Category: Nekategorizovano

TI SI MOJ SAN – Jelena Đurašković

Kad pored mene prođeš zadrhti moje srce

i zaželi pogled tvoj da čas meni zasja,

al’ ti me ne vidiš,

na me i ne misliš,

za te ne postojim ja.

Kad bi tvoje misli bile kao moje;

kad bi u tvom srcu za me ljubav sjala,

sjala pa i njena iskra mala,

lep bi bio svet,

dan bi bio dan, a ne noć k’o sada

kad moj si samo san.

Možeš li me pogledati

kad kraj mene prođeš?

Možeš li me zavoleti ko što voljen ti si

sada i u svakom trenu,

kad pored mene i jesi i nisi?

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59170

PESNICI

PESNICI

Od drevnog iskona, pa sve do kraja sveta,
osetljiva je duša, što šeta između planeta.
Od crne tame, pa iznad svetlosti duge, ona svuda zalazi,
gde sve mane, porok gadni, ali čast i vrline pronalazi.
Tu za kukavice mnoge, ova duša pohvale nema,
dok za sve junake, uvek lovorov venac sprema.
Ko god na čast pogazi, to uvek mora da smeta,
svakoj onoj duši, od koje se izgradi poeta.

Pesnik, to je onaj san, koji se ostvari na javi,
pa za svakog od iluzije, on može stvarnost da napravi.
I uvek kad’ je čuveno bilo delo svakog junaka,
bez pesnika, uzalud je njemu pogibija svaka.
Samo kada pesnik, junaku veliki podvig opeva,
u zagrljaju večnosti, hrabri ratnik može mirno da sneva.

Nekad, dok svoju dragu, gleda kako mirno spava,
taj tren pesnik, zauvek će da sačuva od zaborava.
Duh pesnika, stihom će opisati tu lepotu snenu,
da ostane tako, njen trajni spomen u vremenu.

Pesnik, to jeste živo i stalno nadahnuto biće,
koje najmanje je vezano za svoje kosti i mišiće.
Svaka nesputana misao, čvrste mu je građe,
to je uvek temelj, iz kojeg gorostas izađe.

Pesnik, jeste nesputani duh živi,
koji kroz vasionu celu, može slobodno da plovi.
Tu je njemu svaka misao, čvrsta kao stena,
od koje mogu da se izgrade, samo realni snovi.
I kao što na svakoj steni, ostaju tragovi večni,
takvi su oni stihovi, kazani da svima budu tečni.

A ti čoveče, prah si bio, u prah ćeš se i vratiti,
dok pesnika vetar vremena, nikad ne može satrti.
Časni pesnik jedan, kao gomila junaka jeste vredan,
jer svaki rob u njegovom stihu, neće uvek ostati bedan.
Svim pesnicima, slobodna misao nikad ne ostaje pusta,
niti umire kada progovore, za gomilu zapušenih usta.

Pesnici, to nisu samo male i slabe duše snene,
jer njihove misli, mogu i u večnosti da se okamene.
Te jake misli ostaju urezane kao u kamenu,
da trajno budu zapisane u neprolaznom vremenu.
Zato Pesnici i onda kada nas ne bude bilo više,
mnogi će slediti trag, koji nikad neće da se izbriše.

Nikola Vušković


Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59123

EHA MOJE MLADALAČKE LJUBAVI – Jelena Đurašković

V olenja jednog još se sećam;
O sećanje divno to pamtim i sada.
L uda beše ljubav moje mladosti
I  pretvori se u sećanje trajno.
M  nogi su dani od tada prošli,
G odine prošle su isto,
A l’ ni dani, ni godine, ništa,
I zbrisati moglo nije
S vu lepotu što uspomena na to volenje krije.
A da li je i moguće
D a nešto što je bilo tako snažno i lepo
K ao proletnji cvet i lepše,
A ko mu je došao kraj
D a to lepo i snažno zaborav skrije?
G odine i dani zaboravom će pretiti i dalje,
A l’ ni godine ni dani, niti jedna sila
N išta ne mogu sećanju tom,
E hi jedne neuspele ljubavi
M oje mladalačke ljubavi, koja se svršila
A ipak će trajati večno u sećanju mom.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59113

Tanja

Voleo sam njene poljupce
Voleo sam njena milovanja
Voleću uvek proleće
Jer ljubila me onda jedna Tanja…

Voleo sam reke i mora
Iako plivat nisam znao
Sve svoje želje i snove
Sve sam ih Tanji dao…

U proleće ja na moru
Ljubio sam usne njene
Svojim slatkim usnicama
Ljubila je i ona mene

S njom sam brao ljubičice
Volela je mnogo cveće
Dala mi je svoju ljubav
Zaboravit je srce neće…

Ljubili smo se ispod palme
Ona nam je bila hlad
Volela je da zapleše
Kad je bio mesec mlad…

Al nestali su naši snovi
Kap duga posle kiše
Videle je moje oči
Nisu nikad,nikad više…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59105

Imala je plave oči

Imala je plave oči
Sjale su u noći
Imala je pogled mio
O,kako sam zaljubljen bio…

Imala je kožu kao svila
Oči je u kosi krila
Imala je nežan ten, beo
O, kako sam je voleo

Imala je nežan, mekan glas
Vitak,zgodan stas
Imala jš kosu crnu
O,kako sam voleo nju…

Imala je duge noge
Mamila je uzdahe mnoge
Molila me u snu
Da volim samo nju…

Imala je dugu kosu
I mindjušu u nosu
Imala je vreo dodir,kao žar
O,kakav smo bili par…

Al sreća kratka beše
Nju njeni negde odveše
Video je više nisam
I zauvek ostah sam…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59101

NEMIR ZBOG TIHOMIRA -Jelena Đurašković

Iako se zoveš Tihomir,
u mome si srcu izazvao nemir.
I nisam mogla tek tako pored tebe proći,
mili moj.
Zaustavila sam se da ti još jednom poklonim
tužni pogled svoj,
da te još jednom vidim toliko te željna,
samo još jednom blizina tvoja
da postane stvarna.

Stajala sam i ćuteći nemo
gledala te očima prepunim sete,
a srce je tužilo bolno,
je ni pogledao ti nisi mene..
Šta vredi jedna kap u moru kapi?
Nit je vidiš,
nit je osećaš,
nit znaš da postoji,
te i ja, jedna devojka u moru devojaka oko tebe.
Ti me ne vidiš ni onda kad me vidiš,
a ja te vidim i onda kad te ne vidim.

Ti ne znaš za moju ljubav,
što odavna za tebe gori,
ljubav s kojom se srce moje
već dugo bez uspeha bori.
I sve bi bilo bolje
da te videla nisam,
jer svaki susret s tobom
donosi samo bol
i vređa rane stare,
rane nemara tvog.
Sama sam s mišlju na tebe.
U srcu mi vlada nemir
zbog tebe Tihomire.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59095

ZIMA – Jelena Đurašković

Bijela zima juri, žuri,
da nam bijelu dob pokloni.
Otjerala zima laste,
ogoljela grane,
prosula nam pahuljice
na malene glavice.
Novu radost najmlađima
poklonila bijela zima.
Grudajmo se djeco draga,
zima nas je darovala.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59093

Mislim na nju

Jesen je došla na prag
Na grani miriše dunja
Godine su mnoge prošle
Al bez nje ne mogu ja…

Godine su prošle mnoge
I vreme čini svoje
Al ja još ne mogu da prebolim
Jedino zlato moje…

Ostale su samo sene
Iza nas, i uspomene
Dal se i ona nekad seti
Dal pomisli na mene…

Ostala je jedna pesma
Da mi ovu tugu leči
Al srce je i dalje voli
A tu ne pomažu reči…

Sanjam da joj crnu kosu mrsim
Da joj usne ljubim ispod dunja
Al onda vidim da je nema
I probudim se iz sna…

Čuvaću na svom jastuku
Ovu prvu jesenju dunju
Da me još dugo, dugo
Podseća na nju…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59091

U malenoj kafani

U malenoj kafani sedim sam za stolom
Uz čašu vina i sa svojim bolom
Al ne mogu više suze da krijem
Umesto vina sada njih pijem…

I dok tužan ispijam čašu
Svaki gutljaj dajem za ljubav našu
I dok se sve više pijan gubim
Umesto tebe ja čašu ljubim…

Dok pijan patim od tuge i bola
Društvo mi pravi caša sa stola
A najlepše društvo ti si mi bila
Zašto si me ostavila…

Zbog tebe ja sad u kafani provodim noći
Da živim bez tebe, znam neću moći
Zbog tebe mi duša srce slama
Šta je to bilo sa nama…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59089

ODLAZIM – Jelena Đurašković

Sa perona kreće vlak
i rastavlja naše ruke
iz stiska za rastanak.
Odlazim.
Ostaješ.
Srce se steže, oči suze
i već te nema.
Daljina te uze.

Vlak me vozi u drugi kraj
gdje lika tvoga biti neće,
ni lika tvoga,
ni za mene sreće.

Odlazim tužna s mišlju na tebe,
bez utjehe i nade u viđenje skoro,
a vrijema k’o da stoji,
prolazit će tako sporo.

Trebat će čekati dugo
da nas vrijeme ponovo spoji
i vrati one dane,
što bijehu moji i tvoji.

To neće biti lako,
osjećam već sada,
dok u mome srcu
bolna čežnja vlada.
Ipak, ne napušta me nada.

Vlak me vozi negdje daleko,
u kraj čekanja,
gdje će ljubav postati
patnja golema.

Ostaju zamnom trenutci sreće.
Dal’će se ponovo vratiti?
Ne, ne može biti da neće.
Ne napušta me nada.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59076

Otišla je tiho

Pisao dam joj pisma
I govorio joj da je volim
Tad ni sanjao nisam da nikad
Neću uspeti da je prebolim…

Bila je moje sve
Moja želja i moj san
Dao sam joj sve što sam mogao
Nebo, zvezde, noć i dan…

Otišla je tiho
Kao što se i pojavila
Kao da je nije ni bilo
Kao da nije moja bila…

Ne znam gde je bila
I ne znam s kim je
Znam samo da je i otišla
I da moja više nije…

Ne verujem da ću je ikada više videti
I ne verujem da će mi ikada više doći
Ali ja nikad neću zaboraviti
Našu ljubav i naše noći…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59073

Zidovi moji

Zidovi moji znaju svaku tajnu moju
I znaju koliko te volim ja
Možda će ti oni jednom reći
Da si moja ljubav i sreća sva…

Zidovi moji znaju sve o nama
Ali svaku tajnu čuvaju u sebi
Znaju o svakom tajnom poljupci našem
Koliko si ti poljubaca dala meni
A koliko ja tebi…

Znaju i za svaku našu svadju
I za svaku reč pogrešno izrečenu
Znaju i za način na koji smo se mirili
I za svaku moju pesmu tebi posvećenu…

Zmaju i to fa si otišla
Njih nibe lako prevariti
I da znaš, da svaku našu tajnu
Znaju i zidovi, a ne samo ja i ti.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59067

DIPLOMIRALA JE -Jelena Đurašković

Devojko lepa, draga, mila…,
vredna, uporna, sila si bila.
Do sada je lik tvoj krasio osmeh
zlata vredan,
a sad mu tvoj veliki uspeh ukras još jedan,
divljenja vredan.

Ostani dobra, ali ne i skromna.
Skromnost za tebe nije vrlina.
Za tebe nije samo dolina,
već breg, brdo, pa planina.

Uvek svoj podvig imaj na umu
i s pravom sebi i drugima kaži:
“Nikom i nikad dozvoliti neću
da mi ga omalovaži.
Svoje dalje korake uskladiću s njime.
Postaću ime,
ime svoga zvanja,
ime znanja, vredno poštovanja.”

Odavno se zna da je znanje moć,
sunce što u obasjan dan
pretvara mrklu noć.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59061

“ZA KIM ZVONO ZVONI” © Nena Miljanović

Ako odeš
Ništa se neće izmeniti
Sunce će i dalje izlaziti na istoku
I mesec će se tanjiti i rasti
Mesečariće okeani
I opadati i dizati se vode
Plimom i osekom disaće mora
I ja ću disati (samo još disati)
Duboko i teško
Plimom sećanja i osekom zaborava
Nadolaziće i opadati bol za tobom
Sve dok te ne zaboravim sasvim
Tuge li
A jesen ti je i života i ljubavi
Kasno
Da ikome više budeš što si meni
Ludost mladosti (a nismo mladi) i lepota poroka zrelosti
Presvisnuću
Ako te i kao pesnikinja prebolim
Jer posivećeš i poplesnaviti kao mahovina
Na severnoj strani života
Daleko od sunca mojih pesama
Koje su ti davale sjaj

Strah me je
I moje poetske nemoći i tvoje poražene muškosti
Jer neću umeti da te opevam i vratim ti sjaj
A rađaće se sunce kao da se ništa nije desilo
I meseć će i dalje pokretati plime
Koje me neće pokrenuti ako odeš
Ako prestane da mi te kuca srce na veliko zvono
Bar sećanjem da sam te volela
Ako te otišlog prebolim
I mene prebole moje pesme
Kad naprslo zvono u prsima odzvoni
Za mnom u poeziji

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59052

SNEŽNA ZIMA – Jelena Đurašković

Stajala sam kraj prozora
i gledala grad,
beli grad pod prvim snegom,
što je noćas pao kradom.

Pahulje su letele,
u belinu povile kuće,stabla i puteve
i svima nam kazale:
“Ljuta zima počela je.”

Stajala am kraj prozora
i videla kako po belom snežnom sagu
pored kuće
grupa mališana radosno skakuće.

Ne boje se oni zime,
raduju se snegu,
sneška prave, grudvaju se…,
oni zimi raduju se,
jer zima je ta,
što nam sneg dariva.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59047

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 148 149 150 Next

Load more