Category: Nekategorizovano

ALHEMIČARI – Nena Miljanović

 

Poezija je Alhemičar:
transom izazvanim usamljenošću
od sitnog tragača za avanturamna i sirovim strastima 
u mojim očima
i u rečima poema (koje se pišu imperatorima i bogovima)
napravila je Kolosa i Muškarca
(od dve vere i sedam vremena neistina).

I svako njegovo nečoveštvo i laž
upisah sudbini u krivicu
i za svako njegovo nečinjenje i izgovor
za svaku sićušnost duše
nađoh veliko opravdanje,
i svaku svoju reč poniženja i bola,
prećutanu i progutanu
zajedno sa neizrečenim optužbama,
pretvorih u biser oprosta
koji me opljačkanu za srce ponos i izgubljene godine
ostavljenu bez ičega
obogati

Ljubav je Alhemičar:
nečije vruće reči i povremene nagone
proglasila je sobom
misticizmom okultnih reči
ubedila me je da sam tom njemu ono što je on meni
život i smrt
i od mene uzgredne i bezvredne tom nekom
načinila veliku ženu
i pesnikinju

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58446

NA PLAŽI – Dejan Ivanović

Ne bih da se opravdavam …
Ali ovde je nerazumno pusto
i skupo boravište 
primitivnih lešinara,
što glođu respiratorno tkivo
našeg bića.

Naišla je zgodna, nežna, mlada
i vitka žena, pored mora
gazila vlažnim peščanim nanosima,
zabacujući noge, lelujavim hodom …
Trag je nestajao brzo za njom
u pesku, ispran talasima.

Praćena radoznalim pogledima
napucanih stereotipima,
spucanih kompleksima,
skrivenim ispod ružnih tetovaža;
Usred važnosti u nepredvidivoj gužvi;
Svom ludilu haosa.

Videh, iznenadne
promene raspoloženja,
krizu na polju morala, krađu identiteta
nekontrolisanu histeriju,
napade nepovezanog
smeha i plača,

nerazgovetnog brzog pričanja,
prenaglašene emocije,
burnog toka!
Onda je i kiša
naprasno počela da pada,
bez povoda …

Bečići, 02.09.2018.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58440

Lepoto moja-Kristijan Ilievski

Lepoto moja,
što sijaš u daljini,
što zavodiš ljude pogledom,
što zavodiš izgledom,
što pozivaš ljude tvojom dušom
zlatnom i dobrom.

Lepoto moja,
ta tvoja plava kosa
podseća na onih žitnih
polja u Posavini.

A te njene oči
što joj sijaju kao
zlato,
neprocenjivo zlato,
svakoga podsete na Persiju.

To njeno lice je toliko lepo,
lepše je od svega što postoji
na ovome svetu,
sa tim lepim licem podseća
na božicu Atenu.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58419

Очи моје лепе

Та девојка,са том лепом плавом косом,
која зачара сваког ко је угледа,
та лепота са тим лепим очима,
који личе на два дуката.

Мене душа вуче према њој,
та њена силна лепота
и доброта,
мене тера да је волим још више,
онолико колико нормалан човек
не може да замисли.

Ех,ти лепото што те нема,
што те нема да ти мазим
ту косу плаву,
плаву као жито.

Ех,што ми за тобом душа плаче,
као кад Црногорац падне са кањона
Мораче.

Да није тебе,ја би снагу изгубио,
понос никада не би имао,
душу би растужио,
и ја би тада умро.

Дођи код мене,
да те загрлим јако
и да те не пустим.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58417

ONA – Dejan Ivanović

 

Ona, kao takva …
Inspiracija bez limita
prepoznatljiva, na platnu Gustava Klimta
uhvaćena u konce kontasta, kolorita
koncepte impresija i zapisa
nedokučivih dometa
proaktivnog razaranja
uočljivih metamorfoza jastva .
Samoinicijativnom, smelom
ravnotežom značenja
snažne proliferacije skrupula;
pokušava da mi kaže
nešto što dugo nisam čuo
a odavno već znam?
Koliko smo, samo MI
(žrtve dosadnih monologa)
u pauzama cirkadijalnih ritmova
isprekidanog disanja –
– promiskuitetne reproduktivne zveri,
na sredokraći promišljanja
od istorijskog pamćenja
do zalutalih snova o beskrajnoj sreći!

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58414

GATARA – Nena Miljanović Daniluška

( Iz zbirke poema na ciganske teme DANILUŠKIN ROMANSERO)

 

U selo idem od vrata do vrata
U prnju na dronju i sa bose noge
Sa oči i na leđa i sa lažljiv jezik
U karte gatam u dlanovi gledam
Sa ovo moje urokljivo oko
I sa ovu moju cigansku pamet
Na devet jezika lažem i tešim
Sa pogled što vidi u tuđu tajnu
Sa srce u mene što zna za tugu
Moje da pričam svaka da se nađe
Ista je ljubav u svaku dušu
I isti čemer u svako srce
U svaku ženu ista muka
Žalost za nekog ko sa nju nije
Tuga za život sa prazno srce
Suza za dani od moranje uz drugog

 

Ima da gatam sa brbljiva usta
Sa jad u moje ćutljivo srce
Ima da lažem da će da joj dođe
(taj njen il moj zar nije isto)
Za sedam dana i dva veka
Sa sedam suza u svako oko
Za nju da plače za ruku da je uzme
U svet da je vodi ili na nebo
Samo neka čeka
Daću joj travku i crven konac
Pod jastuk da meće njega da sanja
U san da ga gleda
Na javu da se nada

 

Neću da kažem da će da sanja
Odsad do kraj na tužni život
Neću da kažem da i ja sanjam
I da smo sestre po našu tugu
Eeej
Devla
Devla
Ja tešim druge
A ko će mene

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58405

VERUJEM U SUTRA – Milovan Petrović

Verujem u sutra
možda glupo zvuči
u vremena smutna
što nas ka dnu vuku.
Verujem u sutra
u bolja nam jutra
i u svaku iskreno
ispruženu ruku.
Verujem jer nisam
od onih što kažu
da će sutra biti
gore nego sada.
Verujem jer živim
i znam da bez vere
umrlo bi sutra
s’ njim i moja nada.

Milovan Petrović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58306

Bogdana

To lepo lice što sija na dajini,
te lepe kafene oči što
šarmiraju svakog onog ko ih vidi,
tu lepoticu sanjam svaki dan,
u rukama mojim,
u zagrljaju kako se grlimo,
ljubimo i volimo do veka.

Mene ta njena kosa potseća na
lepotu koju gledam samo jednom,a to je ona.
To je ona,lepotica sa kafenim očima,
sa lepim osmehom,i
ona mi je svaki put u snu.
Želim je imati dok sam živ,
jer samo ona može da me
održi u životu.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58375

ОДЛЕТИ СВЕ – Љубодраг Обрадовић

ОДЛЕТИ СВЕ

Одлети све
И живот
И кад се чини
Да краја нема
Да све је песма
Тек поцрвенела трешња
Увек судбина стигне
На крилима јутра
И у коначност склони
Све сањане жеље
И недосањано сутра

Или је то селидба
Из рупе црне
У неку коначну
Бесконачну иронију
Којом се живот подсмева
Онима који остају
Да за поразима хају
И о срећи
Беспрекорној маштају
Док крах се шуња
Неосетно као магла у души

Одлети све
И живот
Као да га никад
Није ни било
Као да се знанцу само снило
Да је кроз баште цветне
И машту снену
Корачао са незнанцем
Који кад оде
Пустош оставља
Да све се понавља
И у бесмисао тече

Све одлети
И пролети
И патња и нада
И срећа и туга
Човек је ту само да страда
За илузију
За цветни врт
Своју оазу у болу окружења
Своју трешњу црвену
Човек је ту свет да мења
За поколења која долазе
На грешке не пазе
И газе све
И живот оних
Којих као да није ни било…

То је тај точак
Који земљу окреће
И разара мозак
Кад стигне пролеће
И видик се засени
Илузијом вечности
У свету пролазном
Чији смо тек гости

© Љубодраг Обрадовић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58322

Једна тужна информација…

Преносимо једну тужну информацију са линка:

IN MEMORIAM

Данас је престало да куца срце једног сјајног и дивног момка који нас је нажалост прерано напустио..Почивај у миру драги Стефане, остаћеш заувек у нашим срцима…

Gepostet von Одбојкашки Клуб Напредак Крушевац am Freitag, 17. August 2018

На ВМА у Београду, 7. августа 2018. године, у својој 21. години изненада је преминуо Стефан В. Лазаревић. Стефан је био изузетно талентован, дружељубив, несебичан и племенит, млад момак. ОШ је завршио у Белој Води и Крушевцу. Гимназију у Крушевцу. Био је студент друге године Факултета Организационих наука У Београду. Одбојком се бавио 10 година. Играо је за ОК “Цар Лазар”из Крушевца, “Напредак 037” Крушевац, за београдску пословну школу и ФОН у Београду. На Студентској олимпијади у Истамбулу 2018 године играо је за Правни факултет из Београда. Играо је на позицији техничара. Изнад свега је волео и желео да постане програмер у чему га је смрт претекла. Сахрана Стефана В. Лазаревића ће се обавити 21.08.2018 у 13 сати на крушевачком Новом гробљу. (Напомена: Информација је од др Велибора Лазаревића, оца преминулог Стефана.)

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58308

PUTOVANJE – Dejan Ivanović

Duboku letnju noć
je promenilo, Preobraženje …
Dovoljna je hladovina;
Da li to moji prijatelji sada,
kreću na putovanje?
Čudoh, gde zaigraše kapije u ovo doba;
I psi okolo zalajaše,
kad se zalupiše uz tresak,
vrata blještave limuzine.
Ona odmah otpoče gromko,
jureći da se penje,
propinje i silazi niz prevoje:
ispod točkova je pištalo,
zaboravljeno sitno kamenje
je prštalo,
nemoćno na sve strane;
Treba stići, daleko su skrivene,
dekadentne, letnje tajne
i široko, uzburkano, nemirno more
začarano, podno zloćudne planine …

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58302

Ljubav

Nema ništa ljepše od ljubavi,
to te ispuni i napravi od tebe
neku vrstu veličine,
a voljena koja je s tobom
se osjeća bezbedno,i sigurno.

Kad se volite vas dva,
to je do sedma neba,
srce gori duša ti se ojačava,
A ona tebe voli zauvijek.

Zato,ljudi volite se dokle je
ovog svijeta i vijeka,
jer ništa ne možeš napraviti
bez ljubavi.

Ljubav je jedino nešto
kome nema rok trajanja,
i nikako se ne može uništiti.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58294

KUDA SVE NAŠE MLADOSTI IDU – Dejan Ivanović

 

Prijao mi je razgovor sa tim običnim prolaznikom.
Hteo sam da ga pitam ali nisam stigao, bilo je kasno, žurio sam;
I on je žurio, ipak ostadosmo da prozborimo reč il’ dve o poslu,
prazne reči o politici, kladionici, ne stigosmo
da razgovaramo o velikim temama, brzini svetlosti,
senovitim obalama, prolaznim gužvama, ludilu obesne rulje.
Šta njegova sestra studira, da li je završila, da li se udala ?
Gledah onomad prikriven iz senke, dok igra u zanosu,
kako joj mladost još jasno šiba iz svakog pokreta …
Nad budnim i umivenim, blistavim gradom,
širio se dah proleća, poput toplog majčinog krila.
Tandrkanje poslednjeg zadocnelog voza se gubilo u divljini
nakon jednočasovnog pira i opraštanja,
priređenog na skromnoj stanici;
hteo sam još da ga pitam i kuda SVE NAŠE mladosti idu?
Pitanja je zaustavio sivi granitni oblak u mojim mislima
dok se rastajasmo, svako na svoju stranu u slobodu noći.
Da željno prigrlimo samoću, jedino ona nam treba …

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58295

Rupa na Kraju Puta

I tako to lagano krene
i tako to lagano podje
kao krtica iz svoga legla
čovjek iz mraka na svjetlost dodje

Pored andjela i samih djavola
sudbina ga za ruku vodi
da li to htio ili ne htio
svako se sa svojim putem rodi

Nečiji put je gusta tama
nečiji opet čarobni sjaj
nečiji kraci, nečiji duži
nečiji širi, nečiji uži
al svaki od njih ima kraj

Uvijek je početak surov i težak
brna ga i vuče niz padinu
i ako je lakše niz brdo ići
čovjek se vere uz planinu

U silnoj želji da sve postigne
mladost mu postane bledja i bledja
al on uporno preklinje boga
da mu podari vjetar u ledja

Tamo negdje od pola puta
čeka ga kaldrma trnjem posuta
kroz gustu maglu jedva se vidi
ogromna rupa na kraju puta

Tada ga nešto niz brdo gurne
pa se kotrlja ko bure prazno
spotiče noge o kajanja pusta
u bolnu prošlost udara snažno

Škripe zglobovi, krckaju kosti
svaki ga pokret ko rana vrijedja
preklinje boga da zaustavi
taj sinli vjetar što duva u ledja

Al dzaba sve molitve klete
ne oprašta nikom sudbina kruta
raširenih ralja spremno ga čeka
duboka rupa na kraju puta

Čovjek se u krug vrti ko muva
nikad se ne zna kada će stati
iz mrklog mraka na svijet dodje
u mrkli mrak opet se vrati

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58281

Dar od Boga

Takav dar još Bog nije ostavio,
takvu lepotu koja kao anđeo neki,
ta lepa plava kosa kao da joj je od zlata,
taj njen predivan osmeh vredi 100 puta više,
od svakog bogatstva,
ona liči na kraljicu i to prelepu kraljicu,
koja kad zahoda po mahali,
vrlo ponosito,hrabro,časno
Hvala ti Bože dragi,
što si na ovu kuglu Zemaljsku,
ostavio jedan dar koji se ne može
ničim kupiti.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58286

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 140 141 142 Next

Load more