NEDOVRŠENE PLOVIDBE – M. Popović


Naše riječi prigušuju sjenke
I kakofonija urbanog sivila
Stoga u praznom kupeu zadnjeg vagona
B-o i ja uglavnom šutimo
Fasade se listaju kao ostarjele korice
Nekad pročitanih knjiga i najednom
Ljupki osmijeh prozora briše 
U nama buku
Aroma jutarnje kave kao spokoj
Se primiče s proplancima
Što konačno dohrupiše

Ne opuštam se na vidiku 
Proljetnih razglednica već razmišljam
O prolaznosti ljeta, o rujnu
O krpicama snijega
Što kopne u svibnju

Kao da mi prijatelj B-o čita misli
Kao da... na kotačima naseljavamo 
Morsku valu, kao da iz paralelnog svijeta 
Proviruje grad jadranski
Poput školjke bijel
I podsjeti me na prebrzo listanje godina
Na plaže i jednu Talijanku s Lastova
S alabasterom njegovanih nogu
Bila su to neobuzdana putovanja 
Kao spirale plave vodene
Na pučinama, kao nepotrošiva
Ljepota algi, ozona, soli i joda
Sad mi neke nove putokaze šapuće B-o
Dok maše  s drhtave morske površine
I sa snopom UV zraka oko obrijane glave
Nešto govori što ne razumijem a moja ga
Zagledanost u roman nervira
A ja zapravo isprazno gledam 
Kako se na naslovnici s dodirom sunca
Razlijeva riječ Kundera... i neka jer
Živim se osobama priklanjam, Kundera
Je manje privlačan od prodavačice sladoleda 
Nadohvat sunčeve jare
Tražim oblik Evinog lista, mjerkam je
Bijelu i glatku kao žal 
Oblikovan stoljećima... i ja 
Ne prizivam čuda – tonem
U valove njene kose, u mliječni put 
Mjesečevog srebra što cijelu noć
Lije po svilenoj koži njena sna  
U kojem ne saznah 
Što je pisac K. htio reći 
I kad smo zapravo B-o i ja zašutjeli 
Sred urbanog sivila
U praznom kupeu 
Zadnjeg vagona

Nastavi sa čitanjem „NEDOVRŠENE PLOVIDBE — M. Popović“

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

EPIFANIJA – Mirko Popović

 

Onoga časa kad je zazvonio telefon Ana se pojavila na vratima. Ne znam je li neshvatljivo ljupkom pojavom, u haljini izvezenoj krinovima, na neobičan način popunila prostor, ili mi se primicala pokretima koji su, između mene i prozorskog okna zapaljenog sunčevim ljetnim ognjem, graničili sa nestvarnim. Radije bih prihvatio činjenicu da imam do sada nespoznajno zadovoljstvo prisustvovati njenoj besprijekornoj uvježbanosti za neku kazališnu izvedbu.
– Mi se odnekud znamo? – jedva sam izustio ne pomijerajući slušalicu u ruci. Nešto je u meni znalo da neću dobiti odgovor, ali i to da će mi ga sigurno dati trenutak kad iluzija njenog prisustva počne blijedjeti.
– Ne, nikada se ranije nismo sreli, – rekla je sa smiješkom čija je jedna nota jasno demantirala izrčeno. Zagledana u moju figuru salivenu od nepomičnosti dodala je:
– Zašto se ne javiš?  Netko te trebao?
Sunce je gorjelo u prozoru i Ana je ubrzanije disala.
– Halo…? – iz slušalice se kratko izvio Anin glas: – Samo provjeravam jesi li tu jer te već dulje čekam. A dogovorili smo se u pet. Šutio sam jedan trenutak, htio pogledati na sat, ali sam bez svoje volje kliznuo kroz vrijeme i brzinom munje se obreo u jednom od bivših života.
– Oprosti, nešto me zadržalo, objasnit ću ti. Ah, da, hoćeš li biti na onom istom mjestu? A danas je red i za haljinu sa krinovima, zar ne?
Iako je ranije spustila slušalicu, čuo sam odgovor:
– Hoću, pa tamo smo uvijek, odjeveni u nadzemaljsko zadovoljstvo, kako si znao govoriti, najprije bdjeli negdje iza uma, a onda bi se zaputili našim putom, po bijeloj šumskoj svili, tamo gdje si, prije nego što sam otputovala, sreo svoju pokojnu Anu.

 

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

POLENSKA ETIDA (EROTIKON) – Nena Miljanović

mesec je cvetanja lipa
i vreme žutih polenskih padavina
poslednji put peludna
u pesmi
još samo u pesmi
u noći narastajućeg meseca
vrtložim se spiralom strasti
niz stožer sna
padam
dižeš se
iz oblaka među tvojim preponama
mlakim kišama
kani
po prašini polenske mene
prospi se
u noći opadajućeg meseca
pred precvetavanje
poslednji med cedimo
gorak
pred snegove

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

Београде – Ивана Зајић

Небо красе распеване птице
Док са њега крупна киша лије,
Босе ноге, танке потпетице,
Сваким даном красе ти улице.

Највећа си наша метропола,
Сви би дали свога срца пола
Да одбране тебе од туђина,
Јер у теби живет’ је милина.

С тобом лепе проводимо дане,
Наша тела мостове ти бране.
Када странци крену ударати,
И свој живот за тебе ћу дати.

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

SMS DAVNOM PRETKU – M. Popović

 

Da možeš s neke razine spoznati

Onog sebe izvan rasutog živčevlja

Ono što je ostalo od tvoje

Zemaljske riječi

Kao protraćene mogućnosti

Koja ti je nadom usrećivala život zemni

Zacijelo bi sada pitao zašto

I u ime čega ti naumi tvojih potomaka

Budē stoljeća, kidaju spokoj

U kamen urezan, iz kosti izrastao?

 

Nastavi sa čitanjem „SMS DAVNOM PRETKU — M. Popović“

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

Prijatelju

Svrati mi kao dragi gost u sećanje

Moj izbavitelj iz tamnih krugova svesti
Kad ruke postanu tuđe na sopstvenom telu
i misli vrzino kolo počinju plesti

Okružen aureolom nedodirljivosti
Linijom blještave svetlosti kroz svet pun mraka
Koračaše odlučno čovek u odelu
Što pod reverima nosi srce dečaka

Stepenik dva i evo već je na pramcu
Visoko nad masom dole ka nekom kliče
Bližnjeg svog vidi u svakom strancu
Dole na tlu svi jedni na druge liče

Dok senke bez ljudi škripe po brodskom podu
Karipski gusar zagledan u bezvremenu pučinu
Njegovu ćeliju i istovremeno slobodu
Slepi putnik na putu za istinu

I plovi..plovi do nespoznatog odredišta
Sa otežalim snom pod pazuhom
Znamenja s putovanja ko sa lovišta
Sabira tajno pod jastukom

Znaš
Izbor svaki u novi izbor vodi
I nije važno kuda mnogo je važnije kako
Kad jednom podigneš jarbole ka slobodi
Bar ne puštaj struju da odvuče te lako

On je još stamen u kovitlacu oluje
Tako je rođen da nikad sebe ne štedi
Jer srce čuje samo što želi da čuje
Svaki savet te stigne kada ti više ne vredi

Bure su došle i prošle ko dlanom o dlan
I Mesec opadao i rastao u svojim ciklusima
Ruke na kormilu zauvek upravljene u san
Ka kome će ploviti uvek istim kursevima

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

ILUZIJA (TRAGOVI U PESKU) – Nena Miljanović

 
Stajao si na trgu juče i hranio golubove
Okrenut leđima suncu i meni
Nisi čuo muziku svečanih bubnjeva
Tako mi je lupalo i poskakivalo srce
Taknula sam ti prstima rame
I o bože
To nisi bio ti
A zaklela bih se da jesi
Imao je tvoje ruke
I pokrete
I sve…
 
I jutros na kišnoj ulici te sretoh
Dolazio si mi u susret poznatim korakom
Lica zaklonjenog kišobranom
Prepoznala bih ti hod na puškomet
Stotinu plotuna mi je grunulo u prsima
Počasnu salva ponovnom susretu
Potrčah
I padoh u sebi
Pogođena pogledom stranca
Nije bio ti
A bila sam sigurna…
 
I ovo sada što sediš na ivici kreveta
Na rubu moga polusna
I govoriš mi da si tu
Sigurna sam da jesi
Čujem ti sonorni glas
Odbija se eho željenih reči
O zidove mojih stihova i mene
I neću da otvorim oči
Niti da proveravam jer…
 
…Ako se i sada rasplineš kao magla
Kao juče na trgu
I jutros na ulici
I kao što ćeš sutra i svugde
Neću te moći tražiti u svima
Na javi
I nalaziti u snovima
I čuti kako mi govoriš
“Ne budi se ljubavi
Tu sam
Tu”…
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

Portret u pokušaju

Platno na štafelaju

Potez kistom i počinje

skicom

linija u proizvoljnom nastajanju

 

Jedva vidljiva

Spušta se snebivljiva

Od sredine čela do oštrih rubova usne

Vajane u skladnom sastajanju

 

Male sive senke

U međuprostoru između dve meridijane

Blago isturena brada

Za prkos pred nepravdama

Odlučnost pred polemisanjem

Kolebanjem

 

Ispretumbane akrilne boje

Po sobi svuda

Za oči

Za oči

 

Mrežasti snop pod trepavicom

Sitnih bora

Što se ivicom prikradaju

Na dnu obrva

Smešta

 

Pastel od tirkiza stvara

Razlivenim akvarelom

Sjaj nadomešta

Da bljesne u skokovima

i razlije se u svetlosti

Ateljea

 

Polarni fenomen u snopovima

Život udahnut u centar miljea

Što dah oduzima

Do klonulosti

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (1 vote cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

pukotina – M. Popović

PUKOTINA

I

prikradajući se zvijezdama
pejzaž je jedan
odvezao naš brod
i obala je ostala pusta

II

zamišljam kako sada
prebireš po harfi
okrenuta slutnji nemira
jer te zaboli
tinjajući ugarak
i uzdah istine da riječi
nismo potrošili

iako je na pustoj obali
zaspao je sat, onaj s kojim je
umrla naša jesen

III

pomisliš li ponekad, patricija
da ćemo nastaviti sanjati
kako te u mojoj toplinom zaboli
tvoja ruka
i kako me u tvojoj zabole noći
kad zaspe sat
i krošnja lipe zatreperi

————————————-

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (1 vote cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

Idite

Kaže to je posledica razočarenja                                                                                                Tvrdoglave iluzije živiš

Na pogrešnom mestu

Kažeš dobro ti je

Neka se menja planeta

I ja se menjam

Pa niko primetio nije

 

Srce se čisto uspelo

Zalediti

Da bi sačuvalo svoje

Od početka je uvek bilo isto

Do kraja ništa se neće promeniti

 

Jer ne volim ljude iz gomile

Ni kako dane troše

Ni romantične šetnje u dvoje

Ni ono što za njih je dobro

Ni ono što za njih je loše

 

Odbijam da tako sanjam

Odbijam i da me bude u zoru

Nije to nesigurnost

Nije to danak bolu

Kako ne shvataš

Ne volim ljude

Ni njihove večne potrebe

Ni njihova večita nastojanja

 

Da me održe u mraku

Da ne gledam tako duboko

Da govorim tiše

Da vežu mi ruke

Da vežu mi korak u koraku

Jer nemam dva srca

Ljubav se broji do jedan

Prijatelji do malo više

 

Neću da založim život

Da ispunim tuđe želje

O idite od mene fanatici

Lažni moralisti

Učenjaci

Filozofi kukavice

Što tajno trujete decu

I u tajnosti gazite svoje zavete

Svuda sam prodrla

Razotkrila sve vaše tajne

Kad ste me slepim ulicama vodili

 

 

Sve što ste hteli je da me ubijete

Kako bi me po svojim željama opet porodili

 

Nikada neću pripadati

Moji su prijatelji Mocart i Antić

Igo i Dostojevski

Desanka, Dučić

Marija Kiri

A ljubavi Tolstoj i Dostojevski

Ne možeš ući u moja svitanja

Zanemarujući odgovore na pitanja

 

Niti obilaznicom iz zaleta

Kroz bajke da ušetaš

Preko mosta prečicom

Pa da te dočekam ko gosta

 

Nikom se ne vraćam

Nikome ne nadam

Već je sve ovde što mi treba

Kad ne znaš sa mnom

Nestani iz moga sveta

 

Sama preživela svoje strahove

U noćima

Sama lečila svoje ožiljke

Tamo gde gladni traže spas

Tamo gde ulica diže svoj glas

Pa zašto još misliš da mi trebaš

Kada me ne vidiš pravim očima

Ne mrzim nikog al

Meni se gadi način na koji me gledaš

 

Ne želim ono o čemu svaka devojka sanja

 

Ako se pustim

Biće mi draže da lutam do svitanja

S onima što im je samo molitva preostala

Da pijem i točim nadu u njihove prazne čaše

Da otplačem kad dobijem

Suze nazad u svoje oči

 

Nije to hir

Ja stvarno ne volim ljude

Pustite me da pišem

Pustite me da dišem

Da zaspim po nekad u njegovom gradu

Jer tako mi malo treba

Za sreću o kojoj vi ništa ne znate

A vama tako puno

Ja  živim na nekom drugom mestu

Koje je vama nedostupno

 

Lako se gresi kamufliraju

Lako se naivno biće otruje

Mene su srećom čuvale moje vodilje

Propele na visinu da me ne dosegnete

Tako je retko naći nekoga ko te pusti

Da budeš ono što jesi

I ništa ne očekuje

 

U armiji žednih nada je konačište

Tu Mars u Škorpiji vlada

Čuva mi svetilište

Što vaše preduge ruke

Ne mogu nikad da dodirnu

 

 

Jer ću se buniti protiv svega

Što bi dodalo još po neku daljinu

između mene i njega

 

 

 

 

 

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                    

 

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

Poslednja

 

 Zatreperećeš  možda kao Severnjača

Dok ti nečije usne ovlaš dotiču čelo

Osetićeš bestežinsko lelujanje u grudima

Spokoj u tom poljupcu koji te celog obuzima

 

Zaspaćeš na krovu sveta

U ljuljašci od ribarske mreže

Između dva stasita bora

Dobićeš pege od sunca

 

 

Zatvorićeš kapke i videti mojim očima

Kada nebo raširi zavese

I svečano otvori predstavu

Žongliraće planetama jedan tužni pajac

Šarenim obojiti tvoje sivo

Prosuće note po harfi

Orkestar vilinih konjica

 

Negde se čuvaju svi uzdasi sveta

Negde su sortirane beznadežne želje

I čekaju svoj red

Strpljivošću žene koja  sasvim pripada

Pripadanjem majke jedinom detetu

 

Odmori se od sebe kakav nikada nisi bio

Na visinama koje nadvisuju obične smrtnike

 

 

U toj raskoši novog propupelog sveta

Pričaj im

Onako kako osećaš

Onako kako je oduvek trebalo

 

Budi zahvalan životu tada

Pusti sve ostatke sna da pretežu na ovu stranu

Ja se sa njima nosim snagom žene

A to je više nego što slutiš

 

Kažnjena za kilometre nemogućnosti

Da te ikada više vidim

Da ikoga više pitam za tebe

 

Ponekad

Bićeš unapred kriv kad im se prohte da nađu krivca

To je često sve što rade

 

Raspolovi na dva objedinjene živote

Neka te talas povuče uzvodno

Kada ponestane snage za držanje iznad površnih slojeva vode

Ne sedi u plićaku

Svaki je predah na duže staze skupo plaćen

 

Spavaj u blaženom oslobađanju od stega

Laki ti snovi u toj zemlji

Gde mesec umesto mene pazi

Na uravnoteženo nadimanje tvog daha

 

Čuvaj se

Da bi mene sačuvao

 

 

 

 

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

imali smo – Mirko Popović

 

imali smo stojčevac
dječačke godine, kino igman
i dalje prema zapadu
trave što dišu, dragana, nada
breze u jutarnjoj rosi

imali smo nevidljive
beskrajne sate
kas konjā i otkucaje zvjezda
u venama našim plesačica po trnju
poneki oblak
bijel, dalek kao ples  
neizgovorljive žudnje

na našem uzglavlju svake noći
spavale su tek ubrane ljubičice
veliki crveni mjesec
iznad modrih gora i obećanje
da nitko neće strijeljati
naše ptice

imali smo vrelo bosne
što protrčalo je kroz prizore
našeg vremena
koje nije pitalo za raj
ni za veličinu londona
koje nije pitalo
stražare života: koje je
doba dana

naučili smo tabanati
između dva svijeta
pa iako nas je
kad smo se osipali
suviše ostajalo u praznoj kući
nikada nisu bile patetične
naše seobe

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (1 vote cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

Песма o пахуљици

Вечити сужањ твог осмеха постах,
уснама својим oсетих сјај твог ока,
пред кућом твојом усхићен остах,
испуњен снагом, к’о река дубока.

Бескрајно кратко била си моја,
те чудесне ноћи, тог чудесног трена,
сањах те годинама, ал’ остаде своја,
неумитна к’о судба, к’о хладна копрена.

К’о бела пахуља што на длан слете,
нетрагом неста, ал’ нада ми поста,
предивна радости, мој ледени цвете,
неспокоју се вратих и самоћа ми оста.

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

Златокоса и ја

Сретох те некад, кад волех другу,
осмехом својим скрила си тугу,
кога да питам, како да дознам,
да твоју тајну, ипак, препознам.

Не видех дуго два неба мала,
да тебе сањах ниси ни знала,
постаде туђа, премало своја,
док њему потече сва љубав твоја.

У туробном свету новца и моћи,
крадљивац срца, крадљивац ноћи,
постаде власник твог ока сјаја,
ти пође пустом стазом без краја.

Остаде сама ал’ горда још увек,
пружи ми усне да памтим заувек,
тад љубав зачас показа спас,
но нестаде наде, нестаде нас.

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)
Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 118 119 120 Next