka,planinskih visina,
do vladike Petra Petrovića.
Ravnico kućo srpskih vladika
pozdravlja te kršna lika,
od korduna do kosova braća srbi
pevaju o slavi srpskih vitezova.
Od Karlovca do Valjeva,
gude gusle preko srpskih krajeva
pesma stiže do herojskog Kraljeva.
Od Drvara do Paraćina
vezala nas tvrda hercegovina,
grli brat brata,ljubi srbin srbina.

Kolo vodi šumadija
Drina kolo vezuje,
ruke pruža semberija i banija.
Opanak u zemlju tuče
truba zbor svira iz guče,
na zvuk trube leti Vranje
svi na zbor jedno je imanje.
U Kruševcu slavuj peva u slavu lazara
pesmu čuju zlatibor i kozara,
leti pesma na krilima sokola
preko ravnih kotara
do kule Janković Stojana.
Dalmacijo kamena,Dalmacijo vina
pusti carskog sokola na vrh Knina.
Slavonski čardaci šalju pozdrave moru
pozdravljaju drugo oko Crnu Goru.
Jedan narod,ista krv,ista vera,
Srbi mi smo kraljevskog sokola
junačka pera.
Srpski rode sa barjaka sveti Sava sija,
svima nam je majka Srbija.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59969

MALI LIST-Miroslav Krnjeta

Gledam zeleni list na grani
kako se zelenom bojom hvali,
raste na kiši,prkosi vetru,
svetlom se hrani.
Mali list ponosno vijori
iz njega život žubori
niko ne primećuje da postoji.
Podseća me na mene
vremenom žuti i vene.
Ne gledamo dole
Gledamo ka svetlu gore,
bežimo od crne zemljine kore.
Isti sam kao list
menjamo boju,prolazi nam vreme,
čekamo kraj.

Što ga duže gledam
osećam da ga volim
želim da mu se predam.
Gledamo se vezuje nas sila
postajemo jedno,kakav osećaj mira,
neshvatljivo dobijam krila.
Prizor zelenog prolećnog lista
vodi me na nepoznata mesta,
snažno osećam život
nestaje telo,duša mi blista.

Dolazi noć počinje da drhti
plaši se mraka
možda mu više nema povratka.
Samo jutro da svane
opet će zelenom bojom
da se hvali sa grane.
Svaka zora je put prema kraju
zato uživa i šepuri se u čarobnom maju.
Sunčev zrak željno čeka
plaši se oblaka izdaleka,
zna da je to kraj njegovog veka.
Danas zelen,sutra žut
brzo pređeš taj put,
družimo se prolaze dani
mnogi su na hladnu zemlju pali,
još se drži požuteli list mali.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59913

OPAMETIMO SE SRBI-Miroslav Krnjeta

Narode viteški i stari
došli neki novi mudraci,

drugi nam istoriju kvari
kažu da smo sirovi balkanci.
Kažu da smo skoro došli
a ne znaju kuda smo prošli.
Izmišljaju nova imena
nisu vredna spomena.

Kolevka roda,prostire se
od mora,šumskih gora,
preko dunavskih obala.
Od davnina mi smo ovde,
na ovoj zemlji vina pili,
žene ljubili,rađali se i umirali.

Lažnu državu nam skrojiše
granice stare prekrojiše.
Srbin je zaboravio ko je,
kako je krvavo zemlju branio.

Tuđe ratove smo vodili
i za lažne prijatelje glave gubili.
Ne dozvolimo na istoriji promene
da nam stranac određuje korene.
Svetog Savu slavimo
vremena stara negujmo,
imena careva pamtimo
neprijatelja ne zaboravimo.

Čuvajmo se saveza štetnih
da budemo stranci na svojoj zemlji,
dosta smo bili u službi drugih
radi interesa tuđih.

Poštujmo tuđe,volimo svoje
ne dozvolimo da drugi sudbinu kroje.
Opametimo se srbi,
da opet ne završimo na vrbi.

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59880

Pages: 1 2 Next

Load more