Category: Nekategorizovano

НЕ ВОЛИМ КИШУ – Ивана Зајић

Не волим кад киша пада
Јер свака кап тугом одише.
Не волим кад у јесен лишће опада,
И ваздух тад ми на сету мирише.

Јесењих киша мирис презирем,
Јесен на растанак личи,
Волим да цветни мирис удишем,
Јер цвеће шаренилом се дичи.

Не волим кишобране
Иако под њима по двоје ходају.
Зашто њихову љубав бране?
Зашто да своју љубав скривају?

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57860

KOSTI NAŠIH PREDAKA

KOSTI NAŠIH PREDAKA

(PRECI BEZ POTOMAKA)

Kosti naših predaka rasute su svuda,
da noga podlih zlobnika ne gazi tuda.
One nemo govore o zemlji za koju su stradali,
dok su se i u bolu, za bolje sutra nadali.
Pa čak i ako nešto bolje, oni nisu dočekali,
za svoje potomke to bolje, stalno su ostavljali.
No oni slabi postaše, pa je uzalud što im to ostaviše,
jer na njihovoj muci, dobar put oni ne nastaviše.

Tada niko od predaka, nije bio tako grešan,
da bi neki od naslednika ostao neutešan.
Ali dok su oni, nove kuće sagradili,
takvi potomci između sebe su se svadili.
Svako je hteo još neko parče više,
pa se stalno k’o grdne svrake svadiše.
Na tu svađu i velike orlušine lako uskočiše,
pa najbolje i najveće parče, za sebe ugrabiše.

Sada retko koji potomak može da se diči,
da na onu svoju prekaljenu starinu liči.
Nejak je postao svako i mnogo je posrnuo,
pa popustio orlušini, što je na njega nasrnuo.
Zato na svome pragu, više nijedan ne sedi,
već je najamnik svaki, kome je lakše da živi u bedi.
Ali sve rasute kosti naših predaka,
ni u grobu svome, neće zauvek da ćute,
jer kada sve one nemo progovore,
svi slabi potomci, dobijaće ukore jako ljute.

Nikola Vušković

 

Kosti predaka

Kosti naših predaka

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57852

Uranak – Rade Mijatovic

 

Zarudele na istoku ruze
pruzam ruke do neba dalje
dok slavuji liturgiju sluze 
dusa pesmu u vekove salje

Zov mladosti istopi mi lice
sidje jutro niz brezovo granje
zapevale lugom kukavice
srce suncu zuri u sretanje.

Ja nad sobom a nadamnom pesma
frula zori fruli na proplanku
snuje niti zlacana povesma
pa ispreda cilim na uranku.

Dan se radja zove i miluje
veo cvetni san mirisom pleni.
niko sebe u sebi ne cuje
sve se nebo od srca rumeni

Sidje sunce medju jablanove
prah veciti na zivot mirise
ja dozivam neko mene zove
Vaseljena jednom dusom dise

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57850

LET IZVAN KUKAVIČIJEG GNEZDA – Nena Miljanović

Prošla sam te moja ptico,
Osećam
Da si ispevao svoju poslednju za mene,
I ovo što me (ob)ljubiš po navici
To su samo refreni tela
Porazno bolni za oboje
Jer kao kukavice jaje
Strast poturamo pod ljubav,
Ti nemoćan da prekineš naviku i odeš,
I ja nemoćna da prekinem ljubav
I izreknem idi.

Voljen,
Zatočen u krletkama ove jednostrane ljubavi
Patiš
Čekajući čudo koje će te bezbolno osloboditi
I evo činim ga,
Nevoljena,
Kao samuraj kad poteže mač na sebe
Presecam se na dvoje za oboje
( da te oslobodim)
Lažem da te ne volim
(da ti olakšam odlazak).

Odlaziš.

Raspolućena
Na bezuslovnu ljubav koja te se zbog tebe odriče
I beskrajnu patnju za tobom,
Ispraćam te stihovima:
Dobar ti vetar Moja Ptico
Dok padam u san o letenju
Izvan kukavičjeg gnezda

copyright © Nena Miljanović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57846

PRVI MAJ (ili “Revolucionalna pesma”) – Milovan Petrović

Prvi se maj
zbunjeno čudi,
ne zna šta mu je tema.
Na brežuljku velika masa ljudi
al’ nigde radnika nema.
Bogataš vola vrti na ražnju,
deca mu čude se maju;
“Šta ćemo ovde bogati oče,
i šta će biti na kraju!?”
Rudar i danas u rudniku radi,
neka i nije šteta,
njegova deca su kući gladna,
kome to danas smeta?
Sve je postalo velika farsa,
dal’ radnik još uvek živi!?
Gde su nestali
i da li su i sami
za svoju sudbinu krivi?
Danas se eto i ja čudim
al’ svemu nije kraj,
ustaće radnik
ispravit kičmu,
doći će i njegov MAJ.

Milovan Petrović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57835

Arhangel Mihail – ideja o iskonskoj snazi…

Prvi medju arhangelima,
vojvoda,
vodja najvece andjeoske armije u Univerzumu.
Na jevrejskom njegovo ime imalo bi da znaci:
onaj koji je ravan “Bogu”.
Ovo je entitet uzvisene snage
koju pogoni pravda, odnosno nepravda.
Ideja da se saberu
ostrina ognjevitog maca i zestina karaktera nenadvisive pravicnosti
rezultira zivucom energetskom figurom,
koja pulsira u svoj svojoj stvarnosti utkana u platno prostor-vremena…
Ovaj arhetipski primer borca protiv “zla”
ukazuje se sa macem u ruci, jasuci na konju (konjanik).
“Kosmicka pravda”…ne postoji nista blize njenoj srzi od ideje olicene u predstavi arhangela Mihaila…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57830

Večni ciklusi

Mnogih neprospavanih noći i trenutaka samoće,

izmučenog duha  tom velikom tajnom,

koju sam uporno želeo da saznam,

a tek nakon što bih postao umoran i slab

odgovor je dolazio, ali uvek nepotpun.

Pri svakoj pomisli o smrti

javlja se u nama taj iskonski strah,

a od pravremena do sadašnjeg trena

uobličenom verom  zaobilazimo konačni kraj.

Ta neprestana promena iz trena u tren

u večitoj sadašnjosti našeg postojanja,

dok naizgled sve prošlo umire i nestaje,

ali  ipak u dubini nesvesnog zauzima mesto .

Šta je život, a šta smrt,

ciklusi što se smenjuju konstatno

dok razlika ima sve manje i manje

a kružnim tokom se uvek vraćamo u prvobitno stanje.

Na tom putu stalnih promena

menjam se svakim udahom svojim,

ali sve ono vredno ostaje u meni

i jedino se svojih dugova bojim.

Ako nekad budem saznao da grešim

i da sam već na putu večnog mraka ,

moga duha nerazorna snaga

neće nikada nestati bez traga.

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57824

U IME OCA I SINA I MENE ŽENE – Nena Miljanović

Gledah te moj živote
I videh u tebi moga oca
(Koji me voleo dobru i lošu )
Tog moćnog diva
Sa šakama kao velika školjka
U kojoj sam bila zrno bisera
Na dnu njegove duše
Zaštićena

Gledah te moja ljubavi
I prepoznah u tebi svoga sina
Tog slabog sebičnog patuljka
(Koga volim dobrog i lošeg )
Lukavog ispod nevinog osmeha
Sa rukama kandžicama
Koje mi nežno iskopaše oči
I učiniše me slepom
Od ljubavi

Gledam te dragi moj
I vidim moga Muškarca
Velikog kad me voliš lošu
I malog kad me zloupotrebljavaš dobru
I volim te bezuslovno
Kao otac jedinu mene
I ja jedinog sina
Volim te veliki mali moj
Kao onog od kog sam postala
I onog koji je postao od mene

Mogu li drugačije a da ne poništim
I svoj nastanak i nastavak
Mogu li da postojim
Ako te ne volim na život i smrt
U ime oca i sina Muškarca
I duha same sebe
Žene
Muškarčeve Ljubavi

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57817

MOŽDA, MOŽDA – Dejan Ivanović

 

Hvala ti što postojiš i ne postojiš,
prolaziš ali ne prolaziš,
što si a možda i nisi.

Ljubav.
Sklonište bespomoćnih.
Slepih podanika; Umornih putnika.

Crnih sumnji;
Utočište.
Uvelih senki umno lice.

Možda su žedne,
možda su ptice …
Isplele romanse, odiseje,

možda nemaju žar,
možda ne liče, na san …
Prognanih, zarobljenika;

Dok pevajući
nesvakidašnje melodije,
male zvonke preludije;

Pokoljenjima
zaverenički razotkrivaju
običan, košmarni dan,

simuliraju patetičnu rapsodiju
nalik bolu,
ozeblih krila tokatu …

Kad sasvim daleko, onamo
sa zavežljajima u kljunu,
plove u jatu .

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57784

KRUGOVI (za Dan planete Zemlje)

Krugom oko sebe kao čigra u igri
I oko Zvezde života kao derviš u transu
Krakom Kumove Slame
Niz sunčeve staze put
Plava Planeta
Kretanjem kroji moje vreme
U simetrale dana
Utkiva skupove godina
Krugovima
Prekraja početak u kraj i kraj u početak
U praznom krugu oko usamljene sebe
(sama na vasceloj planeti bez tebe)
Daleko od Sunca
U pero hvatam put do svetlosti i tebe
U vremenu koje staje
I prestaje da sabija decenije u dane
Vreme što me oduzimalo
Dodaje
Na svaki usamljeni sekund vek
Po jedan ceo život
Na svaki dan u dvoje
Ti moj dervišu
Igrom ljubavi
Čuvaj me od poetske smrtnosti
Plavu planetu od praznine
Svemir od rasula
I moje pesme od tačke
U kojoj će nestati moj svet
I Plave planete kruženje
Budi tu
U mojim poemama
Noli turbare circulos meos
by © Nena Miljanović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57765

Fatamorgana…

Vrelina podneva.
Uzavrela krv u žilama baca ključ.
Srce zverski dobuje.
Usne željno bujaju.
Koža je paperje,
duša prostrto platno.

Čarolija.
Opsena.
Obrisi poznate duše,
na dalekom horizontu,
nestvarno se njišu,
dok postaju sve bliži.

Oči u oči.
Dah u dahu.

Materija i antimaterija.

Atom uz atom.
Miluju se polja.
Pulsiraju sile.
Fraktalno se vrtloži prostor-vreme.
Ekstatični susret svetova…

Ipak…
Stranac,
prilazi,
prolazi
odlazi.

Nije on…

Fatamorgana…

Za sve je kriva želja,.

O, nestvarni,
pojavi se i ostani…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57756

Proleće…

Leptirići i proleće,
volim kada lasta sleće.

Zumbuli i visibabe,
kreket poje sitne žabe.

Trešnja cvati,
dunja pupi,
momi mladom srce lupi.

Potok bruji,
vetar huji,
zlatna pčela tuda zuji.

Polja cvetna
lako mame,
mladu devu vence plesti.

Oblak meki
nebom plovi,
stari alas ribu lovi.

Ševa pesmom
šumu budi,
vrabac cvrkut rajski nudi.

Njive plodne
biće rodne,
žamor ljudi setva prone.

Pastir kliče,
stoku goni,
trava mlada rosu roni.

Sunce juri
dan da svane,
radjaju se nove nade…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57750

SUVOBOR – Dejan Ivanović

 

SUVOBOR
Ravna Gora i selo Ba

Puna je ta planina,
strmih puteva i serpentina.
Nisam danas ni imao u planu,
da tuda krenem …
Al’ ugledah u podnožju, na samom dnu
sa vrha serpentina,
kako se razbaškarilo selo
možda najlepše na Balkanu,
od jednog do drugog brega,
na lepom sunčanom danu;
I crkvu na dlanu …

Kuda bi pošli, na koju stranu
kad je sve manje radosti u životu ?

Do vrha Suvobora
planine, nigde žive duše,
sela ni zaseoka…
Retke su, samotne kuće .
Samo cvet šumskih jagoda,
sav prekrio površine blagih obronaka .

Zabrinut gledam šume, kako se suše;
Kakva je to otrovna bol u ovoj divljini
plemenite šume spopala,
gde retko dopire neka ruka
i ljudska stopala ?

Ponegde s’ krajeva proplanaka
čami poneki zakržljali jasen,
usamljen a možda srećan, spasen…
Od stihija, nepogoda
što sve pred sobom ruše;
Jasno se čuje
kako kroz žamor grana
preživelih, listopadnih i zimzelenih
drvo poručuje:
ja nisam kao mnogi, bez korena, bez duše …

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57746

JUČE DANAS SUTRA – Nena Miljanović

 
Juče
Na granama tvojih ruku
U gnezdu tvojih misli
Slavuj sam bila
I pevala te
Sva mladost i ludost
Na radost ljubavi
 
Danas
Odlećem sa grana koje me ne drže
Iz gnezdo koje me ne čuva
Odnosim
Uplašenu ljubav pod krilom
I ne pevam
Jer
Ako sada otvorim kljun
Graktaću mudro kao gavran (ili kao starost)
Žalosna kao dotrajalost
Ako danas zapevam o tebi
Zaplakaće ljubav zbog moje osedele kose i duše
Moja mlada
Moja luda ptica
Pobeći će mi ispod krila
Ne pevam
 
Sutra
Ako nađem granu s trnom da nabodem srce
Ponovo ću pesmu
Kad mi se u stihove ugnezdi neko ko nije ti
Još jednom slavuj
Zapevaću završni psalm o tebi
(I o samoj sebi)
Pre velikog ćutanja
 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57744

Novi krug…

Kada se oblaci bola povuku,
Sunce srece grane iznenadno jako…

Novi krug se zavrteo…
krug sveopsteg dobra,
krug jaceg Svetla,
vece zivotne radosti.

Upravo sada smo podrzani svim mogucim okolnostima.
Energije jesu intenzivne,
ali nas podupiru.
Zato nema mesta za izgovore, niti za odlaganja.

Sada,
bas sada je pravo vreme
za rasterecenje od starog i prihvatanje novog.
Prilika je za sve moguce vrste preokreta
i hvatanja novog pravca u nasim mikrokosmosima.

Zanimljiv je ovo period.
Rusi sve sto nije na zdravim osnovama stajalo,
menja svaki segment nasih zivota
i gura nas iz ovog ovde u ono gde treba da idemo.
Nosi nas kao na nekom velikom oblaku…

Ne treba da se izmicemo
niti da bezimo od svega sto se desava.
Treba samo da budemo svesni
koliko je ovo doba neverovatan dar za sve nas.
I da se bez imalo strepnje i sumnje otvorimo ka promenama.

A one podrazumevaju uhvatiti ritam… uskladiti se… ostaviti ono sto nas koci i… pokrenuti se.

Novi krug se zavrteo.

A mi… uskladimo se sa njim tako sto cemo zavrteti novi krug… svako u svom zivotu!

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57742

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 137 138 139 Next

Load more