Category: Nekategorizovano

Ne zaboravi me… Arsenije lalatović

Ne zaboravi me…

Ne zaboravi me…
Kada ti budu pričali laži
Istine krive Drine
Kada me budeš prezirala
Neka bude sa stilom…
Kao zadnju hulju…
Jedno te molim
Ne zaboravi me…
Moj život nije bajka
Nije ni dobar roman
Usud i maćeha i majka…
Nekada ako se sjetiš
Plavetne tišine…
Ruže vjetrova…
Vrhova Durmitora
Sjeti se mene…
Ne zaboravi me…
Vrijeme dahom vjetar briše
Tragovi nestaju…
Ostaju uspomene
Na jesen i kiše…
Jedno te molim…
Ne zaboravi me…
Olovno oktobarsko veče…
Miriše na tišinu…
Dušom vzjape tanane rime…
I kada odem daleko…
Daleko, daleko…
Molim te…
O, zar umijem da molim?
Izgleda umijem…
Možda i ne umijem…
Ne zaboravi me…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/4326

GOCI KNEŽEVIĆ UZ RODJENDANSKE ČESTITKE

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/4317

Haiku-DusanR

Noćni ribolov.
Na ogledalu neba
zvezde i svici.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/4249

JER……Aleksandra Mladenović

JER…..

 

Svici

nemirni fenjeri

moga mraka,

nad posivelom hartijom

svetle brazde

da pisem ti, pesmu…

JER

oni znaju sve o svemu

i pre no što sve posta;

JER

odlaze i vraćaju se s

neotkrivenih pejzaža

koje u meni nikada video nisi;

JER

to strašno želim

strašnije od života

što udara kao bubanj…..

 

Gore

mali lampioni

moje tame,

pod uzdrhtalim grčem pesme

da je isteram

iz sebe, tebi….

JER

oni ne znaju ništa ni o čemu

i posle svih ništavila;

JER

ostaju poput zaveta

nad dinama i pećinama

koje si uvek u meni video….

JER

to jedino trebam

potrebnije od smrti

što otkucava, kao sat;

JER

drugačije ne može biti

u ovoj svetlucavoj igri;

JER

drugačije ne umem reći

da….volim….

JER

to umeju samo

svici

moga mraka…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/4208

JUČE, DANAS, SUTRA – Branka Zeng

Branka Zeng

 

 

 

 

 

 

JUČE, DANAS, SUTRA

Srela sam te, juče.

Nisi znao.

Pitao si me:

„Kako si,

kako su ti prijatelji,

rodbina, posao?“

Srela sam te danas.

Nisi primetio,

da smo razgovarali .

„Dugo sam razmišljao,

– kažeš mi, gledajući u izlog-

da li me se sećaš?“

Pitaš.

A sutra?

Sediš na klupi,

čekaš,

a sreli smo se

juče.

 

Branka Zeng

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/4174

Sjetna balada Arsenije lalatović

Sjetna balada

Od ljudi odbačen
Ko potonja hulja…
Zaboravljen lunjam
Drumovima uma…

Za slamku se hvatam…
Vjerujem u slamku
Dižem se i padam…
Lutam po mraku

Pričam sa sobom
Vrtim se u krug…
Život mi je maćeha
Bol najbolji drug…

Kiša lice mije…
Spira jad i bol
Sunce krišom grije
Obraz roba svog

O, majčice mila…
Dokle ću ovako?
Po kamenju i trnju
Drugačije nikako

San oči mi smara
Oči bone blenu…
Misli mi zavarava
Djetinjstvo u trenu…

O, kako je teško?!
Kušat sudbu svoju
Zvijezde dobro znaju
Kušam noćas moju…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/4170

Ko nije… Arsenije Lalatović

Ko nije…

Ko nije ronio suze
Nad listom hartije
I bio opijen od riječi…
Ko nije osjetio
Miris samoće…
I bio ganjan…
I proganjan…
Kao poslednji…
Ko nije jahao
Nirvanu…
U hiljadu i jednoj noći
Orao sjećanja…
Tišinom se hranio.
Bježao od zaborava
Lutao svjetovima…
Ko nije čitao Puškina
Evgenija Onjegina,
Kerušu Jesenjina,
Kordeliju kralja Lira,
Luču Njegoševu,
Đuliće čika Jove,
Oblak u pantalonama…
Ostao tajna…
Misterija…
Među oblacima
Hulio na nebesa
Proklinjao padalicu…
Osmjehom milovao
Zvijezdu Danicu…
Taj ne zna što je
Poeta…
I poezija…
O, kakvog prokletsta…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/4147

Jutro se budi… Arsenije Lalatović

Jutro se budi…

Jutro se budi…
Narandžina luna
Miluje i grije…
Padalice laju…
U nedogled
Dok zamišljam želju…
Lahor me prenu
Vrati u jesen ranu…
Mirišu dunje
Uzrele… Na ormanu…
O kako je čudna
Ova noć?
Jeza se prožima
Niz krsti…
Osjećam strah
Od svitanja…

***

Dok Vurgov laje…
U dvorištu
Zaklapam oči
Umorne… Žedne sna…
Nadam se… Odmoriće…
A možda ko zna?
Jutro se budi…
Dok majka bona
Traži me pogledom
Njen hod preliva se
Po tišini…
Jutro se budi …
Ja možda neću…
Odavno bol
Nagriza čauru
Žednu života… Snova…
Jutro se budi…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/4139

PUT KIJEVA – Branka Zeng

Branka ZengPUT KIJEVA

Kiša je padala te večeri, kao da je i nebo rešila da spreći moj odlazak u Ukrainu. Odluku da krenem na taj put, donela sam na prečac. Nisam planirala tog leta da putujem, ali eto ipak se reših da odem.

Moja prijateljica se spremala da putuje sa svojom ćerkom i sinom, pa sam otišla kod njih da se pozdravim i da im poželim sretan put. Njena ćerka Maja reće: „Bilo da lepo da i ti pođeš sa nam.“

„Pa nemam pasoš a nisam ni planirala da idem na put, pogotovo ne tako dalek kao što je vaš.“

„ Ako je samo pasoš u pitanju -reče njena majka a moja drugarica Tereza- to ćemo lako da rešimo. Otičićemo ujutru u sup napraviće ti pasoš. A za put, ako imaš nešto malo deviza da poneseš za đeparac. Mi idemo kod Ljudmile tako da nam ne treba novac za smeštaj.“

 Skrenula sam pažnju da nemam voznu kartu, one su u glas kazale:

„Ma nema veze, u Ukrajni inaće invalidi ne plaćaju prevoz.“

I tako sam se sldeće voćeri u 2330h našla na željeznićkoj stanici Beograd. Na peronu ispred vagona za Kijev po kiši, jer kondukter nije hteo da otvori vrata vagona, ćekao je da bude pet minuta pred polazak voza. Nisu ga interesovala dva invalida u kolicima koja su bespomoćno kisnuli. Nakon žvižduka otpravnika vozova otključao je vrata i pustio nas da uđemo. Tereza je imala samo dve putne karte, za sebe i ćerku, njen sin Ivan i ja bili smo bez karate, Ali je imala četiri rezervacije za spavača kola, one su važile za kupe na kraju vagona. To je značilo da njenog sina i mene treba nositi kroz uzan hodnik otprilike desetak metara ako ne i više.

Zamolila je konduktera da nam zameni rezervacije za neki bliži kupe, ali on nije hteo ni da čuje.

„Zar nije dosta što nemate karte, uostalom nisam čuo za taj zakon po kome invalidi u Ukraini ne plačaju prevoz. Treba da budete sretni što sam vas uopšte i pustio da uđete.“

Kada je voz krenuo došao je u naš kupe da proveri karte, nije verovao da ih svarno nemamo, pritom je po malo nesiguran u svoje poznavanje zakona rekao:

„Kada stignemo u Lavov obavezno kupite dve karte.“

Pristali smo na taj kompromis, pod uslovom da to budu dećije, one su upola jeftinije. Pristao je, i tako je otpoćelo moje veliko putovanje.

Negde posle ponoći stigli smo na mađarsku granicu. Kada su carininarnici došli u naš kupe površno su pregledali pasoše Tereze i njene dece, a moj su uzeli, i dobro ga pregledali onako novog, pa ni to im nije bilo dosta, već su uzeli neku veliku svesku tvrdih korica i poćeli da traže moje ime i prezime među sumljivim licima.Naime u to vreme hrvatske vojne formacije ZENGE bile su veoma poznate, a moj pesoš je bio izdat prethodnog dana. 

03. 08. negde oko 15h naš voz se zaustavio u Lavovu. Tu obično stoji nekoliko sati zbog promene točkova, u Sovjetskom Savezu željeznićke šine su šire nego što su u Evropi ili kod nas. I tako dok su željeznićari radili taj posao, Tereza je otišla da kupi karte za mene i njenog sina.

Nas troje smo ostali u našem kupeu, pokušavajići da se malo osvežimo, prozori u vagonima S.S. ne mogu da se otvore, bilo je veoma vruće i zagušljivo. Iznenada na vratima kupea pojavila su se dva čoveka u radnim odelima noseći u ruci alat. Pogledali smo se zbunjeno a oni su se okrenuli i otišli. Posle nekoliko minuta vratili  su se u pratnji konduktera. Objasnio nam je da treba da iziđemo kako bi oni, radnici odvili šrafove koji drže točkove, a oni se nalaze ispod sedišta na kome smo sedeli Ivan i ja.

Ta situacija bila je veoma zanimljiva.

„Ne možemo sami da iziđemo.“

Rekla sam, kondukter je to znao, imao je priliku da vidi kako se moj brat namučio, kada me je unosio u kupe, provlaćeći se kroz uzani hodnik. Sad nije imao kud, morao je da me iznese iz kupea jer je pretio zastoj voza a to nikako nije smelo da se dogodi. Maja je podigla Ivana i prenela ga u susedni kupe. Mene je preneo kondukter, po završetku posla radnici su se izvinuli što su nam smetali, a konduktera su pitali zašto nije kada smo ulazili u vagon odmah zameni rezervacije kako do ovog nemilog događaja ne bi došlo. On je samo pognuo glavu. Kasnije kada se Tereza vratila sa kartama, zatekla nas je kako se smejemo, rekli smo da smo eto malo šetali do susednog kupea, sve joj je bilo jasno. Kada je voz napokon krenuo put Kijeva došao je naš kondukter, da proveri karte i obećao da će u Kijevu otvoriti zadnja vrata koja su bliže, pa će biti lakše da mene i Ivana iznesu iz voza.A ono da invalidi u S.S. ne plačaju prevoz željeznicom nije siguran, pa nismo ni mi. Ali vredelo je pokušati. Naime glasine o pravima nisu isto što i stvarno poznavanje zakona.

-Kraj-

Branka Zeng

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/4128

haiku

Žubori potok
na mlinskom kamenu
bela paučina.

DusanR

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/4066

Dok kiša pada… Arsenije Lalatović

Dok kiša pada…

Dok kiša pada
Iznad grada
U kasnu noć
Čkiljim kroz okno
Bečim…
Sjećanja budim…
Na uranku
Nadom se tješim…
Znam…Proći će bol
Oblaci mutni
Tišina…Laju padalice…
Bljesak munje
Titra mi pred očima
Oće li svitat? Nesvitanje
Hiljadu pitanja…
Nema odgovora
Možda i ima
Ćutanje…
Možda je odgovor
Možda…
Dok kiša pada
U muklu noć
Izbacam klobutove,
Inja…
Okno magli…
Provijava…
Ne znam
A da, možda znam
Proći da sve će proći
Ostaće sjećanje…
Na ovaj grad
Dosadnu noć…
A možda, ko zna?

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/4040

Dođi u moje čekanje

Dragica poezija

Dragica poezija

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/3904

ODRASLI Lela Stojanović

Gledam odrasle, pa im se čudim
od njih mogu samo da poludim.

Nemaju vremena, brige ih more,
bolesti stežu, sve im je gore.

Stalno se žure, svuda u trku,
najlepši trenutak pretvore u muku.

Zimu ne vole, a ni leto,
proleće, jesen, smeta im sve to.

Svadljivi često, smeju se malo,
do čega li im je samo stalo?

To što nas čuvaju, opterećenje,
već godinama traže bolje rešenje.

Dijagnoza njihova sasvim je jasna,
oblačna, kišna, k’o alarm glasna.

Ustajte deco celoga sveta,
pomozimo odraslima još ovog leta.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/3871

DALJ/odlomak/ Jugoslav Nestorovic

DALJ

 

Ti sijas u meni plamnog sunca zrakom.
I oci sad moje tobom,svetlom sjaje.
U radosti trenu prepoznam te svakom
i blazenstvo ovo,vecno bih,da traje.

Kad daljinom misli orose mi celo,
prhnu kao jata i u nebo dignu;
zatreperi dusa,bice moje celo,
jata mojih misli tebi ce da stignu.

A,ti na prozoru s kosama rasutim
sva topla od snova i uzdaha mekih
cekas,drage goste ljubavlju zasutim;
jata mojih misli s puteva dalekih.

I kad prva jata u kose ti slete,
na ramena padnu i spuste na grudi,
pokrice ti lice sena iste sete;
uzdaha i ceznji duse mi sto zudi…

Jugoslav Nestorovic

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/3579

TI GORDA SI SADA

TI GORDA SI SADA

 
 

Ja ti jesam jedan od onih nevernih
rečju,stihom i hvalom.Tajim u sebi
gomilu gorčine i reči čemernih;
a da ih do sada ja nerekoh tebi.

Nikad me oda tebi dirnula nije.
Ni tebe ni sebe nenadjoh ja tamo.
U krilima tvojim ponižena bdije
gomila ti dece.A,oboje znamo:

Materinstvu svetom duh;svakog prožima
jednakom ljubavlju i dojke i krila.
Milosrdnost tvoju ko od dece prima?
Kome sad maćeha a mati si bila?

Ko te takvom čini? Zašto? I do kada?
Gde je ljubav tvoja milosna i sveta?
Zašto,sin ti odan ,gladan danas strada
a ti dojku daješ drugom?Zar prokleta

Nije ljubav takva?Od Boga prezrena.
Milioni dece kao crvi gmižu
a ti ko maćeha drugoj posvećena!
Gomile se gladnih tiskaju,i nižu

Beskrajne kolone beznadežnih duša.
Pitaš li se ikad sta su pravde tasi?
Ko to blagodeti tvojih gozbi kusa?
Koliko se nada svakog dana gasi?

Pred Bogom svi isti!No,ne i pred tobom!
Neganuta sudbom zlehudi i bede,
nebrojenu decu ostavljaš za sobom:
Zar životi njini ništa ti ne vrede?

Mač pravde ponekad gospodara menja!
Kad i Boga trpnja,samilost izdaju.
Pravda kida lance,prah cini od stenja
i zlu svakom uvek ona je na kraju.

Ti,gorda si,sada,od umilnih reči
onih što iz grudi zadnju kap ti sišu.
Hvalospeva eho u tvom krilu ječi;
ti nadimaš grudi.Drugi,jedva dišu.

A kad dodje vreme turobno i zveri
sidju sa planina izgladnele,besne
krvoločnom snagom razvale ti dveri,
mlohave ti grudi premale i tesne

Postaće za one sto ih sada doje.
Okrenuće ledja,nestaće bez traga.
U odsudnom času,ti saznaćeš ko je
od dece ti veran.I kome si draga.

Jugoslav Nestorović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/3420

Pages: Prev 1 2 3 ... 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 Next

Load more