Category: Nekategorizovano

Slutnja – Arsenije Lalatović

 

Slutnja

Iskra u vremenu…
Taj sam plamen…
Pitam se ponekad
Čemu sav ovaj bol, patnja
Odgovor tražim, tragam
Po bespuću u vremenu…
Da li sam živ?
Jesam, možda nijesam
Ponegda lupim šakom
Tragajući za trenom…
Što je na koncu život
Nit koja spaja
Sa koljena na koljeno
Ili što već?
Mlad mjesec napolju
Kradom namiguje
Sluti sumorno veče
Jednoga januara…
Zaklapam umorne kapke
Tonem u zaborav…
Dok padalica bljesnu…
Pomislih živ sam, ne nijesam
Jesam, a da jesam ili mi se čini
Slutnja u mrklu noć

 

Arsenije Lalatovic

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/6449

Срећно Бадње вече – Лепа & Љуба

Срећан Божић!

Срећни Божићни празници – Лепа & Љуба

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/6194

SREĆNI PREDBOŽIĆNI PRAZNICI!!!

Лепа Симић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/6154

Oprostices mi ako te istinom zavolim – Milena Dulovic

Oprostićeš mi ako te istinom zavolim
pre nego svim rečima koje bi da čuješ
da odložiš trenutak
da još tren snivaš
dok se ne probudiš
topla i snena u mojoj ljubavi.
Gledam te
i preneražen ne vidim sebe
u tvojim bistrim očima.
Govorim ti
i tvoj sluh ne dopire do mojih ušiju.
Vidim, ti bi mi skočila u krilo
i povukla za još kratke zulufe.
Mogao bih da te baronišem
ali da ne bih ćutao
pevam ti pesme
pričam priče
prevodim žednu
od Toplice preko Morave i Lepenice
do obronaka Fruške Gore
i vičem tvoje ime
ne bi li mi gornjom usnom prekrila donju
i ja bih se setio ko sam
u tvom disanju
i svakom pokretu
samo maramom oko struka prekrivenog tela.
Kotrljao bih sve grozdove vina
niz put od usana do usmina
pojio bih te opojnim sokovima
vrteo ti zvezdice
i pleo venčiće od ivanjskog cveća…
Probudi se, sanjalice!
Govorim ti kao prijatelj.
Šta mi želiš biti,zlato moje?
Želim ti biti oranica
drvo života
plod spoznaje
tvoja nedostižna granica
put u večnost
sve tvoje!
Ako to ne želiš
kaži me nebesima
da ti se sa kišom slivam
niz zidove tvoje duše.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/6047

San… Ili… Arsenije Lalatović

San… Ili…

Topiš se…
Tvoj pogled…
Čeznem kao pseto…
Obliva me toplina…
Duboko u noć…
Proganjaš me…
A dobro znaš…
Da, dobro…
Slab sam na Tebe…
Oduvijek…
Usne Tvoje
Med su…
Volim med…
Imaju čudan ukus…
Gledam Te…
Ne vjerujem…
Vjerujem…
To si ti…
Da, jesi, ma ne…
Haluciniram…
Dok jutro se budi…
Ah ne, ne, nee…
Ostani, ooostani
Još malo… Molim te…
Još maloooo…
Još maloooo…
Ih san, budim se…
San, da san…
Ili što već…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/5997

Nedovrsena pesma – Milena Dulovic

Ruka piše

srce diktira

što veće srce

to oko bistrije

da iskru u nedra sakrije.

Medju oblake

reči oblačim

dušu svlačim

dok nebo ne naoblačim.

Bela haljina

mojih ruku vez

nedodirljiva za prste

glave podiže

otkucaje niže.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/5982

San… Ili Arsenije Lalatović

San… Ili…

Topiš se…
Tvoj pogled…
Čeznem kao pseto…
Obliva me toplina…
Duboko u noć…
Proganjaš me…
A dobro znaš…
Da, dobro…
Slab sam na Tebe…
Oduvijek…
Usne Tvoje
Med su…
Volim med…
Imaju čudan ukus…
Gledam Te…
Ne vjerujem…
Vjerujem…
To si ti…
Da, jesi, ma ne…
Haluciniram…
Dok jutro se budi…
Ah ne, ne, nee…
Ostani, ooostani
Još malo… Molim te…
Još maloooo…
Još maloooo…
Ih san, budim se…
San, da san…
Ili što već…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/5948

San… Ili… Arsenije Lalatović

San… Ili…

Topiš se…
Tvoj pogled…
Čeznem kao pseto…
Obliva me toplina…
Duboko u noć…
Proganjaš me…
A dobro znaš…
Da, dobro…
Slab sam na Tebe…
Oduvijek…
Usne Tvoje
Med su…
Volim med…
Imaju čudan ukus…
Gledam Te…
Ne vjerujem…
Vjerujem…
To si ti…
Da, jesi, ma ne…
Haluciniram…
Dok jutro se budi…
Ah ne, ne, nee…
Ostani, ooostani
Još malo… Molim te…
Još maloooo…
Još maloooo…
Ih san, budim se…
San, da san…
Ili što već…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/5946

IZID

Za mano
je dan,
ki ga nisem
imela.

Imam večer,
z velikim
loviščem
svojih misli.

Milena Sušnik Falle – Slovenija

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/5900

San… Ili… Arsenije Lalatović

San… Ili…

Topiš se…
Tvoj pogled…
Čeznem kao pseto…
Obliva me toplina…
Duboko u noć…
Proganjaš me…
A dobro znaš…
Da, dobro…
Slab sam na Tebe…
Oduvijek…
Usne Tvoje
Med su…
Volim med…
Imaju čudan ukus…
Gledam Te…
Ne vjerujem…
Vjerujem…
To si ti…
Da, jesi, ma ne…
Haluciniram…
Dok jutro se budi…
Ah ne, ne, nee…
Ostani, ooostani
Još malo… Molim te…
Još maloooo…
Još maloooo…
Ih san, budim se…
San, da san…
Ili što već…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/5866

ЉУБАВ СВЕТОГ НИКОЛЕ -Невен Милаковић

 

ЉУБАВ СВЕТОГ НИКОЛЕ

Страшна се пучина олујом размеће
крадући младом морнару сузе:
“Старица моја преживјет’ неће
кад сазна да ме океан узе.”

Урличе вјетар махнитим жаром
као кад демон душу слама,
а морнар плаче за својом старом:
“Како ће мати живјети сама?”

“Како ће радост моја подн’јети
да мјесто гроба море цјелива,
хоће л’ се молити, или ће клети
би л’ било боље да није жива?”

Док црни талас небо заклања,
задња му мис’о дјетињству лети,
опет је дјечак,али не сања,
пред њим је стварно заштитник Свети.

“Не бој се сине, нећеш умријети,
Молитве мајке твоје су јаче,
што може море и демон клети
кад љубав моли, кад љубав плаче!”

“Што су олуја и морске тмине
кад душа људска Господу служи,
и Ад је ситан када син брине
да матер своју чим не растужи.”

“Па и брод овај и море сиње,
и сунце жарко што земљу пржи,
све мајка твоја ноћас помиње
док слику твоју у руци држи.”

“И ове ноћи добро чељаде
Икону моју сузом залива,
И Мајка Божија за бол њен знаде,
чува те сине та Вјера Жива.”

Свети Никола подиже руку,
Благослов крсним знамењем даде,
а младић угледа познату луку,
и засја сунце, а вјетар стаде.

И опет р’јека суза потече,
ал’ овог пута нијесу пекле:
“Хвала Ти Свети!” захвално рече,
више су сузе од ријечи рекле.

Стара се рука тихо прекрсти
лаганом кретњом доброг дјетета,
и док је дираху дрхтави прсти
Свето се смјешила Икона Света.

Невен Милаковић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/5815

Došlo je… Arsenije Lalatović

Došlo je…

Došlo je neko čudno vrijeme…
Niko nikoga ne razumije
Ili ne želi ili ne umije…
Brat bratu je stranac…
Gledamo kako lakša do para…
I kada ih ima i kada ih nema…
U duši je samoća čamotna. Tajac…
Živimo tuđe živote…
Kuda idemo ne znamo…
Svuda ostavljamo pustoš…
Ne znamo ni kuda ni kamo…
Lažemo stalno sebe…
Varamo dobrog boga…
Ideali su nam umrli…
Oko nas caruje nemaština…
Bijeda, nemoral, droga…
Došlo je neko čudno vrijeme…
Kutak snobova i kretena…
Umiru ljubavi i prijateljstva
Rađaju se kuće zatvorene…
Pusti gradovi i sela…
Došlo je neko čudno vrijeme…
Ne znam dokle mu vakat!
Uspomene eh uspomene
Sjećanje na davno vrijeme
Probudi milion bura…
Eh, došlo je…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/5811

Babina posla – Zoran Hristov

У једном селу, у кући на врх брда живели су баба и деда. Деда је гледао своја посла а баба?…баба се бавила политиком. Оном сеоском. Од једног чује каже другом па оде да провери код трећег да ли је истина. Од врата до врата, као у камапњи. Деда није ни слутио да баба стиче искуство за нешто што је касније, само по себи, дошло.
Једног дана неки нови клинци одлучили су да оформе партију. Неки други нови клинци одлучили су да формирају другу. Неки нови клинци из прво формиране нису били задовољни па су формирали трећу. Неки незадовољни клинци из друге формирали су четврту. Ускоро је сваки сокак имао своју партију….и сви су хтели бабу у своје редове. Баба је покушавала да од деде издејствује дозволу али никако није добијала. Деда, патријархално васпитан, говорио је: – седи бабо на дупе не дај га у најам. Но, баба није слушала. Обећавали су куле и градове, светлу будућност а за све то требала им је бабина помоћ и искуство…и убедише је.
Одвели је у салон лепоте, купање у ђакузију, затезање коже, фризура код најпознатијег фризера у селу који је од обичног брице стигао до професора академије за фризерај коју је, додуше, сам отворио. Онде где је било смежурано и наборано утегнуто је, тамо где је фалило убацили силиконе, обукли у фирмирану гардеробу, ставили на штикле од 12цм…и засели пред микрофон. Прича баба, разваљује. Како и не би кад је о сваком из села имала пун кофер информација. Гледа деда и не може да верује. Растуриће баба село….да су знали њену нарав не би је подмлађивали. Због бабиних прича настала је пометња у селу. Чак је и деда био учесник дешавања. Увече кад је баба дошла кући почела је да убеђује деду у постојање Бога. Конта деда да је баба упала у неку секту, да је заведена на криви пут и као потврђени и доказани Атеиста покушао је баби да појасни да је религија опијум за широке народне масе тако што је убио бога у њој. Баба је одлучила да због насиља у породици напусти деду. Отишла је у сигурну женску кућу.
На растанку јој је деда поручио: – лако је баба, кад имаш пуне џепове, да носиш празну главу. Упамти једну ствар, ничија није горела до зоре, доћи ћеш ти на моја врата, кад тад.
Напредовање своје драге бабе деда је пратио кроз дневник који је емитовала приватна телевизијска станица чији је власник био један од неких нових клинаца из села. Већи део села радио је за њега а он се возикао у свом новом џипу бацајући прашину у очи људима док је пролазио сокацима које је почео да асвалтира још пре него што је баба потписала своје припадање њему. Све чешће баба је на телевизији изговарала велике мисли а деда је то упорно уписивао у свеску по мало љубоморан на бабину памет. Једног дана када је земљорадничка задруга морала да отпусти и последњих 30 запослених као технолошки вишак делећи им бесплатне акције баба је на митингу где су радници штрајковали глађу рекла: – обећавам, нико неће остати без посла. Бумбар ће да коси, ја ћу воду да носим а сви ви млатићете празну сламу. После пар дана штрајка одлучио деда да код бабе интервенише, да за штрајкаче издејствује макар исплату заосталих зарада и неки социјални програм. Сачекао је да га баба прими а онда јој рекао: Баба, помогни људима, не штрајкују они глађу што немају шта да раде, него што немају шта да једу…окренуо се и отишао. Баба је остала у чуду. Знала је да деда има чудне мисли…али да му је у глави као на психијатријској клиници није могла да претпостави. Толико лудости шетало је његовом главом. Брзо је одлучила да организује СОС телефон за људе са проблемима. Паре су почеле да се сливају у џеп код Бумбара а он је широке руке на својој телевизији показивао хуманост доносећи џакове црног лука. Баба портпарол говорила је : – ево нека поштовани гледаоци виде и увере се, штрајкачима су због хуманог геста власника телевизије пошле сузе на очи. У наставку вести видећете специјалаце. Не заборавите, ако вам се случајно учини да специјалци бију, то се вама само чини, ради се о показној вежби.
Прошло је десетак година…неки нови клинци су нарасли и порасли. Почели да слушају неку нову музику, говоре на неки други начин…и отишли код деде.
Деда их је саслушао, па се прекрстио и рекао:
– таква је моја баба…нико не зна њену праву нарав. Мене је средила средиће и село. Зна она да је експерт, само још да укапира за шта и све ће бити на месту.
Што деда рекао то се и десило. Баба на власти била је боља од свих претходних. Док су пре ње дизали куле и градове, баба је дизала све што стигне. Док су они уништавали козе баба је унапређивала козаре и чобане а међу њеним посебним успесима деда је са поносом истицао допис који је послала ЕтноУнији са молбом за пријем села у чланство. Текст је завршила реченицом: “молимо вас да нам братски помогнете да постанемо ваши чланови”. Добила је одговор у две речи. ДОКАЖИТЕ СРОДСТВО…и постала предмет исмевања. Најпре у својој партији, а потом и шире. Од врата до врата (поново) од странке до странке….до дедине капије.
Деда је пијуцкао ракијицу, гладио брке и певушио…
“дала баба банку да уђе у странку, сад би дала све да бежи из ње
чупа баба косу, испала је сојка, обећали баби да ће
бит девојка” (хвала Србо)

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/5792

U cik zore… Arsenije Lalatović

U cik zore…

Noćas su me pohodili mrtvi
U cik zore…
Vodili smo razgovore…
Pitaju me kako je ovamo?
Kako živim? Ima li što novije?
Ne umjeh im odgovoriti pravo…
Pripitah ih kako oni žive?
Kako im je na onome svijetu?
Da li i njih muke muče?
Rekoše mi kod njih sve je isto
Kako danas tako i juče
Odmaraju od patnoga života
Što na Zemlji življeše do juče…
Noćas su me pohodili mrtvi…
Oni život imaju i žive…
Blago njima, kada ih ove muke…
Noćas su me pohodili živi
Oni žive… Svoje živote…
U cik zore…
Vodismo razgovore. Noćas…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/5762

Poslednji ples…. – Ksenija

Tišina….čuje se otkucaj starog sata.

Svaki udarac bolno odzvanja.

Boli me duša moja dođoška,

Večiti krivac i dalje pokušava da sanja.


Ne prekidajte zvuk klavira

Dok poznate mi note svira.

Boli me duša moja sanjiva,

Kap po kap….krv se u potocima  sliva.


Nerazumne reči napadaju dušu,

Obična igra velikih demona.

Na pragu sam pakla,a u duši raj,

Znam da ničemu nisam kriva!


Ne okrećite glavu, dela govore sve,

Dok  ispod veđa naslućujem kez.

Ne ubijajte strune što odsviraše

Moj poslednji životni ples.


Nisam kriva…i nisam ja…

Razbijaju se reči o hladne hridi.

Ni eho ne odzvanja, gluvo je vreme,

Ostadoh sama u tišini!

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/5700

Pages: Prev 1 2 3 ... 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 Next

Load more