Пјесник и море – Невен Милаков Ликота

Пјесник и море

Бесмртној сјени Шарла Бодлера

Склопљених сам очију у олујној ноћи
Удисао пјену побјешњелог мора,
Скривен испод старог искривљеног бора
Снио будан зору која неће доћи.

Хтио сам да додирнем тмину и пучину,
Да избавим свијет с три сломљена прста,
Да завапим као Спаситељ са Крста:
Подај Оче кончину свом једином сину.

А онда ме хладна запљуснула вода
Горчином коралног стијења и јода,
И чудна ме грозница што пјеснике тресе

Крилима џиновског галеба узнесе,
Да се мраку смијем са облачног свода
Гдје таштина пузи, а врлина хода.


Невен Милаков Ликота

_________________
Pjesnik bez Gospoda je kao pjevac bez sluha.

ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ – Невен Милаковић – Ликота

NevenMilakovic 

Вјечнаја памјат



Небеска Литургија, свето Васкрсеније,
Над Србским Црквама небо јутром руди,
Нит` сунце, нит` мјесец, род свој тужни грије
Старац што нас тјера да будемо људи.

Молитва за Светитеља који земљом ходи,
Драгоцјену љествицу од земље до Неба,
Јагње незлобиво… чувај Га Господе,
Доброта нам Његова родитељска треба.

А Он се на Крсту мирно причестио,
Кротко, побожно, тихо… Попут доброг дјетета,
Благошћу Отаца Светих, с` праведним смијешком уснио,
Уснила Господа самог Његова душа Света.

Плаче Владика, плаче Свештенство,
Плаче Србство неутјешно за Пастиром својим,
Ни у оку моме, ни рањеном срцу, ни сузе ни жала,
Ни безвјерне туге,
Само пред часнејшим Патријархом стојим,
Благослови Свети грешне Божје слуге.

Чудесна ми радост свим бићем завлада,
Моћнија је, помислих, Вјера од очаја,
Свикао је род мој Србски на Крсту да страда,
Ова бол је спона што нас с Богом спаја.

Срећан Ти живот вјечни, вјечне Истине сине,
Срећан Ти повратак Оцу и Сину и Духу Светом,
Срећно Ти Насеље Рајско и слава што никад не гине,
Прокрчи нам стазу Спасења својим ангелским летом.

Невен Милаковић – Ликота

Морачка свитања – Невен Милаковић

Невен Милаковић

Морачка свитања

( Ћиру Радовићу)

Са морачког манастира зачула се дивна јека,
Зазвонила звона света да огласе литургију,
Ал` немаше вјерне душе, ни јунака, ни човјека
Да витешком ногом стане на паклену, љуту змију.

Васкршње се сунце једва промаљало,
Последњих година ни свитало није,
Само би звонара благо обасјало,
К`о да само њега жели да огрије.

Само с њим је јутрос хтјело да се дружи,
Само њему душа још остаде чиста,
Умивена, кадра да Господу служи,
Спремна да се причести и Христом заблиста.

И баш док је читао молитву причесну,
А мир му се благородно ширио по души,
Као да му сва Морача ојађена бљесну,
Прекрсти се побожно и пред Олтар сруши.

Донесе му нека жена шећера и воде,
Чак му грешна предложи да куша и јела,
А он само благо шапну: „Помилуј Господе“,
А вилице затворио јаче од менгела.

Тад се једна старица забрађена сјети:
„Хоће да се причести“, тад народ устукну,
„Дивно ли је браћо моја на Васкрс умријети“,
Насмијеши се придижући, и уморно хукну.

Је л` могао тада веселник слутити,
Да ће његов Ристо егзах Пећки бити,
Да ће Светог Петра жезло наслиједити,
Да ће, чим се појави, сва звона звонити.

Поносна би била честита старина,
Сузама би окропио сва његова звања,
Ал` би ипак подучио свог вољеног сина:
„ Немој никад заборавит` морачка свитања“.

Невен Милаковић Ликота

Надахнуће – Невен Милаковић Ликота

Невен

НАДАХНУЋЕ

( Веселину Ракчевићу)

У позно јулско вече пјесник се млаодсти враћа,
А стих са седам кора пресахлу сузу крије,
Како је танка граница између смијеха и плача,
Ко пјесмом жуч није пио, ни медом се сладио није.

Врело јулско вече, перјаница љета,
Двор књаза Николе, дјечак и гитара,
Лоше озвучење и сјајан поета,
Бол, радост и туга, три стара другара.

Сједиште у углу, ваљда по навици,
Наслијеђеним бунту против првог реда,
Не воле пијанци, тати и пјесници
Да им неко кришом у потиљак гледа.

А онда ме усуд чудесни узнесе
До младости ране и студентске собе,
Падинске ћелије, Врачара, Одесе,
До љубави невјерне, давно окајане.

Узлетјех на ћилиму сатканом од ријечи,
К`о на давно, давно, испричаној бајци,
Као у сну благородном који душу лијечи,
На сузи се вратих дјетињству и мајци.

Гледао сам занесено усправног човјека,
Схватих да ми Господ посла друга и сабрата,
Сапутника до бескраја, сада и довјека,
Проповијед која ми је на спасење дата.

Приђох му ко жедан у пустињи пићу,
А сви су му други били честитали,
Велико Ти хвала Весо Ракчевићу,
Вечерас ми показа колико сам мали.

Невен Милаковић Ликота

PUTNIK – Neven Milaković

Likota

ПУТНИК

( Теодулу)

Не жудим да видим свјетске метрополе,
Ни стаклене колосе, ни бразилске плаже,
Не марим за китњасте пагоде, куполе…
Пешчаре ми неразвалне Светогорске драже.

Не жудим да видим презне пирамиде,
Нека други радост у прешини траже,
Ја се дивим очима Свете Симониде,
Звона су ми Дечанска од Европе драже.

Не бих издржао дуго у сјенци кипа слободе,
Отуд бих вапио тужно к`о кос из невјером горе спржене:
Овдје су бакље угашене, овдје је вјечита тама Господе,
Ово је царство од царства лишених и шкргут зуба из геене.

Ја путујем неуморно док у мјесту стојим,
Не треба ми мучни пртљаг ни пасош ни виза,
Обиш`о сам читав свијет, молитвама својим,
И видио све што вриједи, истински, изблиза.

Нећу да читам књигу мртвих,
ни Илијаду ни Махабхарату,
Нећу да крадем обелиске безвриједне,
нек` се њима ките европски јазавци,
Мијењ`о бих цезара и Навуходоносора
и ума лишеног цара Бонапарту,
За свети благослов Монаха Оптинског,
за шав на Његовој дивној камилавци.

Нећу да зидам боговима лажним,
храмове велике и скупоцјене,
Нек` се други клањају гадовима адским,
нека други славе звјерска чудовишта,
Мени је довољан хлад од Манастира,
рај из ножем нагрђене Светитељске зјене,
Мени је довољна ријеч Господа мога,
и ван Царства Његовог, не треба ми ништа.

Невен Милаковић

BOŽIĆNA MOLITVA – Neven Milaković

Neven

Божићна Молитва

Данас се молим за све оне
за које нема ко да се помоли,
за мале, безначајне људе
који никоме не требају,
за заборављене…
одбачене, намучене…
за оне које нико не воли,
молим се плачући за неприлагођене…
и ја сам један од њих на крају.

Данас сам умјесто свијеће
разгорио љубав за слабе,
за оне што не умију да се наљуте,
што умјесто виком узврате сузама,
заклони их Господе од очију гладних,
не дај да их звијери подмукле уграбе,
ко би нам душе гријао студене,
преклињим Те Боже…
нек остану с нама.

Преклињем Те
Сведржитељу земље и Неба
остави ми ову сламку Спаса
коју грчевито стежем
са ова три сломљена прста,
Вјером ћу праведном себе распети
и копљем се пробости ако треба,
ал’ морам знати
да ће остати јагњад Божија
испод Крста.

Невен Милаковић – Ликота

KRSNA SLAVA – Neven Milaković

Neven

КРСНА СЛАВА

Још свјетлости дневне нема, а кућа је обасјана,
још мирују звона Света, а душа се сретна смије,
гласом свих ми праотаца одјекује зора рана:
“Пали свијећу домаћине, свану Свети Игњатије!”

Вријеме данас не постоји, будуће се с` прошлим стапа,
ево стижу прађедови да славе са потомцима,
предводи их стари Малеш показујућ` врхом штапа:
“Ту се слави стара Слава, ту још вјерних Срба има!”

“Ту поштују мој аманет, ту кандило и сад гори,
пред Иконом заштитника рода нашег, још се моле”.
Војвода се смијеши стари, док прађеду мојем збори:
“Благословен био сине, још Те чеда Твоја воле.”

А прађед се усправио, прса му се надимају,
из ока му суза блиста, старачком је руком скрива,
њом милује оца мога, к`о ђедови што то знају:
“Благословен био сине, још је наша лоза жива!”

И отац се благо смијеши, само Он је тако знао,
у око му небо стало, Рај Му видим у очима,
па је тако благородно свог унука дотакао:
“Благословен био сине, па унуке дочекао!”

И сви тако као један, Светитељу приступаше
главе своје приклонише, да Му руку цјеливају:
“Хвала Свети Игњатије, не тражимо ништа више,
јер виђесмо да потомци, прадједовски завјет знају!”

Невен Милаковић

NE DAM – Neven Milaković Likota

Neven

NE DAM !

Nemoj da plačes sine
ne mogu nam Ga oteti,
tamo je sva naša snaga,
tamo je Car Lazar Sveti.

Tamo su Sveti ratnici Srpski,
tamo su vječne straže sine,
tek će da osjete silnici drski
ostricu naše otadžbine.

Tek će da shvate gdje se nalaze,
u što su dirnuli zlom opijeni
kad počnu da ih obilaze
prizvani Svetinjom sinovi Njeni.

I niko sa njima da ne prozbori
jer oni ne mogu da se zastide,
biće dovoljan da ih sagori
prevedni pogled Simonide.

Biće dovoljna da im um pomrači
sjenka od slavnog Gazimestana,
ne boj se sine, više ne plači,
raduj se zvonima Svetih Dečana.

Oni nam sine ništa ne mogu,
raduj se, obrisi suze sa lica,
tamo smo najblizi Svevišnjem Bogu,
tamo je Nebeska Ravanica.

Tamo su sine grobovi stari,
iz svakog Krst seže do samog Neba,
oni ih ne vide, al’ ko za njih mari,
osmjehni se čedo… tako treba.

Tako se bori protiv utvara,
one se najviše smijeha boje,
ne boj se… s nama je Pećaršija stara,
pokaži im zube dijete moje.

Pokaži da tvojim venama teče
krv drevnih Soraba, plava i Sveta,
kojoj je Carstvo Nebesko Preče
od mračnog sjaja ovoga svijeta.

Svega se odreci samo ne Krsta,
od Krsta oni panično bježe,
neka te obože tri srasla prsta
k’o nekad ispod Samodreže.

I znamo dobro, davno shvatili
da sila Boga sine ne moli,
al’ vidjećeš da nismo uzalud patili
kad im Bog pokaže da silu ne voli!

(C) Neven Milaković Likota

MOJA PODGORICA – Neven Milaković

Neven

MOJA PODGORICA

Barski buvljak je ključao od paklene julske pripeke i još paklenije gužve koju su pravili mahom dokoni posjetioci, tumarajući besciljno lavirintom sklepanim od lima, drveta, pleksiglasa i ko zna kojih još materijala, čiji je jedini zajednički imenitelj bila jeftina cijena i nesnosni uslovi za rad koji proisticu iz iste. Sa nisko postavljene metalne konstrukcije koja je povezivala standove, visile su najlonske kese(pijacnim zargonom infuzije), dopola ispunjene ustajalom vodom i svjedocile o dovitljivosti i trudu prodavaca da zaštite svoju robu od nezeljenih padavina.

Gledajući te sablasne ukrase iz kojih se širio zadah truleži i čamotinje razmišljao sam o nedokucivim stazama koje su dovele sve te ljude na ovo turobno mjesto.
Steta sto Bog nije dopustio nasem jedinom nobelovcu da upozna cari ove naše avlije, On bi mnogo vjestije opisao cudnu mjesavinu naravi, karaktera, kultura ispreplijetanih Vjecitim usudom bakanskog kazana.

Bilo je tu izbjeglica iz Krajine, Bosne, sa Kosmeta, dosljaka iz Rozaja, Pljevalja i drugih gradova sjeverne Crne Gore koji su u ovaj ocaj uletjeli bjezeci od jos veceg ocaja i beznadja, bilo je, doduse u znatno manjem broju i mjestana vjecito hronicno nezadovoljnih sto nisu uspjeli bolje da se udome u svom rodnim gradu. Bilo je inžinjera, bivsih profesora, biznismena kojima je ratni pozar preko noci sagorio pozamasne imetke,bilo je nepismenih i polupismenih i zaista je zastrasujuce kako zivot u trenu potre sve razlike, kako se vaspitanje, obrazovanje, maniri sticani generacijama ocas utope u sivilo i prostakluk. Naravno,ovaj process je jezikom ucenih ireverzibilan i tu lezi sva nasa kob.

Potencijalni kupci su nadmeno,sa visine koja im nikako nije pristajala preturali po robi gledajuci snuzdene trgovce nekako gadljivo,kao nekoga nedostojnog njihovog prisustva.Valjda su i sami utekli iz svojih prokletih avlija pa se nisu mogli oduprijeti potrebi da maker ovdje i maker na tren postanu neko i nesto.Sa svih strana je trestala muzika iz jeftinih kasetofona i tranzistora pa sam vjecito bio u nedoumici da li je zavijanje koje je bacalo u depresiju posledica vokalnih dostignuca cuvenih zvijezda folk muzike ili zadnji trzaji dotrajalih uredjaja.

Zamor je pristizanjem novih grupa radoznalih, ali i najcesce nezainteresovanih turista bivao sve jaci. Kako je dan odmicao buvljak je sve vise podsjecao na uzareno grotlo koje ce svakog trenutka eksplodirati. Sa lica crvenih od vrucine, umora i prije sveka ljutnje, slivao se znoj, a pogledi sup o pravilu lutali ka susjednim standovima. E ti su mi pogledi teze padali od svih nepogoda koje su dolazile u paketu sa radom na pijaci.Ako se neko ikada pitao gdje je izvor svih nasih nesreca ,,vjecitih poniranja, bijede, nesloge, promasenih mladosti i nedocekanih starosti, treba da vidi oci prodavca u trenutku kada njegov sapatnik sa susjedne tezge proda parce robe. Jednom sam u trenucima lucidnosti iznudjene zastrasujucim ljudskim ocima rekao: ”Kad bi pogled mogao da ubija,ovdje bi kopali rovove”.

Čudna je ta ljudska potreba da stvari okrenu naglavacke, da za sve nepravde i tegobe koje proisticu iz njih okrive one koji su im najmanje krivi, sa kojima bi se ustvari trebali solidarisati imajuci u vidu okolnosti koje ih povezuju.

Misli me naprasno i grubo kako to obicno biva,vratise u daleku proslost i pred ocima mi se stvori lik profesora Slavka Vuckevica, covjeka kojem sam se iskreno divio zbog njegove fizicke, intelektualne, eticke…jednom rijecju ljudske ljepote. “Vidite djeco”, govorio je,” u bokserskom ustanku su ljudi unistavali masine smatrajuci da su one krive sto su ostajali bez posla. Zapamtite djeco, bolje je i da se pomirite sa nepravdom nego da svoje nezadovoljstvo pogresno usmjerite.” ”Kako sam mogao i naslutiti onako nezreo, razmažen i lakomislen”,,pomislih,”da cu ovog mudrog covjeka razumjeti nakon toliko godina i to baš na ovom bizarnom mjestu?”

Iz razmišljanja me prenu glas… čist, razgovjetan, odlučan…toliko drugačiji od zamarajućeg zamora da je dopirao do mene, poput čistog planinskog vjetra koji je razgonio teški, ustajali vazduh.

U trenu mi pred ocima zaigra moje rodno Pobrazje. Samo pravi Podgoricani umiju da razlikuju te sitne, obicnom uhu nedokucive detalje i na osnovu njih ustanove iz kojeg je dijela grada njihov sagovornik. Starovarosani, Zabjelcani, Brijecani, Dracani, Momisani…svi oni imaju nesto svoje, nesto po cemu se prepoznaju, sto ih cini drugacijim od ostalih, ali istovremeno i povezuje,narocito kada se nadju van Podgorice.

Pogledah radoznalo u pravcu okrepljujuceg glasa. Lik je jos vise odudarao od bezlicne mase. Onako nasmijan, vedar, lijep tijelom i duhom kao da je zalutao iz nekog drugog filma, zanrovski suprotstavljenog od ovoga koji mi zivot svakodnevno projektuje, covjek kojem bi samo pazljiviji posmatrac priznao cetrdesetak napunjenih godina, topio je svojim djecackim osmjehom led vrelog ljeta.

“Je li moguce”,pomislih.”Je li moguce da sam sacuvao taj osmjeh sve ove godine? Pa prosao je citav zivot! Nisam ga video od svoje osme godine.”

“Oprostite”, prozborih kada mi je bio sasvim blizu,” odakle ste?” ”Iz Pariza”, rece zbunjeno,” sto pitas?” ”Nisam te pitao gdje zivis nego odakle si!”, nasmijah se, sada vec siguran da se nisam prevario. “Iz Podgorice…sa Zabjela”, progovori nesigurno zagledajuci me radoznalo i sa cudjenjem.

Bio sam zadovoljan sto sam eto posle toliko godina uspio da ga zbunim. “Sa Zabjela”, rekoh,” ili sa Pobrezja?” “Nevene….to si ti Nevene!”, zamuca, a onda me scepa u zagrljaj kao da je nasao nekog koga je davno prezalio.

“Sto ti radis ovdje?”, upita kada se malo pribrao. “Kako sto radim?! Ovo mi je radno mjesto, prodajem robu.” “I neka mi neko posle kaze da ima pravde na ovom svijetu! Pa uvijek si bio najbolji djak, a ja sam bio vise oko skole nego u njoj, I sad ja kao uspjesan covjek, a ti ovdje.

Ma j…. ti ja tu pravdu”, procijedi sebi u zube. “ Sto ces Mujo, ja sam izgleda ponavljao iz nekih drugih predmeta”, iznenadih sebe odgovorom. “Nijesam ja Mujo”, nasmija se seretski,”ja sam Milo!” Tipicno Podgoricki nacin da se prekine “teska prica”,uostalom kroz salu je lakse svariti ozbiljne teme.Podgoricani ne podnose ljude koji se ne umiju saliti na tudj, a Bogami i na svoj racun. Tesko onome ko nije umio maker da sakrije ljutnju, tek bi mu se onda nakacili. Tako su mnogi zaradili nadimke kojih se nisu mogli otarasiti dok su zivi.

A sad da pojasnim ovu zavrzlamu oko Muja i Mila. Direktor njegovog oca je bio Milo Boricic, ugledan covjek, narodni heroj… u njegovu cast je moj drug dobio ime. “Posao ja u skolu”, poce Mujo kao da mi cita misli, i cujem uciteljica proziva nekog Mila. Svi se smiju i gledaju u mene.” ”Sto vam je!?”, viknem ja,” a oni popadase od smijeha. Tek tada sam ti ja saznao da nijesam Mujo nego Milo.” “E za mene si bio i ostaces Mujo”, rekoh smijuci se.

A njegovo “skolovanje” je posebna prica. “Prozove mene uciteljica da citam”, nastavi ne cekajuci da ga ja podsjecam. “Ja se preznojavam,zamuckujem…”
“Brze citaj Milo!”, viknu ona,a ja… “Brrrrzzzze ciiiiitaj Miiiilooo. Odelenje u smijeh, a ja preko vrata.”

“Zamisli druze, zena mi je Francuskinja, predaje na Sorboni.” “Pa logicno, uvijek si dobro prolazio sa uciteljicama.” “E vala sam im i vratio za sve!”

Ljudi su nas tupo gledali dok smo se kikotali poput djece.

(C) Neven Milaković

PS: Poštovani prijatelji, nastavak ove priče je u Vašim rukama. Naime, nakon čitanja Vaših komentara, odlucicu definitivno da li da pokušam da napišem knjigu ili ne. Unaprijed zahvaljujem na kritikama i to u istoj mjeri i pozitivnim i negativnim.