Category: Nekategorizovano

(Bez naslova)

 

 

miloradnikic08

 

 

 

 

 

Ljudska dela duse ogledala 

Ne naucih nista od zivota

Par zrnevlja iz gomile trine

Blag sudija al stroga porota

Ko pile se spetljah u kucine

 

Kao zvezde sto na nebu stoje

I na zemlji ima pravda neka

Samo pravdu prepoznati to je

Dar od Boga a ne od coveka

 

Covek ore al` dubinu rala

Ne odredi ruka u oraca

Ljudska dela – duse ogledala

     Sve  ostalo aloga i draca..

 

Milorad J. Nikic

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/2424

Poimanje života – Sanja Petrović

Na porubu istkane sreće
kao šljokice
prišivene suze stoje
spremne za pad u nigdinu
kada za to vreme dođe.

Vremenska traka
nanizana trenucima
ko perlama šarenim
oko vrata obmotana
čas stegne – čas popusti.

Impuls života
iz utrobe nastao
u srcu se razbokorio
troznačan
neprocenjiv.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/2010

Probaj ako smeš – Sanja Petrović

Pogledom
milujem
dodirujem
vatru palim
rasplamsavam
požar…
da požar stvaram
i na kraju
u katafalku pepeo stavljam.

Pogledom
opominjem
prekorim
bičujem
sevam
ledim…
da ledim krv u žilama
i na kraju
zaleđeno rasparčavam.

Ti sada probaj
u vidokrug
da mi zađeš
ako smeš.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/2005

UGAŽENA TRAVA Milica Perun Ivanović

Milica IPJesenas već zazimilo

Zaledila suza  dubinom srca

Posivjela stara tuga vid očinji

 

Prijatelju slično nam

Ni tebi ni meni po mjeri

“Ti u grobu ja u garsonjeri”

Ugažena trava oko groba

Po grudima  cvetaju kaćuni

Čekajujći proljeće

Hvatam prečice sjećanja

 Sunce putanju dnevnu piše

Idem da skitam za njim 

 

U garsonjeru užu od groba

Ne vraćam se   prijatelju više

Pjesnici su osetljiva roba

Stižu tamo gdje druge  treba vući

Vitomire nemire

Kako smo mi kvarljiva  roba

Brzo stignemo pod travom

Daleko od vječnosti dalji od groba

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/1850

NAŠ MOST

img_0084-300x225Od morske pjene

Gospod satka pticu

 

Nad Moračom

Vodomara 

 

 

Desno krilo tebi

Lijevo meni

 

Gdje raspeću srce okameni

Bili su susreti

Tebi i meni

 

Na Vezirovom mostu

Sjeti se sjeti

Vrijeme leti

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/1834

S PROLEĆA – Sanja Petrović

Pupi jorgovan
pojeći mirisom
žedne duše.

Trnje iz srca
ne vadim
da mi rane
ne zacele,
da ne zaboravim.

Buket zora
Dunavom pluta.
Neko novo sutra
promalja se.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/1779

ZDRAVICA Milica Perun Ivanović

img_0084-300x225Dremljiva jesen

U blizini  kazana

Uz tabarku zasjela

Nasmijana grohotom

Dočekala prve kapi

Mučenice – lozovače

Suzi od zore do mraka

Zdravicu dižem od meraka

Uzdam se najviše u desnicu

Tlo mi talasa

Kao val morski

Jesam li to pijan 

Ja vuk –  gorski

Dok na me’ motri

S dan flaše njeno oko

Jesam li to pijan

Ja gorski –  soko

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/1744

MINIJATURE Milica Perun Ivanović

Milica IP

 

 

 

 

 

 

 

SVITANJE

 

Svitanje gusto kao lava

Guši nebo

Olovnim oblacima očaja

Nasrće na naš zalazak

 

Treba istrajati

Providnost

Da se dan sastavi

 

STVARNOST

 

Poslije nas ostaće

Bijelo bijelo

Crno smo rekli

Učinilo nam se

Da možemo

Zametnuti trag

Najbolje u bjelini

Za nas će ostati

Crne kapi stvarnosti

 

ČUDNA PTICA

 

Svrako moja

Lepršaš  u prazno

Ja nijesam za kavez

Ne trpim lance

Od mekih dlanova

Ni pogled uvučen

Bezdanom zjena

Nemam godišnjih doba

Ni ogrde  straha

Jednom ćeš mi reći

Čudna si ti ptica

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/1696

SVE BLEDI I NESTAJE Darko Kolar

Prazna je ostala moja soba,
prazne su ostale moje misli,
i košmar previše zaboravljen
ostao je da trune,
da nestane u zabludi,
u jedno danu pisanih zaborava
podvučenih tamom.

Zlobne su reči koje me prate,
mada pokušavam da ostvarim
deo refrena za kraj dana,
u jednom satu.

Putevi,zar još postoje,
kuda me vode?
U izlizano belo.
Kosturi onako bačeni,
komadi stabla u bezvredne sate.

Prazno je ostalo i gore i dole,
prazno je ostalo
i središte bede
za nove dane,
za prošle sate,
da li sve bledi i nestaje?

(C) Darko Kolar

07.08.1997. godine
Danilovgrad (PVO – BUV)

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/1689

MINIJATURE Milica Perun Ivnović

BUĐENJE

 

Budim zoru

Usnulu za tebe

Duga noć do zore

Prekratak dan izmili

Iz svake ruke

Došunja se veče

Vrijedjelo bi

Zauvijek  sklopiti oči

Samo za jedno

Budjenje zore

Pored tebe

 

ZAGRLJENI POGLEDOM

 

Pogledima zgrljeni

Preko ničega

Oko bilo čega

Izmedju nas

Provlačimo se

PMilica IPored sebe

Pogledima zagrljenim

Ništa se ne vidi

 

OBEĆAJ

 

Natoči čvrsto obećanje

U providnu čašu nade

Ispiću taj otrov

Ali neću više žvakati

Tvoje mekane laži

 

Obećaj

Progutaću  ponovo

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/1665

FLAKI – nova pesma

Ova pesma je jedan Flakijev doživljaj iz
ribolova na Skadarskom jezeru pre par godina.
Istu ovu priču ispričao mi je njegov brat koji
je pomenut u pesmi.

Na Skadru

Zarasli u bradu, Raspućinu slični
posle ribolova višednevna
na obalu pristadosmo, moj brat i ja
oko nas predeo, Havajima sličan
sitan pesak, palme i kameni mol.
Prašnjavim putem što iz sela vodi
pojavi se prilika, visoka i tanka
nesvesna beše našeg prisustva
po dimijama i velu videh – Albanka.
Instiktivno mi se pritajismo tiho
nadajuć’ se da brzo će da ode
ali ona pridje jezeru, smaragdnom, čistom
i zastade kraj ivice vode.
Skide veo i raspusti kose
do pasa duge, valovite bujne,
koža bela, k’o sibirski sneg
usne napupele kao ruže rujne
oči plave, k’o skadarske vode
muško bi srce jednim pogledom
nagovorile lako u smrt da ode.
Zbog nje bih tada postao Albanac
ali ne ide to tako lako,
za nju sam samo – nevernik, stranac.

Srdačan pozdrav od Flakija!

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/1662

MINIJATURE MILICA PERUN IVANOVIĆ

LUDILO

 

Poželim da poludim

Da ti dođem

BeMilica IPskrilno

Na put stanem

 

Ako te pronađem

pželi da poludim

Ime da ti vrisnem

Vratim  iznova

Sjaj poznate boje

 

NEMIR

 

Darujući ti

Sedmo nebo

Razgolitiću

Svoje nemire

Tako su čedni

U svojoj nagosti

Stidim se strašno

Svog iskonskog mira

 

LUKOBRAN

 

U tvojim talasima

Tražiti luku mira

Od olujne pučine

Bilo je bezumlje

Za hrabru ludu

Kojoj ostade san

Kao lukobran

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/1650

MINIJATURE MILICA PERUN IVANOVIĆ

Milica IPBILI  SMO

 

Bila sam ti

Himna i zastava

 

Ti meni grb srca

Koračnica stihovima

 

Bili smo

Primirje u ratu

 

ZAROBLJENA

 

To nijesu stope

Ledom okovane

 

To je u nevrijeme

Ljubav

Zarobila mene

 

ZATIŠJE

Šetaju ulicom

Snovi

Svatovi

Stihovi

Ratnici

U cvatu kestenovi

I nešto kao pjesma

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/1622

Minijature Milica Perun Ivanović

Milica IPJUTRO

 

Duša bdije

Nad tvojom posteljom

Predajem te jutru

U naručje

Da progledaš

Kroz njegove zjene

 

NEVJERNICA

 

Opet sam ti

Nevjernica

Varam te

Svu noć

S nesanicom

 

ODSTREL

 

Ako me san pogodi

Neću poginuti

Promaši li me

Ne znači da ću preživjeti

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/1605

REČ – Boris Staparac

Niz dugu ulicu omeđenu šarenim izlozima i još šarenijim ponudama, prostruji vetar. Dan je počeo sunčan i topao, ali kako se bližilo podne sa zapada su se počeli natiskivati oblaci. Na terasama kafića i restorana mnoštvo građana je bezbrižno pilo kafu ignorišući one što su u dugim redovima hodali tamo-vamo u potrazi za nekom samo svojom stvari. Pred velikim izlogom ekskluzivnih haljina ulični svirač je zabavljao prolaznike duvajući u Panovu sviralu setnu melodiju Perua. Ispred njega bi zastao tek po koji prolaznik, malo oslušnuo i bacio novac u drvenu kutiju ispred sviračevih nogu.

Zavaljen u duboku stolicu od pruća, Marko svakog dana provodio vreme na terasi kafea kao u pozorištnoj loži sa koje je pratio dobro izrežiranu predstavu. Između prvog i drugog čina, pročita naslove novina, ali nikada i same tekstove. Sve je jasno iz samog naslova. ”Ubistvo, pljačke, gladne mase. Pronevera, beda i bes. Ratovi, tuga i samoća. Strahovi, droga i blud.” Nikada se nije upuštao u dalje istraživanje žutih stranica, žutih novina, nego je sa strepnjom čekao nastavak pozorištne predstave. Voleo je da gleda otmene dame u izazovnim toaletama brižno našminkane kako u vrevi teatra ulice uvežbano glume svoje samozadane role. Tačno je znao njihove gegove, grifove, mimike i šta žele od onoga kome se obraćaju. Nikada nisu previše upotrebljavale reči. Umesto govora reči, služile su se govorom podignute obrve, napućenih usana, izduženog vrata, slučajnim dodirom kolena o koleno.. Poznavale su u detalje prerije muškoga mozga gde si mazga umisli da je vranac samo zato što ju je jahačica spretno pogodila mamuzom u mesto za samoumišljanje.

A na ulici teatra, nacija koja je već odavno jednom nogom zakoračila u propast, glumila je veličinu sebe ne obazirući se na nikoga sem na svoj odsjaj u ogledalima izloga. U podnožju jednih vrata tri cigančeta mole za neki dinar. Marko im se divio. Imali su najbolje napisane tekstove u tome teatru u kojem su i psi ljubimci shvatili važnost ulične glume i nadignutih njuški marširali kraj svojih gazda čiju su decu čuvale isceđene guvernante. A ona tri cigančeta su u triju horovala:

– Hej lepotice, Kasandra. Ma nećeš me valda ovako ostaviti u kardonskoj kutiji cipela bez komadića hleba. Kasandra, lepotice. Vidi me kako te molim.-

Koliko god deca bila uporna u svojim molenjima i koliko god uvežbano izvodila svoju rolu pružajući gole prljave i gladne ruke prema čistoj gospodi, niko nije zastajao. Niko ih nije primećivao. U ulici: ”teatra naroda”, nije postojao drugi Bog sem novca i trgovine i samih njih, kojima je dano da vladaju i florom i faunom sveta svedenog na ulicu dugu jedva tri stotine metara. Donji i gornji svet kasta koje se nikada nisu mešale osim na glasanjima i u zatvorskim ćelijama gde su opet oni jedni bili dole a drugi gore, sjedinjavala je jedino prašina što je onima bogatima otpadala sa cipela i padala na ruke koje su molile:

– Dajte nam dinar da kupimo mrvicu hleba.-

Nekoliko koraka dalje od dece prosjaka, sedela je impresario majka sa detetom na usahlim grudima i dobacivala prolaznicama:

– Ljubim te gospoja daj mi sto banke pa ću da ti gatam u dlan.-

Koliko god bila ljubazna, i koliko god pogađala u žicu znatiželje nafrakanih dama, ni jedna nije stajala. Žurile su dalje dignutih noseva na njenu sirotinju i golotinju i zastarelu metodu pronicanja sudbine. Podsprdno su se smeškale ciganskom vračanju, kada je na sve strane nauke sveznanja, prštio tarot i astrologija, hiromantija i sve tajne vračanja, jače od svake alhemije. Moderne dame su već bile obaveštene kako će iz sata u sat postajati sve poznatije i bogatije i kako će u Jadran doploviti Onazisov naslednik sa sto pedeset brodova samo po nju. Kada bi neko i odvojio neki dinar i ubacio sviraču panove svirale, cigančićima ili majci impresariju: ” pozorišta molitve”, u kutiju, nastavljali su dalje sa svojom glumom sa praznim pogledom u ruke onih što mole. Taj isti pogled je video Marko i na onima koji mole i damama koje su izlazile iz trgovina natovarene novim cipelama i haljinama, bluzama i parfemima. I na svima je, dugogodišnji pozorištni ljubitelj čitao: ” Ni ovo me nije ispunilo”. I sam se osećao nekako praznim. I koliko god bi popio kafa i pića, osećao je prazninu, žeđ za nečim što nije znao šta je to. Čitao je mnogo. Od detinjstva je grabio svaku knjigu na koju je naišao. Čitao je i naučnike i lakrdijaše, i književnike i hroničare ali retko, bar na trenutak nalazio ispunjenje duše. Već se bio izveštio da njuši po knjigama taj jedan momenat kada pisca zvekne ono prokazanje i kaže tu reč. Tu jednu jedinu reč i zaslepi čitaoca preplavljenog lepotom neba i svemira, zemlje i duše. Uvek je pri sebi nosio neku knjigu. Onako da se nađe i da se ima za čega uhvatiti kada ga vandali obaspu lakrdijaškim jezikom i vikom muzike u metežu praznine umetnosti. Gde god se kretao on je čitao, tražio, istraživao, pronicao. Reč. Reč koja će izgovoriti potrebu čovečanstva i biti njegov ključ do savršenih odaja svoga srca.

”Baljšoj teatar”, srpskog uličnog pozorišta, ulazio je u zaplet. I dok je Marko razmišljao kako će provesti još jedan sunčani letnji dan gledajući u prolaznike zanete glumom uličnog komada :” Nije mi stalo do nikoga nego samo do sebe,” iz daljine sevne. Na početku se činilo kao da je negde tramvajska trola poskočila i izazvala kratki spoj na žicama a onda u mir prolaznika šetača, zagunđa iz daljine grmljavina. Prema gradu se valjalo nevreme. Za tili čas, grad nestade ispod ogromnog tamnog oblaka i panika nagna glumce ulice da se daju u beg tražeći zaklon. Marko potrča koliko ga noge nose. Ogromne kapi kiše, dobovale su po prašnjavim ulicama. Grad nestade u tami iz koje je sevalo i iz koje je bljuvala vatra gromova. Primetivši jedan prolaz između starih zgrada Marko skrene ka njemu i sav mokar se strese kada se zavukao ispod doksata jednih vrata. Vide da su tu i ona tri cigančeta šćućurena jedno kraj drugog i dve gospođe natovarene paketima. Vide i neko golobrado momče, ali sve krajičkom oka jer je počeo da tuče led i da pucaju stakla na izlozima i da grom za gromom udara u sive krovove grada. Video je da ona tri cigančeta poskakuju od straha i na svaki udar groma se jače stiskaju golim ručicama jedno uz drugo. Pade mu na pamet da bi i njemu baš prijalo da ga sad neko zagrli i stisne uz sebe, pogleda one dve dame sa paketima, ali kada vide kako sa njih curi razmazana šminka skinuta kišnim kapima i suzama, skrene pogled na onoga golobradog momka a on je poskakivao u barici punoj vode. Video je da mu se vilica trese od straha. U blizini puče grom. Ogromna svetlost ih zablesne i led veličine šake poče udarati po krovu. Marka uhvati strah. Uhvati ga panika i strah kao one noći kada se za vreme rata našao pod kanonadom minobacača. I ako je naglo zahladnelo njega oblije znoj. Nekakav nagon da je kraj, ispuni mu sve nerve i on se počne tresti od straha. Pozorište ulične komedije naglo je prelazilo u tragediju. One dve dame su ispustile šarene zavežljaje i nisu se obazirale što ih odnosi bujica vode nego su se naglo povlačile u nazad. I ono golobrado momče krene u nazad i ona tri cigančeta i jedno kuče koje se od nekud stvorilo mokro i uplašeno i svi naleteše na Marka. Stisnuti jedno o drugo gledali su kako niz ulicu bulica odnoci šarene suncobrane sa reklamama, stolice od pruća i stoljnake svih boja. Videli su kao led svetluca u izlupanim izlozima i vetar bacaka haljine na lutkama. Strah je ispunio grad. Oslonjeni jedno o drugo sve su se jače stezali i Marko oseti kako ga deca hvataju za noge i kako ga žene hvataju za ruke i kako ga golobradi mladić hvata za rever kaputa i suza mu se zaglavi u videlo oka i vrati se opet onome prokletom ratu. Zbegovima i nesrećama kada je isto ovako stajao i prelistavao po sebi tražeći reč. Tražio je tu jednu jedinu reč sa kojom će spasti i sebe i ljude i civilizaciju od starha, od bola od nemani. I od jednom dok je otkinuta žica od struje udarala kao razbešnjena zmija po trotoaru i izbacivala sijaset varnica, on šapne:

– LJUBAV.-

I ta jedna na mah obična reč, šapnuta kroz njegove stisnute usna zatreperi između njih. I ona dečica podigoše glave i u njihovim očima Marko ugleda suze radosnice kako im uvećaše oči i lica im ispuniše milinom. I one dame ga pogledaše istim očima i osmeh im pređe preko lica a onaj golobradi mladić zagrize u usnu i osmenhe se. Kuče zamlati repom. Niz ulicu je i dalje sevalo i pucalo. I dalje je vetar raznosio preko trotoara komade odeće otkinute sa plastičnih lutaka, a oni su stajali u doksatu vrata, stisnuti jedno uz drugo i gledali se očima ispunjenih srećom.

Vetar zalamata niz ulicu i podigne onu panovu sviralu koju je uplašeni Peruanac u strahu ispustio i oni čuše kako kroz cevi od bambusa struji glas:

– Ljubite se među sobom kao što vas i ja ljubim.-

Žena se sagne i poljubi cigančića zažarenih obraza. Gledao ju je očima punim sreće. Punim radosti. Punim ljubavi. Jedna reč ispuni njihove duše veličanstvenošću svemira.

Nad gradom su se cepali oblaci. I grmljavina se valjala preko ravnice negde u daljinu. Isceđeni potoci su nestajali kao ponornice u gradskoj kanalizaciji odnoseći sa sobom razbacane papire i smeće. Žute novine sa žutim vestima. Kiša je saprala ulice i iza sebe ostavila miris čistog ozona. Ulični svirač pogleda preko ulice i nasmeši se. Niz nju je dolazila malena grupa ljudi držeći se za ruke. Iz daljine je video da ih je nešto spojilo u jedno savršeno srećno biće. Ono najmanje dete na rukama je nosila dama kojoj je kiša sprala lice i koja se zadovoljno i srećno smeškala. Njena lepota je bleskala kroz ulicu. Lice joj je bilo bez i jedne bore puno nežnosti i lepote. Druga dama je ona dva deteta vodila za ruke i svaki čas zastajala i mazila ih po mokroj kuštravoj kosi. Marko je išao prvi put po sredini ulice. Nije se skrivao pod senkama zgrada od prolaznika, hodao je srećan. Prvi put bez knjige pod rukom koja mu je služila kao držač da ne padne pod točkom života. Sada je imao stvarni oslonac. On je našao reč koja ga je ispunila.

U prolazi je zastao i Peruancu pružio njegovu sviralu. I ulični svirač vide u Markovim očima reč za koju je prešao pola sveta da bi je saznao. Vide LJUBAV i nasmeši se. Njegove grudi je ispunila muzika koju je tražio. Konačno će srećan moći otići u svoj prelepi Peru. I on je pronašao sebe.

A vi?

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/1580

Pages: Prev 1 2 3 ... 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 Next

Load more