Glas na vetru – Nenad Đekić

Taj divan glas, kao stih vetra,

prolećnog,milog što sunce najavi.

Čuo sam jednom, bez namere, uzgred

I taj glas mi se, nastani u glavi.

 

Miluje  misli, bodri ih da pupe,

po svojoj ih želji oblikuje, kroji,

baš kao vetar grane breza nežnih

savija ih, ponese pa spoji.

 

Upliće ih,mrsi kao šal da plete,

kroz pređu provlači niti žutog zlata.

Sa osmehom njenim mora da se slaže,

da dostojan bude njezinoga vrata.

 

 

Zarobljena u vremenu – Nenad Đekić

Krhka i nežna, ranjenog srca,

usnula sama u svome snu.

Budna sanja daleke snove,

da nekoga voli i neko da voli nju.

 

Ruska princeza,časna i čedna,

misli je stežu kad padnu noći.

Tad slana suza potapa nebo

utkano brižno u njene oči.

 

Rođena kasno, u pogrešno vreme,

liku je njenom mesto u knjizi,

što je napisa nekad Jesenjin

napojen vinom, bedan u krizi.

 

Zaneta, brižna šeta kraj reke,

na  vodi je oslikan mesec  u noći.

sa  nadom  šapće reči te pesme:

“Čekaj me, ja ću sigurno doći.”

Tajna – Nenad Đekić

Sanjaću noćas slatke snove,

koji se spretno mešaju s javom.

Ta slatka tajna mi nemir nosi

pa je govorim nebu plavom.

 

Govorim nebu kako je glupo,

da sunce je jedno, silno greši.

Ta sjajna zvezda začas izbledi

kada se ona, samo nasmeši.

 

Nekad se vetar sa mnom poigra

u vazduh kad vine čuperak plavi,

tad leptir mali u meni  zaigra

dečaka blesavog, od mene pravi.

 

Budan bih bdio kraj nje dok spava,

sa zorom pratio sve letnje noći,

da snenu je gledam,dok nežno se budi

i otvara divne kestenjaste oči.

 

Tajnu će sada čuvati nebo,

nek je zakjuča, ta noćna tama,

sve dok ne doznam da l’ ima nekog

il’ je još uvek, lepa a sama.

Jedne se oči noćas gase – Nenad Đekić

Jedne se oči noćas gase,

iz njih uteče poslednji  sjaj

a jedna suza bistra i vrela

nasluti da je životu kraj.

 

Umorni starac oči sklapa

ali mu sećanje ne da mira,

na kraju svome početak sanja,

on mladost svoju isčezlu sniva.

 

Seća se svoje mladosti sretne,

u punoj snazi, moćan i lep

pred sobom vidi livade cvetne

za starost beše on gluv i slep.

 

Život je kratak, misli u sebi,

brzo se smenjuju leta i zime.

Na kraju odeš, više te nema,

ostaće  samo, dela i ime.

 

Jedne se oči noćas gase,

vatreni  sjaj im nebo ote.

Kažu, da tako nastaju zvezde,

od  duša mrtvih one se rode.

 

Vino, otrov i lek – Nenad Đekić

Ne daju da te vidim ni čujem,

od mene te skrili čuvari zli,

od čežnje se lečim crnim vinom

a lek si mi samo, jedina ti.

 

Kad popijem malo, bude mi lakše,

vino mi daje hrabrost i snagu

pa rešim da se suprotstavim njima,

od njih te ukradem nežnu i blagu.

 

Kad popijem više, bude mi gore,

ti mi se javiš u čaši vina,

pa kažeš da sam pijani pajac,

bolje je, veliš, sa tamničarima.

 

A kada flaša bude pri dnu,

svlada me snaga staroga vina,

shvatim da moje spasenje nećeš,

ma ima na svetu i drugih žena.

 

Na kraju flaša ostane prazna,

nektar me grožđa baci u san,

nečiste misli ispare s vinom

i opet te tražim kad svane dan.

Moram ti reći – Nenad Đekić

Pitaš se zašto te noćas tražim,

Zvučim ti čudno, zovem iznenada

Nikad ti nisam ni prišao blizu,

Pitaš me zašto te zovem sada.

 

Moram ti reći nešto bitno,

Što mi već dugo leži na duši,

Što me izjeda, pali iznutra,

Pa me ko lišće kida i suši.

 

Moram ti reći jednu tajnu,

Pre nego isčeznem u beli svet,

Ti si mi bila najlepša ruža,

U tuđoj bašti, moj omiljeni cvet.

Ruke su njene uvek hladne – Nenad Đekić

Ruke su njene uvek hladne

a  njen mi dodir toliko prija,

jer joj je duša mila i vedra

a  osmeh, od sunca jače sija.

 

Samo se sledim kada me dirne,

ali od toga bežat ne mogu,

jer u toj igri ruke su važne,

važnije možda i od veza nogu.

 

Nekad  nas svlada zanos ritma,

nose nas zvuci melodije stare,

pa mi priđe toliko blizu

da mi se oči, odmah užare.

 

Često mi bude toliko bliska

da osetit mogu njen topli dah,

pa mi dođe pusta želja,

da joj ukradem poljubac blag.

 

Ne mogu više da se borim,

osećanja me nežna  vuku ka dnu,

pa ljutit rešim da napustim društvo,

u kome često ja viđam nju.

 

Ali ne mogu, ostajem vezan,

zatočen kao uhvaćen u zlu,

jer ne bi život mogao da živim,

ako još jednom ne vidim nju.

Pokušavam da te zaboravim – Nenad Đekić

Pokušavam da te zaboravim,

prečim ti prolaz ka mislima i duši.

Gradim zidove moćne, koji horde drže,

al tvoj ih pramen kose kao paučinu ruši.

 

Ponosan, nekad proslavim uspeh

i pomislim da sam slobodan od tebe,

doleti tad opet, staro osećanje

ljubavi i patnje što mi dušu grebe.

 

Po nekad mi nezvana ti u snove dođeš,

pomutiš mi misli kao brza reka.

Počnem da se nadam, u nadi se budim,

na javi sam opet senka od čoveka.

 

Istinu znam, uzalud te sanjam,

mi smo dva daleka, različita sveta,

koji kad se spoje, tu života nema,

ostaje samo tuga,patnja, bol i šteta.

Jasmina – Nenad Đekić

Mnogo je ljudi oko mene,

bezličnih,nemih i srca praznog

i baš kad htedoh da odem zauvek,

pojava tvoja,da ostanem,dade mi razlog.

 

Kao mala vila sa neba slete

i pojavom svojom pobedi mrak,

blještavi oblak za tobom dođe,

to s krila ti beše vilinski prah.

 

Kao u bajci poče oluja,

jedna od onih što lađe nose

a jedan dašak, bezobraznik mali,

hitro se uvuče u crne kose.

 

Očaran bejah prizorom bajnim,

koji pred sobom upravo vidim,

nemog me svladaše neke misli

kojih se, evo i sada stidim.

 

Pomislih da me oči lažu,

ti nisi stvarna, to je od  vina.

Trgnu me glas što tiho reče:

„Ova se dama zove Jasmina.“

Poslednja pesma o tebi – Nenad Đekić

Danas se ništa sakrit ne može,

znam da se pitaš, od nekih to čujem,

zašto ti često pišem pesme

i svoje ti stihove posvećujem.

 

Zato osetih obavezu tešku,

da odgovor dam ti na pitanja tvoja,

zašto ti nežne stihove pišem

i tako nastade, o tebi, poslednja pesma moja.

 

Svakom  piscu dođe zlo vreme,

kad ne zna šta više u stih da stavi,

pa  tada u svemu podsticaj traži

i onda po nekad gluposti pravi.

 

Već znaš zašto izabrah tebe,

misli mi izdaše već nastale pesme,

ali ti sada, sa ozbiljnošću kažem,

ne pomislih nikad, nešto što se ne sme.

 

Pod pero mi pade kao anđeo s’neba,

čudom te nađoh, al’ u pogrešno vreme,

maštu mi pokrenu pojavom svojom,

pa te iskoristih, bez kajanja i treme.

 

Nekad sam prava dvorska budala,

ali u duši sam realan tip,

pišem o tebi sa takvom vrelinom,

ali sam ipak, hladan kao kip.

 

Od silnih misli i snova o tebi,

ostaće samo stihovi i teze,

jer ja ipak u realnosti živim,

ne mogu zajedno, bitange i princeze.

Zbog nje je i jesen lepa – Nenad Đekić

Ne volim jesen,kad kiša pada

i kad vetar orgulje svira,

tad se osećanja, na hladnoći skupe

a na suncu su, lepša i šira.

 

Svanu baš jedan tmuran dan,

jedva naterah sebe, da pođem od kuće,

tad na ulici tebe sretoh,

odjednom posta za jesen vruće.

 

Baš kad pomislih da sunca nema

i da će tek doći  kad šuma  olista,

ono se stidljivo iz prikrajka javi,

to beše tvoj osmeh što greje i blista.

 

Gde odu zvezde kad svane dan?

To nikad ljudi nisu znali.

A ja ih vide u očima tvojim,

vrati nebu zvezde, ti lopove mali.

 

A ovih dana mora su mirna,

nema talasa da lađe nose.

Gde nestaše, ti talasi silni?

Znam, ti ih sakri u svoje kose.

 

Sad su i reke tihe i neme.

Gde nesta žubor, umilan, blag?

Nigde ga nema a svuda ga traže,

u tvom se glasu oseća, njegov trag.

 

Shvatih sada zašto si lepa,

nežna i mila, đavolica mala,

jer je priroda darežljiva bila,

sve ti je svoje, najlepše dala.

Nikad je nisam čuo ni sreo – Nenad Đekić

Nikad je nisam čuo ni sreo,

videh je samo na mutnoj slici,

Izgleda tako nestvarno bajno

kao da živi u Grimovoj priči.

 

Naslikan osmeh dovoljan beše

da zagolica bujnu maštu

I da se tiho u misli uvuče

kao miris ruže u majsku baštu.

 

Počeh da tonem negde duboko,

nešto me guši, ostajem bez daha.

Htedoh da je proteram iz glave

ali je mašta već uzela maha.

 

Osećam se lako,videh da lebdim,

moj duh se uvlači u sobu njenu,

tu je  zatičem kako još spava

milu, nežnu, toplu i snenu.

 

I dašak vetra zamnom dođe,

poče da miluje tamnu kosu,

ona se u snu, blago nasmeši

pa iz postelje promoli nogu bosu.

 

Za tren se nađoh u dilemi,

kako da obuzdam srce svoje.

Tad saznah nešto što nisam znao,

I duhovima se dlanovi znoje.

 

Kako sam želeo da je dodirnem

ali se bojah, da je ne probudim,

ostado tako nad njom da lebdim,

da je gledam,uzdišem i ćutim.

 

Eh, kad bi vreme moglo da stane,

da večno je gledam dok mirno spava

I da je sanjam doveka budan

jer snovi baš retko postaju java.

 

 

 

Vitezovi 21. veka – Nenad Đekić

Ta drevna kula Stefanova,

što Manasiju svetu od dušmana skriva,

u miru provodi staračke dane,

a noću slavnu prošlost, svoju sniva.

 

Na sebi vidi Stefana svoga,

sina srpskog nebeskog cara,

a oko njega vitezove,

pune snage, vere i žara.

 

Na usnulu kulu sunce pade,

rađa se letnji avgustovski dan

I vidi čuda, oklopi sjaje,

jutro u javu pretvori san.

 

U jednom danu vreme se vrati,

kule blistaju, kao sagrađene tek,

čuje se galop oklopnih konja,

ponovo ožive srednji vek.

 

Sveta polja, baš kao nekad,

ponovo prekriše čadori beli,

čuje se pesma trubadura

dok vino piju vitezovi smeli.

 

Tu su i dame crvene kose,

čine ih nežnim haljine bele.

To je samo optička varka,

njihovo  oružje su, smrtonosne strele.

 

Čuje se pesma na sve strane,

po maču svi su rođena braća,

ali dok veče lagano pada

I želja za borbom, poče da se vraća.

 

Baš kao nekad, u srednjem veku

počeše slavne viteške igre,

oklopi teški stežu im grudi

a vitezovi, okretni kao čigre.

 

Borba poče, čuje se zveket

oružja teškog što oklop mrvi,

samo što sada, u ovom dobu

to behu igre bez suza i krvi.

 

Sa neba Stefan sve to gleda,

ognjeni vitez reda Zmaja,

sad na počinak mirno može

jer dok je vitezova ni Srbiji nema kraja.

Pages: 1 2 Next