Category: Nekategorizovano

Otišla je tiho

Pisao dam joj pisma
I govorio joj da je volim
Tad ni sanjao nisam da nikad
Neću uspeti da je prebolim…

Bila je moje sve
Moja želja i moj san
Dao sam joj sve što sam mogao
Nebo, zvezde, noć i dan…

Otišla je tiho
Kao što se i pojavila
Kao da je nije ni bilo
Kao da nije moja bila…

Ne znam gde je bila
I ne znam s kim je
Znam samo da je i otišla
I da moja više nije…

Ne verujem da ću je ikada više videti
I ne verujem da će mi ikada više doći
Ali ja nikad neću zaboraviti
Našu ljubav i naše noći…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59073

Zidovi moji

Zidovi moji znaju svaku tajnu moju
I znaju koliko te volim ja
Možda će ti oni jednom reći
Da si moja ljubav i sreća sva…

Zidovi moji znaju sve o nama
Ali svaku tajnu čuvaju u sebi
Znaju o svakom tajnom poljupci našem
Koliko si ti poljubaca dala meni
A koliko ja tebi…

Znaju i za svaku našu svadju
I za svaku reč pogrešno izrečenu
Znaju i za način na koji smo se mirili
I za svaku moju pesmu tebi posvećenu…

Zmaju i to fa si otišla
Njih nibe lako prevariti
I da znaš, da svaku našu tajnu
Znaju i zidovi, a ne samo ja i ti.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59067

DIPLOMIRALA JE -Jelena Đurašković

Devojko lepa, draga, mila…,
vredna, uporna, sila si bila.
Do sada je lik tvoj krasio osmeh
zlata vredan,
a sad mu tvoj veliki uspeh ukras još jedan,
divljenja vredan.

Ostani dobra, ali ne i skromna.
Skromnost za tebe nije vrlina.
Za tebe nije samo dolina,
već breg, brdo, pa planina.

Uvek svoj podvig imaj na umu
i s pravom sebi i drugima kaži:
“Nikom i nikad dozvoliti neću
da mi ga omalovaži.
Svoje dalje korake uskladiću s njime.
Postaću ime,
ime svoga zvanja,
ime znanja, vredno poštovanja.”

Odavno se zna da je znanje moć,
sunce što u obasjan dan
pretvara mrklu noć.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59061

“ZA KIM ZVONO ZVONI” © Nena Miljanović

Ako odeš
Ništa se neće izmeniti
Sunce će i dalje izlaziti na istoku
I mesec će se tanjiti i rasti
Mesečariće okeani
I opadati i dizati se vode
Plimom i osekom disaće mora
I ja ću disati (samo još disati)
Duboko i teško
Plimom sećanja i osekom zaborava
Nadolaziće i opadati bol za tobom
Sve dok te ne zaboravim sasvim
Tuge li
A jesen ti je i života i ljubavi
Kasno
Da ikome više budeš što si meni
Ludost mladosti (a nismo mladi) i lepota poroka zrelosti
Presvisnuću
Ako te i kao pesnikinja prebolim
Jer posivećeš i poplesnaviti kao mahovina
Na severnoj strani života
Daleko od sunca mojih pesama
Koje su ti davale sjaj

Strah me je
I moje poetske nemoći i tvoje poražene muškosti
Jer neću umeti da te opevam i vratim ti sjaj
A rađaće se sunce kao da se ništa nije desilo
I meseć će i dalje pokretati plime
Koje me neće pokrenuti ako odeš
Ako prestane da mi te kuca srce na veliko zvono
Bar sećanjem da sam te volela
Ako te otišlog prebolim
I mene prebole moje pesme
Kad naprslo zvono u prsima odzvoni
Za mnom u poeziji

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59052

SNEŽNA ZIMA – Jelena Đurašković

Stajala sam kraj prozora
i gledala grad,
beli grad pod prvim snegom,
što je noćas pao kradom.

Pahulje su letele,
u belinu povile kuće,stabla i puteve
i svima nam kazale:
“Ljuta zima počela je.”

Stajala am kraj prozora
i videla kako po belom snežnom sagu
pored kuće
grupa mališana radosno skakuće.

Ne boje se oni zime,
raduju se snegu,
sneška prave, grudvaju se…,
oni zimi raduju se,
jer zima je ta,
što nam sneg dariva.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59047

JEDNA JE SUZA PALA – Jelena Đurašković

Gledala sam života drvo.
Na njegovoj grani bila je prvo
Nežna mlada grlica.
A onda je ubrzo sletela neka crna ptica.
Zatim je mlada grlica nestala,
A iz moga oka jedna je suza pala
Da spere tugu i pokvasi moje lice.
Bilo joj je žao nevine grlice…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59045

Idem kući a petlovi se čuju

Idem kući a petlovi se čuju
Jedan drugog sa plota se dovikuju
Idem kući a pijan sam ja
Popio sam vina trideset i dva…

Cele noći u kafani sam bio
Čašu za čašom vina sam pio
Noćas sam ostao bez nje
Otišla je i odnela sve…

Nemam više razloga da živim
Nemam zašto sebi da se divim
Zato idem pijan zorom kući
Sam sa sobom nad sudbinom plačući…

Odnela je snove naše
Meni samo suze ostaše
I rujno vino da lečim tugu
Da nikad ne pomislim na drugu.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59043

Sve je to zbog vina, majko

Sve je to zbog vina, majko
Pijem ga noćas zbog te žene
Otišla je s drugim čovekom
Ne voli više mene…

Vino je noćas moj drug
Samo me ono noćas voli
Zbog takve izdaje njene
Srce me i duša boli…

Vino je noćas tako slatko
Skoro kao usne njene
Nju sada drugi ljubi
Vrelr usne i oči snene…

Popiću noćas dosta vina
Jer ono mi, majko, leči tugu
Nek je sreća prati sa njim
Al nek zna da neću voleti drugu.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59038

Voleli smo iste stvari

Voleli smo iste stvari
Male, ali lepe
Voleli smi se i nas dvoje
Zvao sam te srce moje…

Volela si romantiku i sveće
Mladi mesec i na nebu sve zvezde
Volela si blage noći
I poljupce oko ponoći…

Otišla si sasvim tiho
Jedne takve blage noći
Odnela si naše snove
Što sanjasmo do noći ove…

Sada blagi vetrić duva
Sa lica mi briše suze
Otišla si bez pozdrava
Sudbina mi tebe uze…

Voleli smo iste stvari
Kedna smo duša bili
Ali više moja nisi
Otišla si, otišla si.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59036

LJUBAV SE IPAK SAMO LJUBAVLJU TRAŽI -Jelena Đurašković

Vraćaš se kao zločinac na mesto zločina,
Pokušavaš se iskupiti lica nevina,
Al’ žrtva ti čvrsto na nogama stoji,
A gde su sada ideali tvoji?
Nudiš mi neko kajanje,
A ono tako liči na bajanje.
Plačeš, klečiš, moliš… šta sve ne radiš…
Kako mi se samo zbog toga gadiš.
Šta bi odjednom od velikog dase?
Otrcao se dasa,pa ne liči na se.

Nadaš se prihvatit ću tvoje izvinjenje.
Želiš probuditi moje sažaljenje.
Al’ne samo da me u srce ne diraš,
Već me tako još više nerviraš.
Ko nekad navlačiš istu masku,o Bože,
Al’ uzalud, ništa me više prevarit ne može.

Mislio si da će ti uvek proći
Sve moje tuge, čežnje, besane noći,
Laži i prevare što su nadamnom vladale,
Uvrede što su mi ponos k’o strele ubadale,
Da će srce uvek da oprosti
Sve drskosti,bezobzirnosti, grubosti…

Kad se svega setim,sva se ježim,
Al’ neću da bežim.
Čvrsta sam ko bedem i duše mirne.
Od izleva tvojih baš ništa da me dirne.
U srcu te mome nema više,
Sprale te gorkih suza kiše.
To što sam te nekad mnogo volela,
Ne znači ništa,jer sam te prebolela.
Kad mi se mnogo od tebe smučilo,
Srce je tako odlučilo.

Imuna sam postala na stari čar;
Ne pališ u meni ni najmanji žar.
Nisam ja više ona što sam bila.
Grubost me tvoja osvestila.
Rodila se u meni misao spasa
Izrasla iz ugaženog,ranjenog ponosa:
“Čovek si što može da zavede,da zaludi jako,
Al’ da usreći, nikoga, nikada i nikako.”
Bio si moja velika greška.
Bio si moja nevolja teška.

Ja novi život živim sada i zato od mene idi!
Šta ćeš sa svojim,razmisli,vidi.
Shvati već jednom i samom sebi kaži:
“Ljubav se ipak samo ljubavlju traži.”

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59026

NAJTEŽE JE BITI ČOVEK – Dejan Ivanović

Davno smo se u mojoj i tvojoj kući,
zajedno igrali, jedući
‘leba i masti, proje – šta nam ko da
ređe mleka, sira kad se nađe.

Najčešće gladni; jeli bi voća
onako natašte, još zelenih šljiva,
mušmula, kajsija, krušaka.
Neki dan smo se sreli; prođe, da me i ne pogleda.

Ćuteći. Ako. Neka.
Jednom smo bili deca, ja željan tvojih
nedostižnih, skupih igračaka,
lopte, bicikla, ti proje, sira, trešanja, krušaka.

Veruj, beše mi svejedno.
Toliko svejedno da ne mogu iskazati;
jedino malo sramota, tvojega srama –
– to li je takozvani transfer blama?

Sramota zbog tebe, takvog;
od koga život ne načini ČOVEKA!

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59017

NEMOJ DA ME PROSIŠ- Nena Miljanović Daniluška

(iz zbirke poema na ciganske teme DANILUŠKIN ROMANSERO)

Nemoj da dođeš taki bogat 
I da me prosiš od otac sa zlato
Nije moje srce za tvoje pare
Nemoj da nudiš tičije mleko
Ni dželep crni i beli konji
Ni dušek od sitno guščije perje
Ni jastuk od svilu
Ni jorgan od somot
Ništa ti neću
I neću tebe

Ti nemaš ruke za kake ginem
Od mekan pamuk i tvrdo gvožđe
Da mi na prsa padnu ko tice
Sa mekana krila i oštre kandže
Od slast da drkćem
Od stravu da umrem
Ti nemaš oči sa led i vatru
Od pogled jedan od inje da mrznem
Od drugi da planem od strašnu vatru
Sa led da me gasiš
Sa vatre da me pališ

Takoga sanjam
Takoga čekam
Znam da je za mene taki rođen
Znam da je kreno i da će doći
Sa srce golo u prazne ruke
Bez reč da me prosi
Samo sa oči
Bez reč da pođem
Samo za srce
Odavde sa njim do na kraj od zemlju
Do kraj na život

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59015

Leto i Ana

Na granama stoji požutelo lišće
Jesen je svoje najavila dane
Suze mi same padaju po licu
Nema više moje Ane…

Ana je otišla pozlednjim dahom
Koje je leto podarilo nama
Ostavila je mene samog
Da se pitam dal je i ona sama…

Ali leta više nema
Nema zagrljaja, poljubaca uz sveće
Leto je ostalo za nama
I više se nikad vratiti neće…

Leto je ostalo za nama
Nežne ruke, usne kao svila
Ja je još pamtim nasmejanu
Kao što je uvek bila…

Još uvek prolazim stazama
Kojim smo šetali mi
I sećam se onih divnih dana
Kad smo se voleli…

U nadi da ću je videti
Prolazim tim stazama svakog dana
Ali leto je naše nestalo
A sa njim je nestala i Ana…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59007

Nikad nećeš saznati

Nikad nećeš saznati
Koliko te volim ja
I koliko bih nežno da ljubim
Tvoja oka dva…

Nikad nećeš saznati da te volim
I da si mi srce ukrala
I da si mi mesto ljubavi
Samo bol i patnju dala…

Ne, nikad nećeš saznati
Da si za mene jedina ti
I da sem tebe neću nikada
Nijednu drugu voleti…

Nikad nećeš saznati
Koliko sam suza zbog tebe prolio
Niti ćeš saznati za one
Koje sam u sebi krio…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59002

NEKA SE DESILO – Jelena Đurašković

Negde,na nekom putu,u nekom trenutku
desilo se…
I dal’ je dobro što je bilo tako,
il’ nije?
čemu se pitati?
Šta je život nego dešavanja?

Remeti mir…
Pa neka ga remeti.
Treba da se dešava, da se živi.
Podrazumeva ponekad bol.
Neka.
Kako bi drukčije znali kad ne boli?

A zar ne podrazumeva i sreću?
Zar ne napaja?
Neka se desilo…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58978

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 146 147 148 Next

Load more