Category: Nekategorizovano

SLATKO JE KRATKO – Jelena Đurašković

Kad sam se prvi put zaljubila,
bila sam tako mlada
i u srcu gajila mnogo lažnih nada.
Da će ljubav vječna biti,
tad sam znala pomisliti.
Cijeli svijet sam voljela,
o ljubavi pisala,
na njega sam mislila
u besanim noćima
i bila sam presrećna.
Ljepotu života tek tad sam spoznala
i u srcu svome živjeti željela.
Sve je bilo bijelo,
svudje samo smijeh,
sve je tada pjevalo,
tuga biješe grijeh.
Al’ kolo se okreće,
na žalost je tako
i plamen sreće ugasi se lako.
Sreća posta bol i tuga
kad ljubav mi uze druga
i tad shvatih da sve slatko
u životu traje kratko.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58882

Želim jednu devojku da imam

Želim jednu devojku da imam
U snovima stalno da je snivam
Cveće da joj nosim
Zumbule i lale
Da joj pevam pesme
Velike i male.

Želim da moja devojka ima crnu kosu
Kovrdžavu i dugu
Želim da bude slatka
Da je pojedem u jednom cugu
Želim da ima crne oči
I usne kao žar
Želim da i ja osetim
Tih usana čar.

Želim da je ljubim
Da joj govorim da je volim
I da nikad ne ode od mene
Jer nikad ne bih mogo da je prebolim.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58877

Видим те

Латицама јасмина урађен
твој портрет на унутрашњој
страни мојих очију, стоји

Стара фонтана на мјесечини
мирисом јасмина сребри
точећи дане и ноћи
минуте живота броји
и мени и теби…

А ми упорно нећемо
да се радосно срећемо
све што би могло
и требало бити
одбијамо живјети
и радије ћемо снити…

Живимо удаљене животе
а јасно те видим као дан
лице ти гори од љепоте
небом правиш од цвијећа
прозрачан обојен сан…

Латицама јасмина урађен
твој портрет на унутрашњој
страни мојих очију стоји
читав ми свијет, колором
и миром твоје душе боји…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58874

Stara kuća na kraju sela

Stara kuća na kraju sela
Zidovi trošni, a i krov joj pada
Mladost je moja ostala u njoj
Niko tamo ne živi sada.

Stara kuća istala je sama
A u njoj smo odrasli moja sestra i ja
Bila je puna veselja i smeha
A sada je napuštena i usamljena.

Nju su gradili moj otac i majka
I u njoj svili svoj dom
Živeli su srećno sa svojom decom
I uživali u miru svom.

Al sudbina je svoje umešala prste
I zatvorila malu kuću na kraju sela
Ostala je sama u tuzi da vene
I nas na razne strane odvela.

SAD živim daleko od nje
Al uvek će ostati u srcu mom
Kuću gde živim kućom zovem
Al nikad neće biti moj dom.

Sad imam ženu i decu
U životu sve što mi treba
Sestra udata, majka sa mnom,
A otac nas gleda sa neba
Samo sudbina je drugačije htela
Da sama i napuštena ostane
Jedna mala kuća na kraju sela.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58867

ZABORAVNOST (cilus BISTRICE) – Nena Miljanović

(povodom međunarodnog Dana deteta 21.novembra)

mame i tate od zaborava pate
nijedno se ne seća detinjstva i proleća
ni kako se gazi po sunčanoj stazi
nogom od pedalj korak od milju
po prašini mlakoj kao po smilju
il pod kišom majskom od koje se raste
i leti do neba pod krilom laste

mame i tate više ne pate
što su im otpala šarena krila
niti se sećaju da su im bila
za let sa svicima u mlako veče
kad svetlost zvezda ko reka teče
od velikog neba do malog deteta
ništa ne pamte mame i tate
pa da bar nekad u glavu svrate
mališi svome u svetu snova
gde bi im izrasla krila nova

te ozbiljne mame i stroge tate
što od zaborava ozbiljno pate
da mi je znati da l se bar kaju
što jezik detinjstva više ne znaju
pa da oslušnu nagovor trava
da im ko suncokret bude glava
ptice da slete i nađu dete
što je u njima nekad bilo
a sad se od svoje dece skrilo

podsetimo ih stihom
da se detetu u sebi vrate
da manje pate
i maleni i oni

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58865

KOLEVKE ZA POETSKU KOPILAD-Nena Miljanović

 

Nosila sam te u duši kao fetuse u telu
Rečima tvojim bremenita
Porađala sam pesme o tebi
I mati sam toj (ne)srećnoj raspevanoj kopiladi:
Ti ih nisi mogao priznao za svoje
Ni mene za ženu
Jer već si bio otac
I suprug…

Nije trebalo da me podstičeš
Trebalo je da odeš na početku
U poslednjem stihu moje prve pesme o tebi
Ne bi bilo petstote
I ne bih sada samohrana
Očima ljubila u knjige kao u kolevke položenu ljubav
I jecavim dahom sušila mokre stihove
Jer kaplješ mi u kaskadama sa trepavica
I tu je uteha vremena nemoćna:
Svaki moj sekund sa tobom stao je u pesme
A da ih nema
Zaboravila bih da te je bilo
I ne bih te volela ovom upornošću vojnikuše
Koja prati (novim poemama) svaki korak svog otišlog
Sad posle kraja bez kraja

A ipak je ovo kakva takva sreća
Jer bez ovih zbirki nezaboravljanja o tebi
Moja bi poezija bila jalova stogodišnja laž
I ja bih bila prazna i suva poetska bezdetnica
(koja nema za čim ni da plače)
Bez ovih tvojih kopiladi u mojim knjigama
Koja te čuvaju od zaborava
I mene od besmisla pisanja
Ako nije o tebi

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58862

NA PERONU – Dejan Ivanović

Balada, na izdvojenom peronu u predvečerje;
ravnoteža žutog svetla i sivila, stanica prolaznosti,
proputovanja, zamišljeni putnik čeka na istom peronu.
Usamljen, bez prtljaga, premalo nade, upozorenja,
ideja zaraslih u zapuštenoj periferiji na lošem glasu.
Silazeći, sunce tvori bestelesne odraze,
vreme stoji po strani, senke padaju;
Sve nekako počinje u sumrak, smiraj dana,
taj tromi zvuk što dolazi niotkud, iznad polja
i vreme dok trajno uzmiče pred nepoznatim,
ukopan strah na licu, nervozna škripa,
nesređena gomila, lom i vrisak, užurbanost.
Prastare klupe, dok dugo sede, sećaju putnike
na noći pod vedrim nebom, bol u predelu epigastrijuma
hirurških rezova, posttraumatskih poremećaja,
nepoloženih ispita u oktobru, povratka u nedođije.
Sećanja obmanjuju neizvesnosti ustajalih mirisa
odvratnih čekaonica, učionica, poligona,
radionica i šarenih karnevala …

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58860

OLUJA (EROTIKON)-Nena Miljanović

Bez daška u vazduhu
Bez daha u grudima
U zatišju pred oluju
Strašno kao tišina pred udar groma
Među nama napeti mir
U granama
U butnim kostima
I samo vršci lišća neznatno trepere
I samo nervi sitno podrhtavaju
U iščekivanju

Huk nadolazećeg orkana sve jači
Šum dubokog disanja sve dublji
Prvi udar komeša lišće u krošnjama
Mrse se grane
Prsti prebiraju po pregibima
Prepliću se udovi
Iz korena se tresu debla
Iz dubina žudnje drhte tela
Vetar si (poduhvataš me)
Stablo sam (hvatam te među račve)
Oluja smo
Pod mlazevima pljuska
Pod kapima što brizgaju
Iz oblaka u koji tonemo
U dugi u čije boje plinemo
Rasplinjavamo se
Satrveni
Jenjavamo

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58851

GOVOR ORUŽJA (I ĆUTANjE BOGA)-Nena Miljanović

Oko i razum na nišanu
Prst i bezum na obaraču
Po zakonu jačega da osvoji
I nagonu slabijeg da odbrani
U sukobu sile i straha
Preko krvi stratišta i pepela zgarišta
Uz koračnicu “patriotskih” povika
Koracima od sedam milja
Maršira čovečanstvo u prošlost
U doba čopora i zverstava
Jer
Kad progovori oružje i smrt ućutka život
Zaćuti poražen Bog (ili Svesmisao)
Zbog nadmoći uma koju je uzalud dao
I zbog sumnje u sebe
Jer stvarao je po svome liku i umu ravnoga sebi
Stvaraoca svetova
Sa božanskim darom ljudskosti i ljubavi
Jedinog
Među svim svetovima
 
Zbog greške u svome najvećem delu
Gluv je Gospod za molitve
Jednako
I za blagosiljanja pobednika
I za proklinjanja gubitnika
I nije ni na čijoj strani
(za obostrana ubijanja nema opravdanja)
U ratovima
Gde prvo pogine Ljubav
Pa Čovek u čoveku
I Bog u ljudskosti…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58843

Tužno srce

Iz života otišla si tiho
A u njega ušla na velika vrata
Tužno srce još za tobom pati
Al ne pušta suzu iz inata.

Mislili smo ceo svet je naš
I pravili planove za nas dvoje
Bila si moja srećica
A mene si zvala srce moje.

Zašto si me ostavila tužnog
Što mi makar razlog nisi rekla
Obećao sam sebi zaplakati neću
A iz očiju bi reka suza tekla.

Da znam razlog shvatio bih možda
Jer dao sam ti sve što sam imao
Srce dušu i svu ljubav svoju
Sve što imam ja sam tebi dao.

Sada tužan u kafani pijem
Sam sa sobom samo čaša ispref mene
U vinu svoju tugu lečim
Ne dam suzi iz oka da mi krene.

Možda nekad i zacele moje rane
A možda i nikada neće
Oči neće za tobom zaplakati
Ali srce za tobom umreće.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58839

Samo u snu

Dok ti slatko spavaš
U svom krevetu
Ja te ljubim u snu
I osećam tvoje telo
Pripijeno uz mene
A znam da je to samo u snu.
I dok ti u snu nežno milujem kosu
A glava ti spava na mom ramenu
Uzbudjuje me blagi dodir tvojih grudi
Al ja znam da je to samo u snu.
Ljubiću te makar u snu
Makar u snu ću ti ukrasti dodir nežan
Sanjaću da si u mom zagrljaju
Pa makar to bio samo san.
Znam da je to samo san
A snovi se često ne ostvaruju
Ali, sanjaću sada da si samo moja
Pa makar bilo sve samo u snu.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58835

СВЕТЛО

СВЕТЛО

Свако срце има оно чему тежи,
то је место где њему душа лежи.
Чисто срце рођено је у једном телу,
да са њиме проживи вечност целу.
А без срца, нико не може ка њој поћи,
јер без њега, живот ће им улудo проћи.

Али има једно добро срце на свету,
где многи подло раде, њему на штету.
Покушавају од дана да направе ноћ,
јер за себе мисле да имају велику моћ.
Труде се болно срце из тела да изваде,
опијени својом моћи, не знају шта раде.

У њима се тиме храни, она црна душа,
код тако опијених, нико памет не слуша?
Са таквом душом они светло дана не виде,
па зато раде, оно због чега се и не стиде.
Не маре што са њима светла нигде нема,
већ тамо где они дођу, ту је туга голема.

Њима је светло утонуло у дубинама мрака,
где мисле да се не виде грозна дела свака.
Зато желе да (нам) исчупају срце из груди,
јер тако раде сви они који нису ни били људи.
За јаки ореол светла у том срцу они не маре,
па тако многе терају да тешко крваре.

Но светло не може дуго остајати у тами,
нити у њој може, са сталним болом, душа да чами.
Увек када за слободом, свако срце јако уздише,
са болним уздасима, оно се ка небу пење све више.
Ту ће сигурно једном, вечно светло оно да угледа,
као и душа, која ни у агонији, неће злу да се преда.

Никола Вушковић

СВЕТЛО

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58821

Ako mislim na tebe

Ako krenem noćas da mislim na tebe veče će mi proći u suzama i bolu, od rastanka našeg godina je prošla a ja još uvek čuvam tvoju sliku na stolu… Ako počnem noćas da se sećam tebe ruke krenu da mi drhte same srce te je volelo ludo a sad je zbog tebe prepuno tame… Od rastanka s tobom samo tužne pesme pišem ni sam ne mogu da prepoznam sebe, u svakoj ženi što ulicom hoda ja Pomislim da vidim tebe… Duša mi je tužna a srce puno bola u mom životu nema žene druge, voleo sam te ko nijednu drugu a sada umirem od tuge… I lagaću da neću da mislim na tebe jer ne mogu tako lako da te prebolim,vreme leti a rane još bole a ja te… jednostavno još uvek volim.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58813

Ove hladne novembarske noći

Ove hladne novembarske noći
Dok hodam mjesečinom druma
U mislima bludnim će mi doći…
Jedna žena mističnoga uma

Dok gledam kroz prozor padaline
Kako namiguju gore u visine…
Kroz misli mi luta jedno ime…
Remeti lahor jecaj tišine…

Ove hladne novembarske noći
Dok srce piše zaljubljene rime…
Gledam put vrata, o da li ćeš doći?
Ove noći molim ne zaboravi me…

Ove hladne novembarske noći…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58791

Spiritus Movens II

Šta je daljina…
svaki put kad o tebi dušeslovim
rezonancu ti srca ulovim
i ozari me toplina…

Skoro bez ikakve duševne hrane
sve ove duge noći i dane
i još bez neke opravdanosti jasne
ona buja sve veća i veća
umjesto da uvene da stane
da zgasne…

Ovo što kod mene u srcu gori
svijet bi novi moglo da stvori
ili postojeći da razruši…
Lijepo je preplavljen ljubavlju hoditi
ispod dubokog toplog neba
na oblaku sa uspomenom broditi
biti potreban kao kora hljeba…

Šta je daljina…
svaki put kad o tebi dušeslovim
rezonancu ti srca ulovim
i ozari me toplina…

U glavi te imam dušom te snivam
smiješ se srećna
strpljivo primičem  obale dok plivam
i svjedočim…

spiritus movens

ljubav je vječna!

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58800

Pages: Prev 1 2 3 ... 7 8 9 10 11 12 13 ... 148 149 150 Next

Load more