ПЕСМА О ПЕСМИ – Сава Илић

SavaIlic

ПЕСМА О ПЕСМИ

Певај се, песмо, јер ти си песма,
за жедну душу животна чесма!

Певај се и кад се радује,
и кад се плаче,
певај се, песмо, певај се јаче!

Певај се и кад се рађа, и кад се жени,
и кад се у војску шаље,
певај се, песмо, певај се даље!

Певај се, јер се у теби сва љубав
и сва туга крије,
певај се, песмо! Певај!
И кад ти до себе није!

Сава Илић

НЕ БУДИ МЕ – Сава Илић

Sava Ilić

НЕ БУДИ МЕ

Не буди, не буди ме данас
да се душа од бола не гуши,
док с презиром кроз раље живота
гледам овај свет како се руши.

Не буди, не буди ме, пусти
да убедим себе да сам снио.
Ко су они, одакле су дошли?
Свет је овај без њих лепши био.

Не буди, не буди ме, чему?…
Не познајем више ове људе,
та безличја ко сенке нас прате,
расипају коб коју нам нуде.

Не буди, не буди ме никад ,
спокојство ми из душе отето,
уморан сам од безумља људског
пустите ме, да преспавам све то.

Сава Илић

БЛИЗИНА ДАЛЕКА – Сава Илић

Сава

БЛИЗИНА ДАЛЕКА

Kao руком нежно милују те ветри
и у ритму твога тела чари кроје,
од хиљаде миља посташе нам метри,
а у ствари само пар корака броје.

Близином се нашом слутише додири
узаврелих тела што ко огањ горе,
пробудили давно усахли немири
што се усекоше у душу ко боре.

Страх од близине што ка стрепњи жуди
искушењу страсти препустисмо своје,
сада као многи овог света људи
једно другом страни постасмо нас двоје.

Ми олако своје победисмо страсти,
без иоле бола, укуса горчине,
то је ипак пораз њихових слабости,
никаква победа због наше јачине.

Као руком нежно милују те ветри,
у чарима твојим сад ужива неко,
од хиљаде миља нестадоше метри,
сад смо сасвим близу, ал тако далеко.

Сава Илић

ORAH – Sava Ilić

SavaIlić

ОРАХ

У дворишту из мога детињства
где још стоје многе друге ствари,
са дебелим хладом своје крошње
сав поносан стоји орах стари.

Кад се сетим колико сам пута
када скривим на њему се крио,
а ту га је посадио отац
с мојим дедом, кад је деран био.

А ми деца по њему се пели,
ломили му без разлога гране,
много пута падали са њега
и кроз сузе целивали ране.

Највећа је радост за нас била
када дође време да се бере,
тад је била непоштедна борба
ко ће брже, више да се вере?

Па кад зима обели пољаном,
а Божић нам закуца на врата,
орахе смо тражили по слами ,
што с Бадњаком унесе их тата.

Ја још памтим речи свога деде,
што их рече та старина глува:
– Орах вам је, децо, свето дрво,
он нам кућу од зла сваког чува.

Сава Илић