SLAMALE SU OVO SRCE – Milovan Petrović

Slamale su ovo srce
Vere, Ane, Marijane,
al’ su ipak ukrasile
u mladosti moje dane.

Ja ne žalim zbog tog bola,
što raniše tada mene,
ostale su u sećanju
samo lepe uspomene.

Kad mi teško nekad bude
kad proklinjem svoje dane,
osmeh mi se opet vrati
jer se setim Marijane.

Nekad mi se opet desi
da rešenja pravog nemam,
tad odlutam u mislima
iz mladosti Veru snevam.

Ana meni dobro dođe
kad zalutam i kad patim,
nje se setim nasmejane
pa se opet sebi vratim.

I druge mi tu pomognu
posle moje pedesete
kad god mi je tako teško
na lepe me dane sete.

Milovan Petrović

Volim te

Trenutkom između sna i jave,
između udaha i izdaha,
riječi volim te i mrzim te,
između dvije tačke,
kada odlaziš
i kada nema te,
Volim te.

Prostorom između dvije suze,
vazduhom između nas,
oblakom na nebu,
bujnom krošnjom,
lastom u letu
i na livadi cvijetom,
Volim te.

Kada sa drugim prozališ,
i topiš u njegovom zagrljaju,
kad samo njega voliš,
kad me ne primjećuješ slijepo srećna,
kad kažeš da je vaša ljubav vječna,
i da samo vi postojite,
Volim te.

Usamljenim satima,
hladnim klupama,
toplim jastukom
i sjetnom uspomenom,
vlažnim usnama
i hladnim rukama,
Volim te.

Kad me ne bude,
kad nestanem,
kad priroda uzme me
i kad samo pjesma ostane,
vječnim osjećanjima
i skromnim riječima,
Voliću te.

Hm?

Kolika je cena sreće na tržištu ovih dana?
Plaćaju li izdašno rub osmeha na usni?
Pokrivaju li troškove prevoza do sna?

Broje li svaku grešku iz nehata
Izloženu na transparent da bi te na nju sveli?
Traže li tačku u kojoj se lomiš?

Možeš li ceo da staneš u ram svoje slike
U ogledalu-da se ne podeliš
Na sebe pre i sebe posle svih težnji
Jesu li ispunili očekivanja?

Darujem ušteđevinu od potisnutih čežnji
Šaku klikera staklenca sa plavim u sredini
Razglednice sa putovanja i jednu babušku
Sa počasnog mesta u vitrini

Od uličnog prodavca iz Belgoroda.
Koliko staje poluga od sjaja u očima
Kad se u nepovrat proda?

Trampiš li zemlju za ordenje
Zbog kog rasteš u sopstvenim očima
Ili prodaju u bescenje
Urnu prevaziđenih ideala u ostacima

Kao što talas na obalu će izneti
Trulež što čovek u more baca iz nehaja
Tako i duša teži da se rastereti
i izvadi mačeve s oštricom na oba kraja

Tamo gde plešu bele zastave
Mesto je predaje koje čine
Oni što bestidno nude minut slave
za 28 grama neprocenjive sadržine

 

(NE) MOGU – Nena Miljanović

 
vratićeš se možda
i biću tu sigurno
samo
ne očekuj ništa
niti bi se meni vratio ti
(onaj koji si mi bio)
niti bih tebe dočekala ja
(ona koja sam ti bila)
ne može se dva puta u istu reku
druge bi to vode bile
mutne i gorke
od svega kroz šta sam tekla
po rastanku
 
ako ponovo dođeš
ne misli da reka života može uzvodno
u nekom sutra
to ne bi bio povratak na početak
niti bi me našao onu negdašnju
svu od ljubavi i stihova o tebi
ne može se umreti od ostavljanja
i oprostiti ti se svoja smrt
čak i da ti je zaboravim
ne mogu ti je zaboraviti
moje pobijene pesme
koje više ne pišem
 
&
 
a možda bi moglo
ako se možda vratiš
mogla bih
mogu
sigurno

Vreme posle vremena

 

Vreme se vremenom ne vrati

Retko ti pruži odgovore

Nešto drugačiji san

I tako poznata slika

Kad stojiš postojan na utočištu grešnika

 

Jednom kad nestanu oči koje govore

Smisao tuđeg jezika nikada nećeš prepoznati

 

Toliko ljudi u kojima strah se krije

Drugima sude kada u njima sebe prepoznaju

Pa nije važno kako

Sve dok još negde opstaju

Držeći se za slamku sopstvene iluzije

 

U svim tvojim licima led ti mrzne osmeh

Kad pretočiš srce u čašu bez dna

Ispij je ili daj nekom da je ispije

To od čega strepiš tako ništavno je

 

Jednom kad pogledaš smrti u oči

Sledeći put će uvek skretati pogled

 

Samo onih laži treba da se bojiš

Kojima se pravdaš za loše odluke

U to ime čašu podižu visoko

Ruke što te grle dokle god postojiš

ZAVEŠTANJE – Nena Miljanović

 
Zaveštavam svoje pesničke oči slabovidima
Slepim za lepotu sitnih svetova oko sebe
Onima
Kojima zrnca peska nisu peščana rebra Sahare
I kapi vode im nisu krvna zrnca u arterijama Amazona
Svima bez trećeg oka duše
U koje nikada nije stala nijedna “običnost”
I ne kite svoje zenice draguljima razlelujanog lišća
Zelenog kao žad s proleća
I jantarski žutog s jeseni
Svima trezvenim
Kojima svici nisu lampioni letnjih ljubavnih svečanosti
U vrtovima vilinske duše koja se ljubi sa svime u prirodi
(kao moja)
Pa obljubljena ljubavnikom mesecom u ponoć
I oplođena kapima rose u zoru
Rađam rojeve sitnih stihova
I razrojavam se za one
Koji pod kapkom ne čuvaju poklon pesniku od Boga
Suzu
Za radovanje sa svima koji se raduju
I za plakanje sa svima koji oplakuju
Evo za vas
Polažem u pesmu kao u urnu svoje (ne)srećne oči
Potražite ih sada i posle mene u stihovima
I nakapajte me pod vaše suve i uske kapke
Okitite trepavice mojom pesničkom dvostrukom perlom
(radosnicom i žalosnicom)
I ispijte mi u njoj dušu nadušak u pesmi
Kao lek
Našte vašeg stisnutog i gladnog srca
Postanite čitanjem bogati za nevidljivo
Pijani i siti od sitnica
I volite
Volite
Kao ja život i kad me ne voli
Izbledelu iz ljubavi
 

Nas

Makovi pod jastukom
Krvari zora po azbuci sunca
Bare na asfaltu osciliraju u purpuru
Miriše teško fabrički u industrijskoj zoni
Hale, čađ i beskrajna tišina dva tri sata pre nego što ožive senke

Vrtim u stomaku stroj orđalih zupčanika
U mikrofilmu letnje kiše me zapljuskuješ
Kao miris šina u nozdrvama

Znam da ubijam ljude koje volim da bih oživela s tobom
Vidiš ni savest ne preprečava put
Sama ga otvara u tvom blago iskrivljenom osmehu
Nisi ti morao ništa
Prstom da mrdneš
Prešla sam tu liniju kao žicu nad ambisom
U vrtoglavom plesu ljubičastih vatri
Urankom
Sutonom
Sama

 

U oreoli sunca
Kuje se burma za tugu
Ljubimo se eskimski
Nadživela te
Verila sam je

Samo da ostane meni
Samo da ne luta okolo
Lako ću ja s njom
Lako ću dok je samo sa mnom

Nemoj ti ništa ni sad
Ni nikad
Prstom da mrdneš
Ne dolazi u ovaj grad
Ni kad poželiš
Naročito ako poželiš

Iz mržnje
Iz radoznalosti

Pusti me
Pusti nas

REQIEM ZA PESNIKUNJU – Nena Miljanović

 

U snovima teškim za dešifrovanje
I pesmama teškim za čitanje
Ima me oduvek
Od četvoronožnog hoda u hordama čopora
Do levitacije bića budućnosti
Od neartikulisanih glasova i neoformljenih misli
Do telepatske komunikacije čistih umova
I u svemu sam pesnik sa očima bola
Za viđenje više nego je dozvoljeno
Sa dva srca na dve strane života
Jedno
Za sva rađanja da im se radujem
I drugo
Za sve smrti sveta
Da ih ožalim

Na javi
Ne pristajem na sebe ovakvu
Ukucanu u vertikalu vremena
Sa seæanjem na sebe iz doba Krede i Jure
I vizijom o Ja u narednim milenijumima
Svesna utamničenosti u sadašnjost
Negodujem
Htela bih biti Uvek i Svugde
Potrebno mi je da budem Svi
Od Juče koje me poriče
Do Sutra koje me ne predviđa
Vanvremenska
Lebdim u Danas
Nepomirena sa sobom
Tražim izlaz iz okvira
Načinom pesnika
Pokušavam da postojim u stvarnosti
U kojoj se ne pronalazim

Odbačena od njega
Koji je bio i jeste moje Uvek i Sve
Nevoljena koliko volim
Tražim opravdanje za svoje postojanje
I naći ću ga
U svojoj labudovoj pesmi pod naslovom
„Reqiem za pesnikunju“
Pre nego što se ubijem
Nepisanjem

GLAD

GLAD

Duvaju vetrovi na vrata svih naroda,
a sa njima im je donesena jaka nepogoda.
Tamo gde ti sve silniji vetrovi duvaju,
ljudi često ne mogu, ni svoju letinu da sačuvaju.
Nisu to oni svima poznati veliki orkani i oluje,
već je to vetar pohlepe, što nekima dušu truje?

To su vetrovi, što retki ne mogu u sebi da vide,
a mnogi ljudi u svetu, zbog toga mora da se postide?
Iako su malobrojni, oni što su se ogrešili o ceo svet,
ipak je sve više gladi, kao da je on ceo uklet.
No bogatima nije tako velika glad u hrani i piću,
već u onom, što je njima strano u duhovnom biću.

Njima se sva glad ogleda u materijalnom svetu,
jer žele sve njihovo da bude, makar na svačiju štetu.
Dok oni takvi iz obesti, ne znaju sa sobom šta će,
velika masa naroda, otpatke i korov mora da žvaće?
Zbog njih svi siromašni, siti nikada neće ni biti,
sve dok bude bogatih, koji žele od njih otimati?

A sva tolika glad, svuda u celom svetu,
nije zato što se siromašni ne mogu nahraniti,
već postoji zato što je trulim bogatašima,
sve što žele da otimaju, teško zabraniti!?
Zato glad sve veća po svetu nastaje,
ne zbog siromašnih, koje je teško nahraniti,
već zbog bogatih, koji se nikad neće zasititi!?

Glad sve veća po svetu nastaje,
ne zbog siromašnih, koje je teško nahraniti,
već zbog bogatih, koji se nikad neće zasititi!?

Vušković Nikola

Razlike – Živomir Savić

sami

potpuno usamljeni

u svo to vreme večno

mladi i stari

samci i porodični ljudi

uspešni i propali

oni koji pate od samoće

i samci u gomili obožavalaca

svesni i nesvesni svoje samoće

ovde i tamo gde odlazimo

svako ponaosob

da se osamimo

svako na svoje mesto

dovoljno udaljeni i zauvek

da nastavimo svoje samoće

da produžimo samoće života

u samoće smrti

samoće postojanja

u samoće nepostojanja

između kojih nema razlike

niti će ih ikad biti

Ko zna – Živomir Savić

ima nekoliko varijanti rušenja

i razbijanja sa razvaljivanjem

kad se napije budala

pa da iskoristi sirovu snagu

i bes

ili se posvađa sa ženom

pa polupaju sve po kući

ili navijači kad iskoriste utakmicu

da porazbijaju zajedničke izloge

i protivničke glave jedni drugima

ili studenti ili sindikati

ili nacije

ili njihove alijanse

one mogu najviše da razvale

sa svojim vojskama

one mogu čitave gradove

i šira područja da polupaju

ko zna šta bismo danas imali

i dokle bismo stigli

da nemamo ovu potrebu

divljaka i zveri

osim ako

ko zna

ako možda ne bismo bili sputani

bez te potrebe za rušenjem

i građenjem i rušenjem i građenjem

sukcesivno i istovremeno

 

NISAM TI BIO – Milovan Petrović

Nisam ti bio ni drug ni brat
i nisam znao da kuca sat
da vreme ima početak i kraj,
proleće samo jedan maj.

Nisam ni slutio da sve će proći
i jesen života brzo doći
mnogo ti toga ne rekoh draga,
a mladost ode negde bez traga.

Sada je jesen i lišće vene
iza nas ostaše mladosti sene,
poneki pogled i osmeh lak
i sat što kuca tika tak.

Milovan Petrović

Ništa – Živomir Savić

ko bi rekao da može

ali može doći

i do zasićenja životom

pa jebem ti život dokle više

ustajanje

umivanje

jedenje

rad

spavanje

pa opet ispočetka

i ukrug

pa da li sam ja lud

ili šta

ovo mora prestati već jednom

ako išta na svetu

onda bi život morao

imati alternativu

ne smrt naravno

smrt nije alternativa

kao što se obično misli

smrt je ništa

ne ono što nama treba

je novi i drugi

dosad nepoznat život

koji možda ne bi ni imao

potrebu za smrću

 

Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 121 122 123 Next