Category: Nekategorizovano

TRON – Milovan Petrović

 

 

 

Želeo sam kad porastem
da postanem lik sa trona,
želeo sam al’ uzalud
na tronu je bila ona.

Želeo sam na vrh stići
i ne biti samo sena,
al’ odavno na vrhu je
lepršala kosa njena.

Želeo sam i gle čuda
i meni se nešto desi,
proviđenje ili sudba
tu kraj nje me odmah smesti.

Želeo sam,… sad ne žalim
tron za mene baš i nije,
zbog te kose ja sam srećan
što na vrhu sad se vije.

Milovan Petrović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58240

PROBUDI SE – Dejan Ivanović

Godinama, šetam istim, prokletim ulicama.
Nesanica; nove cipele ostavljaju tragove poraza.
Prekidnim signalima prebrojivih iteracija
sa tridesetpet koraka i devet petlji,
cirkulišem inteligentnim poljem rigidnog tonusa,
kroz tihim zaboravom potisnuta, loša iskustva …
Motivišući govori skrivaju lukrativna okolišanja.
Otvrdlo srce sputava nesvesno
da prepozna suštu istinu u sjaju bistrih očiju,
humanu ironiju svetkovina, blagoslov hendikepa;
Iskreno i vredno sabirah misli u čežnji za samoobmanom.
Moći su ograničenja hladne vode kojom bih uobličio svet,
kroz domen uzvišene čistote u kristalni cilj tragedije.
Dok bistre oči zagledane duboko u neispitano još vide
a tek kad nema povratka iz bezizlaza, više ne čuju reči
i neda im se prići, samo bi da dožive još jedan bolni tren.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58223

GRUBA PESMA – Nena Miljanović

 

Odlazi
Odlazi od mene
Neću te napisati oprostiva pesmo o njemu
Nećeš me prevariti tim velikim rečima ostavljenih
Da je važno da volim a ne i da sam voljena
I da je nevažno da li sam njegova misao
(kao on moja)
Prva po buđenju i poslednja pred san
Kakva laž gubitnika
Pa ja samo njegovom mišlju i postojim kao žena
I osećam sebe kao ljubav

Ozlojeđena
Danas bih da hulim i napišem najgrublju poemu
U svakom stihu gadno da psujem
Birano otrovnim rečima
Potreban mi je otrov istine (da sam odbačena)
Kao serum kom je prošao rok trajanja
Sa malom verovatnoćom da me spase kao ženu
I velikom
Da me ubije kao pesnikinju

Jesam li išta od toga sada
I postoji li išta
Ili sam izmislila i njega i sebe
I da ga volim
I da me ne voli
Samo da bi me imalo šta boleti
I napisati pesmu

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58217

PTICE BELE (labudova pesma) – Nena Miljanović

noćas po meni kao ptice bele
padaju neke lepršave misli
stihovi krpice (zakrpe za srce)
da varku od slova prišijem na nadu
da je još vremena da se sve ponovi
ptice moje lažne zasejte mi snove
klicama nadanja da opet isklijam
u onu pređašnju kad je bilo krila
za krilarte pesme izatkane letom vilinog konjica
sa suncem u stihu i kišom u sroku
prosipajte noćas po mojim snovima
sve pređašnje vatre skupljene pod krila
raspirite iskre ispod pepelišta
tu gde je zaspala moja bolja strana
iz boljeg vremena
kad sam bila ljubav i volela sebe
jer me on voleo

&

ptice moje pozne nemojte ni glasa
dajte mi tišine u sivo svanuće
kad se san završi
i nekoj srećnijoj natrkrilite stvarnost
buđenjem u dvoje na njegovoj ruci
idite bezglasno kako ste mi došle
zalud ste doneli krpe od stihova
nisam švalja vična da zakrpe nitim
šav na šav da vežem na rite po duši
puštam da se cepam iz pesme na stvarnost
labudovom pesmom pozne pesnikinje
o praznim danima
u koje se budim iz sna o letenju
u kom još volim život
i ne mrzim sebe

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58195

DRVO CIMETA – Dejan Ivanović

Divlji konj je stresao inje
sa osedele grive.
U prašini, niotkuda, samoniklo
pod prozorom je stasavalo drvo cimeta,
zalivano odvažnom rukom mladosti …
Sustigao me ponos
i spokoj njegovog cveta;
Posledice čvrstih odluka .
Sad mi u bujnom višeglasju stolisni
aromatični, mudri oligarsi,
pevaju iz zahvalnosti;
Umij se laticama mojim, namiriši …

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58180

KALDRMA – Nena Miljanović

Kaldrmom sećanja
Ponovo pređoh (po)grešan put
Opet i opet
Ubeđujem sebe da je to ljubav
A samo je žeđ krvi
Dva poročna pijanca smo bili
Taj prvi i svaki put
Trebalo je da se otreznim i okrenem na peti
Posle saznanja da nisi sam
A posrtala sam stranputicom dalje i niže
Kao kamenjarka sam gazila za tobom
Po sebi

Kurva
Kurvala se sa sopstvenom dušom
I lagala je da sam ti što si ti meni
Govorio si mi da jesam
U tami noći i mraku strasti
Govorio si to godinama i juče
I svaku reč je porekao naredni dan
Sa svitanjem svesti
Gasio si me kao crveni fenjer srama
Krio se i krio me

Hrabro
Ugasila sam plamičak u prsima
I postala kamen kaldrme
Neosetljiva na ljubav
Ne osećam bol više i svejedno mi je
Kad ti ispražnjenom korake odlazeće osetim
Kako gaze
Gaze
Po kukavičkoj meni

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58178

SALTO MORTALE – Nena Miljanović

 
Tada
Nisam mislila da je hrabrost
Visoko na trapezu ljubavničkih uzleta
Pod svodom cirkuske šatre zabranjenih ljubavi
S natpisom Hesea na ulazu
“Samo za ludake”
I zaista
Za svakog su ludost
(sem za nepromišljene pesnikinje
i nesigurne akrobate balansere)
Te vratolomije na trapezu bračnog trougla
Gde se spotičemo o strast i savest
I padamo i ustajemo
Uvereni da “Bog čuva ludake i ljubavnike “
I bilo je tako
Sve dok moj vatreni nije ohladneo
Otrežnjen strahom od pogršnog koraka
 
Sada
U cirkusu života
Pod pesničkim plavo obojenim svodom
Sve se naše ruši
Mesec od mesinga s kubeta se kida
Rašiva se nebo i raspada priča
Moj nesrećni tuđi gleda kako padam
Slabašan da išta odlučno prelomi
Bez snage da ode ili da ostane
U spirali smrti
Kojom lomim sebe
Odlukom da odem
 
Nema tu ničega
Velikog za pesmu o velikoj meni
Jer sam ga vratila njegovom životu
( iz straha od pada u igrama sa mnom
gde bi se slomo)
To što sam otišla nije moja snaga
Već snaga ljubavi
Koja lomi mene da sačuva njega
 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58173

ODMOR – Dejan Ivanović

 

Došlo je vreme, odmor ide –
– neki mi zavide !
Hteli bi da ga prekinu,
možda komadić otkinu?
Uzalud pakost,
nedam im tu radost;
Dokle lojalan biti,
savijati kičmu, podmetati leđa ?
Servilnost ipak,
hrani sujetu
a ljudsko dostojanstvo vređa.
Ko me potraži, daću mu šipak ;

Nemoj me zvati,
jer sam na Malti;
Nemoj me tražiti,
putujem na Haiti …
Na tvoju štetu,
nisam u dometu;
Još nešto: nije me briga,
za cenu “rominga.”
Mogao bih usput još da svratim
do Sivote, Igumenice …
Parge, Krfa, ostrva onih
u Jonskom moru,
da proputujem što više…
Ja sam na odmoru.

Šalim se, šalim, idem u Buljarice.
Nosim polovne bermude
i dve – tri stare majice !
Samo toliko,
neveliko.

Ali bar umem da sanjam –
– ne i da ljude proganjam.
Lepše je putovati,
makar u mašti ,
biti kreativan, pesme pisati …
Poštovati vreme, svoje i tuđe,
treba znati !

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58156

JA ORIGAMI-Nena Miljanović

 

Svakoga jutra
Po prvim probuđenim pticama
Stigne mi po jedno tvoje zvučno pismo
Godinama
Cvrkuću ili grakću i donose mi taj glas od tebe meni
( ili je od mene prošle meni narednoj
sve je moguće ako si nemoguć
i veruješ u papirne ptice
i slovo ljubavi pisano po sećanju na smrt)
Svejedno
Primam tu poštu na post restant prevare
(šta je poezija do prevara
ta pisma koja pišemo od nekog sami sebi
i pravimo se da postojimo
i da je život to izmišljanje ljubavi)
Jer nemam drugi izbor
Ni način
Da ti budem

Pišeš mi o svemu
(opet lažem)
Do sitnih dnevnih pojedinosti
Učestvujem tako u tvome trajanju
Od pisma do pisma
I ja trajem
Od jutra i buđenja kad mi stignu
Do mesečeve samoće pred novi san
Kad ih otvaram i tumačim
Napola izbrisanih slova i pobrkanog smisla
(Tako je to sa snovima
Od sunčevog izlaska do zalaska
Izbrišu pola od onog što spavanjem napišu)
Svejedno
I od to pola sam cela
Ptica
Pismo
Pesma
Origami žena
Koje nema
Dok je diktiran san o tebi ne ispresavija

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58154

I DANAS SI PROLAZILA GRADOM – Milovan Petrovć

I danas si prolazila gradom
pogledom si tražila me kradom
pričaš da bi dala sve na svetu
da nam oči ponovo se sretnu.

Da doživiš stara osećanja,
u stomaku prijatna gibanja.
Da ponovo krenu leptirići,
ma gde bilo , već će negde stići.

Ne traži me ja u gradu nisam,
bar u gradu nisam tvojih želja,
u njemu mi samo mladost osta
a i dani sreće i veselja.

Ne traži me jer me više nema
u grad mila odavno ne svraćam,
sada živim od njega daleko
i sve grehe iz mladosti plaćam.

Milovan Petrović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58149

PESNIK DRAGIŠA – Dejan Ivanović

 

Napisao sam pesme neke,
pa sam bio rad da pitam pesnike,
šta misle o njima ?

Ko može da zna o pesmama više,
od onoga što sam ume
pesmu da napiše?

Danas su ta vremena moderna,
isto tako zovu poeziju i svašta tu kriju.
Gde moju da svrstam?

Trudim se da budem originalan, raznovrstan.
Ali ko da ugodi, raznim čudima,
pacovima il’ ljudima?

Od pesnika jednog, Dragiše,
koga sad nema više,
ostale su samo dve pesme.

Jedna se dopadala baš svima,
rado su je kazivali na književnim večerima.
Druga nije odgovarala vlastima …

Voleo sam da odem, sa knjigom pod miškom,
razgovarao bi krišom,
sa pesnikom Dragišom.

Izgledao je, visok i mršav, kao biljka.
Imao je dugačke ruke i noge, koščate,
kad hoda svi bi mislili da hoće da se otkače.

I likom pravi pesnik beše taj čovek,
sa naočarama na izduženom bledom licu.
Dugačku sedu kosu vezivao je u rep.

Siguran sam da bi jedini on znao,
da pravilno oceni, da bi prepoznao.
Dragiša ne beše čovek zao …

Zato ga je smrdljivi život progutao!

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58144

KOLORIT (EROTIKON) – Nena Miljanović

 

Govoriš nešto
Isprekidano
Slušam i ne shvatam smisao
Hvatam
Duboke tamne tonove glasa
Čujem
Brujanje tvoga iskanja
Osećam
Bujanje moga nuđenja
Molećivo
Dišeš plitke udahe nalik na jecaje
Zapovednički
Šire ti se i skupljaju zenice
Poslušno
Šire mi se kapilari i bedra
Omaglica
Crveno iščekivanje presude

Moja osudo na malu smrt
Pucaj
Puca vatromet boja
Belo usijanje
Crna zenica sunca
Usisava nas
U široki mir

Rasplinuta na boje duge i tebe
Plavo ti obojen dah
Udišem
Plava sam pučina
Ili nebo
Ili ti
Ne znam
Samo te dišem
Dišem

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58137

Београд – Ивана Зајић

Бледо небо сунцем окупано
Ево сада сјајне зраке пружа.
Ово моје око наспавано
Граду своме у загрљај хрли,
Рукама га својим нежно грли.
Ако неко срушити те проба,
Душом, телом, бранићу до гроба.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58129

ZA KIM ZVONO ZVONI – Nena Miljanović

Ako odeš
Ništa neće stati
Sunce će i dalje izlaziti na istoku
I mesec će opadati i rasti
Mesečariće okeani
I opadati i dizati se vode
Plimom i osekom
Disaće mora i ja ću disati
Nadimaće se prsa da prsnu
I lupaće srce teško kao Hemingvejeva zvona
U paralelnoj priči o ljubavi i smrti
Jer šta ako te prebolim i zaboravim
A jesen ti je i života i ljubavi
Kasno
Da ikom više budeš ludost mladosti
(a nismo mladi)
I omamljujuća lepota poroka zrelosti

Bićeš smiren i star
Ako odeš
Posivećeš i poplesnaviti kao mahovina
Na severnoj strani života
Daleko od sunca mojih pesama
Koje su ti davale sjaj
A rađaće se sunce kao da se ništa nije desilo
I meseć će i dalje pokretati plime
Koje me neće pokrenuti da te još jednom volim
Ako prestane da mi te kuca srce
Ako te otišlog čak i kao pesnikinja prebolim
I mene prebole moje pesme
Kad stakleno zvono u prsima prsne
I odzvoni me čak i u poeziji
Šta ćeš biti
Šta ću biti
Ako odeš

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58125

KOSOVO

KOSOVO

Kroz vekove natapale su Kosovo polje mnoge kiše,
ali srpske je krvi, posvuda, bilo je još i mnogo više.
Mnogi grobovi, one davne crkve i stari manastiri,
svi nemo govore, da je to odavno bila Srbska zemlja,
na kojoj ovaj namučeni narod, nije mogao da se smiri.
Svaki novi sin sakupljao je rasute kosti očine,
jer nijedan od njih, tu nije mogao na miru da počine.

Na toj zemlji mnogi dadoše svoju glavu za veru,
jer ne prodadoše je oni lako, samo za večeru.
Ne dadoše da tu zemlju gazi pogan prokleti,
pa na svakom koraku, niče spomen nju da posveti.
Posvetila se ta zemlja krvlju mnogih mučenika,
pa sada i poslednji tu ako nekako ostane,
neće ustuknuti od Šejtanovih sledbenika.

I ma koliko često, da su tu zagazili mnogi osvajači,
svi misle u sili svojoj, da su od pravde i istine mnogo jači.
Ali ko jednom na svetu zemlju u otimanju stane,
njegove podle noge, zauvek se opogane.
U otimanju nikad ništa ljudsko bilo nije,
kao što ni crna duša, u podlom đavolu,
nikad neće moći, sa ničim da se sakrije.
Zato svi vi otimači jedno mora da znate,
za svaku nedužnu žrtvu, koje u pakosti umoriste,
u svakom kolenu, mnogi će da plaćaju kamate.

Srpska krv vekovima je zadojila Kosovo celo,
pa ko se usudi i hoće njega da isčupa iz Srbskoga bića,
svirepo se trudi, da učini veliko i zversko nedelo.
Krv mnogih junaka natopila je svuda Kosovo polje,
pa ko njega otima, nikad neće doživeti ništa bolje.
Svaki grumen i busen zemlje, kost nekog junaka krije,
tako da svako ko se za neki od njih dohvati,
seni davno usnulih junaka, njemu biće dželati.
Tako lopov podli neće uživati u svakom danu,
već na sebi mora imati i nositi muku neprestanu.

Svaka kost u svetoj zemlji, nije samo od jednog skeleta,
već je to velika gomila brojnih ljudi, od starca do deteta.
Svi oni za tu zemlju, višu od oblaka, krv svoju su dali,
mnogim suzama i sa mnogo više krvi je natapali.
Zato iz takve zemlje stalno su rasli pravi junaci novi,
zbog kojih otimačima, prekidali su se osvajački snovi.
Ponikli su oni na krvi svojih slavnih predaka,
nikad se nisu predavali brojnijem osvajaču,
koji nemaju junaka, sa njima slična ni jednaka.

Iz te krvave zemlje, oni su snagu stalno upijali,
pa su svi jači, od njih po prostom ponosu dobijali.
A osvajači su uvek bili bez snage u čojstvu,
jer nikada se nisu ni učili, tome svojstvu.
Još su mnogo slabiji bili su oni u junaštvu,
pa su rastopili svu svoju silu u mnoštvu.
Vekovima su takvi na ovu zemlju kidisali,
kao podli kerovi, koji su lak plen namirisali.
Velikom zalogaju stalno su se svi takvi nadali,
čak i kada su za mnogo vremena pljačkali,
ali na kraju, svi su u svoje zlo blato popadali.

Zbog toga ovu zemlju ne može niko da proda,
osim kukavice, koji je porod izdajničkog roda.
Samo takav, može biti lika moralno jako slaba,
u čijem u srcu umesto junaka, živi posrnula baba.
Takav nikad i ne sledi sjajnu moralnu zvezdu,
već je isti kao podmetnuta kukavičja jaja,
koji kada se izlegne u tuđem gnezdu,
on takav, podli izdajnik, bude i ostane do kraja!?

Ali ako li se iko na izdaju nekada nakani da učini,
nikad u miru svome, neće moći lako da počini.
Takvima grozna sramota, utrobu prokletu izjedaće,
a debeli crv podmukle sumnje, njegove trule kosti oglodaće.
Zato neka zna svako, da ko Kosovske junake podlo izneveri,
zauvek biće gladan i takav će ostati i na najobilnijoj večeri!?

VUŠKOVIĆ  NIKOLA

KOSOVO

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58116

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 137 138 139 Next

Load more