Category: Neven Milaković

ПРВИ РЕД – Невен Милаковић

148 пута прочитано

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/13819

Пјесник и море – Невен Милаков Ликота

162 пута прочитано

Пјесник и море

Бесмртној сјени Шарла Бодлера

Склопљених сам очију у олујној ноћи
Удисао пјену побјешњелог мора,
Скривен испод старог искривљеног бора
Снио будан зору која неће доћи.

Хтио сам да додирнем тмину и пучину,
Да избавим свијет с три сломљена прста,
Да завапим као Спаситељ са Крста:
Подај Оче кончину свом једином сину.

А онда ме хладна запљуснула вода
Горчином коралног стијења и јода,
И чудна ме грозница што пјеснике тресе

Крилима џиновског галеба узнесе,
Да се мраку смијем са облачног свода
Гдје таштина пузи, а врлина хода.


Невен Милаков Ликота

_________________
Pjesnik bez Gospoda je kao pjevac bez sluha.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/6091

ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ – Невен Милаковић – Ликота

158 пута прочитано

NevenMilakovic 

Вјечнаја памјат



Небеска Литургија, свето Васкрсеније,
Над Србским Црквама небо јутром руди,
Нит` сунце, нит` мјесец, род свој тужни грије
Старац што нас тјера да будемо људи.

Молитва за Светитеља који земљом ходи,
Драгоцјену љествицу од земље до Неба,
Јагње незлобиво… чувај Га Господе,
Доброта нам Његова родитељска треба.

А Он се на Крсту мирно причестио,
Кротко, побожно, тихо… Попут доброг дјетета,
Благошћу Отаца Светих, с` праведним смијешком уснио,
Уснила Господа самог Његова душа Света.

Плаче Владика, плаче Свештенство,
Плаче Србство неутјешно за Пастиром својим,
Ни у оку моме, ни рањеном срцу, ни сузе ни жала,
Ни безвјерне туге,
Само пред часнејшим Патријархом стојим,
Благослови Свети грешне Божје слуге.

Чудесна ми радост свим бићем завлада,
Моћнија је, помислих, Вјера од очаја,
Свикао је род мој Србски на Крсту да страда,
Ова бол је спона што нас с Богом спаја.

Срећан Ти живот вјечни, вјечне Истине сине,
Срећан Ти повратак Оцу и Сину и Духу Светом,
Срећно Ти Насеље Рајско и слава што никад не гине,
Прокрчи нам стазу Спасења својим ангелским летом.

Невен Милаковић – Ликота

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/5342

ДАР МАЈКЕ ЈЕВРОСИМЕ-Невен Милаковић Ликота

259 пута прочитано

Dar majke Jevrosime-Likota

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/3895

Морачка свитања – Невен Милаковић

106 пута прочитано

Невен Милаковић

Морачка свитања

( Ћиру Радовићу)

Са морачког манастира зачула се дивна јека,
Зазвонила звона света да огласе литургију,
Ал` немаше вјерне душе, ни јунака, ни човјека
Да витешком ногом стане на паклену, љуту змију.

Васкршње се сунце једва промаљало,
Последњих година ни свитало није,
Само би звонара благо обасјало,
К`о да само њега жели да огрије.

Само с њим је јутрос хтјело да се дружи,
Само њему душа још остаде чиста,
Умивена, кадра да Господу служи,
Спремна да се причести и Христом заблиста.

И баш док је читао молитву причесну,
А мир му се благородно ширио по души,
Као да му сва Морача ојађена бљесну,
Прекрсти се побожно и пред Олтар сруши.

Донесе му нека жена шећера и воде,
Чак му грешна предложи да куша и јела,
А он само благо шапну: „Помилуј Господе“,
А вилице затворио јаче од менгела.

Тад се једна старица забрађена сјети:
„Хоће да се причести“, тад народ устукну,
„Дивно ли је браћо моја на Васкрс умријети“,
Насмијеши се придижући, и уморно хукну.

Је л` могао тада веселник слутити,
Да ће његов Ристо егзах Пећки бити,
Да ће Светог Петра жезло наслиједити,
Да ће, чим се појави, сва звона звонити.

Поносна би била честита старина,
Сузама би окропио сва његова звања,
Ал` би ипак подучио свог вољеног сина:
„ Немој никад заборавит` морачка свитања“.

Невен Милаковић Ликота

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/2779

Надахнуће – Невен Милаковић Ликота

134 пута прочитано

Невен

НАДАХНУЋЕ

( Веселину Ракчевићу)

У позно јулско вече пјесник се млаодсти враћа,
А стих са седам кора пресахлу сузу крије,
Како је танка граница између смијеха и плача,
Ко пјесмом жуч није пио, ни медом се сладио није.

Врело јулско вече, перјаница љета,
Двор књаза Николе, дјечак и гитара,
Лоше озвучење и сјајан поета,
Бол, радост и туга, три стара другара.

Сједиште у углу, ваљда по навици,
Наслијеђеним бунту против првог реда,
Не воле пијанци, тати и пјесници
Да им неко кришом у потиљак гледа.

А онда ме усуд чудесни узнесе
До младости ране и студентске собе,
Падинске ћелије, Врачара, Одесе,
До љубави невјерне, давно окајане.

Узлетјех на ћилиму сатканом од ријечи,
К`о на давно, давно, испричаној бајци,
Као у сну благородном који душу лијечи,
На сузи се вратих дјетињству и мајци.

Гледао сам занесено усправног човјека,
Схватих да ми Господ посла друга и сабрата,
Сапутника до бескраја, сада и довјека,
Проповијед која ми је на спасење дата.

Приђох му ко жедан у пустињи пићу,
А сви су му други били честитали,
Велико Ти хвала Весо Ракчевићу,
Вечерас ми показа колико сам мали.

Невен Милаковић Ликота

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/2743

PUTNIK – Neven Milaković

186 пута прочитано

Likota

ПУТНИК

( Теодулу)

Не жудим да видим свјетске метрополе,
Ни стаклене колосе, ни бразилске плаже,
Не марим за китњасте пагоде, куполе…
Пешчаре ми неразвалне Светогорске драже.

Не жудим да видим презне пирамиде,
Нека други радост у прешини траже,
Ја се дивим очима Свете Симониде,
Звона су ми Дечанска од Европе драже.

Не бих издржао дуго у сјенци кипа слободе,
Отуд бих вапио тужно к`о кос из невјером горе спржене:
Овдје су бакље угашене, овдје је вјечита тама Господе,
Ово је царство од царства лишених и шкргут зуба из геене.

Ја путујем неуморно док у мјесту стојим,
Не треба ми мучни пртљаг ни пасош ни виза,
Обиш`о сам читав свијет, молитвама својим,
И видио све што вриједи, истински, изблиза.

Нећу да читам књигу мртвих,
ни Илијаду ни Махабхарату,
Нећу да крадем обелиске безвриједне,
нек` се њима ките европски јазавци,
Мијењ`о бих цезара и Навуходоносора
и ума лишеног цара Бонапарту,
За свети благослов Монаха Оптинског,
за шав на Његовој дивној камилавци.

Нећу да зидам боговима лажним,
храмове велике и скупоцјене,
Нек` се други клањају гадовима адским,
нека други славе звјерска чудовишта,
Мени је довољан хлад од Манастира,
рај из ножем нагрђене Светитељске зјене,
Мени је довољна ријеч Господа мога,
и ван Царства Његовог, не треба ми ништа.

Невен Милаковић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/2635

BOŽIĆNA MOLITVA – Neven Milaković

291 пута прочитано

Neven

Божићна Молитва

Данас се молим за све оне
за које нема ко да се помоли,
за мале, безначајне људе
који никоме не требају,
за заборављене…
одбачене, намучене…
за оне које нико не воли,
молим се плачући за неприлагођене…
и ја сам један од њих на крају.

Данас сам умјесто свијеће
разгорио љубав за слабе,
за оне што не умију да се наљуте,
што умјесто виком узврате сузама,
заклони их Господе од очију гладних,
не дај да их звијери подмукле уграбе,
ко би нам душе гријао студене,
преклињим Те Боже…
нек остану с нама.

Преклињем Те
Сведржитељу земље и Неба
остави ми ову сламку Спаса
коју грчевито стежем
са ова три сломљена прста,
Вјером ћу праведном себе распети
и копљем се пробости ако треба,
ал’ морам знати
да ће остати јагњад Божија
испод Крста.

Невен Милаковић – Ликота

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/1134

KRSNA SLAVA – Neven Milaković

127 пута прочитано

Neven

КРСНА СЛАВА

Још свјетлости дневне нема, а кућа је обасјана,
још мирују звона Света, а душа се сретна смије,
гласом свих ми праотаца одјекује зора рана:
„Пали свијећу домаћине, свану Свети Игњатије!“

Вријеме данас не постоји, будуће се с` прошлим стапа,
ево стижу прађедови да славе са потомцима,
предводи их стари Малеш показујућ` врхом штапа:
„Ту се слави стара Слава, ту још вјерних Срба има!“

„Ту поштују мој аманет, ту кандило и сад гори,
пред Иконом заштитника рода нашег, још се моле“.
Војвода се смијеши стари, док прађеду мојем збори:
„Благословен био сине, још Те чеда Твоја воле.“

А прађед се усправио, прса му се надимају,
из ока му суза блиста, старачком је руком скрива,
њом милује оца мога, к`о ђедови што то знају:
„Благословен био сине, још је наша лоза жива!“

И отац се благо смијеши, само Он је тако знао,
у око му небо стало, Рај Му видим у очима,
па је тако благородно свог унука дотакао:
„Благословен био сине, па унуке дочекао!“

И сви тако као један, Светитељу приступаше
главе своје приклонише, да Му руку цјеливају:
„Хвала Свети Игњатије, не тражимо ништа више,
јер виђесмо да потомци, прадједовски завјет знају!“

Невен Милаковић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/1124

(Bez naslova)

145 пута прочитано

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/557

Pages: 1 2 Next

Load more