Category: Nekategorizovano

Светиња моја

Ех,лепотице са очима златним,
што шеташ улицама самим,
што се читаву ноћ шеташ,
што се пустиш по тим сокацима,
далеко од мене.

Дођи са мном,
да смо заједно,
да се не одвајамо,
да се љубимо док свети
Месечина бела.

Ти,цурице са светлећим очима,
што идеш даље и даље,
као да се кријеш од нешто.

Што не дођеш са мном,
да идемо негде далеко
од свега лошег што је
пред  нас.

Да идемо негде далеко,
где ћемо да седнемо
под неким дрвећем,
и да се љубимо
док можемо,
да гледамо Месечину
и њене звезде.

Дођи у рукама мојим,
да те никада не испустим,
да те љубим
и никада не оставим.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58501

POSLEDNJA BURA NAŠEG LETA – Dejan Ivanović

 

(rekla si da ćeš negde da putuješ)

pisala si mi da ćeš
negde da putuješ
danas pre podne, oko …
deset
do jednog udaljenog otoka
na izlet,
mislim Brača
već je veče
a ne videh da se vraćaš
kud se dede?
nema te zadugo
ovde je zahladnelo jako
temperatura se naglo spustila
kiša je najpre rominjala
a sada je sve jača
ni ja ne pođoh u uobičajenu
šetnju
večeras
glava me zabolela nešto
i pomislih načas
možda te uhvatila u povratku
zadocnela bura neka
iz zasede
poslednja ovog leta
na izmaku
pretpostavljam da je i kod tebe
već sveže
jer hladni talas
uvek dolazi otuda, od vas,
nama
s’ te je strane sveta …
javi se brzo, javi
napiši poruku,
odmah, bilo šta prozbori
rasteraj ovu sumnju dok gori
i tišinu, koja muči ;
… i smeta

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58498

KOLIJEVKA

 KOLIJEVKA

 Kao što svako sunce mora biti zvezda,
 tako i svaka ptica polijeće iz svoga gnezda.
 A čovek svaki uvek pamti dovijeka,
 mesto gde je njemu bila rodna kolijevka.
 Svoje rodno mesto niko ne može da zaboravi,
 niti može njemu, neko zamenu da napravi.

 A narod koji dugo na jednom mestu život vodi,
 njega pamti kao kolijevku u kojoj se on rodi.
 Kada se živi na jednom mestu, to zna svako,
 uvek bi svoja dobra sticao, a nikad njih nije rastak’o.
 Mnoge crkve, zadužbine, kao i manastiri stari,
 sve su dela ruku, onih što su u narodu bili neimari.
 Kamen na kamenu svaki majstor vešto kleše,
 brojne ruke, čvrstu kolijevku, da sagrade uspeše.

 Nju da rasturi više niko moći neće,
 ma koliko svi upinjali sile svoje najveće.
 A nikada to nije ni bilo delo pravog (dobrog) čoveka,
 da se ruši i gazi ono što se gradi da traje doveka.
 Samo nečovek može na tuđe, kao na svoje da dođe,
 pa da to prisvaja kao svoj temelj, od kojeg želi da pođe.
 Takvi misle da u tuđoj kolijevci mogu ljuljati svoje čedo,
 ali žive istine i pravde, takav se nikad ne bi nagled’o.
 A sve dok nogom gazi i staje tamo gde je tuđa kuća,
 njima svako jutro, početak je samo tamnog svanuća.

 Tamno je i ono mesto na kojem svoju svetinju grade,
 jer tuđe sluge na danjem svetlu, ne primaju nagrade.
 Takvima sve podle zasluge, leže u najgoroj tami,
 a sa gospodarima tim silnim, ostaćete svuda sami.
 Kao korov na kolijevku, svi ste vi ljuto nasrnuli,
 kao korov ovu pitomu zemlju, u divlju ste obrnuli.

 Sada po zemlji pitomoj, svuda rastu korov i najgora trava,
 sada u kolijevci svojoj, naše milo čedo, ne može da spava.
 Najuriše njih pitome, iz kolijevke negde mnogo dalje,
 nadaju se da će posvuda izbrisati njihovo postojanje.
 Ali ta kolijeka iz srca i sećanja, nikada se lako ne briše,
 jer ona u svima nama ostaje, večno i trajno da se zapiše.
 Zato svuda u svetu, uvek će da se rađaju nova pokoljenja,
 u kojima se nikada neće zaboraviti kolijevka voljena.

      VUŠKOVIĆ NIKOLA

KOLIJEVKA

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58492

U smiraj – Dejan Ivanović

U ranoj i kasnoj fazi izobličenja, sasvim poderanu
voleo sam te kao planina mladi čopor vukova;
Dok se podizaše ekspandirajućim svemirom,
dijagonalom neba, beskrajnim mirom
do svojih hiljaduosamstoosamdeset metara.
Da bi oslobođena, na svakom koraku pomogla,

narednom inspirijumu, među stabilnim razmerama
minijaturnih korpuskula vlažnog arboretuma;
Rađa se opseg boja, u smiraj,
polazna osnova cveta, mirisa potpunih preobražaja.
Zvuci, sirovih reči praznog odjeka, otkrivaju
nasrtljivost dodvoravanja, nametljivost ogovaranja…

Zaboravio sam čemu uopšte pesma, gde živim
i gde da tražim sjajne rime, zgodne metafore?
Teškog li vazduha, sive zemlje, zlatnog peska,
žurbe nadolazećih kapi magle glasnih vodopada!
Potrošenom senzibilnošću dramatičnih zagrljaja,
tešim zarazno ludilo jutra kraj jezera razuđenih oblina…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58485

DOBRE VODE SNA (EROTIKON)-Nena Miljanović

žedan
opet mi dolaziš
moj davno otišli sa usahlih voda
ništa te ne pitam ponovo nadošla
ništa me ne pitaj
samo me iskapi u jednom gutljaju
ćuteći i silno
saharske ti žege iz bokova biju
sa grudi me ispij gutljajima žudnim
pehare ti dojki pod prste prinosim
pod bedra ti širim svilastu prostirku
sklisku i mirisnu
po odlasku tvome vezanu u čvor
smokvu suvu čuva
ubodima sitnim
iscedi joj med …

&

…sanjala sam noćas sebe obljubljenu
od tebe ljubljeni
i u snu ti bila ispravnost i greh
smerna supružnica s kojom varaš sebe
i raspusna kurva s kojom varaš ženu
sve što nisam smela
i što java ne da
u snu sam dobila
i dala ti sve

&

ne
ja nisam samo sanjala te dragi
Izvan sna i jave
izvan svih svemira
snagom moga stiha
rečju si mi bio i mišlju sam bila
jača od prostora
duža od vremena
i kraća od jednog orgazmičnog trena
praznog i samačkog
na kraju pesama

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58483

PELINA PRAH – Nena Miljanović

Odbacujem teret sećanja na početnog tebe
I ne osvrćem se preko ramena
Da ne vidim
Svileni sjaj naših boljih vremena
Ako se zaustavim u juče
Pokidaće se slabašne niti koje me vežu za danas
I sve pokidano između nas uvezaće me u čvor ćutanja
Ponovo će počinjati i okončavati se ta ljubav
Neću moći da te zamišljam i izmišljam stihom
Sadašnjeg
Neću imati od čega da živim

Kao presušen pelin koji leči i ubija
Mrvim sećanja na prošlu sebe sa tobom u prah
Niz vetar rasipam to moje gorko juče
I varljivi san o mogućem sutra
(imam li i današnji dan do kraja)
Život je nepouzdana pojava
Ne lamentiram
Ne planiram
Danas sam
U kiši koja sipi tebe iz dubina neba ili mene
U mislima koje se tek rađaju
O ljubavi bez početka i kraja

U vremenu bez kalendara
Sat sam bez brojeva i kazaljki
Žena bez juče i sutra
Večnost u trenutku
Pesma o tebi
Pelina prah
Mrva

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58472

2001-Kristijan Ilievski

Eh,ta godina šta li donese,
a šta mnogo odnese,
čitava godina je prošla u
strahu i trepetu od terorizma.

Ali,nije bilo lako za njih,
jer naši branitelji su tu bili
nikad nisu izostali od svojih dužnosti,
bili su toliko verni,
da im sam Bog zavidi na to.

Dokazali su,
da uvek mogu da brane svoje kuće
svoje porodice i svoju državu.
Od tad pa do dana današnjeg
plaču li plaču majke,žene,deca
po te heroje.

Karpalak,Vejce,Ljubotenska Bačila
i sve ostale regije svedoče o tome
i dan danas.

Hvala vam branitelji,
što ste bili uz nas do kraja!

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58462

ALHEMIČARI – Nena Miljanović

 

Poezija je Alhemičar:
transom izazvanim usamljenošću
od sitnog tragača za avanturamna i sirovim strastima 
u mojim očima
i u rečima poema (koje se pišu imperatorima i bogovima)
napravila je Kolosa i Muškarca
(od dve vere i sedam vremena neistina).

I svako njegovo nečoveštvo i laž
upisah sudbini u krivicu
i za svako njegovo nečinjenje i izgovor
za svaku sićušnost duše
nađoh veliko opravdanje,
i svaku svoju reč poniženja i bola,
prećutanu i progutanu
zajedno sa neizrečenim optužbama,
pretvorih u biser oprosta
koji me opljačkanu za srce ponos i izgubljene godine
ostavljenu bez ičega
obogati

Ljubav je Alhemičar:
nečije vruće reči i povremene nagone
proglasila je sobom
misticizmom okultnih reči
ubedila me je da sam tom njemu ono što je on meni
život i smrt
i od mene uzgredne i bezvredne tom nekom
načinila veliku ženu
i pesnikinju

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58446

NA PLAŽI – Dejan Ivanović

Ne bih da se opravdavam …
Ali ovde je nerazumno pusto
i skupo boravište 
primitivnih lešinara,
što glođu respiratorno tkivo
našeg bića.

Naišla je zgodna, nežna, mlada
i vitka žena, pored mora
gazila vlažnim peščanim nanosima,
zabacujući noge, lelujavim hodom …
Trag je nestajao brzo za njom
u pesku, ispran talasima.

Praćena radoznalim pogledima
napucanih stereotipima,
spucanih kompleksima,
skrivenim ispod ružnih tetovaža;
Usred važnosti u nepredvidivoj gužvi;
Svom ludilu haosa.

Videh, iznenadne
promene raspoloženja,
krizu na polju morala, krađu identiteta
nekontrolisanu histeriju,
napade nepovezanog
smeha i plača,

nerazgovetnog brzog pričanja,
prenaglašene emocije,
burnog toka!
Onda je i kiša
naprasno počela da pada,
bez povoda …

Bečići, 02.09.2018.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58440

Lepoto moja-Kristijan Ilievski

Lepoto moja,
što sijaš u daljini,
što zavodiš ljude pogledom,
što zavodiš izgledom,
što pozivaš ljude tvojom dušom
zlatnom i dobrom.

Lepoto moja,
ta tvoja plava kosa
podseća na onih žitnih
polja u Posavini.

A te njene oči
što joj sijaju kao
zlato,
neprocenjivo zlato,
svakoga podsete na Persiju.

To njeno lice je toliko lepo,
lepše je od svega što postoji
na ovome svetu,
sa tim lepim licem podseća
na božicu Atenu.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58419

Очи моје лепе

Та девојка,са том лепом плавом косом,
која зачара сваког ко је угледа,
та лепота са тим лепим очима,
који личе на два дуката.

Мене душа вуче према њој,
та њена силна лепота
и доброта,
мене тера да је волим још више,
онолико колико нормалан човек
не може да замисли.

Ех,ти лепото што те нема,
што те нема да ти мазим
ту косу плаву,
плаву као жито.

Ех,што ми за тобом душа плаче,
као кад Црногорац падне са кањона
Мораче.

Да није тебе,ја би снагу изгубио,
понос никада не би имао,
душу би растужио,
и ја би тада умро.

Дођи код мене,
да те загрлим јако
и да те не пустим.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58417

ONA – Dejan Ivanović

 

Ona, kao takva …
Inspiracija bez limita
prepoznatljiva, na platnu Gustava Klimta
uhvaćena u konce kontasta, kolorita
koncepte impresija i zapisa
nedokučivih dometa
proaktivnog razaranja
uočljivih metamorfoza jastva .
Samoinicijativnom, smelom
ravnotežom značenja
snažne proliferacije skrupula;
pokušava da mi kaže
nešto što dugo nisam čuo
a odavno već znam?
Koliko smo, samo MI
(žrtve dosadnih monologa)
u pauzama cirkadijalnih ritmova
isprekidanog disanja –
– promiskuitetne reproduktivne zveri,
na sredokraći promišljanja
od istorijskog pamćenja
do zalutalih snova o beskrajnoj sreći!

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58414

GATARA – Nena Miljanović Daniluška

( Iz zbirke poema na ciganske teme DANILUŠKIN ROMANSERO)

 

U selo idem od vrata do vrata
U prnju na dronju i sa bose noge
Sa oči i na leđa i sa lažljiv jezik
U karte gatam u dlanovi gledam
Sa ovo moje urokljivo oko
I sa ovu moju cigansku pamet
Na devet jezika lažem i tešim
Sa pogled što vidi u tuđu tajnu
Sa srce u mene što zna za tugu
Moje da pričam svaka da se nađe
Ista je ljubav u svaku dušu
I isti čemer u svako srce
U svaku ženu ista muka
Žalost za nekog ko sa nju nije
Tuga za život sa prazno srce
Suza za dani od moranje uz drugog

 

Ima da gatam sa brbljiva usta
Sa jad u moje ćutljivo srce
Ima da lažem da će da joj dođe
(taj njen il moj zar nije isto)
Za sedam dana i dva veka
Sa sedam suza u svako oko
Za nju da plače za ruku da je uzme
U svet da je vodi ili na nebo
Samo neka čeka
Daću joj travku i crven konac
Pod jastuk da meće njega da sanja
U san da ga gleda
Na javu da se nada

 

Neću da kažem da će da sanja
Odsad do kraj na tužni život
Neću da kažem da i ja sanjam
I da smo sestre po našu tugu
Eeej
Devla
Devla
Ja tešim druge
A ko će mene

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58405

VERUJEM U SUTRA – Milovan Petrović

Verujem u sutra
možda glupo zvuči
u vremena smutna
što nas ka dnu vuku.
Verujem u sutra
u bolja nam jutra
i u svaku iskreno
ispruženu ruku.
Verujem jer nisam
od onih što kažu
da će sutra biti
gore nego sada.
Verujem jer živim
i znam da bez vere
umrlo bi sutra
s’ njim i moja nada.

Milovan Petrović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58306

Bogdana

To lepo lice što sija na dajini,
te lepe kafene oči što
šarmiraju svakog onog ko ih vidi,
tu lepoticu sanjam svaki dan,
u rukama mojim,
u zagrljaju kako se grlimo,
ljubimo i volimo do veka.

Mene ta njena kosa potseća na
lepotu koju gledam samo jednom,a to je ona.
To je ona,lepotica sa kafenim očima,
sa lepim osmehom,i
ona mi je svaki put u snu.
Želim je imati dok sam živ,
jer samo ona može da me
održi u životu.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58375

Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 136 137 138 Next

Load more