Category: Nekategorizovano

POKRENI ME – Dejan Ivanović

Pokreni me, prečesto završim
u vakuumu sumorne dijalektike ;
Šapni mi, istinu u lice
i ne očekuj posledice.

Rasporedi vreme u rasponu,
zapali vatru u lažnom domu,
dok još trajem podigni me sjajem,
suncem dokolice, uspavaj u lažnom snu …

Jer se nebo pritajilo mutno i sve oblačnije;
Kiša već protrčava, uzvišenim značenjem samospoznaje,
dubinama melanholije.
Ispira raspukla prozorska stakla, sve neobičnije …

A ako je moglo, moglo drugačije ..?
Zar prošlost ne bi bila mračnija,
sivilo beznačajnije ..?
Praznine konačnije ..?

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58007

Partija-Mila Jasovic

Ničeš u izdancima po tom polju
Kuda proteruju izgnanike
Iz raja
Pod njima trava će poleći
Ti bićes sledbenik pticama

I neka ratuju
Za svoje mesto pod suncem
Veri se lozom uz stabljike
Trščane
Budi najveći u sitnicama

Poenta je u šahu
Kockasti grebeni na jednoj ploči
Crni i beli skokovi do tzv. pobede

Lovci u strahu
Besane provode noći
Najmanji večno strepe da ih kralj ne pojede

Sredinom
Po tankoj žici nad provalijom
Linijom ravnom izmedju krajnosti

Put osmeha
I kad su visoki ulozi
Sebe ugosti na čelu stola

Nakrivi krunu
Ko šeširdžija šeretski kapu
Ovo je polje metropola greha

Sagradi temelje
Nacrtaj mapu zidaj nad humkama
Na čardaku izmedju neba i zemlje

Napravi kraljevstvo mojim rukama

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57980

Niko ne zna-Mila Jašović

šta je na dnu okeana dok ne zaroni. Njemu nije neophodno sunce, on ima svoje korale i čitav jedan svetlucavi svet nedostupan ljudskom oku, koje ga je retko dostojno. Po površini,preplavljen svetlošću, otkriva se samo do određenih dubina.
Tako je i život prostor između dve krajnosti podjednako razorne i obnavljajuće po suštinsku prirodu čoveka. I dok, oni snalažljiviji izgrade balans između, ima i onih koji plivaju sa istim žarom od jedne do druge, ne priklanjajući se ni jednoj odviše, neodlučni, zavedeni obema, opirući se da odluče. Od patosa do ekstatične prisutnosti.Možda se u ovom raspoloženju nalaze i umetnici kad stvaraju?Ili ludaci? Ali, lepota u tom prostoru ostaje nezavisna od pozicije u kojoj se nalazimo, u svakom delu, od krajnosti do krajnosti, od vrha do dna i obrnuto.
Ne znam kako, niti šta joj je svrha, osim da eto-postoji.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57976

Sub rosa-Mila Jašović

Obrušio se kroz prizmatične pahulje decembarskog uranka,pa su, pod uticajem njegove volje zasvetlucale po nepomičnim krovovima i već razbuđenim senkama. Zaustavio se posmatrajući bojažljivo,voajerski ,kao kroz pukotinu…
One živote čiju punoću ili prazninu nikada neće osetiti, jer, samo je dah severa bez obličja i bez sposobnosti da saoseća. Njegovo je da mrzne,da zarobi u hibernaciji čitav jedan svet predugo ušuškan u lepo,da ih podseti da toplinu i milost uzimaju kao naforu kada je prisutna,jer ništa ne traje zauvek. Pre ili kasnije i od malog čoveka sa šargarepom na mesto nosa,ostaje samo plava šerpa sa belim tufnama i metla od brezovine.
Zaustavio se u krošnjama kedrovine da s te visine osmotri rezultat svog delovanja.
U istom minutu neko na optičkom nišanu drži vuka .
Neko meša slatko od dunje.
Neko uzima prvi dah od života.
A neko sadi drvo za iskupljenje.
Pulsira sporo,ali utoliko odvažnije krvotok malog mesta na periferiji.. Prečesto u grču pod neminovnim teretom života,oni već generacijama unazad prigrle svaku nevolju stavljajući je u čvrst obruč prihvatanja,smejući joj se neuništivom dobrotom pravo u lice, pa kroz samu njenu srž,da bi je omekšali i pokorili.
A onda …
Zaustavio je dah pred neobičnom bledolikom prikazom,koja je razbarušene crne kose kao ugarak, u pelerini na pertlanje, koračala beščujno po ledenom pamuku. Razbio je peščani sat vremena koje se rasulo u etar i čitav njegov multidimenzionalni svet se skupio u znatiželju.
Hoda kao u hipnotičkom snu ne sluteći na sebi prisustvo vantelesnog bića koje je zaboravilo na svrhu zbog koje ga je nebeski otac spustio na ovo mesto.Spokojnim osmehom bezrazložne radosti utiskuje prve stope po belim oblacima duž kamene staze i modrim jagodicama dodiruje viseće rese gorostasnih četinara.
Nakon sat vremena počeli su da se ocrtavaju obrisi stene na slaboj svetlosti praskozorja .Na rubu kedrove šume,pod oreolom njegove sabraće otkinute od sunca,dominirala je mala kapela pred kojom se konačno zaustavila.. Kao kontrast ostatku sveta, rasutom u nepomičnoj belini ,kapelu je polulučno obavijala isprepletena živa ograda glogovog cveta.
Ubirala je to purpurno blago i željno udisala miris medovine kojom je odisalo,skupila u krilo i rastvorila dvokrilna vrata.
Pod nadstrešnicom su štrčale ledenice kao stalaktiti preteći oštrim kristalnim vrhovima. Kroz zimski mozaik na romboidnom prozoru rumenela se soba živa primamljiva kao muzička kutija nedostupna njegovim ledenim prstima. Plameni jezičci gutali su bakarnu posudu u kojoj je ključala voda.Po zidovima su plesale senke u polutami i nežno padale na postelju od pruća. Iznad postelje u kamen oslikana i od vremena blago istrošena stajala je kao svetionik žena u poluprofilu i gledala je ispitivački očima koje su isijavale spokojnom blagošću. Zračila je utehu, krunila prostor i vreme kao prezreli klip kukuruza i vodila ih do nestajanja. Sa tri dlana prosejavala je bezuslovnu ljubav,onakvu kakva jedino ona i može da bude .
Klonula je pod njenim skutom.
Lako se spustila na rasute gloginje i utonula u maglinu.
Kratko je okrznuo graoraste stabljike glogovog cveta , prkosno purpurnog u višeslojnom mlečnom mramoru ,prisustvujući sopstvenom preobražaju. Odjednom je poprimao čudne boje i pronalazio u svojoj nutrini nove putokaze. Nije više bio tek dah severa. Prešao je most do ogoljenog sveta ljudske duše.
U plavičastom sutonu resko odjeknu pucanj.
Kroz trepavice, kao kroz filter,još poluusnulo, propusti svetlost vazdušaste mesečine.
A šta bi bilo da se sasvim probudi
I da na dlanu ponese isto to cvece
Kao zavestanje da postoji mesto
Toplo i svetlo
Zarobljeno u ledu kao njeno srce.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57972

Potkrovlje-Mila Jašović

Noćas budnije sanja
Spiralnim stepenicama pleše
Put potkrovlja
Para
Končasti mozaik paučine
Rastvara portal vremena
Gde priče počinju krajem
Da budu lepše
Dok stakleno nebo na odvaljenim šarkama
Vitrine
Po sunčevom hodu promiče
Hrani se šakom zrnevlja
Na pikniku sa pticama
Neka se zasite
Pa nek se oglase kričanjem
Ponosne
Što nije svakom dato da leti
Što su im prohodne vazdušne sfere
Sa filigranskog poda u prostore
Gde su im letovi zakoniti
Srećne
Što im je dostupno živeti
Na mestima
Van domašaja ostalima
Sa njima
Postupno raste do kostima
Zmaja u četiri zelene boje
Što od vatre ima tek tračak dima
Minijatura koje se boje
čudovišta
Nije li čudno
Još celi šapuću u polumraku
Skrovišta
Gde samo ona može da priđe
Mikrosvetovi u glini
Vajani malim prstima
Zar nije smešno
Dete sa slike na trambolini
Koje je ostalo na oblaku
I nikad nije znalo da siđe

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57970

OBALE ITALIJE – Dejan Ivanović

Naša misteriozna egzistencija,
počiva na egzaltiranom sjaju
purpurnog neba u dalekim predvečerjima;
U nizu kompleksnih indeksa
prirodne modifikacije anizotropnih osa,
prelamaju se titraji laganih spektralnih linija;

Plaču na tvojim obalama, tužne Beatriče i Laure idealne
muze, nad prizorima zemlje iz mašte;
Jetka fluidna zvona bazilika kasnoantičkih svodova,
oplakuju romantična gnezda laste; u hladu peristila
pod suvim lišćem kestenova,
stoluju diskursi egzistencijalne zapitanosti …

Gotičke palate odišu senzacionalizmom
raskošne fragmentiranosti; kanali ispunjeni suzama
pokreću u heterogenoj strukturi,
nadolazeće plime elastičnim kontrastima;

Ezoterični duh okamenjenih lavova,
na trgovima Venecije,
gordih u svoj veličini nadlične tragedije;
Podsvesnim reminiscencijama pruža ishodište,
uznemirujućoj konačnosti egzistencije …

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57967

NE VOLIM TE – Milovan Petrovi (pesma za komponovanje – pevanje)

Na volim te
i ne želim više
lažem sebe to već znaš i sama
sve lepo je nestalo zauvek
samo priče ostaše za nama.

Ne volim te
ponavljam u sebi
a sanjam te opet svakog dana
lažem druge
al’ ne mogu sebe
naša priča nije ispričana.

Ne želim te,
kako gordo zvuči
još u srcu mome živi nada
da ću opet biti senka tvoja,
pratiti te ulicama grada.

Ne volim te,
kažem samom sebi
ali srce tuguje i pati
ne volim te,
kako eho boli
kad se negde iz daljine vrati

Milovan Petrović

(pesma za komponovanje – pevanje)
Zainteresovani za otkup autorskih prava, mogu me kontaktirati na:
milovpetrovic@gmail.com

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57945

GETO (EPISTOLA 7.) – Nena Miljanović

 

Ne čitam više prošle pesme o tebi
A progoni me svaka napisana
Iako ne otvaram svoje prašnjave knjige u kojima su
Kad je svaki stih upisan u ovojnicu duše
Kao u lanene trake u koje se umotavaju mumije

Ti moji izvikani stihovi stigmatizovane ljubavi
Svedoci su čiji se iskazi ne mogu prepraviti na “poštene”
Stisnuti među korice kao bludnice među žice u getu
Izopštenu iz tvoje ljubavi
Osuđuju me na oslobađanje od poezije
I na zabranu pisanja na teme o tebi

Te epistole
Nagovaraju me da ih spalim u svojim knjigama
I uveravaju
Da ću te se samo tako osloboditi sasvim
Ako pepelom pesama zatrpam matericu koja ih je rađala
Moje izjalovljeno srce
U čijim komorama te čuvam i pulsiraš
Upisan u ovih stihovanih poslanica bol
Koji me nadživeo

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57933

LEDI PEVA BLUZ – Nena Miljanović

 

Volela sam te toliko
Da je to bilo neprimereno
( u mojim godinama je za osudu
toliko se zaboraviti)
Mnogo je snage trebalo
Da ti ime ne pevam glasno
Dok damski otmeno koračam ulicom
A u sebi stepujem razuzdan bluz
U ritmu slogova tvoga imena

Potpuno pometena poznom ljubavlju
U vlasti strasti
Kao Ledi Godiva gola pred tobom
Raspusna kao mlada Ciganka bez mere
Sa skarednostima na usnama
I đavolskom vatrom u telu
Aristokratski hladna pred drugima
Skrivala sam se malograđanskim manirima

I sada se krijem
Dok finim rečima pišem podobnu liriku
O gresima i kajanjima
A iza stisnutih zuba
Urlam ti ime na sav glas
Promuklo kao poslednja uličarka
Preklinjem te i proklinjem
Daleko od odmerenosti udate dame u godinama
Vučem se za tobom i posrćem
U ritmu strašnog ljubavničkog jauka
Koji samo ja čujem

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57922

BOSI – Dejan Ivanović

 

Hodali smo nekad bosi, poljem kroz poleglu travu;
Gazili uskovitlanu, mokru, još uspavanu sobu.
Trava je na radosnom suncu blistala,
a jutarnja rosa prskala sa listova …

Zlatno sunce sjajno li si !
Budiš nas naivno u svitanja;
Kroz prozore u još prohladnoj zori izviruju,
grane tek olistalih mladih višanja;

***

Zašto više ne pamtimo proleća ?
Leta, ni jeseni ..?
Osećamo samo zimu na domaku.
Kad bregovi ostaju goli i pusti
a jeza počinje da se uvlači u kosti …

Prolaznost života i uspomene blede;
U čemu nestaju njegovi tragovi?

Na višnjama su polomljene grane,
povijene, ledom okovane
a tako je volela da ih jede.

Ni onom stazom kroz travu odavno,
niko ne prolazi posle mene.
Sklonile pogled u stranu,
sakrile glavu, topole i breze,
dok liju teške suze.
Stadoše da odjekuju planine …

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57912

UTOPIJA – Nena Miljanović

Tada
Bila sam vernik i pesnikinja
I verovala u pesničku utopiju
Da sunce nije helijumska lopta
Nego vruć zlatnik
Ukovan u čelo Boga i u moje sopstveno
Iza kog su se rojile tople verujuće misli
Da postoji Bog koji mi daje život
I da si to ti

Verovala sam i da leptiri nisu insekti
Već leteći cvetovi Ljubavi izlegli u duši
I pušteni niz vetar lepršavih reči
U mojim mladim pesmama o tebi
Iz Početnog Vremena rađanje tebe u meni
I mene u pesništvu

Sada sam ateista bez ičega
Šuplja kao gasno jezgro Sunca
Kotrljam se kroz Prazninu Vremena
Besmislena kao zaboravljena božanstva
Koja su smenili novi bogovi

Napuštenu od tebe
Napustila me je vera
U leptire i moje ostarele stihove
I nepodnošljivo mi je u ovom bezverju
U kom me ni jedna utopija ljubavi ne laže
Da postoje besmrtnost i Bog
I da si to ti

Moj pali Bože
Ne mogu da verujem u tebe više
Jer uzeo si život koji si dao
I meni i mojim pesmama…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57910

Majska etida

Sićušne kapljice na staklu
oblak plav i zelen
propinje se majski dan
kao u gori
mlad jelen

Crvenokosi
univerzum sija
pulsira sav
rascvjetava se
ljubav…

Vedrina plava probija
razgoni paperje sivo
životna radost klija
nebo je živo
živo…

Nešto ispisuje u zraku
vitičasta
mladica loze
tu je i gorući cvijet nara…
boje oblici
oblaci…
Zraci muzike što proljeće je stvara
Ljubav je u etru
Mirisu vesne, mirisu mora…
mislima
snovima
vjetru…

To univerzum sija…
pulsira sav
rascvjetava
ljubav!

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57904

MIMIKRIJA – Nena Miljanović

Ne možeš biti drugo nego što jesi
Pribegavam mimikriji
Biću ja ono što nisam
Lakše ću podneti prezir prema sebi
Nego istinu o tebi
Duši je potrebna velika laž
Gde nema tvoje velike ljubavi

 

Pod prisilom slabosti
Uvodim sebi policijski čas
Ne javljam se dok me ne pozoveš
Na tebi je i vreme i nevreme za ljubav
U puževoj ljusci preljube
U kojoj čamim sluzava
I čekam tvoj poziv da ispuzim

 

Mizerna
Mrzim sebe više nego što volim tebe
Ovo je protiv moje prirode
Ovo što radim je i protiv ljubavi
Ljubav je plemenita
Ne unižava
Ne gazi se po dostojanstvu u njeno ime
Ostavi me
Neka sam bar Čovek sebi
Kad nisam Žena tebi

 

Patiću bez tebe
Patim bez sebe
I s tobom i bez tebe isto je
Ne mogu više
Idi

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57902

MARGINE – Nena Miljanović

 
U antikvarnici pamćenja
Gde se čuvaju stvari iz boljih dana
Čuvam sitne pojedinosti te ljubavi
Krupno je već zbrisalo vreme
Koje je odbrojalo što je imalo za nas
I stoji zaustavljeno u mojim starim pesmama
I sve što sad pišem
Samo je prepričavanje i ponavljanje tebe
Počistiti to treba
I napravi mesto za novo ime i nove velike stihove
 
Prebiram po tugama
I odvajam što ću u zaborav
Gle koliko je samo tu trica
Tih običnih dana bez izliva ljubavi
U kojima smo samo postojali
U običnim rečima i dobrim ćutanjima
I koliko je noći
U kojima smo ležali kao dve nevinosti
I samo slušali disanje jedno drugom
 
Čemu pamtiti te prozaičnosti
Sa margina poetske ljubavi i strasti
Sve ću to u zaborav
Ne bih li zaboravila istinu
Da veliku ljubav čine te male stvari
A ne velike pesme
 
Vreme je da prestanem da pišem
Ili da počnem da lažem
U novim pesmama o novoj velikoj ljubavi
Da sam ti bar ritam disanja zaboravila

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57892

LAKU NOĆ – Milovan Petrović (pesma za komponovanje-pevanje)

Laku noć društvo
tonem u san
odavno je noć
zamenila dan.

Odlazim u postelju
jer ja samo znam
jedna žena svake noći
dođe mi u san.

Dođe mi pred zoru
kada dan zarudi
a sunce me svojim zrakom
bezobrazno budi.

Ne budi me zoro
ja ne želim dan
sve što želim to je samo
da potraje san.

Prespavaću jutro
prespavaću dan
prespavaću jer ne želim
da prekidam san.

Milovan Petrović

Zainteresovani za otkup autorskih prava, mogu me kontaktirati na; milovpetrović@gmail.com

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57886

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 140 141 142 Next

Load more