KAKVA JE TO PESMA – Slobodan Jevremović

Koja je pesma iz moje duše
kad vidim svuda, dobrote se ruše,
reči ne čujem, a jesu moje,
reči što samo dobrim se broje,
bolni se pate, ne mogu pomoći,
pa mesec da skinem, ne uspem dostići
njoj na dlan svetlost ovu da stavim
kao znak ljubavi, kao znak hvale,
a ne uspem ništa i svi se žale,
svi sanjaju ružno a lepo ja hoću,
samo da zajedno, jer neću samoću,
jer mnogo što šta ne mogu i neću.

Kakva je to pesma na ivici razuma
kad granice nema i ljubav obuzima
sve misli moje a još bih hteo,
još da pomognem ako bih umeo
da bolni ne pate, da otišli se vrate,
da snovi ovi na javi budu,
da nema zlobe, ne čudi se čudu
što čujem svuda iskrene reči,
lepote duše što niko ne spreči,
i nju jasno vidim i njene lepote,
moj večni kod nje živote…

I onda tebe moram da pitam,
kakva je to pesma jer svuda te vidim
i lepote divim i svuda te živim,
kad ovde te vidim, i svuda jesi,
a nisi…

Kakva je to pesma…

(Bgd, 10.dec.2017)

RAZGOVOR SA TOBOM – Slobodan Jevremović

U DIVNOM SEĆANJU,
Željka (23.09.1949 – 27.11.2015)

Magla je,
pre podne prohladno
a ja sedim ispred našeg spomenika
i gledam Tebe kako si velika
i stvarna i lepa,
najlepša od svih
okolnih odvedenih duša.

Prerano si otišla,
iznenada i nestvarno,
kao u tužnim snovima
baš kao u tužnim snovima,
a mi smo, ne znajući i potpuno nemoćni
da pomognemo
patili i bolovali Tvoje bolove i rane
i patnju
i tugu
i jad
i nesanicu,
moleći dragoga Njega da Te još
ne vodi sa andjelima…

Pa naše ljubavi,
pa naše ljubavi,
onda…

A Beograd, tu sam Te upoznao,
tu si bila sa mnom, pa sa našom decom,
pa i sa unucima,
pa i sada.
Beograd, naše utočište od tuge,
naše sklonište od neznanog.
naše bekstvo od demonstracija i sile,
pa naša sreća u sreći i radosti,
u mirisima,
u ljubavi
samo za nas…

Ja znam da si sa andjelima,
ali Te molim da mi pomogneš,
jer gubim život
i snagu i veru
i gubim razgovor
od vremena Tvoga odlaska.

Niko mi ništa ne pomaže, zaista,
a ja možda i ne živim
otkako si otišla
sa andjelima.

U onom Nepročitanom pismu,
Tebi,
pomenuo sam kako smo puno putovali,
a Hvar, Ljubljana, Maribor, Sarajevo,
Mostar, Skoplje, Priština, Zagreb, Tribunj, Trst,
pa Tvoj Dvor na Uni,
pa Zlatibor,
bili su naša uzglavlja i naše večeri,
i dani sreće
i noći sreće
i tamo smo bili samo MI.

Ja
mnogo sam se posebno trudio,
ali Ti nisam mogao da pomognem
i zato oprosti
i ne ceni strogo moje greške…

A moram da kažem,
začudo,
čim sam zapalio sveće, danas,
da Ti osvetlim lice,
odjednom je
nestalo magle i hladnoće
i bilo mi je toplo oko srca.
Oko srca, tužno ali toplo. Baš tad.

I još sam pričao sa tobom…
A već je bilo vreme
da se vratim nekom normalnom
– nenormalnom životu.
Ja doći ću Ti opet.
I oprosti,
puno mi oprosti,
molim Te.

Ja znam da muškarci ne plaču,
ali ja hodam nestvarnim životom,
stazom,
ali ja hodam i plačem,
moja najdraža Žiži,
ja upravo hodam i plačem.

(Bgd/Lešće, 18.feb.2017.)

HAJDE DA ZAJEDNO – Slobodan Jevremović

Hajde da zajedno otćutimo
sve radosti postojanja našeg
da bez reči još više saznamo
da ljubavi dosta nije još bilo,
da buduće pokriva sve što se zbilo
i lepše dolazi jače, snažnije,
pa sve će obično nam biti važnije
u danima satkanim od prošlosti naše
i najveće ljubavi tvoje i moje,
samo za nas.

Hajde da otćutimo zajedno
ove radosti dodira duše,
hajde da kažemo pogledom
da naše sve je postalo jedno,
još ljubavi nam donosi buduća nada,
pa hajde da veselo zajedno
ćuteći kažemo da.

(Bgd, 24.nov.2017)

POLJUBAC PRIJATELJA – Slobodan Jevremović

(Dragoj prijateljici
za ozdravljenje)

Daleki su tvoji pogledi sada
A vid se muti, jer bolest vlada,
I tužan sam, neću,
I nemam sreću,
Kad boli tamo daleke ležiš,
I osmehe zdravlja ponovo tražiš,
A ja nemoćan, dalek, tužan zbog vesti,
Pomoći mogu ti iskreno hteti
Da vratiš se brzo, vesela, čila,
Da budeš k’o uvek, lepa i mila,
Iskrena duša, prijatelj pravi,
Ona što smehom na zelenoj travi
Sa mojom milom društvo joj pravi;
I onda budi baš ona vila,
Kakvu te znam, odavno takvu,
Bolest pobedi, da osetim tebe
Srećno veselu i onakvu,
Već rekao jesam, odavno takvu…

I nemoj bolesti i nemoj boli,
Još ima neko koji te voli,
I onda ti iskreno
Ja hvala kažem,
Pa hitno zatim
Uz želje najlepše
Iz duše svoje
K’o prijatelj šaljem
Za zdravlje tvoje
Od srca što znam,
Jedan poljubac
Za tebe dajem.

(Darko, Bgd, 23.nov.2017)

JEDNA MALA DEVOJČICA – Slobodan Jevremović

Jedna mala plavušna devojčica
i dalje je stajala na onom uglu
naših sećanja, ispred ulaza
doma kulture, čišćenog prilaza,
a sneg je bio, pa promrzlog lica
jedva je rekla, pitala mene,
da li ću čekati uporno tebe
i posle onda, i posle juče,
i uvek da li ću dušom tvoj biti
a znaš da ljubav ne treba kriti,
nikada niko, od nas, nit’ od tebe.

I samo sam nerazumno upitno gledao
jer tada sam upravo andjela video,
tu malu promrzlu devojčicu
iz naših snova u domu kulture,
a pre bilo šta da sam rekao
i sve da to potvrdim hteo,
nje nije bilo, i vreme je letelo,
minute u desetke godina poslalo
i svemir se puno ka nama pomerio,
a mi smo i uvek i najzad ovakvi,
dobri u duši, onakvi i isti,
veoma takvi kako i obećani…

Pa iako nisam stigao ni odgovorio
nju stalno sanjam, tog malog andjela,
nju malu, slatku, promrzlog lica,
najlepšu devojčicu iz mojih snova,
i dalje je sanjam, i dalje je znam
i u sve obećano ispunjeno verujem,
u vizije onda i one od danas,
i u sve one za sutra za nas,
mila moja…

Jedna preslatka devojčica mala,
jedna najlepša i prava andjela,
onda…

(Bgd, 22.nov.2017)

NIJE MIR – Slobodan Jevremović

Nije još mir u nemiru mome,
nije ni moć u nemoći mojoj,
nije to ljubav u ljubavi ovoj
već više od toga šaljem do tebe
i reči ne znam u želji kod mene
da vrate te opet u doline snova,
gde uvek otkrivaš i uvek si nova,
smehom da budiš trenutke pospane,
lepote da sanjaš i predgradja ova
naših vidika, daljina nekih
što putuju brzo danima onih
saznanja naših, od juče do sutra,
i nama donesu ponovo jutra
od svih onih divnih vremena prošlih
što traju i dalje od svih novih, došlih,
dana za nas samo, tih dana srećnih,
svih dana za nas…

(Bgd, 17.nov.2017)

 

PITANJE ODGOVORA – Slobodan Jevremović

Pitanje nije da li te volim,
ni upit nije da li sam ja,
odgovor pravi ljubav je tvoja,
onu što milujem i samo želim
da uvek to imam pa srcem celim
pokrivam sve čase protekle bez nas,
da sreća ti budem, radost i spas,
za časove onda kad bila si moja
i daleko, i blizu, i samo za nas.

(Bgd, 15.nov.2017)

LEPOTA GLEDANJA – Slobodan Jevremović

Gledanje lepote tvoje,
lepota gledanja tvoga,
govor ćutanja gde sanjaju snovi,
ovog trenutka sveželjnog moga,
samo je tren večnosti ljubavi
i srca divnoga, najlepšeg, mirisnog,
i sasvim tebe, pune najnežnog
dodira tvoga.

Lepota gledanja,
srce govora
i najnežnog dodira
neostavljene istine
uvek u meni,
mila moja …

              (područje Slavonski Brod,
               14.nov.2017)

APARTMAN – Slobodan Jevremović

Ovaj cvet
čuvaj kao putokaz
ka novim susretima,
ka našim htenjima
i željama.

A tvoje srce gde sad da smestim
kad najlepšu tebe već imam sasvim,
a tvoju reč divnu gde opet da čujem,
ponovo, nežno, tamo gde milujem
ove časove lepote ćutanja,
ove minute divnih voljenja,
kada već imam sve reči tvoje,
one što leče kazane boli moje,
i tvoje ćutnje,
i tvoje…

Čuvaj taj cvet,
čuvaj svu našu javu
i samo naš sačuvaj san,
čuvaj to najsrećno sećanje,
na ljubav našu,
na apartman.

(Zagreb, 14.nov.2017)

MUZIKA JE OGLEDALO DUŠE -2 – Slobodan Jevremović

                                             ♫ LA MUSíCA ES EL ESPEJO DEL ALMA ♫
                                             ♫ MUSIC IS THE MIRROR OF THE SOUL ♫

Poemu radosti slušam u duši,
note o tebi još kakva si bila,
to boli moje uvek uguši
najdraža vila najlepših krila
što muziku svira i glasno poje
najdivne tonove prekrasne, tvoje,
te pesme radosti, pesme davnina,
pesme o nama i naših blizina,
tada…

Dolaze tonovi još lepših nota
poema o najlepšoj ljubavi života
pa moram da ležim, moram da snivam,
ogledalo naših daljih blizina,
odsjaj naših bližih daljina,
i srećno te putujem, veoma čekam,
da muziku duše sa tobom slušam
ovu muziku što stalno je nosam
u ostavi duše,
samo za nas…

(Bgd, 29.okt.2017)

 

Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 Next