Category: Nekategorizovano

OLUJA (EROTIKON)-Nena Miljanović

Bez daška u vazduhu
Bez daha u grudima
U zatišju pred oluju
Strašno kao tišina pred udar groma
Među nama napeti mir
U granama
U butnim kostima
I samo vršci lišća neznatno trepere
I samo nervi sitno podrhtavaju
U iščekivanju

Huk nadolazećeg orkana sve jači
Šum dubokog disanja sve dublji
Prvi udar komeša lišće u krošnjama
Mrse se grane
Prsti prebiraju po pregibima
Prepliću se udovi
Iz korena se tresu debla
Iz dubina žudnje drhte tela
Vetar si (poduhvataš me)
Stablo sam (hvatam te među račve)
Oluja smo
Pod mlazevima pljuska
Pod kapima što brizgaju
Iz oblaka u koji tonemo
U dugi u čije boje plinemo
Rasplinjavamo se
Satrveni
Jenjavamo

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58851

GOVOR ORUŽJA (I ĆUTANjE BOGA)-Nena Miljanović

Oko i razum na nišanu
Prst i bezum na obaraču
Po zakonu jačega da osvoji
I nagonu slabijeg da odbrani
U sukobu sile i straha
Preko krvi stratišta i pepela zgarišta
Uz koračnicu “patriotskih” povika
Koracima od sedam milja
Maršira čovečanstvo u prošlost
U doba čopora i zverstava
Jer
Kad progovori oružje i smrt ućutka život
Zaćuti poražen Bog (ili Svesmisao)
Zbog nadmoći uma koju je uzalud dao
I zbog sumnje u sebe
Jer stvarao je po svome liku i umu ravnoga sebi
Stvaraoca svetova
Sa božanskim darom ljudskosti i ljubavi
Jedinog
Među svim svetovima
 
Zbog greške u svome najvećem delu
Gluv je Gospod za molitve
Jednako
I za blagosiljanja pobednika
I za proklinjanja gubitnika
I nije ni na čijoj strani
(za obostrana ubijanja nema opravdanja)
U ratovima
Gde prvo pogine Ljubav
Pa Čovek u čoveku
I Bog u ljudskosti…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58843

Tužno srce

Iz života otišla si tiho
A u njega ušla na velika vrata
Tužno srce još za tobom pati
Al ne pušta suzu iz inata.

Mislili smo ceo svet je naš
I pravili planove za nas dvoje
Bila si moja srećica
A mene si zvala srce moje.

Zašto si me ostavila tužnog
Što mi makar razlog nisi rekla
Obećao sam sebi zaplakati neću
A iz očiju bi reka suza tekla.

Da znam razlog shvatio bih možda
Jer dao sam ti sve što sam imao
Srce dušu i svu ljubav svoju
Sve što imam ja sam tebi dao.

Sada tužan u kafani pijem
Sam sa sobom samo čaša ispref mene
U vinu svoju tugu lečim
Ne dam suzi iz oka da mi krene.

Možda nekad i zacele moje rane
A možda i nikada neće
Oči neće za tobom zaplakati
Ali srce za tobom umreće.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58839

Samo u snu

Dok ti slatko spavaš
U svom krevetu
Ja te ljubim u snu
I osećam tvoje telo
Pripijeno uz mene
A znam da je to samo u snu.
I dok ti u snu nežno milujem kosu
A glava ti spava na mom ramenu
Uzbudjuje me blagi dodir tvojih grudi
Al ja znam da je to samo u snu.
Ljubiću te makar u snu
Makar u snu ću ti ukrasti dodir nežan
Sanjaću da si u mom zagrljaju
Pa makar to bio samo san.
Znam da je to samo san
A snovi se često ne ostvaruju
Ali, sanjaću sada da si samo moja
Pa makar bilo sve samo u snu.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58835

СВЕТЛО

СВЕТЛО

Свако срце има оно чему тежи,
то је место где њему душа лежи.
Чисто срце рођено је у једном телу,
да са њиме проживи вечност целу.
А без срца, нико не може ка њој поћи,
јер без њега, живот ће им улудo проћи.

Али има једно добро срце на свету,
где многи подло раде, њему на штету.
Покушавају од дана да направе ноћ,
јер за себе мисле да имају велику моћ.
Труде се болно срце из тела да изваде,
опијени својом моћи, не знају шта раде.

У њима се тиме храни, она црна душа,
код тако опијених, нико памет не слуша?
Са таквом душом они светло дана не виде,
па зато раде, оно због чега се и не стиде.
Не маре што са њима светла нигде нема,
већ тамо где они дођу, ту је туга голема.

Њима је светло утонуло у дубинама мрака,
где мисле да се не виде грозна дела свака.
Зато желе да (нам) исчупају срце из груди,
јер тако раде сви они који нису ни били људи.
За јаки ореол светла у том срцу они не маре,
па тако многе терају да тешко крваре.

Но светло не може дуго остајати у тами,
нити у њој може, са сталним болом, душа да чами.
Увек када за слободом, свако срце јако уздише,
са болним уздасима, оно се ка небу пење све више.
Ту ће сигурно једном, вечно светло оно да угледа,
као и душа, која ни у агонији, неће злу да се преда.

Никола Вушковић

СВЕТЛО

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58821

Ako mislim na tebe

Ako krenem noćas da mislim na tebe veče će mi proći u suzama i bolu, od rastanka našeg godina je prošla a ja još uvek čuvam tvoju sliku na stolu… Ako počnem noćas da se sećam tebe ruke krenu da mi drhte same srce te je volelo ludo a sad je zbog tebe prepuno tame… Od rastanka s tobom samo tužne pesme pišem ni sam ne mogu da prepoznam sebe, u svakoj ženi što ulicom hoda ja Pomislim da vidim tebe… Duša mi je tužna a srce puno bola u mom životu nema žene druge, voleo sam te ko nijednu drugu a sada umirem od tuge… I lagaću da neću da mislim na tebe jer ne mogu tako lako da te prebolim,vreme leti a rane još bole a ja te… jednostavno još uvek volim.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58813

Ove hladne novembarske noći

Ove hladne novembarske noći
Dok hodam mjesečinom druma
U mislima bludnim će mi doći…
Jedna žena mističnoga uma

Dok gledam kroz prozor padaline
Kako namiguju gore u visine…
Kroz misli mi luta jedno ime…
Remeti lahor jecaj tišine…

Ove hladne novembarske noći
Dok srce piše zaljubljene rime…
Gledam put vrata, o da li ćeš doći?
Ove noći molim ne zaboravi me…

Ove hladne novembarske noći…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58791

Spiritus Movens II

Šta je daljina…
svaki put kad o tebi dušeslovim
rezonancu ti srca ulovim
i ozari me toplina…

Skoro bez ikakve duševne hrane
sve ove duge noći i dane
i još bez neke opravdanosti jasne
ona buja sve veća i veća
umjesto da uvene da stane
da zgasne…

Ovo što kod mene u srcu gori
svijet bi novi moglo da stvori
ili postojeći da razruši…
Lijepo je preplavljen ljubavlju hoditi
ispod dubokog toplog neba
na oblaku sa uspomenom broditi
biti potreban kao kora hljeba…

Šta je daljina…
svaki put kad o tebi dušeslovim
rezonancu ti srca ulovim
i ozari me toplina…

U glavi te imam dušom te snivam
smiješ se srećna
strpljivo primičem  obale dok plivam
i svjedočim…

spiritus movens

ljubav je vječna!

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58800

Laku noć…

Odavno me nema…

Živ sam dakle postojim…

Dok čkilji mjesec

Duboko u noć…

Ostaje žal…

More uspomena…

Sjećanja…

To je sve što imam…

I nosim u kofer…

Do sudnjeg dana…

Ah ta sjećanja…

A da… Laku noć…

Do novog javljanja…

Laku noć…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58793

POLUISTINE – Nena Miljanović

Kroz nesanice
Ptice povratnice dovikuju se u noći
Sa strahom i nadom osluškujem
Možda te vrate prevrtljivice…

…Lete kroz polusan te nilske laste
I krilima kidaju olovno moravsko nebo
Gle
Kroz proderane oblaka smeje se ponoćno sunce
Smeješ se ti kroz procep jave i sna
I pada po meni paperje ptica
Krila mi niču
I ruka tvoja leptirasta me dotiče
Samo tako dlan na dlan
Kao krilo na krilo
Uljuljkuje me u izlomljen polusan…

…I poluglas tvoj je tu
Šuštav i lak kao leptir ili opali list
Šapće mi ozbiljne velike zakletve
I smešne male golicavosti
Smejem se (pre)glasno u snu
I smeh kao grmljavina u glavi
Razbija plavu poluistinu sanjanog
U crvenu istinu buđenja…

…Crveni tanak mlaz curi
Niz san i mermernu butinu
Moja poslednja mesečnica ističe
Polužena sam sada ovako suva
Ostarela u snu
Ističem iz priče o ljubavi i tebi
Rasanjena
Slušam moravske (ne)povratnice u noći
I (ne) osećam
Kako leptir Monarh u mojih prsima
Rasklapa krila i odleće
I ja sa njim…

…Opet sam te noćas sanjala
I odsanjala svoju smrt…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58782

JOŠ UVEK – Milovan Petrović

Još uvek dodir tvoj me budi
osmeh što krasi ti lice
još uvek moja si ljubav i muza
s pogledom sanjalice.

Još uvek dani počinju s tobom
i ništa teško mi nije
još mi se telom toplina širi
ko vino kad se pije.

Još mnogo toga u meni ima
što želim tebi dati
neka nas ljubav ova naša
večno kroz život prati.

© Milovan Petrović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58778

Zrak

Ne znam bože šta mi je,
ali nemam vremena više
da čekam momenat
da je vidim.

Nju čekam da vidim kao jutarnji zrak,
dok nju čekam,
dođe onaj prokleti mrak,
gde noću ulicama šetam.

Gde si dušo,
da te vide oči moje,
a kad te vidim,
ne znam gde sam,
izgubim se u tvoju raskošnu lepotu.

Dođi u zagrljaju mom,
da te ne dam nikom,
da ti okice gledam,
da ti obraze mazim,
i ljubav tvoju pazim.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58765

PALI BOGOVI – Nena Miljanović

“sve ima svoj kraj” izrekli su mudri
koji su naučili kako gubiti a ne umreti od tuge
ali ja sam pesnik i nisam mudra
i ne umem da ne umrem za sobom
jer šta bih u rumenu zoru na misao o sutonu
oplakujući tek rođen dan kao budućeg pokojnika
i sve što mi se desi sa tobom
bilo bi prošlost pre nego i postane sadašnjost

da sumnjam da ovo ćutanje nema kraj
i da ti ne čekam reč
zar bih kao mlada luda pevala o tebi
s lastama pod mlakim aprilskim nebom
sa svešću da je jesen i kiše
i prazna lastavičija gnezda
i moje opustelo i staro srce u njima

da verujem u ovaj kraj među nama
i da će gluva i slepa vremena još dugo
do kraja mudre mene
zar bih te pitala ovom poremećenom pesmom
Je li da nismo pomrli
je li da smo bili (i bićemo)
u dimenziji poema bez početka i kraja
reci i da ćemo biti i posle poslednjeg zalaska sunca
kad i poslednji par ptica polomi krila i padne
sa neba koje se zajedno s palim bogovim ruši
po mojim pesmam o nama
gde sam se sakrila od mudrosti
poremećena poznom ljubavlju
i poezijom

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58759

LEPOTA MORA -Jelena Đurašković

Sa hridi na na morskoj obali,
gledam beskraj plavi što predamnom stoji
i hiljade tajni svoga sveta krije,
spokojan i miran kada vetra nije.
I dok mu sunce obilno rasipa svoj zlaćani sjaj,
k’o da je posuto mnoštvom bisera,
ono mu uzvraća svoj bleštavi odsjaj,
Plavetnom nebu sa mnogo žara,
lepotom se svojom udvara.
A nebo uzvraća plavetnilom nesebičnog darivanja.
Sa neba mu se smeše oblačići beli, penušavi, nestašni, veseli…
i zabavljaju ga igrom svog stalnog preoblikovanja.
Poseban dekor su galebovi što iznad njega lete,
i uz radosne krike pozdrava suncu, nebu, moru…
čas slete, čas uzlete.

Predivna igra pridodavanja lepote lepoti u žaru letnje topline.
Spajanje i stapanje u beskrajnu lepotu i harmoniju celine.
Opijena,omamljena uživam i u njegovom mirisnom dahu.
Čini mi se kao da mi nešto šapuće
dok lagano kotrlja kamenčiće u plićaku.
Žari mi telo toplina leta,
a dušu mi žari sva ova lepota.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58741

POKLANJAM TI OVO VREME – Dejan Ivanović

Poklanjam ti vreme koje drugačije počinje da teče.
Prividno izjednačenu sadašnjost sa prošlošću,
zaumnih rituala u anomalijama ustalasale vode.

Kad strujanje proključalih fontana u ekstazi
magijske igre duha, otvorenog prema svemu što postoji
zapljusne, pod zadremalom obrednom paučinom …

Izgubljenu radost, zagonetne ideale mladosti.
Iskreni šapat, mobilnost čulnih reči
u simbiozi straha i uznemirujuće ozbiljnosti.

Sve što kod sebe smatram vrednim.
Plodnost oaza, izazove obala udaljenih reka
i duboku anksioznost obazrivog iščekivanja …

Možda naposletku, pod stresom ruševina
strogih uzglavlja, pokislih fenomena poslednjih želja ,
nečije srce iznenada zakuca prazninom, odmeklo ..?

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58733

Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 138 139 140 Next

Load more