Progon

u karici krletci klepeće korak

po hridima hripa plućima dah

po gorama razgrće ko jutra gorak

pepeo prah u jedan mah

 

dodolno kiše dišu a sat

lelekom ledi pogromno puca

prašinom bježi u konjski bat

u karici krletci klepeće kuca

 

kavezom vezuje rasutu kosu

Trnovoj Ružici k’o vradžbina dah

Feniks svu vatru u pepeo prosu

krilim k’o rukom u jedan mah

 

dodolno kiše dobuju tminom

njih tušta i tma u pećine hrli

s usana riječi zjape tišinom

u mrežama mraka pauk nas grli

Sudbinom lele sudbinom

 

 

 

I ja pitah rijeku kamen

Sudbinom lele sudbinom

Zašto nosim rijeku kamen

I vijekom i godinom

 

Kosu zapleh kosu raspleh

Sudbinom sestro sudbinom

Neokajan glasnuh grijeh

I dolom i planinom

 

Što ga volim te sam kleta

Sudbinom lele sudbinom

Odavde do nkarj svijeta

I lažju i istinom

 

Kap obali što me daće

Sudbinom sestro sudbinom

Rijeke neće kamen znaće

Da okaje godinom

 

Dal bol raste kao nada

Sudbinom lele sudbinom

Od tišine jednog pada

Da naraste planinom

 

Da me nađe kraj oltara

Sudbinom sestro sudbinom

Od uzdarja sjene dara

Da me veže prividom

 

Da me voli te sam kleta

Sudbinom lele sudbinom

Da ljubav mu bude sveta

Ne bješe mu molitvom

 

Te mi dade kamen rijeku

Sudbinom sestro sudbinom

I planinu u odjeku

Da mu vratim istinom

 

Zemljom hranih i sahranih

Sudbinom lele sudbinom

Vodom pojih i utopih

Ljubav njemu jedinom

 

 

(Inspirisano makedonskom narodnom pjesmom „Sudbo moja sudbino“)

Istina je ko moga pitanja

Istina je ko moga pitanja

Sa riječju odnešenom do stvaranja jutra

Sa kosom puštenom niz rubove zore

I danom što zna da svaki dan je sutra

 

Ljepota je ko mog izvornog lika

Savršeno oblikovanog u kalupu svjetla

Sa bićem svakog dobra sjemenom života

Što raste tek kad ljubav ga je rekla

 

Sa sobom srasla za drugog stvorena

U Jedno slivena ja sad hoću više

Otisnuta dlanom u eone buduće

Vremenom ovim vječnost me piše

Ne brini

Ne brini
Ja idem nekud
Sobom skrivena
Sa neispisanim listovima papira
I olovkama što strpljivo čekaju u mom neiskazu
Ko mjerni instrumenti pri operaciji
U kojoj pobjeda-poraz čak ni preživljavanje
Više ne znače ništa
Gdje nema ničeg do puke radosti
Nad oblacima u kojima visi tišina
Pretvarajući se da je nesazrela kap kiše
U opni što tiho pucketa pred pad
I ne progovara
Dobro sam ne čujem ništa
Jer puna su doba a riječi su prazne
Što do juče je bip žamor
Ukraden sa pijaca
Sada je voćka neiskušana bescijenjem besplatna
Slobodna za usne-govor
Za zube-ujed vječnosti
Za koju svi smo tek jedna kriška značenja
Smislena tek ako je samom sbom progutana
Sjemenom ispljunuta u svemire
Sa nekim drugačijim rastom
U miru ostaj i oslovi me
Kraj puta gdje jedini miljkaz
Ti si sam sa ulaznicom slobode
I predivne i strašne

Miroslava Odalovic

Хронос биљојед

Мјери трен у коме крошња жели да буде
Тек зелена свјетлост што жилама коријењем
Листом и груменом земље помно премјерава људе
Кад усамљен на врху свог клатна
Самог себе мисли у потоње сате
К’о сликар у празном остављен без платна
Слика сопствену дјецу њихове црне кости
Да у вјечност с врха ријечи викне „Опрости! “

Miroslava Odalovic

Heraklit Fr.36

(Dušama je smrt da postanu voda, a vodi smrt da postanu zemlja.Pa ipak, od zemlje postaje voda, a od vode duša)

Ljudski sati kaplju kao kišne kapi
Po krovovima misli kao kišne misli
Ljudski sati misle zidovima misli
Kišom zid kad slikaju ljudske misli slivaju
Zamah prvi drugi sveg plivanja ljudskog
Površinom neba u oblake prolazne
Ljudske misli broje ljudski sati kaplju
Upiće ih zemlja krst drvo da zaliju
Upiće ih korjen krošnje da se otvore
Krošnje glave iznad zemlje ka oblaku sata
Puzavice ruke uz zid pa do krova
Ljudske misli ljudskih kiša
Podno neba ispariće
Duše vlažne bremenite
Podno kiša potonuće
Usred kapi podno sebe
Ljudska duša ostariće

Miroslava Odalovic

Руб памћења

 

 

Гдје станује гдје се множи

И гдје ствара смирај

Снагом усне гдје прориче

Вјечну мијену свега

Зов неставарн гдје обложи

Паклом поплочано вријеме

Гнијездо је рукама а сеоба срцу

И руб памћења

©Миролсава Одаловић

Свемир

 

За само један корак устукнуо је дан

И пред њим

Превелик да би био нијем немир

И пред њим

Прастара да би ћутала тишина

И пред њом

За просторе преузак сан

И пред њим

Сувише процвала за буђења тмина

И пред њом

Бескрајан свемир

©Мирослава Одаловић

Bijele vode tvoje

Bijele vode tvoje što ih tokom tražim

Riječju čežnjom

Kapljom tugom

Sav život za san

Kapljom htijenja

Lud k’o i ja

Sam osviće dan

 

Bijele vode tvoje što ih tokom tražim

Jutra piju

Pjenom lome

Okom se ne bude

Krvlju teku

Damarom

Izora tvog žude

 

Bijele vode tvoje što ih tokom tražim

Tu u viru što me

Porinutu vide

Niz kožu mi

Bez tvog daha

I bez tebe

Sred mog puta

Vode tvoje idu

 

Ноћ је била –мајко- јахали смо Мјесец

 

Његове сапи није знао камен

Јахали без узда без улара седла

Да до нас дојаше његов блиједи пламен

 

Дан је био – мајко- јахали смо Сунце

Оно чије зраке још не знају тмине

У пустињи небеској били смо тек звијезде

За галопом траг и облак прашине

 

И земља била – мајко- јахали смо горе

Проклињали дан када нас је родила

Под копитама ритам шапата сред збора

О зори што нас је хоризонту водила

 

И вода била –мајко- јахали смо море

Ко талас нам се дизали к небесима ати

И у свакој капи со земље од зноја

Јахала сред трена јахала без сати

 

© Мирослава Одаловић

 

И тамо гдје су биле руке

 

 

Ја у њих без ријечи ставила сам пјесму

Афоризам плавог и љубав словесну

Спрам стварања прије мене ткану

Спрам знања прије мене знану

 

Све друго било је молитва тиха

Сок од плода сваког преломљеног стиха

 

© Мирослава Одаловић

Дан

дан што настаје тихо

осмотри дан

што настаје да пјева

к’о твоја звијезда што пјева

и с нулте тачке покреће

питање воље

питање страсти

питање стварног

сазвежђа сапета у стих

цвасти на рубу сопственог сјемена

расту тихо

да пјевају

к’о твоја звијезда што пјева

и с млина точак ствари покреће

у окретања мисли

мљевења ријечи

у жрвњу реченог

и облак свег знања што о концу неба виси

осмотри разливено у плавом што се мрешка

„био сам овдје и прије твог настанка

и прије твог дана што к’о звијезда пјева

и прије тачке саживјеле

с питањем воље

питањем страсти

питањем стварног“

ко облаком тим бива к’о стијена

да пјева

„ово сам ја моја стијена и литица

ово сам ја мој рат и мир

ово сам ја мој крст и птица“

 

Кожа

мисли су као кожа

најситнијом пором упијена ћутња

и чуђење над ексцентричним круговима

археолошким слојевима дисања

носе сопствене опекотине и ожиљке

знамење времените покривености

што у зноју лица свог

хтјела би да дише на шкрге

Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 Next