Category: Nekategorizovano

KOLORIT (EROTIKON) – Nena Miljanović

 

Govoriš nešto
Isprekidano
Slušam i ne shvatam smisao
Hvatam
Duboke tamne tonove glasa
Čujem
Brujanje tvoga iskanja
Osećam
Bujanje moga nuđenja
Molećivo
Dišeš plitke udahe nalik na jecaje
Zapovednički
Šire ti se i skupljaju zenice
Poslušno
Šire mi se kapilari i bedra
Omaglica
Crveno iščekivanje presude

Moja osudo na malu smrt
Pucaj
Puca vatromet boja
Belo usijanje
Crna zenica sunca
Usisava nas
U široki mir

Rasplinuta na boje duge i tebe
Plavo ti obojen dah
Udišem
Plava sam pučina
Ili nebo
Ili ti
Ne znam
Samo te dišem
Dišem

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58137

Београд – Ивана Зајић

Бледо небо сунцем окупано
Ево сада сјајне зраке пружа.
Ово моје око наспавано
Граду своме у загрљај хрли,
Рукама га својим нежно грли.
Ако неко срушити те проба,
Душом, телом, бранићу до гроба.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58129

ZA KIM ZVONO ZVONI – Nena Miljanović

Ako odeš
Ništa neće stati
Sunce će i dalje izlaziti na istoku
I mesec će opadati i rasti
Mesečariće okeani
I opadati i dizati se vode
Plimom i osekom
Disaće mora i ja ću disati
Nadimaće se prsa da prsnu
I lupaće srce teško kao Hemingvejeva zvona
U paralelnoj priči o ljubavi i smrti
Jer šta ako te prebolim i zaboravim
A jesen ti je i života i ljubavi
Kasno
Da ikom više budeš ludost mladosti
(a nismo mladi)
I omamljujuća lepota poroka zrelosti

Bićeš smiren i star
Ako odeš
Posivećeš i poplesnaviti kao mahovina
Na severnoj strani života
Daleko od sunca mojih pesama
Koje su ti davale sjaj
A rađaće se sunce kao da se ništa nije desilo
I meseć će i dalje pokretati plime
Koje me neće pokrenuti da te još jednom volim
Ako prestane da mi te kuca srce
Ako te otišlog čak i kao pesnikinja prebolim
I mene prebole moje pesme
Kad stakleno zvono u prsima prsne
I odzvoni me čak i u poeziji
Šta ćeš biti
Šta ću biti
Ako odeš

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58125

KOSOVO

KOSOVO

Kroz vekove natapale su Kosovo polje mnoge kiše,
ali srpske je krvi, posvuda, bilo je još i mnogo više.
Mnogi grobovi, one davne crkve i stari manastiri,
svi nemo govore, da je to odavno bila Srbska zemlja,
na kojoj ovaj namučeni narod, nije mogao da se smiri.
Svaki novi sin sakupljao je rasute kosti očine,
jer nijedan od njih, tu nije mogao na miru da počine.

Na toj zemlji mnogi dadoše svoju glavu za veru,
jer ne prodadoše je oni lako, samo za večeru.
Ne dadoše da tu zemlju gazi pogan prokleti,
pa na svakom koraku, niče spomen nju da posveti.
Posvetila se ta zemlja krvlju mnogih mučenika,
pa sada i poslednji tu ako nekako ostane,
neće ustuknuti od Šejtanovih sledbenika.

I ma koliko često, da su tu zagazili mnogi osvajači,
svi misle u sili svojoj, da su od pravde i istine mnogo jači.
Ali ko jednom na svetu zemlju u otimanju stane,
njegove podle noge, zauvek se opogane.
U otimanju nikad ništa ljudsko bilo nije,
kao što ni crna duša, u podlom đavolu,
nikad neće moći, sa ničim da se sakrije.
Zato svi vi otimači jedno mora da znate,
za svaku nedužnu žrtvu, koje u pakosti umoriste,
u svakom kolenu, mnogi će da plaćaju kamate.

Srpska krv vekovima je zadojila Kosovo celo,
pa ko se usudi i hoće njega da isčupa iz Srbskoga bića,
svirepo se trudi, da učini veliko i zversko nedelo.
Krv mnogih junaka natopila je svuda Kosovo polje,
pa ko njega otima, nikad neće doživeti ništa bolje.
Svaki grumen i busen zemlje, kost nekog junaka krije,
tako da svako ko se za neki od njih dohvati,
seni davno usnulih junaka, njemu biće dželati.
Tako lopov podli neće uživati u svakom danu,
već na sebi mora imati i nositi muku neprestanu.

Svaka kost u svetoj zemlji, nije samo od jednog skeleta,
već je to velika gomila brojnih ljudi, od starca do deteta.
Svi oni za tu zemlju, višu od oblaka, krv svoju su dali,
mnogim suzama i sa mnogo više krvi je natapali.
Zato iz takve zemlje stalno su rasli pravi junaci novi,
zbog kojih otimačima, prekidali su se osvajački snovi.
Ponikli su oni na krvi svojih slavnih predaka,
nikad se nisu predavali brojnijem osvajaču,
koji nemaju junaka, sa njima slična ni jednaka.

Iz te krvave zemlje, oni su snagu stalno upijali,
pa su svi jači, od njih po prostom ponosu dobijali.
A osvajači su uvek bili bez snage u čojstvu,
jer nikada se nisu ni učili, tome svojstvu.
Još su mnogo slabiji bili su oni u junaštvu,
pa su rastopili svu svoju silu u mnoštvu.
Vekovima su takvi na ovu zemlju kidisali,
kao podli kerovi, koji su lak plen namirisali.
Velikom zalogaju stalno su se svi takvi nadali,
čak i kada su za mnogo vremena pljačkali,
ali na kraju, svi su u svoje zlo blato popadali.

Zbog toga ovu zemlju ne može niko da proda,
osim kukavice, koji je porod izdajničkog roda.
Samo takav, može biti lika moralno jako slaba,
u čijem u srcu umesto junaka, živi posrnula baba.
Takav nikad i ne sledi sjajnu moralnu zvezdu,
već je isti kao podmetnuta kukavičja jaja,
koji kada se izlegne u tuđem gnezdu,
on takav, podli izdajnik, bude i ostane do kraja!?

Ali ako li se iko na izdaju nekada nakani da učini,
nikad u miru svome, neće moći lako da počini.
Takvima grozna sramota, utrobu prokletu izjedaće,
a debeli crv podmukle sumnje, njegove trule kosti oglodaće.
Zato neka zna svako, da ko Kosovske junake podlo izneveri,
zauvek biće gladan i takav će ostati i na najobilnijoj večeri!?

VUŠKOVIĆ  NIKOLA

KOSOVO

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58116

Видовдан – Ивана Зајић

Видело је много мука
И гледало много зала
До данашњих наших дана
Ово Српство напаћено.
Видале су женске руке
Делијама љуте ране
А сад срце песме пева,
Ноћу, дању… док не стане.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58114

POPODNEVNO SANJARENJE – Dejan Ivanović

 

Moje sleme rustično,
miriše orijentalno, mistično …
Najednom se odasvud začuje
neobuzdanim glasom, izazovna –
maestralna partitura nedovršene simfonije;
U dovratku zastanem, odlutam,
plovim u sećanjima,
dalekim obalama Nove Kaledonije…

I tih, neprimetan šum nekih koraka
izbije u dvorištu;
Ili to razgolićeno nebo, izbezumljeno jarom
predoseća kišu, izobličeno grimasom,
dok okolo još vlada spontana, tiha radost.

U kasno popodne, krajem juna,
nepodnošljivu vedrinu daleke obale,
iznenada ugasiše oblaci; pakao monsuna,
stade okolo raznositi lišće egzotičnog žbuna;
Kidati grane divljeg oleandra, oštrog mirisa
i otrovni, ljuti, čudni cvet…

Htede silinom zaista da potopi maleni, grešni svet …

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58097

Iglo-Mila

Ko upravlja tobom

Ko stoji nad svakom poprskanom rečju

Užarene lave

Da li ideale meka svetlost kroz zube

Propušta

Il te hobotnica mraka stegla u naručju

 

Pa crveniš posmatram te

Kako samouvereno vladaš sobom

Kako stojiš iza svake reči

I ispred njih  stražariš da se ne izgube

Jer ko zna, možda ti opet zatrebaju

 

Sneg je u meni nevino pokrio

Sve ono čemu nisi svedočio

Ne topiš  ga

Ne razvejavaš

Ništa mu ne možeš

Kad ljubiš samo one od kojih strahuješ

 

Srce se savesti osvetilo

Pokorilo je ćutanjem i vremenom

Ne dopireš

Ne dotičeš

Ne pripadaš

Ne otvaraj vrata ako se opireš

 

Na mene čekaju oči što svrhu će otkriti

Bajke koje će i na vetrometini  lako ih sklopiti

I negde na tople ruke prazne čekaju

Uklještene u nevremenu

 Da se napune

 

Nemam ni himnu za tvoje svetinje

Ni empatiju za tvoje muke

Jer hoću više za druge

Jer hoću bolje za one kojima treba

Vere i neba

Pod iglom koji nam dom zamenjuje

 

Jer mogu bolje ispod tog snega

Pronaći volje za nevoljene

Za bose prste

Ja mogu bolje

Od toga što se od mene očekuje

Od ove puste jurnjave za besmislom

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58087

ZASPALO JE POTAMNAVLJE – Milovan Petrović

Zaspalo je Potamnavlje
u poljupcu povečerja
zaspalo je Ćukovine
i ostala sela.

Zaspala i žitna polja
rodne bašte i zabrani
zaspali i ljubavnici
u pesmama opevani.

Samo svitac fenjer pali
i nadzire pomrčinu
a sova mu društvo pravi
zagledana u daljinu.

Još Tamnava s’ njima budna
i žuborom vode peva
zaspala su sela naša
Ćukovine sneva.

Sve zaspalo i sve sanja
novog dana milovanja.

Milovan Petrović

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58059

A PAPIR MRTAV I BEO – Nena Miljanović

 

pribegavam pesništvu
zbog sklonosti poeta ka suicidu
iz prevelike ljubavi prema životu
paradoks
ali ja žurim da umrem iz straha od smrti
da zadržim sebe
iz srca (lažljivog kao šešir cirkuskog iluzioniste)
izvlačim čarobne reči
poslušne kao beli zečevi i utovljeni golubovi
za trk i let iz prazne stvarnosti
u još prazniji svet poetskih opsena
ispunjen trikovima stihova

ritualno
pred svaku novu pesmu
oblačim stare klovnovske rite
i iscrtavam se u suzu i smeh
pred ogledalom naslova
upisujem se u upitnik
( jer ne znam na šta će mi izaći pesma)
da li se ja to smejem kad plačem
i da li plačem i kad pevam o ljubavi
ljubavi
ljubavi
ima li je
ima li me
izvan pesme
u pesmi
živote
živote
da mi te je

a papir
preda mnom
mrtav i beo

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58063

ŽENA U NOĆI – Milovan Petrović (pesma za komponovanje – pevanje)

Žena u noći a sa njom ja
oboje tužni to mesec zna
čemu ta tuga u mračnoj noći
zašto su tužne te plave oči.

Ref:
Sad odlazim odvodi me zora
meni mašu s’ komšijskih prozora
meni mašu ne znaju da patim
tek pošao, već bi da se vratim.

Tužne su oči mesec već zna
na dugi put odlazim ja
ostaju same te plave oči
prepune tuge u tamnoj noći.

Ref;  Sad odlazim….

Tuguje ona tugujem ja
tako smo blizu do našeg sna
tako smo blizu a tako daleko
kud nas to vodiš života reko.

Ref;   Sad odlazim…

Milovan Petrović

(Pesma za komponovanje – pevanje)
Zainteresovani za otkup autorskih prava, mogu me kontaktirati na: milovpetrovic@gmail.com

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58024

NAS DVOJE – Nena Miljanović

Rastaćemo se jednom
I kad pođemo ponovo svako svojim putem
Ništa nemamo poneti za svedočanstvo da smo bili 
Bez zajedničkog doma (skrovišta nisu dom)
Tajni ljubavnici
Za sva sticanja smo zakasnili
(što bi nas vezivalo i kad prođemo)
Za porodicu i decu
(Nismo ih mogli imati jer već smo ih stekli sa drugima
I voleli smo ih i moje ti i tvoje ja
Ali
Nismo imali naše)
I jednom kad se budemo rastali (nema večitih ljubavnika)
Neću imati tebe u sinu ni ti mene u kćeri

Nas dvoje
Sem te skrivene jubavi nikad ništa nismo imali
Bez zajedničke bar šolje za čaj
Što bi nam sutra bila relikvija
Iz naše razrušene svetinje
Ništa nećemo imati po rastanku
Sem sećanja koja će izbledeti
U par mojih požutelih zbirki poezije
Koje čak nećeš smeti držati u svome porodičnom domu
I povremeno listati tražeći nas prošle
Ni papir ti ne smem biti
Ni mrtvo slovo na njemu
O nas dvoje nekad živih 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58039

TIPIK – Nena Niljanović

Ne čekam te čežnjiva u ovoj pesmi
Koju bih proglasila praznikom ponovnog susreta
I ukrasila biranim metaforama
Po tipiku “velike” poezije i male ljubavi
Naprimer
Kako te čekam u nekoj budućoj raskošnoj noći
Ukrašenoj iluminacijama svih sazvežđa
Sa sedam vrućih zvezda Plejada među nogama
Na sedmom nebu telesne ljubavi
Ili recimo u nekom svetom i svetlom danu
Kad se događaju čudesa uskrsnuća
Sa verom u nastavak ljubavi tamo gde je stala
 
Uopšte te ne čekam
Jer ja nisam ni vernik ni nevernik
I ne pitam se postoje li Bog i Ljubav
(ko je još mislima dopro do odgovora )
Samo te osećam kao sitnu kucavicu u bilu
I kao sev najvećeg pojma za koji ne postoji reč
O onome što niti dolazi niti odlazi
I neće mi srce lupati pesnički prejako (ako se fizički vratiš)
Kao zvona crkve sv.Marka ili nekog drugog sveca
Ili divljački dobošati kao tam-tam urođenika mnogobožaca
 
Ništa se neće desiti
Jer te i ne čekam nikad otišlog iz duše
Samo postojim i svetlim kao ostarela Elektra
I tu si
U mojoj pesničkoj jednostavnosti
Kao golotinja tela i duha
Koja nije za malu poeziju i velike reči
I ni za čije oči
Osim za slepe oči srca
I Boga
Koji ima tvoj lik

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58029

PROKLELA ME JEDNA ŽENA – Milovan Petrović (pesma za komponovanje – pevanje)

Grešio sam u ljubavi
grešili su drugi tako
pravim putem uvek ići
u životu nije lako.

Ref:
Proklela me jedna žena
a ljubav je moja bila
proklela me jedna žena
pa me sreća napustila.

Grešio sam kajao se
to je deo sudbe moje
sad me stiže kletva njena
bolom plaćam grehe svoje.

Ref;

Proklela me ….

Grešio sam, oprosti mi
svetac nikad biti neću
vrati meni prošle dane
vrati meni moju sreću.

Ref.

Proklela me….

Milovan Petrović

(pesma za komponovanje – pevanje)
Zainteresovani za otkup autorskih prava mogu me kontaktirati na: milovpetrovic@gmail.com

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57947

Књига – Ивана Зајић

Колико се у мени скупило туге,
Сваки ми дан препун брига
Ја ноћас немам утехе друге,
Мени је друг једино књига.

Ал’ уморне су очи моје,
У њима станују само сузе,
Коме да причам јаде своје? –
Све оно лепо живот ми узе.

А када не будем могла да дишем
И кад од бола задрхтим цела,
Нико ми не сме забранити да пишем,
Јер знам да све трпи хартија бела.

Хоћу да стресем са себе муку,
Хоћу да пишем шта ми је мило,
Нека ме вређају, газе и туку,
Ал’ можда тад би ми лакше било.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58015

GRADOM SVETLOSTI – Dejan Ivanović

Gradom svetlosti,
neprirodno bujaju nesavršenosti,
udaljenosti, između kiča boemskih četvrti i nevinosti;
Razvrata, bluda i trivijalne umetnosti.

Razdaljina do sada sablasnih
zategnutih raskrižja,
deli čoveka od drugog čoveka;
U sedmom arondismanu,

nailaze jedna na drugu nalik, ulice
privilegovanim, zgusnutim redovima.
Bajat ručak, čeka u zapuštenom stanu,
poziv na kafu iako je možda već kasno,

blagonaklonost otvorenog petoknjižja.
Neotkriveno bogatstvo
drske nagosti, vitkih linija;
Lukovi svetosti trijumfalnih kapija …

 

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58009

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 140 141 142 Next

Load more