Category: Nekategorizovano

Liči na mene

Oboje znamo da je došao u pogrešno vreme
Da si s njim jer liči na mene
Oboje znamo da je u pogrešnoj priči
I da je s tobom jer na mene liči.

Svi kažu da ima oči kao moje
Da si zato s njim, to znamo oboje
I da dok njega gledaš
Ustvari vidiš mene
Oboje znamo da su još u mene
Tvoje oči zaljubljene.

I ja i ti znamo
Da još uvek mene voliš
Oboje znamo
Da nećeš lako da me preboliš
I da se on našao u ovoj priči
Samo zato što mnogo na mene liči.

Čuo sam da od njega tražiš
Da te ljubi kao što sam te ljubio ja
Al onako kao što smo se mi ljubili
On to ne može da zna.

Tvoja drugarica mi je jednom rekla
Da dok ljubiš njega
Tvoje usne mene traže
I da onako kako sam te ja milovao
Njegovi dodiri se ne važe.

Izbaci njega iz svog srca
Ono još uvek za mene kuca
Ne može on da te ljubi kao ja
Srce moje svaku tvoju
Skrivenu želju zna.

Ne može on da te ljubi kao ja
I ne miže ništa bolje od mene da ti da
Iako od njega praviš moju kopiju
Jedini original za tebe sam ja.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58917

BALADA O PROLAZNOSTI – Jelena Đurašković

Kakav je to tužni cvet,
uvenjulih ružnih lati?
Ne sme on u mojoj vazi
ni čas dulje stati.

Dignem ga iz vaze,
što me prazna seti:
“Ruža jedna crvena
u njoj treba biti.”

Pa ja sam je ubrala
i u vazu stavila.
Gde je ruža nestala?
Zašto mi se sakrila?

“Ne traži je više;
uzalud je sve.
Tvoja lepa ruža
sada umire.”

Čuh te reči strašne
i bol me obuze,
a obrazom tužnim
suze kliznuše.

“Ne traži je više”,
reče ružni cvet.
“Bijah lepa ruža,
a sad ću umret”

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58914

PESMA JE MOJA-Jelena Đurašković

Ponekad istina,
a ponekad sanja,
pesma je moja,
bila veća il’ manja.

Pišem o ljubavi,
životu i sreći…
Svaku svoju tajnu
pesmi mogu reći.

Moja pesma peva
o buđenju dana,
o lišću što u jesen,
požutelo, pada s grana.

U pesmu ja pretvaram
sunce i oblake,
godišnja doba,
lepote svake.
vrbu što se tužno
nad rekom svila,
kišu što je dugo
krupne kapi lila…

Pesma je moja
i suza pokoja,
što katkad kane
i rastuži mi dane.

A onda opet napišem drugu,
u kojoj radost zameni tugu.

Sve što može pesma biti
to se ne da nabrojiti.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58901

NE,NE GOVORI VIŠE – Jelena Đurašković

Ne,ne govori više,
jer u ljubavi se ćuti.

Ne,ne govori više
i ne traži da govorim.
U ljubavi govore pogledi.

Ne pitaj me dal’ te volim,
već pogledaj moje oči
i njihov pogled reći će ti sve.

Ne,ne govori više
i pusti da i ja gledam tvoje oči,
u pogledu tvom istinu da tražim.

Ne,ne govori više,
jer reči katkad lažu.
U ljubavi se ćuti,
a pogledi sve kažu.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58899

Voleo sam je

Bila je kao san
A i ja sam je sanjao stalno
Sanjao sam oči njene, kosu, njen glas
Sanjao sam njen osmeh noćima
Sanjao sam njeno telo
Sanjao sam njen hod
Bila je tako divna
Duga crna kosa do ramena
Dva crna oka ko dva bisera
Imala je osmeh san snova
Voleo sam njen osmeh
Voleo sam kad se smeje
Voleo sam njen glas
Voleo sam sam njen hod
Hodala je brzo kao gazela
I spretno kao srna
Voleo sam njene bele ruke
Njene nežne prste
Voleo sam da gledam kako s njima
Sklanja kosu sa čela
Sve na njoj sam voleo
Voleo sam kad je srećna
Voleo sam kad je ljuta
Bila je tako slatka kad se ljuti
I kad naprći svoj nosić
Imala je nežan glas, sladak i mio
Uživao sam slušajući kad priča
Svadjali smo se ko je bolji pevač
Ona je tvrdila Aca Lukas
A ja Maja Nikolić
Ona je navijala za Partizan
A ja voleo Zvezdu
Davila me Partizanovim šalom
A ja nju ogrtao crvenobelim
Smejala se mojim šalama
A voleo sam da je zadirkujem
I voleo sam sve na njoj…

Još uvek nosi crno beli šal
I još uvek sluša Acu Lukasa
I ja ga slušam samo zbog nje
Još uvek ima predivne crne oči
I još uvek neodoljivo pomera kosu sa čela
To sam najviše voleo kod nje…

Al dugo je nisam video već
Znam da se udala
I da ima prelepu ćerkicu
Kažu isto tako lepu kao ona.

Nadam se da je
SREĆNA…
VOLEO SAM JE

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58897

Šta je to sreća

Pitam vas šta je to sreća
Da li neko zna to da mi kaže
Pitam se i sam šta je to sreća
Zašto je ljudi stalno traže.

Što je sreća svakom važna
Šta to u njoj ima
Zašto roditelji žele deci sreću
Ili prijatelji prijateljima.

Neki kažu da sreća može da se kupi
A neki javno kažu ne
Reci mi šta je to sreća
Želim da znam o sreći sve.

Želim da znam kako je nastala
Da li su je ljudi stvorili
Zašto svako želi da je srećan
Zašto sreću žele svi.

Želim da znam sve o sreći
Recite mi šta je to sreća
Hocu da znam sve o njoj
I zašto je sreća sreći najveća.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58893

Sećam se tog poljupca

Padale su blage kiše
I bio je školski raspust
Nežno si me zagrlila oko vrata
I poljbila me zadnji put.

Tog poljupca se i danas sećam
Jer više me ljubila nisi
Suznih očiju si se okrenula
I zauvek negde otišla si.

Otišla si iz mog života
Negde daleko, ne znam gde,
Dana dam plakao, godinama tugovao
I nikad nisam preboleo te.

Suze mi i danas kvase lice
Kad se setim tog poljupca
Od tog rastanka našeg
Nikad se nisam oporavio ja.

Rekla si mi da na rastanku nećeš plakati
I svoje si obećanje održala
Ali znam da si kasnije
I ti kao kiša plakala.

A, ja, plačem još uvek
I za tobom me srce boli
Jer, kao što smo sr voleli mi
Niko nikad neće da voli.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58891

Промоција романа “НАЈЛЕПШЕ МЕСТО НА СВЕТУ” Данијеле Булатовић

Традиционална ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ у Крушевачком позоришту одржана су у четвртак 22. новембра 2018. године. У оквиру овог већ традиционалног програма представљен је роман Данијеле Булатовић НАЈЛЕПШЕ МЕСТО НА СВЕТУ у издању Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. Било је то још једно изузетно вече уз одличну прозу, добру поезију и пажљиво одабрану музику… Програм је уредио и водио Саша Милитећ – члан управног одбора Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ. О књизи је говорио Љубодраг Обрадовић, а изводе из рецензије Милене Радисављевић прочитала је Светлана Ђурђевић. Изводе из романа читала је Марија Милорадовић, док се за праву музику постарао Бојан ВукосављевићСлике са промоције урадио је Живојин Манојловић, видео снимак Славиша Паунковић, а аудио запис Љубодраг Обрадовић. Ово је права прилика да у овој одличној промоцији и сами уживате иако нисте били на промоцији…


Књига НАЈЛЕПШЕ МЕСТО НА СВЕТУ Данијеле Булатовић


Данијела Булатовић


Саша Милетић


Љубодраг Обрадовић и Светлана Ђурђевић


Марија Милорадовић


Бојан Вукосављевић

ИЗВОД ИЗ РОМАНА

Била је Лазарева субота, која се прославља недељу дана пре Васкрса. Пошто су запалили свеће и поседели у порти испред цркве, кренули су назад према селу. Душу сваког од њих обузимала је нека свечана тишина, мир и спокојство. Ишли су лагано, посматрајући околину и удисали мирис првих прoлeћних цветова, помешан са чистим планинским ваздухом. Анђела је посматрала лет једног шареног лептира са цвета на цвет и дивила се његовој лепоти. Чудила се како једно тако мало и крхко биће може учинити природу тако посебном, лепом и нестварном. Гледала је савршенство боја и његових шара на крилима, дивећи се уметности мајке. Овде је све тако лепо, па, иако је овде одрасла, увек се оном детињом наивношћу чудила свету око себе, уживала у свакој смени годишњих доба. Гледала је младе зелене листове како се развијају на дрвећу, окрећући се према сунцу и желећи да упију његове зраке и наглас рекла: “Како се увек дивим овим младим пупољцима живота када се рађају у прoлeће, а некако сам увек тужна у јесен, када видим како се откидају од дрвета живота, и падају по земљи, на свој вечни починак”.
Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58885

SLATKO JE KRATKO – Jelena Đurašković

Kad sam se prvi put zaljubila,
bila sam tako mlada
i u srcu gajila mnogo lažnih nada.
Da će ljubav vječna biti,
tad sam znala pomisliti.
Cijeli svijet sam voljela,
o ljubavi pisala,
na njega sam mislila
u besanim noćima
i bila sam presrećna.
Ljepotu života tek tad sam spoznala
i u srcu svome živjeti željela.
Sve je bilo bijelo,
svudje samo smijeh,
sve je tada pjevalo,
tuga biješe grijeh.
Al’ kolo se okreće,
na žalost je tako
i plamen sreće ugasi se lako.
Sreća posta bol i tuga
kad ljubav mi uze druga
i tad shvatih da sve slatko
u životu traje kratko.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58882

Želim jednu devojku da imam

Želim jednu devojku da imam
U snovima stalno da je snivam
Cveće da joj nosim
Zumbule i lale
Da joj pevam pesme
Velike i male.

Želim da moja devojka ima crnu kosu
Kovrdžavu i dugu
Želim da bude slatka
Da je pojedem u jednom cugu
Želim da ima crne oči
I usne kao žar
Želim da i ja osetim
Tih usana čar.

Želim da je ljubim
Da joj govorim da je volim
I da nikad ne ode od mene
Jer nikad ne bih mogo da je prebolim.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58877

Stara kuća na kraju sela

Stara kuća na kraju sela
Zidovi trošni, a i krov joj pada
Mladost je moja ostala u njoj
Niko tamo ne živi sada.

Stara kuća istala je sama
A u njoj smo odrasli moja sestra i ja
Bila je puna veselja i smeha
A sada je napuštena i usamljena.

Nju su gradili moj otac i majka
I u njoj svili svoj dom
Živeli su srećno sa svojom decom
I uživali u miru svom.

Al sudbina je svoje umešala prste
I zatvorila malu kuću na kraju sela
Ostala je sama u tuzi da vene
I nas na razne strane odvela.

SAD živim daleko od nje
Al uvek će ostati u srcu mom
Kuću gde živim kućom zovem
Al nikad neće biti moj dom.

Sad imam ženu i decu
U životu sve što mi treba
Sestra udata, majka sa mnom,
A otac nas gleda sa neba
Samo sudbina je drugačije htela
Da sama i napuštena ostane
Jedna mala kuća na kraju sela.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58867

ZABORAVNOST (cilus BISTRICE) – Nena Miljanović

(povodom međunarodnog Dana deteta 21.novembra)

mame i tate od zaborava pate
nijedno se ne seća detinjstva i proleća
ni kako se gazi po sunčanoj stazi
nogom od pedalj korak od milju
po prašini mlakoj kao po smilju
il pod kišom majskom od koje se raste
i leti do neba pod krilom laste

mame i tate više ne pate
što su im otpala šarena krila
niti se sećaju da su im bila
za let sa svicima u mlako veče
kad svetlost zvezda ko reka teče
od velikog neba do malog deteta
ništa ne pamte mame i tate
pa da bar nekad u glavu svrate
mališi svome u svetu snova
gde bi im izrasla krila nova

te ozbiljne mame i stroge tate
što od zaborava ozbiljno pate
da mi je znati da l se bar kaju
što jezik detinjstva više ne znaju
pa da oslušnu nagovor trava
da im ko suncokret bude glava
ptice da slete i nađu dete
što je u njima nekad bilo
a sad se od svoje dece skrilo

podsetimo ih stihom
da se detetu u sebi vrate
da manje pate
i maleni i oni

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58865

KOLEVKE ZA POETSKU KOPILAD-Nena Miljanović

 

Nosila sam te u duši kao fetuse u telu
Rečima tvojim bremenita
Porađala sam pesme o tebi
I mati sam toj (ne)srećnoj raspevanoj kopiladi:
Ti ih nisi mogao priznao za svoje
Ni mene za ženu
Jer već si bio otac
I suprug…

Nije trebalo da me podstičeš
Trebalo je da odeš na početku
U poslednjem stihu moje prve pesme o tebi
Ne bi bilo petstote
I ne bih sada samohrana
Očima ljubila u knjige kao u kolevke položenu ljubav
I jecavim dahom sušila mokre stihove
Jer kaplješ mi u kaskadama sa trepavica
I tu je uteha vremena nemoćna:
Svaki moj sekund sa tobom stao je u pesme
A da ih nema
Zaboravila bih da te je bilo
I ne bih te volela ovom upornošću vojnikuše
Koja prati (novim poemama) svaki korak svog otišlog
Sad posle kraja bez kraja

A ipak je ovo kakva takva sreća
Jer bez ovih zbirki nezaboravljanja o tebi
Moja bi poezija bila jalova stogodišnja laž
I ja bih bila prazna i suva poetska bezdetnica
(koja nema za čim ni da plače)
Bez ovih tvojih kopiladi u mojim knjigama
Koja te čuvaju od zaborava
I mene od besmisla pisanja
Ako nije o tebi

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58862

NA PERONU – Dejan Ivanović

Balada, na izdvojenom peronu u predvečerje;
ravnoteža žutog svetla i sivila, stanica prolaznosti,
proputovanja, zamišljeni putnik čeka na istom peronu.
Usamljen, bez prtljaga, premalo nade, upozorenja,
ideja zaraslih u zapuštenoj periferiji na lošem glasu.
Silazeći, sunce tvori bestelesne odraze,
vreme stoji po strani, senke padaju;
Sve nekako počinje u sumrak, smiraj dana,
taj tromi zvuk što dolazi niotkud, iznad polja
i vreme dok trajno uzmiče pred nepoznatim,
ukopan strah na licu, nervozna škripa,
nesređena gomila, lom i vrisak, užurbanost.
Prastare klupe, dok dugo sede, sećaju putnike
na noći pod vedrim nebom, bol u predelu epigastrijuma
hirurških rezova, posttraumatskih poremećaja,
nepoloženih ispita u oktobru, povratka u nedođije.
Sećanja obmanjuju neizvesnosti ustajalih mirisa
odvratnih čekaonica, učionica, poligona,
radionica i šarenih karnevala …

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58860

OLUJA (EROTIKON)-Nena Miljanović

Bez daška u vazduhu
Bez daha u grudima
U zatišju pred oluju
Strašno kao tišina pred udar groma
Među nama napeti mir
U granama
U butnim kostima
I samo vršci lišća neznatno trepere
I samo nervi sitno podrhtavaju
U iščekivanju

Huk nadolazećeg orkana sve jači
Šum dubokog disanja sve dublji
Prvi udar komeša lišće u krošnjama
Mrse se grane
Prsti prebiraju po pregibima
Prepliću se udovi
Iz korena se tresu debla
Iz dubina žudnje drhte tela
Vetar si (poduhvataš me)
Stablo sam (hvatam te među račve)
Oluja smo
Pod mlazevima pljuska
Pod kapima što brizgaju
Iz oblaka u koji tonemo
U dugi u čije boje plinemo
Rasplinjavamo se
Satrveni
Jenjavamo

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58851

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 140 141 142 Next

Load more