Vanzemaljac

U olovne okove ljubavi tvoje
dunuh silno da se cvetovi zaroje
oko naše purpurne aure
bez malenih đavola sto vire
iz svake Crne rupe
čekajući dan da te mudro kupe…
Svide ti se boja naših snova
i milovanja uvojaka nežna, nova,
suze ti ne svraćaše u očima
da sam tvoj, rekla si svima…

Voleli smo moć našeg pogleda
i vazduh prepun nekog čudnog sklada,
da čekamo se i kada je hladno,
poljubac dok nasiti srce gladno..
Voleli smo u krevetu kišne dane
sokove, čajeve, kolače, da svane…
I onaj slatki inat iznad tvog inata
kad me ljubiš ljutog do kolapsa sata..
Da, da, i sve bi u pesmu sad da stane
i ludilo i strah, sve u ljubavne dane..

A lako i bez reči, sve se uklapa
moj crni porok i tvoja haljina skupa
I sve staje i sve se lepo slaže..
moja čeznja modra oko kad ti laže,
tvoja suza nema u trenu što izmakne
i moj ego kada tamo radoznalo takne,
guste reči sto uši ih ne žele
i milovanja smeđa oči kad se sele..
Poljubac tvoj koji ne pamtim
i osmeh moj pijan kad se vratim..

I danas mi snove svojom kožom obojiš
mirisom svojim noći mi oznojiš…
osmeh ti čuvam za crne dane
i ljubomoru da ne vidim na sebi mane..
još smo zajedno u mojoj u sobi
kad samoća pokuša dah da zdrobi,
vidim te u danima kad je malo Sunca
samo te se setim srce kad zabunca,
Da li te još volim, ne bih znao
ali sve što imam i sada bih ti dao…

Stani u red

Ne pitaj me što postajm sed
ne pitaj kad ćutim umoran i bled
ne gledaj mi oči kad osetiš led
samo se skloni, stani u red…

Sačekaj i ti da se vrati snaga
kosti da poseti osoba draga
da zagazi po vratu crnog vraga
što je protera sa kućnog praga

A živela je, gajila od bića vrt
ode uplakana jer zaviri u smrt
prevarena koskom kao mladi hrt
kad poverova da je život krt

Zauvek želim da se vrati
vraga crnog do pare da isplati
da ga fino u bezdan otprati
na njegov rep glad da uskrati

Boreći se s njim otišli su dani
u godine duge strahom zavejani
milosti nema jer zlo ga hrani
zato, kažem ti, u red stani…

 

Intuicija

nesklad

stvoriće želju za val

prekinuti kobni bal

osvetliće iskreni žal

potres

prozmaće svačiji san

srušiti mu modri dan

krenuće još jači van

cunami

odneće  žeđ i glad

oprati gnev i jad

ostaviće nas ovde i sad…

strah

nestaće pre začeća

zaboraviti svoja umeća

zvaće se jednostavno- sreća…

NE IDI – Stoilković Miroslav

Ne idi…

Ne ostavljaj nas i ti, majko bistrih suza…
Malo nas, dok plače, čistu vodu daje…
Zbog tih nemih kapi što popije ti bluza,
Seti se da nekom  tamna slova sjaje!

Ne idi…

Iskrvariće naše veliko, neumorno, srce
Iz arterija i vena svoje žaoke kad povadiš…
Čućeš,  ovog lepog bića,  samo grce,
Redom, otvorene rane kada mu ostaviš..

Ne idi…

Raduj se šarenilu i duginim bojama,
Purpurna, ne može ti krta jarkost ništa,
Kao zvezdana, Orionova, maglina
Radjaj zvezde, okupljaj oko ognjišta…

Ne idi…

Zar nas uzalud pozdravi zlatni  “Slap”
i veza nas za svaku sitnicu i stvar…?
I šta nam znači ta tvoja mala kap?
Kada činiš dugu, nebitno je što si star!

Ne idi…

Utopljenici…..Miroslav Stoilković

Samo me ljubi…

Život kada smisao gubi

i strašne gomila slike,

kada zbog duše bole i zubi,

kada glava beži od vike…

Samo me ljubi…

Misli mi, na tren, privuči.

Pričaj mi o meni…

Reci da i tebe isto muči

ili da se desilo tamo nekoj ženi…

Samo me ljubi…

Poljupce ti ja u reči razlažem,

sklapam, uklapam, kujem.

Ne, neću nikad da ti kažem

kako ono što želim ja od tebe čujem…

Primanje tajne… – Miroslav Stoilković

MiroslavS

PRIMANJE TAJNE

Hvala za spoznaju ove divne smeše
prošlosti~sadašnjosti~budućnosti…
Hvala za bogatstvo kad se kese odreše
svesti~spokoja~mudrosti…

Nikad srećnijeg vlastitog bića
ni ljubavi jače ne sazda mašta,
za ovaj dar i Sunce je sića,
za smrt i smak, uz osmeh, “pa šta!”

Tajno, ozarena svetlošću belom,
neguju te misli kao vodica plod,
prosvetli mi život veličinom celom
pokazuj mi često ovaj rajski rod…

Kako prošlost, načičkana blagom,
mladu budućnost ljubi,
raškošnu oblinama, snagom,
kako balsku haljinu joj rubi…

Jasno ih vidim, hvala još jednom
za ove neiscrpne darove…
U dugom redu stoje naklonu vrednom-
raznolikost takvu ne sretoše oči ove…

Svako delo što prošlost ne obelodani
a budućnost mirna ne najavi od stida,
čeka nas netaknuto, na čarobnoj strani,
visoko raste, lagano se ne kida…

Vredne bube ono čeka,
svaku stazicu i pukotinu što znaju,
voće rajsko i drvo našeg veka,
korpe sadašnjosti nama daju…

(C) Miroslav Stoilković

Za ime Boga!……..*A*M*A

Za ime Boga!……..*A*M*A*

15 decembar 2009

Plačem, jecam i u srcu ridam,
Terate me da se i ovde skidam,
Da srama nemam od golotinje
Da me savest stalno raspinje!

Moram nekad kao Krvava bajka
Zgarištu biti i otac i majka
Od sivog pepela i crnog gara
Praviti kolevku budućeg dara…

Moj je svet takodje čudan
U snovima živ a mrtav kad je budan
Zato me ne opominjite tako često
Da za ljubav imam obezbedjeno mesto!

Ne volim da u redu, pokisla, čekam…
Da bih postala „mis“- mnogima da se dam…
Zar za mis dana, nedelje, meseca i godine
Treba da se meri, odstranjuje a ostalo skine..?

Malo je to morbidno, zar ne?
Kada bežiš od toga a nemaš gde,
Kada tako isparčanu me imate
Obljubite, pokazujete a k srcu ne primate!

Pesma kriticarima, iz duše…

IZVINI……Miroslav Stoilković

Ne svidja mi se što rovarim
po djubretu sakrivenih želja,
nekada sam znao da ne marim
kad te zovem kao prijatelja…

Hteo sam da nemam
kajanja ni srama,
dok te zovem- dok se spremam,
da sam gospodin a ti dama…

Vrlo si mi bila važna,
tvoja iskusna lepota…
Podrška moja snažna,
ponudjena pomoć stota…

Starija od mene, zrelija,
eliksirom mladosti ponosna,
a oko mene zardjala ćelija-
u 25 godina- bez jave i sna…

Iskreno, otimao sam!
Hteo sam da ti konfiskujem taj luksuz,
bez želje da ti išta dam,
osim etikete da si ti baksuz!

Čudila te često moja gluvoća,
i leden pogled poklon kada mi daš
i osmeh namazan slojevima samoća
i što me jako svrbeo taj život naš….

Lagao sam mnogo, varao te često,
smarao se kada pričala si satima
ja razmisljao, radio drugo nešto,
ne želeći ni da te u telefonu ima…

Prošli su u paru vesnici zaborava,
te dve osvežavajuće godine…
Pazim ulicom na svakog mrava,
na sve te male nagazne mine…

Nesto se u glavi desilo,
usmerila je svoja čula,
u pravcu kajanja, gde je duši milo,
da shvatim kolika sam bio NULA.

U rukama se brzo telefon nadje,
i okrenut broj i nežno “da”….
ne znam sta me tada snadje,
te spustih brzo i ne rekoh “ja”…

Sačekaj, hocu prvo muziku da pustim,
da zaplešu um, srce, duša i telo,
kada veliko IZVINI izustim,
da ti poklonim divno umetničko delo…

Trema……Miroslav Stoilković

Daj da ti oči vidim!
Digni glavu bludnice najveća!
Ustani sada da te postidim,
nikome ti nisi sreća!

Ni zimski san ti neće pomoći
što snage ti nadljutske daje,
da mi otmeš i gorki san od noći,
samo ti se želja maje…

Kako slatko ti prespavaš,
tolike mile i nemile dane,
na spokoj retki ti udaraš-
pupoljak nežni kada mu osvane…

Koja si ti kukavica!
Ustani i makni se od mene!
Gadim se na obris tvog lica,
i što te neki kao pozitivnu cene!

Kod mene tako nećeš proći,
uzmi se u pamet, podji smesta!
Ne čekaj da te šutnem u pola noći,
neću, to mi je kratka, mirna cesta.

Ovog puta letiš! – I pre milene slatke,
koja me za ruke tom cestom prošeta…
Ne bih da, tvoje lažljive noge kratke,
zavedu onog sna- ludaka, posle šetnje što šeta…

In memoriam…..Miroslav Stoilković

Dobro si mi bila došla,
eh, oni zimski dani…
A kad beše od mene pošla
ne rekoh ti, ni jednom, “stani”…

Otad me san ne odmori
već olovnu glavu budi,
otežalu od zbori
različitih ljudi…

Zabranio sam te-
samo ćeš u pesmi biti,
ne ljuti se na me,
ne mogu te više kriti…

Dobićeš taj orden-
večnosti zbrčkan sjaj,
bićeš ovoj pesmi sen
da ne misliš na kraj…

To je ono hvala,
ono što mi se ne dade,
za sve što si mi dala
sada mi sa srca pade…

Mirno spavaj…..Miroslav Stoilković

Da, ja sam sve to,

uzdah i vibracija,

nejasno, jel čuješ…?

I to.  Svaka čudna situacija.

Svemirska kaplja zaljubljena

i pesak što stopala ti greje,

ruka tvoja, tečna i grešna kad si sama,

i srce kada se bez povoda smeje.

Priča, usne što ti ljubi.

Vetar, kada pleše ti o vrat,

i ono što želju za drugim ti ubi,

i onaj, čija pozicija je pat…

Čudna neka tvoja greška.

Unutra nešto, što projuri.

Ponekad čuješ sreca kad se smeška

i slatki nemir, kad se žmuri.

Da, ja sam sve to,

uzdah i vibracija,

nejasno, jel čuješ…?

I to.  Svaka čudna situacija…

Treći poklon…..Miroslav Stoilković

Beše to najlepši moj dan,
vrhunac ljubavi- ostvareni san…
Ozari se nečujno, polako,
puzeci, zracima po postelji- mlako…

Umilo nas toplo Sunčevo mleko,
dok smo spavali, dok sam čeko
da mi jutro tvoje usne pokažu,
kad zamiriše dan, oči da dokažu…

Ne štedeci kičicu- tananu, laganu,
birala si boje da u spektar stanu,
koji će prolećno jutro poželeti,
rajska ptica kada vidi- da ne uzleti…

Ćutali smo samo dok nas misli bude ,
ljubeći nas strasno, milujući ude…
Pojutarje oprži na nama zrake,
naga tela behu prečica do želje svake…

Po sobi zajedrila, od mašte, Arabeska-
prekrivač naših duša- od ljubavi freska…
Podne me zagli, od poljupca me ote,
zasviraše nežno sveže prolećne note…

Dok sam gradom bojio maske i panoe,
mudro ti si listala razne želje moje…
Nazdravljali su jutro i dan zaneseni,
medom zasladjeni, večeri što ih seni…

Sleteli smo,  ja i veče,  nasred tvog praga,
ono tu i osta- znade da si moja draga…
Voleh te treni dok kucam ti na vrata,
carolijama ispleteni milimetri sata…

A kada otvori studentske, najlepše, dveri,
pohrli sjaj iz očiju, da se da savršenoj meri…
Mojoj duši beše nagrada jasna-
tvoja odlučnost divlja- oko vrata crvena mašna…

Iza tebe plodovi ljubavnog leta,
još jedna vrata otvorena, vrata našeg sveta:
kada, latice, muzika i sveće,
po podu, kao putokaz, razbacano cveće…

“Dobio si dva a ovo je poklon treći,
od zelje se topim da te vodim našoj sreći…”
– prošapta ti srce a zvonise zidovi stana,
ostao je eho jednog  rodjendana…

VODA …..Miroslav Stoilkovic

Još jednom spiram nemire,
tvoje i moje, što ubogi vire
iz silovane mrtve strasti,
uzalud bludi napinjem se spasti.

Još čistim naše znojeve i masti,
što iz nabreklih vena zadavljene slasti,
pričešćuju vezanog arhangela Dennicu,
umivaju oči a svrdlaju zenicu.

Perem opet  srce- pepeljaru zlatnu,
opušcima pretvorenu i u kutiju satnu,
noktom zupčanike stružem od gara
gutam urmu paklenog ljubavnog žara.

Vredeli smo kao kanta i smeće
za šugave mačke škrge od sreće:
ti – prazan lim, ulubljen i prljav,
ja – po tebi rasejan, poduo i drljav.

Pages: 1 2 Next