Category: Nekategorizovano

JEDNA JE SUZA PALA – Jelena Đurašković

Gledala sam života drvo.
Na njegovoj grani bila je prvo
Nežna mlada grlica.
A onda je ubrzo sletela neka crna ptica.
Zatim je mlada grlica nestala,
A iz moga oka jedna je suza pala
Da spere tugu i pokvasi moje lice.
Bilo joj je žao nevine grlice…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59045

Idem kući a petlovi se čuju

Idem kući a petlovi se čuju
Jedan drugog sa plota se dovikuju
Idem kući a pijan sam ja
Popio sam vina trideset i dva…

Cele noći u kafani sam bio
Čašu za čašom vina sam pio
Noćas sam ostao bez nje
Otišla je i odnela sve…

Nemam više razloga da živim
Nemam zašto sebi da se divim
Zato idem pijan zorom kući
Sam sa sobom nad sudbinom plačući…

Odnela je snove naše
Meni samo suze ostaše
I rujno vino da lečim tugu
Da nikad ne pomislim na drugu.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59043

Sve je to zbog vina, majko

Sve je to zbog vina, majko
Pijem ga noćas zbog te žene
Otišla je s drugim čovekom
Ne voli više mene…

Vino je noćas moj drug
Samo me ono noćas voli
Zbog takve izdaje njene
Srce me i duša boli…

Vino je noćas tako slatko
Skoro kao usne njene
Nju sada drugi ljubi
Vrelr usne i oči snene…

Popiću noćas dosta vina
Jer ono mi, majko, leči tugu
Nek je sreća prati sa njim
Al nek zna da neću voleti drugu.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59038

Voleli smo iste stvari

Voleli smo iste stvari
Male, ali lepe
Voleli smi se i nas dvoje
Zvao sam te srce moje…

Volela si romantiku i sveće
Mladi mesec i na nebu sve zvezde
Volela si blage noći
I poljupce oko ponoći…

Otišla si sasvim tiho
Jedne takve blage noći
Odnela si naše snove
Što sanjasmo do noći ove…

Sada blagi vetrić duva
Sa lica mi briše suze
Otišla si bez pozdrava
Sudbina mi tebe uze…

Voleli smo iste stvari
Kedna smo duša bili
Ali više moja nisi
Otišla si, otišla si.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59036

LJUBAV SE IPAK SAMO LJUBAVLJU TRAŽI -Jelena Đurašković

Vraćaš se kao zločinac na mesto zločina,
Pokušavaš se iskupiti lica nevina,
Al’ žrtva ti čvrsto na nogama stoji,
A gde su sada ideali tvoji?
Nudiš mi neko kajanje,
A ono tako liči na bajanje.
Plačeš, klečiš, moliš… šta sve ne radiš…
Kako mi se samo zbog toga gadiš.
Šta bi odjednom od velikog dase?
Otrcao se dasa,pa ne liči na se.

Nadaš se prihvatit ću tvoje izvinjenje.
Želiš probuditi moje sažaljenje.
Al’ne samo da me u srce ne diraš,
Već me tako još više nerviraš.
Ko nekad navlačiš istu masku,o Bože,
Al’ uzalud, ništa me više prevarit ne može.

Mislio si da će ti uvek proći
Sve moje tuge, čežnje, besane noći,
Laži i prevare što su nadamnom vladale,
Uvrede što su mi ponos k’o strele ubadale,
Da će srce uvek da oprosti
Sve drskosti,bezobzirnosti, grubosti…

Kad se svega setim,sva se ježim,
Al’ neću da bežim.
Čvrsta sam ko bedem i duše mirne.
Od izleva tvojih baš ništa da me dirne.
U srcu te mome nema više,
Sprale te gorkih suza kiše.
To što sam te nekad mnogo volela,
Ne znači ništa,jer sam te prebolela.
Kad mi se mnogo od tebe smučilo,
Srce je tako odlučilo.

Imuna sam postala na stari čar;
Ne pališ u meni ni najmanji žar.
Nisam ja više ona što sam bila.
Grubost me tvoja osvestila.
Rodila se u meni misao spasa
Izrasla iz ugaženog,ranjenog ponosa:
“Čovek si što može da zavede,da zaludi jako,
Al’ da usreći, nikoga, nikada i nikako.”
Bio si moja velika greška.
Bio si moja nevolja teška.

Ja novi život živim sada i zato od mene idi!
Šta ćeš sa svojim,razmisli,vidi.
Shvati već jednom i samom sebi kaži:
“Ljubav se ipak samo ljubavlju traži.”

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59026

NAJTEŽE JE BITI ČOVEK – Dejan Ivanović

Davno smo se u mojoj i tvojoj kući,
zajedno igrali, jedući
‘leba i masti, proje – šta nam ko da
ređe mleka, sira kad se nađe.

Najčešće gladni; jeli bi voća
onako natašte, još zelenih šljiva,
mušmula, kajsija, krušaka.
Neki dan smo se sreli; prođe, da me i ne pogleda.

Ćuteći. Ako. Neka.
Jednom smo bili deca, ja željan tvojih
nedostižnih, skupih igračaka,
lopte, bicikla, ti proje, sira, trešanja, krušaka.

Veruj, beše mi svejedno.
Toliko svejedno da ne mogu iskazati;
jedino malo sramota, tvojega srama –
– to li je takozvani transfer blama?

Sramota zbog tebe, takvog;
od koga život ne načini ČOVEKA!

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59017

NEMOJ DA ME PROSIŠ- Nena Miljanović Daniluška

(iz zbirke poema na ciganske teme DANILUŠKIN ROMANSERO)

Nemoj da dođeš taki bogat 
I da me prosiš od otac sa zlato
Nije moje srce za tvoje pare
Nemoj da nudiš tičije mleko
Ni dželep crni i beli konji
Ni dušek od sitno guščije perje
Ni jastuk od svilu
Ni jorgan od somot
Ništa ti neću
I neću tebe

Ti nemaš ruke za kake ginem
Od mekan pamuk i tvrdo gvožđe
Da mi na prsa padnu ko tice
Sa mekana krila i oštre kandže
Od slast da drkćem
Od stravu da umrem
Ti nemaš oči sa led i vatru
Od pogled jedan od inje da mrznem
Od drugi da planem od strašnu vatru
Sa led da me gasiš
Sa vatre da me pališ

Takoga sanjam
Takoga čekam
Znam da je za mene taki rođen
Znam da je kreno i da će doći
Sa srce golo u prazne ruke
Bez reč da me prosi
Samo sa oči
Bez reč da pođem
Samo za srce
Odavde sa njim do na kraj od zemlju
Do kraj na život

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59015

Leto i Ana

Na granama stoji požutelo lišće
Jesen je svoje najavila dane
Suze mi same padaju po licu
Nema više moje Ane…

Ana je otišla pozlednjim dahom
Koje je leto podarilo nama
Ostavila je mene samog
Da se pitam dal je i ona sama…

Ali leta više nema
Nema zagrljaja, poljubaca uz sveće
Leto je ostalo za nama
I više se nikad vratiti neće…

Leto je ostalo za nama
Nežne ruke, usne kao svila
Ja je još pamtim nasmejanu
Kao što je uvek bila…

Još uvek prolazim stazama
Kojim smo šetali mi
I sećam se onih divnih dana
Kad smo se voleli…

U nadi da ću je videti
Prolazim tim stazama svakog dana
Ali leto je naše nestalo
A sa njim je nestala i Ana…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59007

Nikad nećeš saznati

Nikad nećeš saznati
Koliko te volim ja
I koliko bih nežno da ljubim
Tvoja oka dva…

Nikad nećeš saznati da te volim
I da si mi srce ukrala
I da si mi mesto ljubavi
Samo bol i patnju dala…

Ne, nikad nećeš saznati
Da si za mene jedina ti
I da sem tebe neću nikada
Nijednu drugu voleti…

Nikad nećeš saznati
Koliko sam suza zbog tebe prolio
Niti ćeš saznati za one
Koje sam u sebi krio…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59002

NEKA SE DESILO – Jelena Đurašković

Negde,na nekom putu,u nekom trenutku
desilo se…
I dal’ je dobro što je bilo tako,
il’ nije?
čemu se pitati?
Šta je život nego dešavanja?

Remeti mir…
Pa neka ga remeti.
Treba da se dešava, da se živi.
Podrazumeva ponekad bol.
Neka.
Kako bi drukčije znali kad ne boli?

A zar ne podrazumeva i sreću?
Zar ne napaja?
Neka se desilo…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58978

Pogledaj me jednom u oči

Pogledaj me jednom u oči
Pročitaj šta u njima piše
Shvatićeš da te na celom svetu
Od mene niko ne voli više…

Pogledaj me jednom u oči
Otkrij tajnu u njima
Pročitaćeš najlepše ljubavne stihove
I svoje ime u tim stihovima…

Samo malo zagledaj u moje srce
I videćeš da ono samo za tebe kuca
A ako samo malko zaviriš unutra
Videćeš i svoj osmeh usred mog srca…

Ako me pogledaš u lice
Videćeš da kad god te vidim
Na njemu osmeh sja
I da je samo tvoj dodir, glas
Ili osmeh upućen meni
Dovoljan da najsrećniji budem ja…

Kao što vidiš,
Ima te u svakoj mojoj pori
I valjda vidiš
Da te od mene niko ne voli više
Da te ima u pogledu, duši, očima, srcu
I da svuda tvoje ime piše.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58974

Rakovica

Ja imam traktor Rakovicu
I to šeset pet
A iz milošte ga zovem
Još i kabriolet…

Ne bih menjao moju Rakovicu
Ni za sto Fergusona
Od nje nema boljeg
Najbolja je ona…

Radi moja Rakovica kao doksa
I ide kao brzi voz
Od kad je moja
Zadovoljila me skroz…

Ne treba mi drugi traktor
Zadovoljan sam njom
Izvozio sam se do mile volje
Mojim lepim traktorom…

Da mi neko da
Dvesta univerzala
Za moju Rakovicu
Bila bi to cena mala…

Ili da mi daju
Sto Zetora
Ne bih se odvojio
Od mog traktora…

Kad idem za kiselu vodu
Pa iako pada veliki sneg
Moj me traktor izvuče čas
Ko bomba ide uz veliki breg…

Moja Rakovica ke najbolji traktor
I na celom svetu nema boljeg od nje
Ne bih je menjao ni zašta na svetu
Ker je ona jednostavno za sve.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58972

Drvo

Danas sam išao da vučem drva
Eh, teška je ta planina
Teško je drva nosit
Posle dugo boli grbina…

Sekao sam drva sa testerom
I sekirom kad se mora
Eh, koliko je danas kroz moje ruke
Prošla teška gora…

Težak su drva posao
Al bez njih se nikako ne može
Jer kad dodje ljuta zima
U mojoj se kući dva šporeta lože

Mnogo sam danas drva natovario
Al zato će mi biti lakša zima
Bar neće da mi bude hladno
Za grejanje će dosta drva da ima…

Jesam danas dosta radio
I umorio sam se jako
Ali bar znam da je vredelo
I kad dodje zima biće mi lako…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58969

KAD ON NEĆE DA SE SETI ZABORAVI I TI – Jelena Đurašković

Kad bi se on samo setio
kako smo se nekad voleli.
Kad bi se setio naše ljubavi i sreće,
svih naših maštanja i želja,
Kad bi se samo setio…

Al’ ne,
Videla sam drugu u njegovom zagrljaju.
Grlio je kao nekad mene;
kao nekad mene ljubio je nju.
Milovao je njenu kosu i obraze njene.
A ja?
kad bi se samo setio da postojim,
setio samo…
Plakala sam nesrećna i osamljena.

Ni primetila nisam kad prišao mi je neznanac.
Pored mene je seo i upitao:
“Devojko,čemu tolika tuga?”
Al’ tiho i gorko ponavljah uvek iste reči:
“Kad bi se samo setio…”
Tek kad je nežno glavu podigao moju
i obrisao suze s mog uplakanog lica,
tek tad osetih prisutstvo
tog neznanog mladića.

“Ne plači devojko”,
tešio me tužnu.
“Kad on neće da se seti, zaboravi i ti.
Zaboravi suze, sve tužno, kišovito, tmurno…
Zaboravi sve što ne vodi do sreće
i sreću potraži za svoj dragi lik.
Nek’ osmeh zablista na tvojim usnama
i radost u tvojim očima.”

Prestala sam plakati,
slušala sam ga
i gledala ga.
Zavolela sam njegove srećne oči
i našla u njima sreću i za sebe.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58965

Sport u SFRJ-miško pločić

Dok je Jugoslavija još sfrj bila
Bili smo prava sportska nacija
U svakom sportu
Mogla je da se sastavi jaka reprezentacija…

U fudbalu smo imali veliku četvorku
I bili smi prava sila
Zvezda, Partizan, Hajduk, Dinamo Zagreb
Kakva je to liga bila…

A, naš nacionalni sport, košarka
Juba liga, bila nam je dika
Tu su pored Zvezde i Partizana
Igrali Cibona, Zadar i Jugoplastika…

Nekad smo imali i jaku rukometnu ligu
Gledali smo u njoj i Zagreb i Medvešćaka
Metaloplastiku, Zvezdu i Pivovarnu Laško
Ali i ona je nestala zbog ludaka…

I odbojkaši i odbojkašice su bili u vrhu
Imali smo jaku ligu
I reprezentaciju jaku
I ženska i muška ekipa
Mogli su da pobede selekciju svaku…

Partizan, Mladost Zagreb, Medvešćak
Bila su imena vaterpolo lige naše
Ali zbog vihora rata
Odoše na suprotne strane
I za neke druge države
Medalje osvajaše…

Nekad smo bili svetska velesila
U sportu
A sad smo na margini svih dogadjanja
Pa najlepša i najsrećnija vremena
Ostala su daleko za nama
Ostale su samopriče i tužna sećanja…

Ni mi, ni naš sport
Nikada više nećemo biti
Kao što smo bili
Zbog nekoliko zlih ljudi
Koji su nas zauvek razdvojili…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58963

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 148 149 150 Next

Load more