Category: Nekategorizovano

NIKO NAS NE PAMTI VIŠE – Milovan Petrović

Niko nas ne pamti više
al’ zato druže ne mari
pamte nas ulice grada
ulice i trotoari.

Niko se ne seća više
pesama u zore rane
kada se sunce promoli
i kad se zatvore kafane.

Niko baš niko druže
prošlo je davno sve
možda se nas samo sete
žene generacije.

Milovan Petrović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60226

NEDOSTAJE MI – Dejan Ivanović

Gde je ona
o kojoj zapravo maštam,
uporno mi nedostaje?
Voleo bih da znam, kud’ je odlutala?
Ako se ponovo vrati i nastani,
ovde kraj mene
da zauvek ostane;
nek’ sve što je bilo,
prekrije magla zaborava …

Jer, nedostaje mi ona,
kao premalo sna
u noćima na izdisaju …
Kada će stići, bliži li se dan?
Blistavi trenutak,
dugo očekivane sreće;
Ipak neće ?
Sustiglo nas vreme,
mimoišle godine.

Pamtim još koliko
i živim, iako ne živim;
Između praznih reči,
preostala daljina guši.
Kroz prodornu prizmu tame,
zaiskri nemir u duši,
željnoj svetlosti;
navikloj da postojiš
još samo u jednoj pesmi …

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60224

Da mi je

Da imam bar pola života i planova koje su ljudi izmaštali
I bar pola vrlina i mana koje su mi pripisali oni koji nas vide kakvi nismo
Da imam bar pola blaga koje predpostavljaju da negde skrivam
Da imam,sve bih im to darovala,uz uslov da budu srecni

Jer postoje oni zbog kojih nikada necu spuštati čelo
I postoje oni zbog kojih nikada necu otvoriti srce  dovoljno široko da se tamo useli nešto što Dom u ruinu pretvara
Da imam bar tri četvrtine od sna koji umesto mene sanjaju,sve tri bih prodala da kupim mesto gde po mom sunce rastvara nebo
Da prodišem na četvrtoj strani
Gde svi su moji dragi mladi i nasmejani

Da mi je pola tog komfora,svega što mi se “dalo”
Da mi je pola života koji se “neće vratiti”
Sve bih im to prepustila,
Samo da ništa ne moram
Negde gde malo mira

Gde zrno mira spremna sam skupo platiti
Jer tu bi raslo, za sve bi bilo dosta
Da mi je pola greha kojim su me poškropili
Možda bi na bolje naišla želje
Možda bi mnogo toga se spaslo

I mnogi putevi lakše otvorili
Ali ja ne bih njima pošla

Da imam tu moć u koju naivni veruju

Za jedan smeh i malo volje
Svi bi je imali dovoljno
I uz nju kad treba da im se nadje
Još malo mašte vrlo povoljno

Da imam bar pola takvog života
Kakav to ljudi priželjkuju
Sve bi se svelo na tišinu
Da mogu svoje misli da čuju

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60220

ODBROJAVANjE -Nena Miljanović

Zaboravljam te
I više ne brojim dane bez tebe
A svaki duži od godine
Vreme je ipak čudo
Vidi
Misao o tebi
Ne vezuje mi više omču
Oko svakog sata u danu i oko vrata
Kad bih da prstima napravim rupu na prsima
Da prodišem i da te vrisnem
I kad oči stisnem u samoodbrani
Da se zaštitim od bljeska tebe u svemu oko mene
(čak i vazduh je asocijacija na disanja tvoga šum)

Munjevito
Samo se stvoriš
I okrzneš me sevom sećanja
Na miris kože i poznatih koraka bat
Pa zaustavim dah i srca kucanje
Na tren ili vek
Dok ne prođe(š)
Stojim tako ukipljena u čekanju
Kao bolesnik između živeti i umreti
Stisnuta
Između sećanja koja bole ljubavlju
I zaboravljanja koje me ozdravlja od tebe
Ali i od ljubavi (čak i prema životu)
Jer vreme ipak ne čini čudo
Već sedam sati
Jedanaest dana
Dva meseca
I devet bolesnih godina

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60215

ČIME JE ZASLUŽILA – Dejan Ivanović

Čemu uopšte poezija?
Služi li, potiranju apsolutnih vrednosti?
Ko su nafurani likovi,
uzurpatori duhovnog prostora ?
Ko poseduje sav taj prostor i svo ovo vreme?
Autentičnim eksplicitnim izlivanjem?
Veštačkom oplodnjom objekta, gubi li se
boja namerno izazvanih pobačaja?
Danas, prefinjena kristalizacija uma
ne izviruje iz previrućih kratera
prečišćenog kafanskog dima;
Možda implicitno i služi?
Nihilizmu. Ništavilu. Anihilaciji. Poništavanju.
Jesenjina. Desanke. Haikua. Veličina.
Čime li je samo zaslužila ?

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60201

ПРОБУДИ ЗОРУ – Драгојло Јовић

ПРОБУДИ ЗОРУ

Србине брате пробуди зору,
Па крени у њиву што је у корову,
Заори бразду у земљу нашу,
Обради је нежно ко најлепшу снашу.

И не хули на Бога и не љути време,
Што ти на леђима остаде бреме,
Да прадедовско огњиште чуваш,
Наслеђено браниш од злотвора сачуваш.

Сачувај у недрима ватру сељака,
И снагу Вука у телу горштака,
Још једном рукаве брате засучи,
Дланове пљуни па шуму крчи.

Тамо где некад била је бразда,
Сад више ни стазе за пролаз нема,
Све се урушило и са земљом срасло,
Најлепше воћке шибље је обрасло.

Знам да можеш, а знам и да хоћеш,
Да знојавим челом и снагом целом,
Огњишту своме ватру повратиш,
Икону славску златом позлатиш.

За тебе ноћас стихове пишем,
За Васкрс села живим и дишем,
И зором сваком Богу се молим,
Селу се враћај Геџо Србине,
Тамо је све наше и све што волим.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60174

NOĆ NE ZNA ŠTA JE JUTRO – Dejan Ivanović

Plašila me noć koje se ne sećam
ili se ne poznajemo dovoljno.
Njena tragična nadmoć i posebnost,

taman se dogodi; da mračne faze
prikrivam sanjarenjem, dubokim
disanjem i motivišućim rečima .

Kako ću smoći snage da prestanem
sa ovim pisanjem
na kolenima?

Kažeš jutro, ali
ja ne znam šta je jutro.
Poželiš mi laku noć a ja pišem još,

malo, ma samo još malo;
dobro, ako već ideš, idi
ali prerano odlaziš u tu noć, duboko

da joj se bestidno predaješ …

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60169

EH DA MI JE – Milovan Petrović

Eh da mi je da ponovo sanjam
iste one odsanjane snove
što me davno budiše u zoru
dok slavuji svoje pesmu poje.

Eh da mi je da ponovo vidim
ista ona brda i doline
šapat vetra u kosi da čujem
na poljima moje domovine.

Eh da mi je samo da se vratim
na trenutak bar u snove svoje
pa da čujem dal’ slavuji i sad
iste pesme u svitanje poje.

Milovan Petrović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60165

Mafijaška ćerka – Miško pločić

Ona ima plave oči
I zove se Taša
Tako blaga, tako mila
A ćerka mafijaša…

Mafijaška ćerka
Ćerka kralja kokaina
Prava je šteta
Jer je tako fina…

Onako lepa, tako slatka
A mafijaška kći
Njenog oca svi sr plaše
Plaše ga se svi…

I ja ae plašim
Ali volim Tašu
Voleo bih da je otmem ocu mafijašu…

Kad me sretne
Osmehne se blago
Ja sam onda srećan
I postane mi drago

Tako slatka tako lepa
Mafijaška ćerka
Neće moći ona s ocem
Da ostane do veka…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60119

Ljubav – Miško pločić

Šta je to ljubav
To je nešto lepo
To je kad se…
Dvoje vole slepo…

To je kad se ljube
Kad se dodiruju usnama
Kad on nije sam
I kad ona nije sama…

Ljubav su poljupci
Nežna milovanja
To je slatka tajna
Uzimanja davanja…

Ljubav je…
Kad se mrse kose
Kad se zaljubljeni
U srcima nose…

Ljubav je najlepše osećanje
To je san snova
Ona stalno izaziva
Drhtanja nova…

I, zato, budite zaljubljeni
Volite jedni druge
Jer ljubav je mnogo lepša
Od tuge…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60116

MILOSRDNI ANĐEO – Dragojlo Jović

МИЛОСРДНИ АНЂЕО

Опет је Март на брдовитом Балкану,
А по земљи мојој изникле висибабе,
Баш као године оне пре двадесет лета,
Кад бомбе ранише детињство мог детета.

“Јуначки” са неба бацали су бомбе,
Са Јадрана плавог слали нам ракете,
Да ли ће им икад свевишњи судити,
Што из најслађег сна, пробудише ми дете.

“Милосрдни Анђео” рушио ми градове,
Гађао мостове, фабрике и села,
О Боже драги ако си то видео, па
Казни крвнике за та гнусна дела.

Од њиховог милосрђа горела ми земља,
Ни њива ни бразда не остаде цела,
Од љубави Анђела сад су гробља пуна,
А злотворима на глави стоји црна круна.

Са том црном круном долазе нам често,
Злочинци се враћају на крваво место,
Иза чијих корака прљави трагови,
О себи певају да су мировњаци, чаробни магови.

А сад нешто мислим, није ли грехота,
Што им мрачне жеље шаљем све по дану,
Па кад свећу палим и Богу се молим,
Да им свима кости у једну урну стану.

А Српска је душа велика ко небо,
Изнедрила Теслу да планета светли,
Давала туђину кад имала није,
У генима мог рода, не отми ичије.

И Март ће да прође, ал памћење несме,
Да силници моћни рушише нам земљу,
Гађаше возове, пијаце, Милицу на ноши,
Растурише све, ал нам душа оста,
Да се са злом бори , да дочека госта.

А времена памте да је Балкан врео,
Да несреће многе баш одавде крећу,
Али земља моја све стоички трпи,
И још чвршће држи Лазареву свећу.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59973

Љубав на једну ноћ – Петар Савић

Љубав на једну ноћ

 

Воли ме ноћас девојко

из дечачких снова,

љуби ме снажно, јако,

буди ноћас само моја.

 

У правој љубави нема граница,

живот постоји ради весеља,

препусти се игри варница,

буди ноћас моја остварена жеља.

 

Одреши чворове устајалих принципа,

прескочи преко моралног прага,

 дозволи страсти да те обасипа,

буди ноћас само моја драга.

 

Рашири крила вечне слободе,

осети лепршавост тренутка,

нека те само осећаји воде,

буди ноћас само моја лутка.

 

Наша срца су унисона мелодија,

 чаробна врелина нас је опила

и месец од зависти руменије сија,

буди ноћас само моја мила.

 

Лебди у правцу магичних осећања,

 Пожели да не наступи нови дан,

нека ова ноћ буде вредна сећања,

буди ноћас на јави мој сан.

 

Mоја остварена жеља, драга,

моја лутка, мила, на јави мој сан,

сутра од нас неће остати ни трага,

јер сутра даље ја настављам сам.

 

Можда ће нам на праг чекања

трајна љубав обома једном доћ’,

али ноћас заустави сва надања,

јер ово је љубав на једну ноћ.

 

 

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60054

CRVENE VODE

Dok smo bili dve srebrne ribe
U vreme bistrih voda tek izviruće ljubavi
Srebrnih kosa oboje već
Tuđem
Ljubila sam ti nesrećne i nežnosti gladne oči
Takve su bile tad
Dok smo plivali mendrima razdvojenih života
Bezglasni…
 
…I kad si progovorio suvišnom rečju
Kojom se nalazi izgovor gde ljubav nalazi način
Prestao si biti moj (o)suđeni nasušni
Jer postala sam ti grešna i skrivana
Daleko od bistrika s početka
Potopljena u mulju strasti
Između ljubavničkih nagona
I supružničkog kajanja
 
Takvu
Tražio si me periodično i na kratko
Samo kad ti zauzdan vilenjak pod pupkom poludi
I poželi da se poigra slobode
Crven
Od tvog prolaznog mužjačkog žara
I mog neprolaznog stida ljubavnice
Ženke
 
Nevoljena
Nisam te mogla više voleti
Ni ne voleti
Očajna
Odgrizla sam svoje srcasto levo peraje
Da ne zaplivam ponovo za tobom
Potonula
Čekam
Da protekne dovoljno vode i vremena
Da zaboravim i izronim u novu ljubav
A vode teku
I teče vreme
I nikako da mi iz pamćenja protekneš
 
copyright © Nena Miljanović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60037

Реч коју је Лидија Ужаревић изговорила на комеморацији Радослава Раце Вукојичића


Реч коју је Лидија Ужаревић изговорила на комеморацији Радослава Раце
Вукојичића 19. фебруара 2019. године у Белој сали КЦК у Крушевцу


Поштована породицо, фамилијо, колеге, пријатељи…

 

Много сам тужна зато што у овом тренутку стојим на сцени Рацине и наше Беле сале и читам ове реченице. Били бисмо  најсрећнији на свету да се нисмо окупили овде – овим поводом. Тужна би била, као и ви, да се и не опростимо достојно, како доликује, од нашег Раце.

Много је разлога.

Раца је отишао уочи  27 рођендана наше куће, Културног центра, закорачивши у 57 годину живота, а радни однос засновао је у Дому омладоне 1987. године. Случајност или не – не знам, али знам да је ова установа, као и Дом омладине, била његова друга, а понекад и прва кућа.

Један број нас, овде присутних, своје тинејџерске дане проводио је под кровом Дома омладине, испуњавајући снове, жеље, љубави, незнајући да ћемо постати његов део, као и део данашње Установе. Раца је то знао од самог почетка, али и до краја, јер је крај његовог животног века уједно и крај његовог радног века. До самог одласка био је предан послу који је обављао. Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60024

SRNA – Dejan Ivanović

Dolaziš s prolećem,
da kitiš prirodu u sjajna ruha
i nove šarene odore, Persefono …
Izgubljeno stado čuje se u planini,
duboko, bije zvono, iznemoglo i dokono;

Sunce preleti preko livada i polja, žestoko,
tek da probudi uplašenu srnu,
zrakom što zapali joj oko.
Od pogleda u tamne oči srne,
reč u grlu zastane, srce zanemi i otrne …

Trčala je ucveljena mala srna,
kroz planinu uplašena, kao pomahnitala;
Dok je nije mesečina zagrlila,
pod snežnim vrhovima, međ stoletnim kedrovima;
Skrivena za oblacima, zaspalu u visinama.

Pesma objavljena u zborniku kulturnog udruženja

Zlatna reč – Srpska kruna iz Beča, za 2018. godinu 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60022

Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 147 148 149 Next

Load more