Category: Nenad Djekić

Ne moli za ljubav onog što je nema – Nenad Đekić

Ne moli za ljubav onog što je nema.
Žališ li prosjaka kad dinar mu daš?
Ne moli za ljubav većeg siromaha,
ti tako čedno već voleti znaš.

Ne kvasi oči suzama vrelim.
Znaš da on nije tuge vredan.
Ne daruj biser detetu slepom,
misliće da je staklenac bedan.

Okovom okuj varljivo srce,
pusti nek jednom zavlada um.
Srce je nekad plašljiva srna,
ka vuku trči jer plaši je šum.

Znaj da srce i sa okovom leti
ali ne dostiže tamne visine.
Tad lebdi negde, malo bliže zemlji,
čekajući pravog da mu okov skine.

Znam, pitaš se, ko je taj pravi?
Kako ćeš ga nekad prepoznati?
Znaj,to nije neko zbog koga zadrhtiš.
Sa njim tišinu i mir, moraš osećati.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59873

Ne ljuti se – Nenad Đekić

Ne plači kad čuješ da više nisam tu,
da sam preplivao tamna svetska mora.
Ne budi suzama tek usnulu noć
i bez mene će svanuti nova zora.

Ne ljuti se što ne rekoh zbogom.
Znaš da prezirem tu ubogu reč.
Da ti ruku ja još jednom dirnuh
ni prag tvoj ne bih, mogao preć.

I nemoj me kleti, znaš da ja tebe neću.
Šapni ka nebu tiho:”Srećan ti put”.
Seti se nekad, upali za mrtve sveću
nek plamen sveti tad bude mi sud.

Ako izgori, ne čekaj me više.
Znaj da ti nikad ja neću doć.
A ako zgasne, ja još uvek dišem,
čežnja za tobom daje mi moć.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59339

Zbunjena Pesma – Nenad Đekić

Da li zaboravljaš ko si i šta si?
Da li se sećaš odkud si došla?
Dal’ te još nešto za koren veže
ili je čežnja za domom prošla?

Znaš li ti stvarno nekog da voliš?
Ne traži ljubav od grešnog grada.
Dal’ si toliko dodira željna
pa svakom dripcu veruješ sada?

Ispljuni otrov što voljno ga piješ.
Znam, vuče te kaplja prividno bistra.
U lažnom svetu otrovanih duša
teško je biti prihvaćena čista.

Pusti da leptir opet poleti.
Odbaci teret, veže mu krila.
Ruža je ruža i u šumi kad raste,
ostani cvetić kakav si bila.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59020

Gvozdena Dama – Nenad Đekić

U srcu malom zebnja se stegla,

teške se misli  tvore u strah.

Slana je suza na njen jastuk legla,

soli  joj kosu rasutu u prah.

 

Sa senkama često ona noću zbori,

rukama ih slabim odvaja od sna,

kao da ih vešto za budućnost čuva,

brine da je čeka neka sudba zla.

 

Sa senkama često ona noću pleše,

one nose lica iz prošlosti skore

pa utvare crne na anđele liče,

dok strah ih ne oda, od izlazeće zore.

 

A kada se svrši taj đavolji ples

I pred sjajem sunca poklekne ta  tama,

sa usana tiho prostrujaće šapat:

„Bojim se samoće, ostariću sama“

 

Tada će joj lišće na granama starim,

pod gudalom vetra odsvirati tajnu,

neko će za svagda biti tu kraj tebe,

da s neba ubere za te zvezdu sjajnu.

 

Ti nikada nećeš ostariti sama,

oteraj gordo taj najveći  strah,

ostaće znaj, neko ,uvek da te čeka

dok vreme mu telo ne zdrobi u prah.

 

Ti si moj zlatni okov na vratu,

moja lična Gvozdena Dama.

Kroz misli prođeš svakog trenutka

a misao nikad ne sme biti sama.

 

Znaš da je vreme samo večno?

Skriće i mene pokrovna svila,

moja će duša ostati kraj tebe,

shvatićeš, ti nikad sama nisi bila.

 

 

 

 

 

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58717

Kazna – Nenad Đekić

I ne znam zašto o njoj sad mislim,

po nebu lutam I budan sanjam

I baš kad snovi  postaće java

ja nekud  bežim, nekud se sklanjam.

 

Šta mi to talas na sebi nosi?

Vetrom se mrse uvojci njeni,

to more neke pakosti smišlja

njen miris opet nosi ka meni.

 

A mene je stid  godina tvojih,

taj kamen, zid  pred sobom vidim.

Pupoljak pade u ruke moje,

dal’ da ga berem, dal’ da se stidim?

 

Osećam gorim,pakao čeka,

grešne je misli o njoj već prašto.

Ma nek me zbog nje u vatru bace,

neka izgorim, bar znadem zašto.

 

Grudi mi steže misao nežna

I već mi vatra dušu pali,

svog suca poznah po dodiru samo,

ona mi sudi, đavolak mali.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58382

Znaš li da osetiš ljubav – Nenad Đekić

Znaš li da osetiš ljubav?

Da je primetiš, vidiš u čoveku,

ili samo u snovima živiš,

oživljavaš zabludu svoju neku.

 

Zašto pred svima glumiš hladnoću,

kad si u stvari krhka i nežna?

Ti možeš biti, anđeo beli

ali nikad, kraljica snežna.

 

Da li ćeš ikada voleti stvarno?

Napusti  taj izmišljeni svet.

Da li ćeš nekad  nekom srce dati

uplašeno možda, a ne hladno kao led?

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/56648

Glas na vetru – Nenad Đekić

Taj divan glas, kao stih vetra,

prolećnog,milog što sunce najavi.

Čuo sam jednom, bez namere, uzgred

I taj glas mi se, nastani u glavi.

 

Miluje  misli, bodri ih da pupe,

po svojoj ih želji oblikuje, kroji,

baš kao vetar grane breza nežnih

savija ih, ponese pa spoji.

 

Upliće ih,mrsi kao šal da plete,

kroz pređu provlači niti žutog zlata.

Sa osmehom njenim mora da se slaže,

da dostojan bude njezinoga vrata.

 

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/52979

Zarobljena u vremenu – Nenad Đekić

Krhka i nežna, ranjenog srca,

usnula sama u svome snu.

Budna sanja daleke snove,

da nekoga voli i neko da voli nju.

 

Ruska princeza,časna i čedna,

misli je stežu kad padnu noći.

Tad slana suza potapa nebo

utkano brižno u njene oči.

 

Rođena kasno, u pogrešno vreme,

liku je njenom mesto u knjizi,

što je napisa nekad Jesenjin

napojen vinom, bedan u krizi.

 

Zaneta, brižna šeta kraj reke,

na  vodi je oslikan mesec  u noći.

sa  nadom  šapće reči te pesme:

“Čekaj me, ja ću sigurno doći.”

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/52848

Sanjar – Nenad Đekić

Osuđen nevin, bez krivde kriv.

Najveći grešnik bez greha grešan.

Večiti sanjar nestvarnih snova

i samom sebi po nekad smešan.

 

Zaljubljen oblak što sanja zvezdu,

sazdan od pare, vode i soli.

Zanesen letim,privučen sjajem

u rukama njenim, bar da sagorim.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/52791

Tajna – Nenad Đekić

Sanjaću noćas slatke snove,

koji se spretno mešaju s javom.

Ta slatka tajna mi nemir nosi

pa je govorim nebu plavom.

 

Govorim nebu kako je glupo,

da sunce je jedno, silno greši.

Ta sjajna zvezda začas izbledi

kada se ona, samo nasmeši.

 

Nekad se vetar sa mnom poigra

u vazduh kad vine čuperak plavi,

tad leptir mali u meni  zaigra

dečaka blesavog, od mene pravi.

 

Budan bih bdio kraj nje dok spava,

sa zorom pratio sve letnje noći,

da snenu je gledam,dok nežno se budi

i otvara divne kestenjaste oči.

 

Tajnu će sada čuvati nebo,

nek je zakjuča, ta noćna tama,

sve dok ne doznam da l’ ima nekog

il’ je još uvek, lepa a sama.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/52218

Jedne se oči noćas gase – Nenad Đekić

Jedne se oči noćas gase,

iz njih uteče poslednji  sjaj

a jedna suza bistra i vrela

nasluti da je životu kraj.

 

Umorni starac oči sklapa

ali mu sećanje ne da mira,

na kraju svome početak sanja,

on mladost svoju isčezlu sniva.

 

Seća se svoje mladosti sretne,

u punoj snazi, moćan i lep

pred sobom vidi livade cvetne

za starost beše on gluv i slep.

 

Život je kratak, misli u sebi,

brzo se smenjuju leta i zime.

Na kraju odeš, više te nema,

ostaće  samo, dela i ime.

 

Jedne se oči noćas gase,

vatreni  sjaj im nebo ote.

Kažu, da tako nastaju zvezde,

od  duša mrtvih one se rode.

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/51873

Vino, otrov i lek – Nenad Đekić

Ne daju da te vidim ni čujem,

od mene te skrili čuvari zli,

od čežnje se lečim crnim vinom

a lek si mi samo, jedina ti.

 

Kad popijem malo, bude mi lakše,

vino mi daje hrabrost i snagu

pa rešim da se suprotstavim njima,

od njih te ukradem nežnu i blagu.

 

Kad popijem više, bude mi gore,

ti mi se javiš u čaši vina,

pa kažeš da sam pijani pajac,

bolje je, veliš, sa tamničarima.

 

A kada flaša bude pri dnu,

svlada me snaga staroga vina,

shvatim da moje spasenje nećeš,

ma ima na svetu i drugih žena.

 

Na kraju flaša ostane prazna,

nektar me grožđa baci u san,

nečiste misli ispare s vinom

i opet te tražim kad svane dan.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/51129

Moram ti reći – Nenad Đekić

Pitaš se zašto te noćas tražim,

Zvučim ti čudno, zovem iznenada

Nikad ti nisam ni prišao blizu,

Pitaš me zašto te zovem sada.

 

Moram ti reći nešto bitno,

Što mi već dugo leži na duši,

Što me izjeda, pali iznutra,

Pa me ko lišće kida i suši.

 

Moram ti reći jednu tajnu,

Pre nego isčeznem u beli svet,

Ti si mi bila najlepša ruža,

U tuđoj bašti, moj omiljeni cvet.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/50397

Ruke su njene uvek hladne – Nenad Đekić

Ruke su njene uvek hladne

a  njen mi dodir toliko prija,

jer joj je duša mila i vedra

a  osmeh, od sunca jače sija.

 

Samo se sledim kada me dirne,

ali od toga bežat ne mogu,

jer u toj igri ruke su važne,

važnije možda i od veza nogu.

 

Nekad  nas svlada zanos ritma,

nose nas zvuci melodije stare,

pa mi priđe toliko blizu

da mi se oči, odmah užare.

 

Često mi bude toliko bliska

da osetit mogu njen topli dah,

pa mi dođe pusta želja,

da joj ukradem poljubac blag.

 

Ne mogu više da se borim,

osećanja me nežna  vuku ka dnu,

pa ljutit rešim da napustim društvo,

u kome često ja viđam nju.

 

Ali ne mogu, ostajem vezan,

zatočen kao uhvaćen u zlu,

jer ne bi život mogao da živim,

ako još jednom ne vidim nju.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/49931

Pokušavam da te zaboravim – Nenad Đekić

Pokušavam da te zaboravim,

prečim ti prolaz ka mislima i duši.

Gradim zidove moćne, koji horde drže,

al tvoj ih pramen kose kao paučinu ruši.

 

Ponosan, nekad proslavim uspeh

i pomislim da sam slobodan od tebe,

doleti tad opet, staro osećanje

ljubavi i patnje što mi dušu grebe.

 

Po nekad mi nezvana ti u snove dođeš,

pomutiš mi misli kao brza reka.

Počnem da se nadam, u nadi se budim,

na javi sam opet senka od čoveka.

 

Istinu znam, uzalud te sanjam,

mi smo dva daleka, različita sveta,

koji kad se spoje, tu života nema,

ostaje samo tuga,patnja, bol i šteta.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/49707

Pages: 1 2 3 Next

Load more