Category: Nekategorizovano

DVE KRATKE PESME – Dejan Ivanović

 

1.MOŽE LI KRAĆA?
(direktor)

Pozvao me na razgovor,
generalni direktor.
Strepeo sam od sastanka.
Kad ugledah napuderisanog zalizanka,
kojeg je postavila politička stranka !

2. KONTRA … ( ŠTA )

… i Kesić ? Salijeri I Mocart;
Poznata marka i škart,
brend I loša kopija, 
original i kineska parodija. 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58960

ŠAPUĆU MISLI -Jelena Đurašković

Daleko si i opet sama i napuštena
Vraćam, se krilu sretnih uspomena.
A toliko puta već dadoh svoju riječ
Da ću biti vijerna tokovim sadašnjeg vremena.
Eho prijašnjice opet je pozvan da tješi.
Sjećanja naviru kao bujica.
Eho dragih uspomena jedina je svjetlost
Tihe samotne noći kad šapuću misli:
“Dvadeset drugi ožujak,subota…”
Radosti tad si prodrla u nježnu slabašnu dušu.
Upalila si plamenove svoga postojanja.
Gore i sada strasnom vatrom
I željom za besmrtnošću tvoje slatkosti.
Obuzela si dušu i tijelo, mamila si.
Živjela si i narastala u tihim šapatima
U nježnim milovanjima i prvim poljupcima,
Jedinstvenim u svom djetinjenom nesavršenstvu.
A bila si tako kratka i nestala za tren,
Kao kad otvoriš oči i izgubiš slatki san.
Dođeš iznenada na krilima vihora
A nestaneš za čas kao omađijana.
Ludom silom sazidaš novi svijet
I ozariš lice osmjesima beskrajne sreće.
Golema si,raskošna si,
Ali gdje si, gdje si sada?
Patnje i čežnje trag su tvog trena,
A ispruženoj ruci osta samo varka praznina.
Moraš li uvijek napuštati?
Tužno vapi jedno srce
I nijemi poziv šapuće ti,
Ja te želim radosti moja bolno i bezgranično,
Ali mi te daju samo uspomene.
Dođi mi jednom stvarno i prevladaj prezrene daljine.
Rukama je mojim hladno i željne su tvoje topline,
A usne bi htjele s tvojih poljupce ubirati.
Ne napuštaj me nikad više,jer teško te je čekati.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58947

Jedinstvo i Loznica

Stadion Jedinstva
Gledaoca trista
Igrali Jedinstvo Titovo Užice
I Loznica iz Loznice…

Rezultat nema veze
Nije bilo teze
Pobedila je Loznica
Usred Titovog Užica…

Stevanović za Loznicu dade gol
U Jedinstvu mislili da je fol
Al kad Radivojević povisio na dva nula
Ućutaše svi kao mula…

S.Nikolić dade nadu za domaće
Misliše i drugi daće
Kad ono bi jedan tri
Radovaše se gosti…

Na kraju Kovačević drugi dade
I poveća malo nade
Al osta pobeda Loznice
I tužno Titovo Užice…

Ne vredi Jedinstvu ni najbolji
Golman sveta nekada
Od Loznice primio tri komada
Ni Leković nije što je bio
Retko je kaf tri gola primio…

Al je Loznica danas imala Željka Cerovca
Za koga nije dala mnogo novca
I u Loznici sad pevaju ovo
Razbila Loznica Krčagovo…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58943

ЦРНА КАФА – Ивана Зајић

У зору да устанем немам воље,
Никако да одагнам мамурлук,
Са свих ме страна стискају невоље,
Не помажу ми мед ни бели лук.

Говоре ми лек да попијем,
Ал’ моје срце никог не слуша,
Већ раним јутром, чим се умијем,
Кафу ми иште моја душа.

Желела бих да живим здраво,
Ал’ ко зна шта ме на друму чека.
Црна кафо, реци ми право,
Има ли мојој души лека.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58940

Srbiju gradi kruševac put

Dok napolju kiša pada i vetar duva
Kruševac put ivičnjake ugradjuje
I nije ih strah što nevreme besni
I nije ih strah of oluje…

Vetar fijuče oko njihovih glava
I radne su bluze mokre do kože
Al poso mora da se završi u roku
Ne postoji reč ne može…

Balvani kameni teški sto kila
U redu se bele sve više
Vredni radnici ih pakuju
Dok im zavrat padaju kapi kiše…

Beton se baca i sa jedne i sa druge strane
Da ivičnjake teške čvrsto drži
Isto bi oni morali da rade
I da sa neba sunce prži…

Svaki se posao završiti mora
I nije važno kako nas vreme prati
Putevi treba da nam izgledaju lepo
I Kruševac putće tu lepotu dati…

Pa kad kreneš ulicom
I vidiš da se radi asfalt
Beton ili ivičnjaci
Nemoj zbog malog zastoja biti ljut
Nasmej se i pozdravi
Ljude u narandžastim bluzama
To Srbiju gradi Kruševac put.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58937

Ti si žena mog života

U ruci mi tvoja požutela slika
Na kojoj si mi napisala ti
Da se večno sećaš moga lika
Dal se noćas mene sećaš ti…

Ti si žena mog života
Ovu pesmu noćas tebi pevam ja
Samo tebi cigani sviraju
Ja ti pevam suze padaju…

Svaka reč ove pesme
U srce me pogadja
Pevam je a ljudi se čude
Ne znaju šta se dogadja…

Ti si žena mog života
Ovu pesmu tebi sviraju
A jž krijem svoje suze
Ja ih krijem one padaju…

Čujem šapate u kafani
Kažu to je ljubav prava
Al pitaju se svi zašto plačem
Niko me zma istinu o nama…

Ti si žena mog života
O tebi noćas pevam ja
I krijem svoje suze
Ja ih krijem one padaju…

Glefam tvoju staru požutelu sliku
Lepe oči još lepši stas
Ja se još uvek sećam tvoga lika
Dal se uopšte ti sećaš nas…

Ti si žena mog života
Ovu pesmu tebi sviraju
A ja krijem svoje suze
Ja ih krijem one padaju…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58931

NAŠE OČI NOSE NAŠE TAJNE – Jelena Đurašković

U srcu se rodi tajna,
srce tajnu poveri očima,
oči je skriju u pogledima.
Naše oči nose naše tajne.

Moje bi oči želele saznati
tajnu tvojih očiju.
Tvoje bi oči želele saznti
tajnu mojih očiju.
Znatiželjne oči krišom se pogledavaju.
Plašljive oči nesigurno strepe
nad svojim tajnama
i pogledima diktiraju
neveselu igru povlačenja.

Ohrabrimo ih.
Dajmo im malo bleska,
malo smeška.
Dajmo im sjaja za naša lica,
zaustavimo ih kad se sretnu,
dok iskreni kao deca
ne izbrbljaju baš sve.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58922

Liči na mene

Oboje znamo da je došao u pogrešno vreme
Da si s njim jer liči na mene
Oboje znamo da je u pogrešnoj priči
I da je s tobom jer na mene liči.

Svi kažu da ima oči kao moje
Da si zato s njim, to znamo oboje
I da dok njega gledaš
Ustvari vidiš mene
Oboje znamo da su još u mene
Tvoje oči zaljubljene.

I ja i ti znamo
Da još uvek mene voliš
Oboje znamo
Da nećeš lako da me preboliš
I da se on našao u ovoj priči
Samo zato što mnogo na mene liči.

Čuo sam da od njega tražiš
Da te ljubi kao što sam te ljubio ja
Al onako kao što smo se mi ljubili
On to ne može da zna.

Tvoja drugarica mi je jednom rekla
Da dok ljubiš njega
Tvoje usne mene traže
I da onako kako sam te ja milovao
Njegovi dodiri se ne važe.

Izbaci njega iz svog srca
Ono još uvek za mene kuca
Ne može on da te ljubi kao ja
Srce moje svaku tvoju
Skrivenu želju zna.

Ne može on da te ljubi kao ja
I ne miže ništa bolje od mene da ti da
Iako od njega praviš moju kopiju
Jedini original za tebe sam ja.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58917

BALADA O PROLAZNOSTI – Jelena Đurašković

Kakav je to tužni cvet,
uvenjulih ružnih lati?
Ne sme on u mojoj vazi
ni čas dulje stati.

Dignem ga iz vaze,
što me prazna seti:
“Ruža jedna crvena
u njoj treba biti.”

Pa ja sam je ubrala
i u vazu stavila.
Gde je ruža nestala?
Zašto mi se sakrila?

“Ne traži je više;
uzalud je sve.
Tvoja lepa ruža
sada umire.”

Čuh te reči strašne
i bol me obuze,
a obrazom tužnim
suze kliznuše.

“Ne traži je više”,
reče ružni cvet.
“Bijah lepa ruža,
a sad ću umret”

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58914

PESMA JE MOJA-Jelena Đurašković

Ponekad istina,
a ponekad sanja,
pesma je moja,
bila veća il’ manja.

Pišem o ljubavi,
životu i sreći…
Svaku svoju tajnu
pesmi mogu reći.

Moja pesma peva
o buđenju dana,
o lišću što u jesen,
požutelo, pada s grana.

U pesmu ja pretvaram
sunce i oblake,
godišnja doba,
lepote svake.
vrbu što se tužno
nad rekom svila,
kišu što je dugo
krupne kapi lila…

Pesma je moja
i suza pokoja,
što katkad kane
i rastuži mi dane.

A onda opet napišem drugu,
u kojoj radost zameni tugu.

Sve što može pesma biti
to se ne da nabrojiti.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58901

NE,NE GOVORI VIŠE – Jelena Đurašković

Ne,ne govori više,
jer u ljubavi se ćuti.

Ne,ne govori više
i ne traži da govorim.
U ljubavi govore pogledi.

Ne pitaj me dal’ te volim,
već pogledaj moje oči
i njihov pogled reći će ti sve.

Ne,ne govori više
i pusti da i ja gledam tvoje oči,
u pogledu tvom istinu da tražim.

Ne,ne govori više,
jer reči katkad lažu.
U ljubavi se ćuti,
a pogledi sve kažu.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58899

Voleo sam je

Bila je kao san
A i ja sam je sanjao stalno
Sanjao sam oči njene, kosu, njen glas
Sanjao sam njen osmeh noćima
Sanjao sam njeno telo
Sanjao sam njen hod
Bila je tako divna
Duga crna kosa do ramena
Dva crna oka ko dva bisera
Imala je osmeh san snova
Voleo sam njen osmeh
Voleo sam kad se smeje
Voleo sam njen glas
Voleo sam sam njen hod
Hodala je brzo kao gazela
I spretno kao srna
Voleo sam njene bele ruke
Njene nežne prste
Voleo sam da gledam kako s njima
Sklanja kosu sa čela
Sve na njoj sam voleo
Voleo sam kad je srećna
Voleo sam kad je ljuta
Bila je tako slatka kad se ljuti
I kad naprći svoj nosić
Imala je nežan glas, sladak i mio
Uživao sam slušajući kad priča
Svadjali smo se ko je bolji pevač
Ona je tvrdila Aca Lukas
A ja Maja Nikolić
Ona je navijala za Partizan
A ja voleo Zvezdu
Davila me Partizanovim šalom
A ja nju ogrtao crvenobelim
Smejala se mojim šalama
A voleo sam da je zadirkujem
I voleo sam sve na njoj…

Još uvek nosi crno beli šal
I još uvek sluša Acu Lukasa
I ja ga slušam samo zbog nje
Još uvek ima predivne crne oči
I još uvek neodoljivo pomera kosu sa čela
To sam najviše voleo kod nje…

Al dugo je nisam video već
Znam da se udala
I da ima prelepu ćerkicu
Kažu isto tako lepu kao ona.

Nadam se da je
SREĆNA…
VOLEO SAM JE

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58897

Šta je to sreća

Pitam vas šta je to sreća
Da li neko zna to da mi kaže
Pitam se i sam šta je to sreća
Zašto je ljudi stalno traže.

Što je sreća svakom važna
Šta to u njoj ima
Zašto roditelji žele deci sreću
Ili prijatelji prijateljima.

Neki kažu da sreća može da se kupi
A neki javno kažu ne
Reci mi šta je to sreća
Želim da znam o sreći sve.

Želim da znam kako je nastala
Da li su je ljudi stvorili
Zašto svako želi da je srećan
Zašto sreću žele svi.

Želim da znam sve o sreći
Recite mi šta je to sreća
Hocu da znam sve o njoj
I zašto je sreća sreći najveća.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58893

Sećam se tog poljupca

Padale su blage kiše
I bio je školski raspust
Nežno si me zagrlila oko vrata
I poljbila me zadnji put.

Tog poljupca se i danas sećam
Jer više me ljubila nisi
Suznih očiju si se okrenula
I zauvek negde otišla si.

Otišla si iz mog života
Negde daleko, ne znam gde,
Dana dam plakao, godinama tugovao
I nikad nisam preboleo te.

Suze mi i danas kvase lice
Kad se setim tog poljupca
Od tog rastanka našeg
Nikad se nisam oporavio ja.

Rekla si mi da na rastanku nećeš plakati
I svoje si obećanje održala
Ali znam da si kasnije
I ti kao kiša plakala.

A, ja, plačem još uvek
I za tobom me srce boli
Jer, kao što smo sr voleli mi
Niko nikad neće da voli.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58891

Промоција романа “НАЈЛЕПШЕ МЕСТО НА СВЕТУ” Данијеле Булатовић

Традиционална ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ у Крушевачком позоришту одржана су у четвртак 22. новембра 2018. године. У оквиру овог већ традиционалног програма представљен је роман Данијеле Булатовић НАЈЛЕПШЕ МЕСТО НА СВЕТУ у издању Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. Било је то још једно изузетно вече уз одличну прозу, добру поезију и пажљиво одабрану музику… Програм је уредио и водио Саша Милитећ – члан управног одбора Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ. О књизи је говорио Љубодраг Обрадовић, а изводе из рецензије Милене Радисављевић прочитала је Светлана Ђурђевић. Изводе из романа читала је Марија Милорадовић, док се за праву музику постарао Бојан ВукосављевићСлике са промоције урадио је Живојин Манојловић, видео снимак Славиша Паунковић, а аудио запис Љубодраг Обрадовић. Ово је права прилика да у овој одличној промоцији и сами уживате иако нисте били на промоцији…


Књига НАЈЛЕПШЕ МЕСТО НА СВЕТУ Данијеле Булатовић


Данијела Булатовић


Саша Милетић


Љубодраг Обрадовић и Светлана Ђурђевић


Марија Милорадовић


Бојан Вукосављевић

ИЗВОД ИЗ РОМАНА

Била је Лазарева субота, која се прославља недељу дана пре Васкрса. Пошто су запалили свеће и поседели у порти испред цркве, кренули су назад према селу. Душу сваког од њих обузимала је нека свечана тишина, мир и спокојство. Ишли су лагано, посматрајући околину и удисали мирис првих прoлeћних цветова, помешан са чистим планинским ваздухом. Анђела је посматрала лет једног шареног лептира са цвета на цвет и дивила се његовој лепоти. Чудила се како једно тако мало и крхко биће може учинити природу тако посебном, лепом и нестварном. Гледала је савршенство боја и његових шара на крилима, дивећи се уметности мајке. Овде је све тако лепо, па, иако је овде одрасла, увек се оном детињом наивношћу чудила свету око себе, уживала у свакој смени годишњих доба. Гледала је младе зелене листове како се развијају на дрвећу, окрећући се према сунцу и желећи да упију његове зраке и наглас рекла: “Како се увек дивим овим младим пупољцима живота када се рађају у прoлeће, а некако сам увек тужна у јесен, када видим како се откидају од дрвета живота, и падају по земљи, на свој вечни починак”.
Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58885

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 148 149 150 Next

Load more