Category: Nenad Djekić

Testament – Nenad Đekić

101 пута прочитано

Sve svoje ostavljam zemlji
u koju sam nekad samo se kleo.
Sve svoje, ostavljam jadu,
koji me uze kad tebe sam sreo.

Moje će telo da bude hrana
nekome cvetu što cveta,žut.
Moje će meso da bude snaga,
tom bednom crvu što traži put.

To oko moje, sanjivo plavo,
umesto vrana nek vadi žud,
da još jednom ugleda lice
Anđela zbog kog, bio sam lud.

Jedino srce ostavljam tebi,
u njemu uvek imaćeš dom,
jer ti već dugo stanar si njegov,
čuvaj ga, da se ne naseli zlom.

A dušu grešnu, ostavljam sebi
da mogu nekad poleteti s njom.
Da tebi dođem i milujem nežno,
znaćeš da tu sam, al’ zvaćeš me snom.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60126

Ne moli za ljubav onog što je nema – Nenad Đekić

92 пута прочитано

Ne moli za ljubav onog što je nema.
Žališ li prosjaka kad dinar mu daš?
Ne moli za ljubav većeg siromaha,
ti tako čedno već voleti znaš.

Ne kvasi oči suzama vrelim.
Znaš da on nije tuge vredan.
Ne daruj biser detetu slepom,
misliće da je staklenac bedan.

Okovom okuj varljivo srce,
pusti nek jednom zavlada um.
Srce je nekad plašljiva srna,
ka vuku trči jer plaši je šum.

Znaj da srce i sa okovom leti
ali ne dostiže tamne visine.
Tad lebdi negde, malo bliže zemlji,
čekajući pravog da mu okov skine.

Znam, pitaš se, ko je taj pravi?
Kako ćeš ga nekad prepoznati?
Znaj,to nije neko zbog koga zadrhtiš.
Sa njim tišinu i mir, moraš osećati.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59873

Ne ljuti se – Nenad Đekić

126 пута прочитано

Ne plači kad čuješ da više nisam tu,
da sam preplivao tamna svetska mora.
Ne budi suzama tek usnulu noć
i bez mene će svanuti nova zora.

Ne ljuti se što ne rekoh zbogom.
Znaš da prezirem tu ubogu reč.
Da ti ruku ja još jednom dirnuh
ni prag tvoj ne bih, mogao preć.

I nemoj me kleti, znaš da ja tebe neću.
Šapni ka nebu tiho:”Srećan ti put”.
Seti se nekad, upali za mrtve sveću
nek plamen sveti tad bude mi sud.

Ako izgori, ne čekaj me više.
Znaj da ti nikad ja neću doć.
A ako zgasne, ja još uvek dišem,
čežnja za tobom daje mi moć.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59339

Zbunjena Pesma – Nenad Đekić

111 пута прочитано

Da li zaboravljaš ko si i šta si?
Da li se sećaš odkud si došla?
Dal’ te još nešto za koren veže
ili je čežnja za domom prošla?

Znaš li ti stvarno nekog da voliš?
Ne traži ljubav od grešnog grada.
Dal’ si toliko dodira željna
pa svakom dripcu veruješ sada?

Ispljuni otrov što voljno ga piješ.
Znam, vuče te kaplja prividno bistra.
U lažnom svetu otrovanih duša
teško je biti prihvaćena čista.

Pusti da leptir opet poleti.
Odbaci teret, veže mu krila.
Ruža je ruža i u šumi kad raste,
ostani cvetić kakav si bila.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59020

Gvozdena Dama – Nenad Đekić

135 пута прочитано

U srcu malom zebnja se stegla,

teške se misli  tvore u strah.

Slana je suza na njen jastuk legla,

soli  joj kosu rasutu u prah.

 

Sa senkama često ona noću zbori,

rukama ih slabim odvaja od sna,

kao da ih vešto za budućnost čuva,

brine da je čeka neka sudba zla.

 

Sa senkama često ona noću pleše,

one nose lica iz prošlosti skore

pa utvare crne na anđele liče,

dok strah ih ne oda, od izlazeće zore.

 

A kada se svrši taj đavolji ples

I pred sjajem sunca poklekne ta  tama,

sa usana tiho prostrujaće šapat:

„Bojim se samoće, ostariću sama“

 

Tada će joj lišće na granama starim,

pod gudalom vetra odsvirati tajnu,

neko će za svagda biti tu kraj tebe,

da s neba ubere za te zvezdu sjajnu.

 

Ti nikada nećeš ostariti sama,

oteraj gordo taj najveći  strah,

ostaće znaj, neko ,uvek da te čeka

dok vreme mu telo ne zdrobi u prah.

 

Ti si moj zlatni okov na vratu,

moja lična Gvozdena Dama.

Kroz misli prođeš svakog trenutka

a misao nikad ne sme biti sama.

 

Znaš da je vreme samo večno?

Skriće i mene pokrovna svila,

moja će duša ostati kraj tebe,

shvatićeš, ti nikad sama nisi bila.

 

 

 

 

 

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58717

Kazna – Nenad Đekić

111 пута прочитано

I ne znam zašto o njoj sad mislim,

po nebu lutam I budan sanjam

I baš kad snovi  postaće java

ja nekud  bežim, nekud se sklanjam.

 

Šta mi to talas na sebi nosi?

Vetrom se mrse uvojci njeni,

to more neke pakosti smišlja

njen miris opet nosi ka meni.

 

A mene je stid  godina tvojih,

taj kamen, zid  pred sobom vidim.

Pupoljak pade u ruke moje,

dal’ da ga berem, dal’ da se stidim?

 

Osećam gorim,pakao čeka,

grešne je misli o njoj već prašto.

Ma nek me zbog nje u vatru bace,

neka izgorim, bar znadem zašto.

 

Grudi mi steže misao nežna

I već mi vatra dušu pali,

svog suca poznah po dodiru samo,

ona mi sudi, đavolak mali.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58382

Znaš li da osetiš ljubav – Nenad Đekić

96 пута прочитано

Znaš li da osetiš ljubav?

Da je primetiš, vidiš u čoveku,

ili samo u snovima živiš,

oživljavaš zabludu svoju neku.

 

Zašto pred svima glumiš hladnoću,

kad si u stvari krhka i nežna?

Ti možeš biti, anđeo beli

ali nikad, kraljica snežna.

 

Da li ćeš ikada voleti stvarno?

Napusti  taj izmišljeni svet.

Da li ćeš nekad  nekom srce dati

uplašeno možda, a ne hladno kao led?

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/56648

Glas na vetru – Nenad Đekić

98 пута прочитано

Taj divan glas, kao stih vetra,

prolećnog,milog što sunce najavi.

Čuo sam jednom, bez namere, uzgred

I taj glas mi se, nastani u glavi.

 

Miluje  misli, bodri ih da pupe,

po svojoj ih želji oblikuje, kroji,

baš kao vetar grane breza nežnih

savija ih, ponese pa spoji.

 

Upliće ih,mrsi kao šal da plete,

kroz pređu provlači niti žutog zlata.

Sa osmehom njenim mora da se slaže,

da dostojan bude njezinoga vrata.

 

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/52979

Zarobljena u vremenu – Nenad Đekić

67 пута прочитано

Krhka i nežna, ranjenog srca,

usnula sama u svome snu.

Budna sanja daleke snove,

da nekoga voli i neko da voli nju.

 

Ruska princeza,časna i čedna,

misli je stežu kad padnu noći.

Tad slana suza potapa nebo

utkano brižno u njene oči.

 

Rođena kasno, u pogrešno vreme,

liku je njenom mesto u knjizi,

što je napisa nekad Jesenjin

napojen vinom, bedan u krizi.

 

Zaneta, brižna šeta kraj reke,

na  vodi je oslikan mesec  u noći.

sa  nadom  šapće reči te pesme:

“Čekaj me, ja ću sigurno doći.”

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/52848

Sanjar – Nenad Đekić

88 пута прочитано

Osuđen nevin, bez krivde kriv.

Najveći grešnik bez greha grešan.

Večiti sanjar nestvarnih snova

i samom sebi po nekad smešan.

 

Zaljubljen oblak što sanja zvezdu,

sazdan od pare, vode i soli.

Zanesen letim,privučen sjajem

u rukama njenim, bar da sagorim.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/52791

Pages: 1 2 3 4 Next

Load more