Category: Sandra Miladinović

ЧЕКАЛА БИХ НАВЕК……Миладиновић Сандра Мајра

289 пута прочитано

ЧЕКАЛА БИХ НАВЕК

Шта бих без птица
Опрости селе
Кад оне мене
Тако веселе
Без њих би брате
Као без Сунца
Увела она најлепша ружа
Ватра сред срца
Што увек тиња
Престала би души да прија
Ни гране не би биле ми миле
Цвркута нигде кад ветар пирне
Реке би стале, пут би залутао
И сваки корак себе би спутао
Чак оне звезде из васионе
Тугу би ткале без птица болне
Непроходне би горе биле
Меане пусте тугу би криле
А ја бих негде скрхана сва
Срасла са земљом од чекања…

(c) Миладиновић Сандра Мајра

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60236

БЕСПУЋЕ!!!……Миладиновић Сандра МАЈРА

205 пута прочитано

БЕСПУЋЕ!!!

Кад не знаш да волиш
Знај ниси са Богом
Кад не знаш да волиш
Ни ја не бих с тобом
Јер ја и овако некад
Не знам куд ћу
А ти би ме бесрамно
Водио беспућу….

Ти не знаш да волиш
Валовима хрлиш
Као да ћеш славно
Битку да изгубиш
Ил ћеш добити
Али не знаш шта то
Проналазиш журно
Сво земаљско благо!!!

Кад не знаш да волиш
Чему ли се надаш
Старост ћеш сагорети
Док ти младост страда
И грешно ћеш себе
Назвати славујем
Оног истог борца
Што тобом ратује!!!

И остаје тако он
На бојномe пољу
Док се ломе копља
И копита јече
И види да губи
Сузе скрива тешке
Кад не знаш да волиш
Крв неће да тече!!!

Кад не знаш да волиш
Знај ниси са Богом
Кад не знаш да волиш
Ни ја не бих с тобом
Јер ја и овако некад
Не знам куд ћу
А ти би ме бесрамно
Водио беспућу!!!

Миладиновић Сандра МАЈРА

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59562

КАП ПО КАП – Миладиновић Сандра Мајра

272 пута прочитано

КАП ПО КАП

O тај порив надахнућа
Без бесмисла и без лажи
И лета у непознато
Што одавно срце тражи…

Да, пила бих с’траве росу
Свака реч би се ту скрасила
И нашла би своје место
Измеђ’ листа и мастила..

И свака би мис’о пуста
Нашла своју грану, ушће
Смисао би изменила
Ко да краде нешто туђе….

Као дете тек рођено
Окупано, повијено,
У мајчином наручју би
Жену праву пробудило…

И клице би прихватиле
Топлу груду туђе земље
Од љубави махнитале
Ван рођене опијене…

У том граду милосрђа
Откосом би мирисало
И ране би зацелиле
Као да их није било…

Тако летим изнад страха
И све ружно умрло је
О тај порив надахнућа
Кап по кап и ево ту је!!!!!

Миладиновић Сандра Мајра

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59520

ПУСТИ ГЛАДНЕ ЛАЖИ – Сандра Миладиновић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58432

ДА ЛИ СТЕ ЧУЛИ ДА САМ УМРЛА?…..Миладиновић Сандра Мајра

211 пута прочитано

ДА ЛИ СТЕ ЧУЛИ ДА САМ
УМРЛА?

Да ли сте чули да сам умрла
Добро сте чули и не грешите
Ако ме видите заобиђите
То сен се шали док ми се смешите…

А умирала сам јако болно
Као кад живоме све кости ломе
Како зарастају срце ти стаје
А живот тера само по своме…

Е виђала сам и изузетке
Те дивне душе што се боре
Када падну такви одмах устају
Само се Бога и себе боје…

Оне што леђа свакоме окрећу
Који ласкањем пажњу измамљују
Очима прождиру и новцем купују
И понизно се пред моћи клањају…

Има и таквих што нису сами
И све су они по занимању
Пролазе ноћи лете им дани
Мењају боје док жонглирају…

И свега сам се нагледала
А глава ми је на раменима
Постала тешка ко’да сам славна
А заслужено је нисам стекла…

Сада лагано ту негде између
Кроз ковитлање снова и јаве
Схватам да будзашто крваво погинух
Кроз маглу гледам како се даве…

Докле ће трајати ова играрија
И колико њих ће светлост донети
Док ће их други стилом заклањати
И притом лажно се Богу молити!?

Да ли сте чули да сам умрла
Добро сте чули и не грешите
Ако ме видите заобиђите
То сен се шали док ми се смешите…

Миладиновић Сандра Мајра

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58110

ДУША РОДНОГ КРАЈА…..Миладиновић Сандра Мајра

203 пута прочитано

ДУША РОДНОГ КРАЈА

Дотичу ме погледи
прождиру немири
А спокој свлада
Тек када утихнем
Када се ушуњам
Кроз огледало
Далеко одлутам
Зар не би требало?

У крошњи брда
Буђење оста ми
То кад милина
Душом царује
Оно кад мутно небо
се разбистри
Изненеађење
срећом дарује….

Као да пупољак
Ружа постаје
Тог премеждења
Никада доста
После свих бура
Увек ме прене
Дотакне жељна
Што сама оста!

А ја се развалачим
сунца прамичак
ко дечја суза
сред образа боса
питам се само
зашто јој блуза
кад год је сретнем
влажна ил’росна?

И опет одлазим
Право пред бодеже
Суђење које
Само крст зна
А њу остављам
Знам не би требало
Да јој се вратим
Кад немам сна!
Миладиновић Сандра Мајра

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58106

У СПОМЕНАРИМА….Миладиновић Сандра Мајра

202 пута прочитано

У СПОМЕНАРИМА….

Да бирам тренутак
то би био овај
додирујем руку
ја бих само твоју
или доба дана
ја бих оно јутро
кад дочеках будна
најсветлију зору!

Да мирисе чујем
ја бих запевала
лепше но икада
видела бих речи
из усана твојих
као да су свирала
пољупци потока
стремили би реци…

Да сањам ко срна
плашљиво бих такла
тај први зрак сунца
што промаља зором
и твоје бих срце
ја нежно примакла
бисере низала
том најређом бојом…

Али ја сам жена
нежна плаховита
душа која лута
међи валовима
у крошњи сам липе
ил’у пољу жита
стих што још читају
у споменарима!

Миладиновић Сандра Мајра

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58103

OVA PTICA <3 ….Miladinović Sandra MAJRA

178 пута прочитано

OVA PTICA <3

Osećam se divno
jos lepše izgledam
svuda mi je fino
i sve tako gledam…

Divne su ulice
ljudi koje srećem
ništa nije sivo
svuda je proleće

Snovi su mi takvi
da bi svako hteo
da ih stalno sanja,
ništa ne bi jeo…

Čujete kakva hrana
kad tiha noć pada
snove bih delila
da se svako nada..

Plašim se da svako
ne bi na to pristao
sve da ne bi javu
svojim srcem izdao…

Od ljubavi takve
podilaze žmarci
pod kožom gamižu
ko kavi neznanci…

O, pa zar postoji
takvo savršenstvo
što na prvi pogled
nije tako često?

Na prestolu pravda
istina na čelu…
Divno li je piti
iz te čase želju…

Osećam se divno
jos lepše izgledam
svuda mi je fino
i sve tako gledam.

Divne su ulice
ljudi koje srećem
ko ptica ka nebu
uskoro polećem!

Dal' će takvu pticu
neko da primeti,
da je pomno prati
i sa njom poleti?

Ne nadam se tome
znajte nije šala,
oduvek sam svesna
da sam tako ''mala''!

Miladinović Sandra Majra

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58101

О САМОЋО, ВЕРНА САМ ТИ…Сандра Миладиновић Мајра

187 пута прочитано

О САМОЋО, ВЕРНА САМ ТИ…

Одавно сам теби тако верна
а “бестидно“ около се смуцам,
док се скромност још стидљиво смеје,
неспрeмно јој још на врата куцам…

Још верујем десиће се чудо,
у кошари оног старог гаја,
сазреће још једном обасјана,
јарким Сунцем воћка родног Раја…

И дал’грех је то што силно љубих,
сува поља испуцалих душа,
и што више упознадох срца,
што куцају механизмом кључа…

И залуд се трзах безброј ноћи,
таваницом шараху ми очи,
из косе и лица па низ груди
сумња просу знојне сузе моћи…?

Кад се ова душа стопи с’ телом,
опет иста родих се изнова,
и тог јутра упознадох срећу,
што се скрила одајама бола…

Тад сав терет варки збацих с’леђа,
све издаје земаљскога бића,
и позлате што сам једном хтела,
да попијем место светог пића…

Запитах се скрушена под небом,
кад сам себе издала, због кога,
заиграла бесаним ноћима,
тами верна одбацила Бога?

Изађоше два ата преда ме,
бела, дивна и злаћанијех грива
фркћу, ржу, копита немирних,
питају се немо дал сам жива?

Пођох с’њима да не изневерим
сву ту наду у очима сненим,
ја… одавно теби тако верна,
и пољима што им се веселим…

Стигох брзо у “скромне“ одаје
мирисније од поштене душе,
озареног лица тад пожелех,
топле руке да препреке сруше…

И знај нада последња умире,
питкија је од последње капи
и вреднија од свог блага света,
пред тобом сам “бестидна“, бар схвати?

Сандра Миладиновић Мајра

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57066

ФРЕСКА…..Миладиновић Сандра Мајра

191 пута прочитано

ФРЕСКА

Бар да ме лаже ко нико пре
да ме светлошћу умије
срце би куцало ко дечије
небо би било умилније…

И да ми прича о свету том
који ни сам не познаје,
али има машту ко ретко ко,
и зналачки се не одаје…

У одајама где маске носе
баш сви одреда што спавају,
па мртво море им није беда,
нек ми се вечно надају…

Али он тако умивен чашћу,
витез вечности у зао час,
макар морену носио собом,
однео вешто мој добар глас…

У онај чаши ко задња кап,
што усне не такоше ничије,
стрпљиво чекаћу Месечев знак,
ко фреска… да верник је открије…

А да ли ће онда он пожелети,
живот без краја, без лажи сан,
срце што куца као дечије…
Не, то и не желим никада да знам!

Миладиновић Сандра Мајра

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/56958

Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 61 62 63 Next

Load more