Magnovenje – Sanja Popić

Sećam se,
Sedim za stolom i mažem lak,
Crvena mrlja širi se po mom prstu,
Podižem glavu, ne smem da ti kažem.
Ti mi istom merom uzvraćaš pogled,
U čudu, plave ti oči napukle od zaprepašćenja.
Istovremeno, tihim glasom govorimo Déjà vu.
Ulica se okreće, kažu mi da kraj sveta još nije došao
a zašto onda osećam pucanje tla pod nogama?
I zašto u svim ljudima na ulici prepoznajem sebe?
Odmahujem glavom, oči su mi zamagljene od suza.
Ti mi kažeš, daj da pogledam, ne stidi se, to je samo mušica.
Ja ti se prepuštam i smejem se,
Kao dete u majčinom krilu,
Sigurna u dubinama plave boje,
Ili zelene…
Opet u meni daltonista plete mrežu.
Zelene su, znam taj spokoj.
Nije ni važno.
Opet se prisećam našeg prvog susreta,
Oslovljavaš me mojim imenom,
A ja se pitam odakle ga znaš.
Onda te prepoznam,
Putovali smo između zvezda,
Ti i ja, bili smo jedno,
A sad, stranci koji se ne sećaju svog pređašnjeg oblika.

LUTAK – Sanja Popić


LUTAK

Gde si to čuo da se na gvozdena vrata kuca,
Pa mi guraš pod nos ono u šta ni sam ne veruješ,
Al’ hoćeš mene da ubediš,
Moje oči da iskriviš,
I moju veru da promeniš.
Malo ti je,
Pa bi još i moje nade da sahraniš,
Pa tvojim lažima zapališ
Pa da se hvališ jos kako si ih ti vaskrsnuo.
Gde si to video da su sve žene iste,
U čiju si to laž poverovao,
Pa ne umeš da razlikuješ onu koja te je stvorila
Od one koja je pred tobom klečala.
U čije si to kosti zarivao nokte,
Pa mislis da sa svakog možeš kožu skidati
I bacati je u svoj lagum,
Da je tamo kao zatočenika čuvaš.
Ti, kralju moj ispod iskrivljene krune,
Kad ćeš više da odrasteš,
Zar ne znaš da se tako ne vode kraljevstva,
I da je kralj nekad i kraljica.
Ja mogu da ti zavadim čitav region,
I usput posadim kukute
i nateram da ih u čast pomirenja ispijete.
Ja mogu na uvo da ti tiho pevam,
A zubima jezik da oštrim.
Ja mogu sve, al neću, pašće mi kruna.

© Sanja Popić