ОД ГЛАВЕ ДО ПЕТЕ…..Миладиновић Сандра Мајра

ОД ГЛАВЕ ДО ПЕТЕ

Волела сам једном давно,
све од реда безрезервно,
инстиктивно,осећајно,
унакрс и паралелно…
Волела сам све од срца,
из дна душе као дете,
и дуго је потрајало,
то од главе па до пете…

Волела сам једном чисто,
невино ко зрачак јутра,
што се роси удварао,
од данас па све до сутра..
И крв је ко брза река,
упорна ко лава пекла,
грлила сам тако топло,
суза би од среће текла!

Волела сам ја уз смешак,
и наивни поглед ока,
као јање лаковерно,
испред вука за по скока,
и још више.. свесна нисам
била чари своје игре,
колико је само пута
спасила ме попут чигре!

Волела сам трчећ’ травом,
гурајући руком грање,
певајући са птицама,
сањајући Поморавље..
Испод камена шаптала,
и кришом се Богу клела,
волела сам без питања…
Кад бих тако сада смела?!

Сада волим другачије,
наизглед је исто само,
сада волим грлатије,
враголасто и потајно…
И сакривам све осмехе,
јер би сумњу пробудили,
сада волим својегалаво,
јер би љубав ми убили!

Сад се кријем попут ветра,
иза сенки, испод снега,
и постајем загонетна,
као благо испод брега…
Сада волим као талас,
са Месецом шапћем тихо,
и надам се да ће неко
волети ме као “нико“!

Миладиновић Сандра Мајра

КАП ВОДЕ…….Миладиновић Сандра Мајра

КАП ВОДЕ

Поново дивно изречена лаж
због које све пада на дно,
колико њих живи са њом,
и ножем забада право у бол!?

О чијој боли говори небо,
а о чијој ли ћути док грува,
колико на свету постоји људи,
куда их носи животна бура?

Не, киша није само кап воде,
неспретне, љутите шетње,
из ведра неба се промоли гром,
кад год се лажно закунете!

А заклињете ли се у најсветије,
док истину бојите у гар,
и не зна ли се шта је проклетије,
просјак ил’умишљен цар?

Хтела бих срце што куца јако,
а не камење што јечи,
колико пута одзвања чудно,
безбројно испразних речи?

Осмех бих да се налепи свуда,
чак и на зидове бледе,
несрећна а у вили од злата….
Не бих ја нигде без ТЕБЕ!!!!

Миладиновић Сандра Мајра

ВРАГОЛАСТЕ СТРЕЛЕ…..Миладиновић Сандра Мајра

ВРАГОЛАСТЕ СТРЕЛЕ

Можда је ово бреме истина која буди
можда сам залутала у паралелни свет
зато је бело …црно, па и овај ритам луди…
Можда је све то сан и један бесани лет?

Можда су свирепе очи сећање прошлости,
лаж зато личи на цвеће које сам мирисала,
и познавала сам птицу које се јутром буди,
и из свог гнезда јури право међ’ груди незвана…

Можда сам радознала и заљубљена у живот,
преда мном играју сенке што само личе на бит,
можда сам у свету чуда залутала кроз огледало,
па бих под небом играла, а свуда ударам о штит?

Можда сам трунка прашине у оку брзе реке,
па је голицам и болим, сметам јој док тече,
на њеној обали живи неко кога сам знала,
усне ми сумња љуби и жива рана ме пече?!

Можда је истина “можда“ и ово небо плаво,
и можда о мени пише неко ко не постоји,
ил’ ми је Дан и ноћ одавно крхкој дао,
дубоке црне очи и душу да уздахе броји?

Можда сам хладна као мермер, нема и недоречена,
или сам онај белутак на дну дубоког мора,
док теку сузе су топле и враголасте стреле,
одакле ми снаге да волим када још не свиће зора?

Миладиновић Сандра Мајра

КАКО САМ УПОЗНАЛА ВЕТАР…..Миладиновић Сандра Мајра

КАКО САМ УПОЗНАЛА ВЕТАР

Давно међу брестовима упознадох ветар
мрсио ми је косу и шибао најдуже,
од тад га не сретох ,ити бејах срећна,
а мазили су ме зраци и цветале су руже!

Тих часа опсовах живот као и саму себе,
Крих се иза стабала пред страшним налетима
Била сам сувиша млада док ми је вијао крила,
похотно грлећи љубав мислила да је имам!

Хтела сам да је зграбим и грубо заробим себи,
а наивно испустих да тече попут реке,
Просух је попут блага најређег и најлепшег,
А мора није било, ни ушћа да је сретне!

И тако одлута светом негде у непознато,
Међ’ лађе и поноре, водопаде и мореузе,
И као рањеној птици до сржи болело је,
Док су је други испијали и губили уз сузе!

А ја сам тога била свесна и много више,
јер учила сам од туге и среће о стрпљењу,
знам да је зато ветар шибао највише онда
Када сам најмање знала, а највише о свему!

У јутро озарена отворих намах прозор,
А завијутак тишине прохуја крај мене,
У очима беше му небо и таласи океана,
У вечност су се клели сад испред нежне жене!

Било је вредно труда, било је вредно крви,
Сваки трен се самоће претвори у пепео,
Ех када би човек знао коју стазу да следи,
И знакове крај пута…лажном би одолео!

Миладиновић Сандра Мајра

RATNICA….. Miladinović Sandra Majra

RATNICA

Bolje da sam “čudna“, nego da sam ista,
neka kao zvezda sa neba zablistam,
i baš kao dete iskrenišču bolim,
bolje da sam bolna, da znam da postojim!

Bolje da sam sreće nepoznate skromnost,
ispod belog vela sakriveni oros,
košene livade neka dom mi budu,
nek venama ovim palim vatru ludu!

Bolje da sam “niko“ nego da sam “neko“,
zemaljska taština nek me ne zanima,
bolje da sam ona što beskrajno srećna,
za bol tudji pusta suzu svetog vina!

Bolje da sam duša dobrote što spava,
seme zadnje nade što se poigrava,
sa voljom i nuždom, pravdom i poštenjem,
ratnica što sebe“ kažnjava“ smirenjem!

Ne postoji molba koja bi me takla,
ko reči čoveka pokajnika bolna,
jer sebi opraštam vrhovima stakla,
bolje da sam “čudna“ ko kiša umorna!

Miladinović Sandra Majra

ДА САМ ПТИЦА….. Миладиновић Сандра Мајра

ДА САМ ПТИЦА

Да сам птица заспала бих ти на рамену
јер мој лептир је титрај твога даха
а ја без њега не бих могла
и тако плаха умрла бих
а да не бих трен уживала у лету…

Да сам птица будила бих се у твом загрљају
певала само теби најлепше што могу
јер бих се иначе скаменила на крову света
и постала мета пролазности…

Да сам птица свуда бих те пратила
као неприметни зрак осветљавала стазе
и чувала те од сваког искушења,
не бих дала ни суза да ти кане…
а да ти нови дан не сване светлији
и истинитији у пустињи лажи
увек би пронашао оазу!
Ех, да сам птица….ја, ја бих те чувала
у бескрају, само не бих могла никако
бити у кавезу…
јер знаш да птица воли слободу!

Миладиновић Сандра Мајра

MOJA BELA ZASTAVA….. Miladinović Sandra Majra

MOJA BELA ZASTAVA

Bela zastava na mojoj duši
Sve tajne ubija, prepreke ruši
ustajem tek sa dna.. ni pola čoveka,
do jutra slaviću pobedu veka…

I lažno dobuju reči te tašte,
skazaljke urlaju, petarde prašte,
ja pitam šta slavi se, ali stari znanci,
nemo me gledaju ko da smo stranci..

Osecam nebo kako leluja,
i krik se orla ote sred noci,
zar život nije ta avantura,
koju prigrliš kad sklapaš oči?

A neki sada mene se boje,
ko da sam avet strasne oluje,
i stare ulice odavno broje
korake moje, ko da su tudje?

O braćo mila ja sam Zemljanka,
Srpkinja, Slovenka, žena što voli,
o sestre moje postajem Spartanka,
jer moje srce ne zna da boli?

Ne zna da bludi i zlu nada se,
neće bez oprostaja nigde da leti,
a samo pticama ja stvarno zavidim,
što vetru prkose, uzmiču seti!

Odavno znam da “laka“ sam meta,
ovako obična plutam doveka,
mojim se grudima horovi ore,
šume romore, i reke zbore!

I nije svetinja bez reči prošla
nije se drznula i sama došla,
zvani je gost i nebeska zvezda.
čak i nevidljiva.. srce sred gnezda…

Osecam stopala trava golica
suza iz oka mili sred lica,
da tuga ode očajna molim,
bez bele zastave ja ne postojim!

© Miladinović Sandra Majra

МОГУ СВЕ…….Миладиновић Сандра Мајра

МОГУ СВЕ

Могу ја да праштам
Могу и да кунем
Могу и да љубим
А и да разумем…

Могу ја да копам
По прошлости лудо
Могу да зборавим
Да се деси чудо…

Могу ја да ходам
Маглом врло спретно
Да се с’њоме стопим
Плешем изванредно…

Могу ја да певам
Док сузе проливам,
Умем и да волим,
Ал’се вешто скривам!

Могу да те загрлим
Кад ми се не надаш,
Да те изненадим
Док у ватру падаш!

Могу да ти пружим
Што нисам другоме,
Све ја могу с’ неким
Ко то исто уме!

Мајра

ПЕШЧАНА ОЛУЈА……Миладиновић Сандра Мајра

ПЕШЧАНА ОЛУЈА

Пешчана олуја
И плаве очи пуне спокоја
Не умиру већ
Настављају у мени да живе,
И док се сећања ломе и пиле
Као крајолици јутарње тишине
Ја удишем и издишем
И жеља ме мине
Сред груди набујала
Као пролећне реке…
Осећам да залуд
Видим оно што не постоји
А росу и снагу пијем
Из најслађих речи
И лечи ме
Моћан поглед анђеоских очију
Што се поново рађају,
И то сред најдуже ноћи…

Постоји магија тренутка
И семе Раја ниче
На свим пољима,
Али се не залива,
Но упорно стреми
И бежи од мача Краја…
Увек је не крилима змаја
И тачно у секудну рашири крила,
И спремно “плови“ олујом
Која само скрива МОЋ ЉУБАВИ!

Миладиновић Сандра Мајра

PIŠEM TI DUŠO…….Miladinović Sandra Majra

PIŠEM TI DUŠO

Pišem ti dušo
Nemoj patiti
Nemoj moliti
Niti tonuti
I nemoj dati
Da te ubiju
Al’ ni ti sebe
Nemoj ubiti!

Pišem ti srećo
Napij se jednom
Zaboravi na tren
Na svo trnje
I teci voljena
I često kažnjena
Ili od drugih
Ili još crnje….

Pišem ti večnoj
Ne gasi svetlo
Pusti da koji čas
Još s tobom uživam
Zavaraj sebe
Ali i mene
Pa makar bio
Zadnji mi dan!

Miladinović Sandra Majra

МОЈА КРИЛА……Миладиновић Сандра Мајра

МОЈА КРИЛА

Моје ласте имају пуне груди бисера
Миришу на таласе и морске дубине
Крила су им весла за плаветни бескрај
У њиховим очима и река се вине…

Понекада сањају да су кишне капи
Стрмоглаво лудују низ околна брда
Па се онда приљубе уз сунчеве зраке
И нагло посведоче да им срце врда…

Срећем стално једну и надам се томе,
Да је моје срце, бурно, радознало,
Изабрала као своје тајно гнездо,
Па му увек шашће и тепа му стално…

Кад ће мени она мени на раме слетети
И међ’ шаке ове да јој крила мазим,
Да је ставим на груди да и она чује,
Како куца моје док је брижно пазим?!

Али она само надлеће над пољем,
И пред ноћ се спусти крај прозора мога,
Па јој певам да је моја душа, моја срећа…
Чекам да се врати, молећ милог Бога!

Кад долази зима тек моја је мука,
Тек осећам боли велике и луде
Јер знам да одлази на југ, али тужна,
Ипак са својима, па ми лакше буде!

И сада када страшно зажегло је Сунце,
Па кад газиш земљом табане ти пече,
Ено је гледа ме враголасто, смело,
Зна та да смо ми једно и да пада вече!

Миладиновић Сандра Мајра

НЕОСТВАРЕНА ЖЕЉА….. Миладиновић Сандра Мајра

НЕОСТВАРЕНА ЖЕЉА

Нестварна жеља мучи ми душу,
да ли је само то ил’ недостижна,
или је као сенка што трага,
стрела у лету, али престижна!?

Ономад зајечах као да секу,
сваки мој део, трун по трун,
дамари моји посташе туђи,
прoломи душом оштар трн…

А жеља је лутала загонетно,
иза углова и по меанама ,
поруменела је и неким чудом,
до срца дошла лутајућ’ данима…

Осетила је та моју немоћ,
и сав мој срам пред њом и собом,
а уздала се у своју свемоћ,
и ону снагу са моћним Богом!

И ја устадох усред ноћи,
нема и затечена с’ тишином зборих,
у хладној руци осетих сузу,
и опхрва ме најлуђи порив!

Сува ми кнедла запречи грло,
помислих дошао задњи је час,
цео се свемир заврте снажно,
и као да први пут зачух ТАЈ глас!

Нека је жена болно бунцала,
док је пећином одзвањало чудо,
час беше снажно, а час немоћно,
час притајено, час узалудно..

Није се бојала већ тихо молила,
за зрело класје и ноћи светле,
за путеве ни од куда до бескраја,
бол је пробуди ко мајку дете!

Да она Ја сам, тек тада схатих,
па хладан зној обли ми тело,
зраци сунца ми по лицу луташе
и стара жеља ми озари чело…

Миладиновић Сандра Мајра

NE BOJIM SE TOG “PROKLETSTVA“…..Miladinović Sandra Majra

NE BOJIM SE TOG “PROKLETSTVA“

Čuo si i o meni kažeš
I hteo da blatom mažeš
Moje stope kako ti si prohte..
Rešio si da me kazniš
Jednom rečju i na prečac
Pitke vode ti zatrpaš zdenac!

Za utehu tvoju imam
Dve tri reči koje štimam
I uvek se uzdam ja u Njega
Oprosti im Bože kažem
A da ni malo ne lažem
Jer da žive hteli su bez stega!

Stege su za takve reči
Svaki korak koji leči
Ruka koja pomoć nudi sama
I boje se oni Sunca
Mnogo više nego tame
“Sodoma i Gomora“ im grane!

Čuo si i o meni kažeš
I hteo da blatom mažeš
Moje stope kako ti si prohte
Rešio si da me zgaziš
Moju dušu unakaziš
Ne bojim se“ prokletstva“ živote!

Miladinović Sandra Majra

НЕ ЗНАШ ТИ НИШТА О ТРЕШЊИ…Миладиновић Сандра Мајра

НЕ ЗНАШ ТИ НИШТА О ТРЕШЊИ

Не знаш ти ништа о трешњи
утробе моје
заруделој баша за тебе.
а како ствари стоје
нећеш јој икада за сласти знати,
иако си је уснама прихватио
па наизглед сласно дробио,
и осетио била која туку,
дамаре који дрхћу
живот који прави буку
ни око чега…
Умислила је да се Бог
сажалио на њене стрепње и жеље,
понела је река страсти,
запела је о корење прошлости
и пошасти…

Не знаш ти ништа о трешњи
душе моје,
сазрелој баш за тебе,
а како се улице свађају,
нећеш јој ни име запамтити,
иако си јој прве плодове кидао
петељке бацао као бескућник,
а лишће гужвао длановима,
чудног мириса,
а она се попут Ириса
небу молила за твоје добро…
Веровала да ћеш живот заволети,
реци очаја поклонити
своју прву песму..
Заспати на клупи у парку,
а пробудити се у крошњи
пуној рапеваних птица…

Веровала је, а веровати није лако…
И, после свега моје злато,
она ипак у пролеће цвета,
а зна , сигурно зна,
да су је вихори ломили као казна…
А други се дивили због заборава
и неспокоја чекајући
и саплићући се о ноћи без броја
и савести!

Не знаш ти ништа о трешњи…туго моја!!!

Mиладиновић Сандра Мајра

Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 39 40 41 Next