MOŽDA – Slobodan Jevremović

Možda samo sanjam,
možda i ne živim,
moguće da spavam sve lepote tvoje
u ramu svevečnom te ljubavi moje.

Najdraža plavetna lepotice moja
čuvaj me k’o juče, danas ili sutra,
i protekle godine, večeri il’ jutra
neka budu sa mnom, il’ bez mene tvoja.

Možda samo sanjam,
moj najmili cvete,
na mesecu snivam
protekle susrete …

Možda …

(Bgd, 29.04.2018.)

GDE SU NESTALI TRAGOVI … – Slobodan Jevremović

Ponekad pitam gde su nestali
tragovi nekada šetanja naših
jer uvek i sada kao i tada
smeh svetli staze gde mi smo bili,
onako prijatni, onako mili,
duša iskreno prenasmejanih
od prijateljstva predugo dugih …

I praznim rukama grlim te sada
i prizivam opet, kao i tada,
iskrene reči, a ljubav željena,
najpoglede snijem, a neznanja skrivena,
a tragovi duše ostali dugo
iza vremena kada smo snili
kao frendovi iskreni tamo,
i tako tada, i tako samo …

Gde su nestali tragovi oni
nekada šetanja veselog našeg,
jer sada smo više i dalje od toga,
deo smo sada života našeg,
i tvoga i moga,
i moga i tvoga …

Ne vidim al’ osećam tragove naše,
naše se priče pričaju same,
život ti pričam jer nema tebe,
ovde bez tebe sasvim te gledam,
mada je svetlo jače od tame,
pa vidim ono još uvek što ne znam,
i volim što sada ponovo znam,
sve oko tebe, i sve za tebe,
i sve …

A gde su nestali tragovi naši,
saznanjem pokriću sve što me straši,
i naći ih tako, sve i svakako,
mila moja …
(Bgd, 27.apr.2018)

JA ŽIVIM TVOJA SUTRA – Slobodan Jevremović

Upiti neznani nestali tada,
nisam ja onda, nisam ni sada,
pa nosim terete naše prošlosti,
ne znam, ne umem, saznanja nemam,
umorno listam slike radosti
i probam da ćutim, ne mogu da pitam,
gde su lepote onih dolina,
skriveni mirisi poljskoga cveća,
da li nas čekaju blizine daljina
tamo da vesele opet nas nose,
tamo, gde sreća i jeste najveća,
tamo i opet, tamo i nas.

Odmorno probudjen ovoga jutra
svakoga dana osamne sobe
radosno tužim tvoje osmehe,
ćuteći urlam reči za tebe
i nemirno živim sva tvoja sutra
i tvoja danas, i tvoja jutra,
za nas …

(Bgd, 09.apr.2018)

ONE LIVADE -2 – Slobodan Jevremović

One livade mirisnih trava
iz prošlosti vratile ponovo sreću
i cvrkutom života iz zaborava
kroz zrake sunca u nežne snove
radosno pozvale dolaske ove
iz mojih snova i jave moje
da vratim se tamo na poznate pute,
na iste livade mirisnih trava,
bez ikada, bez nekada,
zaborava.

I zato želim, sa tobom hoću,
povratke naše neću da brojim,
ja tamo jesam i kada nisam,
kao kad tu si i kada nisi,
i budan sanjam livade naše
onih mirisa tebe i mene
i samo sa tobom ja tamo jesam
kada danas jeste i juče
u vremenu kome ne dam samoću,
livade mirišem i s’ tobom sanjam,
i zato želim,
i zato hoću…

(Bgd, 26. Mart 2018)

ONE LIVADE – Slobodan Jevremović

Hoću da ponovo odem
na livade one moga detinjstva
gde putevi dugi bliski su bili
tamo smo srećno zajedno snili
bez osama, bez onih težina, boli,
gde budan sanjam i sanjiv te volim,
na livade one ti mene vrati
da spavam i snijem te mirise sreće
na tepihu trave zelenih vlati.

Hoću ponovo da odemo tamo
gde rastu kaćuni na vlažnoj travi,
gde jaglaci požute brda a ptice se bude
i cvrkuti svuda upletu tišinu
sa muzikom sreće i mira prirode
tamo, na zelenom moga detinjstva.

Hoću da ponovo odem,
sa tobom …

(Bgd, 25.mart 2018)

KAKO DA KAŽEM “VOLIM TE”? – Slobodan Jevremović

Mislim i ne znam,
ne umem da kažem,
“Volim te” – to nije pravo,
ne mogu da lažem,
jer nije to hvala za tebe mila,
to nije za više nego si bila,
a mene iz tuga sasvim izvukla
i vratila suncu, povratila tebi;
sve davno poznato u novo isplela
milošću svojom, ljubavlju vernom,
od mene učinila osobom nežnom,
osobom tvojom,
i mojom i tvojom…

I zato hoću, al’ reči nemam,
istinu reći, al’ više ne znam,
nemam ja reči lepših od ovih,
nisam pronaš’o izraza drugih,
pa pišem dve reči, nek’ nedovoljne,
bar deo prenesu ti osete voljne
moje za tebe,
samo za te
volim te

(Bgd, 03.mart 2018)

TI ZAISTA POSTOJIŠ – Slobodan Jevremović

Toliko ljubavi, nežne topline,

toliko pažnje i razumevanja,

koliko to umeš neznanom snagom sebe

i glasa svoga iz duše preneti,

da na trenutak pomislim da nisi stvarna…

 

Samo sam nekad u bajkama čitao

o princezama dobrote ali iz snova…

I nikada nisam, ni kao dečak,

poverovao u bajke, ili u sve to,

a ni sada, skoro da kažem,

da tako ipak ne verujem …

 

Ali, verujem zato u tebe, mila,

verujem zaista da si stvarna,

moja princeza iz najlepše, istinske,

ali nikada napisane bajke …

 

Nenaviknut na toplinu reči,

ne osetivši radost onog predivnog,

iskrenog i sunčano toplog osmeha,

ostajem ponekad upitno zbunjen,

negde, i lebdim izmedju jave i sna …

 

I dodir samo blaženstva tvoga,

tvojih ruku me vraća u stvarnost …

Ti zaista, ja sada znam, ja sada vidim,

ti zaista postojiš, i za mene živiš,

mila moja …

                                  (Bgd, 01.mart 2018)

(Po motivima pesme “DOISTA POSTOJIŠ” – Seka Knežević)

PAHULJE SNEGA NA TVOJOJ RUCI – Slobodan Jevremović

Šaljem kristale na tvoju ruku,

umij se snegom što tajne sve zna,

neka ti sreća od mene bude

na licu, u srcu, u duši od sna.

 

Na tvojoj ruci pahulje snega

moje su reči ljubavi tebi,

na lice prigrli, polako, nežno,

ljubi daljine što tebi su blizu,

k’o mene uvek, iskreno, mazno,

i voli kristale iz moje duše,

onako im šapći, baš kao meni.

 

             (Bgd, 27.feb.2018)

ZAKLJUČNO PROTEKLE GODINE – Slobodan Jevremović

Neću da mislim o danima onim,
neću se vraćati stazama starim,
k’o onda u osami, napušten, sam,
ponovo ne znam i niti ne sanjam,
za grešku što tebe odveo nisam,
za krivnje moje godina proteklih
i sreći i radosti godina nekih.

Neću više juče da živim
niti za neku krivicu krivim
naša znanja ili neznanja
i nema zaključno proteklih godina,
one su juče, nema ih sada,
upravo suncem je nestala tmina,
i vlada jedina bliza blizina,
najlepša, najdraža, jedina,
ljubavi moja…

(Bgd, 25.feb.2018)

ONA DEVOJKA PLAVE KOSE – Slobodan Jevremović

Ona devojka najmila, plave kose,
žurila koliko brzo noge je nose
da traži potpise poznatih lica,
da hoda istom trasom ulica
tragom nekada Tina Ujevića,
pa Dom Omladine i tamo žurke,
pa naši susreti i naše žmurke,
i ulica moja
i ulica tvoja
i naša …

Hoću da vidim ponovo sreću
da osetim davne neprošle snove,
da dodirnem juče dodirom sutra,
da sutoni opet budu i jutra,
hoću tu devojku plave kose,
najlepše duše, i danas i sutra,
i ponovo livadom punom rose,
večeri juče, večeri ove,
ja hoću tebe.

(Bgd, 23.feb.2018)

NEKAD SU DALEKE BLISKE DALJINE – Slobodan Jevremović

Što su daleke ponekad
naše bliske daljine
kada to nisu snovi,
kada to java jeste,
kada te budan sanjam,
kada mi sreća iz duše moje
peva najlepše pesme,
one, najlepše blizine
tvoje …

A onda boli pokriju reke,
zalede zimske čarolije sreće,
zaveju pute a reči lebde
u hladnoći disanja života teškog
pa opet, srećom, samo ponekad,
dolaze budjenja u noći snene,
ponovo pitanja vetar donese,
zašto su nekad tako daleke
naše najlepše bliske daljine?

(Bgd, 22.feb.2018)

OPROSTI – Slobodan Jevremović

Oprosti
što nisam gledao listove kalendara
kako prebrzo piju godine protekle
i lome dobrote koje znali nismo,
udaljeni sasvim od nas što mi smo,
prelepi, predobri, ali razdvoj’ni neznano,
pa onda me od ove blizine daljina
zaposele misli i draga sećanja…
I onda pišem, i zato pišem,
za tebe dišem i za tebe znam.

Oprosti
što sunce ne videh od svetlosti jake,
unutar kruga novih života,
što tebe ne saznah kompletne lepote
pa onda tek sada si postala jasna,
najdivna moja blizino daljina.

Oprosti
što nadalje šetam stazama našim
i opet gledam gledanu sreću,
što mislim o tebi i drugo neću,
što sunca još tražim pod teretom vetra,
da saznam opet ono što znam.

(Bgd, 07.feb.2018)

BLISKA DALJINO MOJA – Slobodan Jevremović

Nisam te upozn’o neznano
Da te zaboravim nekad,
Da slike tvoje izblede
Da skloni se lik tvoj.

Da ostanu snovi samo u snovima,
Da tragove odnesu vetri nad nama,
Da patina zaborav pokrije sama,
Da sve što je bilo bude da nije.

Nisam te video znano
Da te izgubim nekad
Da mene ostaviš samog,
Da nisam obećan, tvoj.

I nikad ne mislim
I nikad neću,
Drugu ne tražim i neću sreću,
Kad imam tebe
Uvek kod sebe,
Pa neka su slike,
Pa neka i misli,
Pa neka i tebe,
Ponekad, nekad,
Blizinom vezana
Daljino naša,
Daljino tvoja,
Bliska daljino,
Ti, mila moja…

(Bgd, 28. dec.2017)

ONE SLIKE OVIH STVARNOSTI – Slobodan Jevremović

Jesen je prošla, lišće je palo,
tragove naše snegovi kriju,
vetri zavijaju, pustoće nek’ viju,
a mi smo van toga, u duši isti,
i jeseni nema i nema zime,
k’o nekad onakvi, isti u biti,
živimo prošlost i živimo sada,
to nije prolazno, to nije malo,
ne kao jesenje lišće opalo.

Ja stvarno ne plačem, to tuži duša,
ja suza nemam za tuge protekle,
a kada se smejem, moj osmeh nije,
to duša se raduje jer misli na tebe.
I uvek od mene te misli idu,
misli ka tebi,
misli za nas.

Sa tornja gledam sva naša vraćanja
na otiske ostale u dalekoj travi,
nasipom onih presrećnih susretanja
pa zatim nesusretom dalekih sudbina
i uvek te vidim,
i vidim te stalno,
i vidim nas opet
i samo nas,
odavno…

I znam uvek, i znam ja stalno,
vratićemo nas tamo gde smo i bili,
gde jesmo snili, gde jesmo mili,
u one okvire prošloga sada,
da radost vlada, da slika nema,
da stvarnost bude, a ne dilema,
da ovde jesmo, a ne da nismo,
da samo jesmo,
opet da jesmo,
to uvek znam…

Jedna je mladost, jedno je vreme
i opet biće kad skinemo breme
težine ove stisnute nama,
da nisam sam i nisi ti sama,
da moja jesi kao što jesi
i kada si ovde i kada nisi,
ti jesi
a jesi…

(Bgd, 25.dec.2017)

OPET ĆU DOĆI – Slobodan Jevremović

Na samo naš trg prekrasne sreće
Opet ću doći, da osetim veće
Ponovo one radosti, smeha,
Najdivnih očiju, milih pogleda,
Gde nema perona, ulaska, vagona,
Autobusa niti redova vožnje,
Tamo gde u gomili mi jesmo sami,
Gde tramvaji i bučnost sve druge mami,
Tamo gde tek kasnije nastaju čežnje,
One o kojima sad nećemo mi.

Na naš trg placa ja opet ću doći,
Da grlim tebe, jer hoću da znam
Da i tamo jesi, a ne samo ovde,
Ja tamo hoću i tamo moram
Da opet te ljubim,
Da opet znam…

(Bgd, 18.dec.2017)

*Foto -S.Š.K.

Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 Next