САЗНАЈ МОЈЕ ИМЕ…..Мајра

САЗНАЈ МОЈЕ ИМЕ

Сазнај моје име
Непристрасно ћути
Као светлост буди
Или оркан љути…
Заведи ми мисли
Освани пред поноћ
Пољуби ми дланове
Нек осетим немоћ…
Сазнај моје име
Непристрасно воли,
Сваку моју ману
Зaмени врлином,
Нек у једном трену
Разведри се небо
Јер смо свети колач
Полили са вином…
Мајра

VAVILONSKA KULA…..MAJRA

VAVILONSKA KULA

Vavilonsku kulu
Ni sa kim ne bih gradila
A znam zbog toga možda
Nikada neću naći
Ni iskrenog prijatelja
Ako se ne posreći
Jednom danu života
Jedna iskrena želja…
Negde daleko u osami
Pod istim suncem sija
A možda i pati ko i ja
Mnogo ovakvih duša
I medju njima jedna
Što bi htela da sluša
Muziku moje biti
I šaku bi htela skriti…
U mojoj..
Ovako, baš ovako!
Kao usamljeni soko
Pod krilom sokolice
Što iz daljina stremi
Sunčevim zracima
Opirući se lažnim
Lancima i katancima..
Božijim putevima,
Onako, baš onako!
Hrabro!
Vavilonsku kulu
Ni sa kim ne bih gradila
A znam zbog toga možda
Nikada neću naći
Ni iskrenog prijatelja
Ako se ne posreći
Jednom danu života
Jedna iskrena želja…
I dva srca !
Majra

SREĆA JE UVEK FER…. Miladinović Sandra Majra

SREĆA JE UVEK FER

Od sreće uvek imaš iskrenu ruku
Od nje se nikada nemoj odvajati
Ako joj okreneš ledja na putu,
Znaj da ćeš moliti i njoj se klanjati!

Od sreće sve je fer i pošteno,
Samo je ljudi često preoblače,
U crno, plavo, bež i crveno,
Pa čak i ona zna da zaplače!

Sreća se smeši svakom pod Suncem,
I zuri često iz nekog ugla,
Koji se krije u onom ogledalu,
Koje smo držali stotinu puta!

I zaklinjemo se tako strasno,
Večno, pošteno i zagonetno,
Mi srećni lupamo rukom o sto,
a tugujemo vrlo nespretno!

Od sreće naučiti možemo nešto,
Ali smo loši i učenici,
Trenutak bacamo u bescenje,
I svi smo odlični mučenici!

Odakle sreći više strpljenja,
Da tako dugo utehom barata,
Na njenom ramenu plače strpljenje,
A ona i dalje ostaje bogata!?

Miladinović Sandra Majra

ПЕСМА СТАРИХ СЛОВЕНА……Миладиновић Сандра Мајра

ПЕСМА СТАРИХ СЛОВЕНА

И нећу те ја заборавити никада,
и трунку прашине за трен вихор однеће,
јер у моме срцу мора да се скрије,
сидро за све лађе што пољима пловише!

И знај да те нећу напустити довека,
куд год да ме знакови крај пута заведу,
схватила сам давно кад се душе нађу,
даљине се снађу да премосте беду!

Моја боса нога воли твоју росу,
а појава ова, груда твога земљишта,
расула је косе кроз реке у заносу,
и сва твоја згаришта, па се оплеменила!

Сада овим очима кроз ожиљке пепела,
гледа једна тиха кошута из луга,
плашљива наизглед тражи снагу разлога,
прашуме је сместила у грмље крај пута!

И признајем заболи ко најдубља рана,
она убојита коју душман зада,
кад од свога рода не добијам крила,
него ми их режу жељни мога пада!

А и није лако да срџбу победим,
да клетве не проспем ко бескућник душу,
па не позатварам сва врата и капије,
да и ја подржим убојиту сушу!

Знаш ли шта ме брани од бесаних ноћи,
једна топла рука и у сред самице,
онда кад ми најцрње свањивају зоре,
ја се увек сетим те најмлађе старице!

Кроз зелене џинове с’ краја на крај одзвања,
песма старих Словена са вучије стазе,
двоглави орао кликће ми са неба,
бели му се перје, увек ми то каже!

Миладиновић Сандра Мајра

ЗАЉУБИ СЕ У РЕКУ…..Миладиновић Сандра Мајра

ЗАЉУБИ СЕ У РЕКУ

Заљуби се у реку,
и заволећеш је,
док грли и љуби те,
крајњом искреношћу,
и када ниси крај ње,
чиниће се грешком,
где год да се неђеш,
с’тугом или смешком!

Предај јој се смело,
ко у пламен скочи,
нек се њени дамари,
стопе са твојима,
док прича и шапће,
сва чула пробуди,
у тренутку уживај
њеним дворовима!

И нек те заведе,
једна ко ни једна,
сакриј се у њеним,
топлим врбацима,
жубор срца њеног,
нека те подсети,
како си жудео,
њеним брзацима!

И подај јој име,
чак и да га има,
нек ново добије,
да нотама штима,
нека буде бисер,
да јој недра краси,
па јој лице сија
и на небесима!

Ја сам мојој реци,
међу белуцима,
на дну њеном самом,
обећала давно,
да ћу је прозвати,
у тим тренуцима,
свакаквим именом,
али све потајно!

Заљуби се у реку,
и заволећеш је,
док грли и љуби те,
крајњом искреношћу…
Причао ми једном
човек топлог срца
да му због Мораве,
и далеко куца!

Миладиновић Сандра Мајра

СУЛУДИ КОРАЦИ….Миладиновић Сандра Мајра

СУЛУДИ КОРАЦИ

Где нема љубави нема ни среће,
ни једног даха што души годи,
срце у ритму постаје ређе,
патња га гуши и небо боли…

Где нема љубави нема ни ветра,
и сумња прашине прекрива наду,
потоци вијугави пресушују,
линије дланова судбину краду…

Где нема љубави нема ни песме,
нити изданка за младе гране,
куд ли ће птице гнезда да свију,
и зраци Суца кад јутро сване?

Где нема љубави престаје видик,
безличност опија боје и облике,
ни суза више боли не пристаје,
сулудо улица тек броји кораке!

Миладиновић Сандра Мајра

МОЛБА ЗА РУЖУ….Миладиновић Сандра Мајра

МОЛБА ЗА РУЖУ

Како без слободе,
без светллости и наде,
пресушиће сокови,
застаће дамари,
и полако али сигурно
почеће ружа да вене..

Тај свилени плашт
више нико неће гледати,
и сметаће им више њено трње,
и пустош која полако
постаје њен пратилац,
а заборав ће падати,
на све њене године,
њене зелене очи,
извајане стабљике,
њене мирисне ноте,
њен животни занос,
опчињеност небом,
радост коју је пружала,
осмехе које је измамљивала,
пољупце које је чувала…
грумен земље коју је је грлила..

Како без слободе
без светлости и наде,
пресушиће сокови,
застаће дамари,
и полако али сигурно,
почеће ружа да вене..

Смилујте се смеле и
безобзирне руке, одсутне душе
што јој кидате нит и
забрањујете да дрхти
пред налетима кишних капи
и сунчаних валова!
О, смилујте се Ви који и
Не знате да у ВАМА још има
љубави и милости, људскости!
Смилујте се!

Миладиновић Сандра Мајра

ИМА ЛИ ЉУБАВИ ЈОШ?…..Мајра

ИМА ЛИ ЉУБАВИ ЈОШ?

Има ли љубави тамо,
где не мирише ни цвеће,
и где је заборав пао,
на реке, поља и дрвеће…?

Има ли љубави тамо,
дал’цену има баш свако,
и дал’ су птице смеле
морале да напусте јато?

Има ли љубави још,
где бачено је сидро,
чији су преци давно,
лечени на острву Видо?

Има ли љубави још,
док Плава гробница дише,
и док се море мрешка…
Шта ли нам судбина пише?

Има ли наде за бајку,
где последњи држи се час,
и камен на место јастука,
жуља сву ноћ много нас!

Има ли љубави још,
ко ли јој љуби скуте,
дал лепа слика се смеје?
Santa Maria della Salute!

Миладиновић Сандра МАЈРА

ПОНИЗНИ СЛУГА……Мајра

ПОНИЗНИ СЛУГА

Понизни слуга сам љубави голе
што мноме живи и када патим,
и када молим прошлост да оде,
да не застаје и да не сврати…

Остајем доследна очију тужних,
док сузе капљу болне до крви,
за њене скуте се увек држим,
и тако успем сумњу да смрвим…

Нек мисле сенке да ја посрћем,
ова их душа на двобој изазива,
Пламени Феникс у зору рађа се,
и златни плашт се пољем разлива…

Мајра

SHVATI….Majra

SHVATI!!!

Bez slomljenog srca šta si,
bez slomljenog srca ko si,
bez slomljenog srca kud bi,
ne zna duša da poljubi..?!

Bez hiljadu suza ništa,
bez hiljadu suza nikom,
bez hiljadu suza jesi,
prazan papir što se smeši?

Bez novog početka kud bi,
bez novog početka znaš li,
bez novog početka ti mreš,
ni da voliš ti ne umeš?!

MiladinovIć Sandra Majra

ОД ГЛАВЕ ДО ПЕТЕ…..Миладиновић Сандра Мајра

ОД ГЛАВЕ ДО ПЕТЕ

Волела сам једном давно,
све од реда безрезервно,
инстиктивно,осећајно,
унакрс и паралелно…
Волела сам све од срца,
из дна душе као дете,
и дуго је потрајало,
то од главе па до пете…

Волела сам једном чисто,
невино ко зрачак јутра,
што се роси удварао,
од данас па све до сутра..
И крв је ко брза река,
упорна ко лава пекла,
грлила сам тако топло,
суза би од среће текла!

Волела сам ја уз смешак,
и наивни поглед ока,
као јање лаковерно,
испред вука за по скока,
и још више.. свесна нисам
била чари своје игре,
колико је само пута
спасила ме попут чигре!

Волела сам трчећ’ травом,
гурајући руком грање,
певајући са птицама,
сањајући Поморавље..
Испод камена шаптала,
и кришом се Богу клела,
волела сам без питања…
Кад бих тако сада смела?!

Сада волим другачије,
наизглед је исто само,
сада волим грлатије,
враголасто и потајно…
И сакривам све осмехе,
јер би сумњу пробудили,
сада волим својегалаво,
јер би љубав ми убили!

Сад се кријем попут ветра,
иза сенки, испод снега,
и постајем загонетна,
као благо испод брега…
Сада волим као талас,
са Месецом шапћем тихо,
и надам се да ће неко
волети ме као ”нико”!

Миладиновић Сандра Мајра

КАП ВОДЕ…….Миладиновић Сандра Мајра

КАП ВОДЕ

Поново дивно изречена лаж
због које све пада на дно,
колико њих живи са њом,
и ножем забада право у бол!?

О чијој боли говори небо,
а о чијој ли ћути док грува,
колико на свету постоји људи,
куда их носи животна бура?

Не, киша није само кап воде,
неспретне, љутите шетње,
из ведра неба се промоли гром,
кад год се лажно закунете!

А заклињете ли се у најсветије,
док истину бојите у гар,
и не зна ли се шта је проклетије,
просјак ил’умишљен цар?

Хтела бих срце што куца јако,
а не камење што јечи,
колико пута одзвања чудно,
безбројно испразних речи?

Осмех бих да се налепи свуда,
чак и на зидове бледе,
несрећна а у вили од злата….
Не бих ја нигде без ТЕБЕ!!!!

Миладиновић Сандра Мајра

ВРАГОЛАСТЕ СТРЕЛЕ…..Миладиновић Сандра Мајра

ВРАГОЛАСТЕ СТРЕЛЕ

Можда је ово бреме истина која буди
можда сам залутала у паралелни свет
зато је бело …црно, па и овај ритам луди…
Можда је све то сан и један бесани лет?

Можда су свирепе очи сећање прошлости,
лаж зато личи на цвеће које сам мирисала,
и познавала сам птицу које се јутром буди,
и из свог гнезда јури право међ’ груди незвана…

Можда сам радознала и заљубљена у живот,
преда мном играју сенке што само личе на бит,
можда сам у свету чуда залутала кроз огледало,
па бих под небом играла, а свуда ударам о штит?

Можда сам трунка прашине у оку брзе реке,
па је голицам и болим, сметам јој док тече,
на њеној обали живи неко кога сам знала,
усне ми сумња љуби и жива рана ме пече?!

Можда је истина ”можда” и ово небо плаво,
и можда о мени пише неко ко не постоји,
ил’ ми је Дан и ноћ одавно крхкој дао,
дубоке црне очи и душу да уздахе броји?

Можда сам хладна као мермер, нема и недоречена,
или сам онај белутак на дну дубоког мора,
док теку сузе су топле и враголасте стреле,
одакле ми снаге да волим када још не свиће зора?

Миладиновић Сандра Мајра

КАКО САМ УПОЗНАЛА ВЕТАР…..Миладиновић Сандра Мајра

КАКО САМ УПОЗНАЛА ВЕТАР

Давно међу брестовима упознадох ветар
мрсио ми је косу и шибао најдуже,
од тад га не сретох ,ити бејах срећна,
а мазили су ме зраци и цветале су руже!

Тих часа опсовах живот као и саму себе,
Крих се иза стабала пред страшним налетима
Била сам сувиша млада док ми је вијао крила,
похотно грлећи љубав мислила да је имам!

Хтела сам да је зграбим и грубо заробим себи,
а наивно испустих да тече попут реке,
Просух је попут блага најређег и најлепшег,
А мора није било, ни ушћа да је сретне!

И тако одлута светом негде у непознато,
Међ’ лађе и поноре, водопаде и мореузе,
И као рањеној птици до сржи болело је,
Док су је други испијали и губили уз сузе!

А ја сам тога била свесна и много више,
јер учила сам од туге и среће о стрпљењу,
знам да је зато ветар шибао највише онда
Када сам најмање знала, а највише о свему!

У јутро озарена отворих намах прозор,
А завијутак тишине прохуја крај мене,
У очима беше му небо и таласи океана,
У вечност су се клели сад испред нежне жене!

Било је вредно труда, било је вредно крви,
Сваки трен се самоће претвори у пепео,
Ех када би човек знао коју стазу да следи,
И знакове крај пута…лажном би одолео!

Миладиновић Сандра Мајра

RATNICA….. Miladinović Sandra Majra

RATNICA

Bolje da sam ”čudna”, nego da sam ista,
neka kao zvezda sa neba zablistam,
i baš kao dete iskrenišču bolim,
bolje da sam bolna, da znam da postojim!

Bolje da sam sreće nepoznate skromnost,
ispod belog vela sakriveni oros,
košene livade neka dom mi budu,
nek venama ovim palim vatru ludu!

Bolje da sam ”niko” nego da sam ”neko”,
zemaljska taština nek me ne zanima,
bolje da sam ona što beskrajno srećna,
za bol tudji pusta suzu svetog vina!

Bolje da sam duša dobrote što spava,
seme zadnje nade što se poigrava,
sa voljom i nuždom, pravdom i poštenjem,
ratnica što sebe” kažnjava” smirenjem!

Ne postoji molba koja bi me takla,
ko reči čoveka pokajnika bolna,
jer sebi opraštam vrhovima stakla,
bolje da sam ”čudna” ko kiša umorna!

Miladinović Sandra Majra

Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 40 41 42 Next