Category: Vladislav Petković

СХВАТАЈ ДОБРОТЕ

Њој нежној, живот
оставља сребрно с белом…
Мудрост је чини чедном.
Схватање ствари због
којих је чекати вредело…
И није моја воља нека
притегнута, чврста, прека,
научена и по том знана
да надгледа са свих страна
како јој они, којима је била драга,
остављају своје драго значење…
Њој нежној, живот
оставља сребрно с белом…
Над њом, кад је живот плаши,
тужно, преморено бдење…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59789

ПОРЕД ПУТА

У селу пред Дубовом (око пута)
углавном је трава,
тамо, већ, дирнута…

Бејах у колима
кад ми се слика пружи
како се магаре,
још, са људима дружи…

И краве се распасле по трави…
Баш тада волан,
због кривине, савих

кад магаре клече,
по трави се ваља.
Види се, здраво је,
и пуца од здравља…

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59787

НАКОН…

Ниси се мењала све ове године…
Таква си била и онда,
кад се остављасмо под дрветом,
где је корен остао нем на
расцветале мисли и непромењеност…
Једино си ти и остала спремна…

Увек се понесе неки леп лист
и извади на дан
кад се остављасмо, под дрветом,
да се сети свачега сем на
корен оног дрвета који је и осећао…
Јер си била тада и остала спремна…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59785

ПРИМЕТ

Приковах мисао, ко потков,
да си прошлог лета једино ти косу скупљала у пунђу
а ево, сада, бројнија нег чета
маса, што носи косе позу такву, но мени туђу,
расула се четвртима града,
што видеше и друга места, те испаде ко парада
пунђи по земљама нашим.
Чекам: Ређаш ко за окрш о ком настаће књига:
први ред су дорати, други алати,
трећи вранци, четврти кулаши
армије твог нежног врата.
Али његов тен је миран, не маша се рукохвата…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59774

ВИДИК

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59772

ВИТЕШКОМ РЕДУ СВЕТИ ЂОРЂЕ

Модроплаве-виолет таме посред,
у одаји скромној витешкога стана,
састао се миран Светог Ђорђа Ред
решен да, наксутра, током Видовдана

кад отпочне битка и фијукну стреле
и, о штитове, распрше се копља тврда,
и улубе челичне кациге се беле,
од људских и коњских тела начине се брда,

пођу сви из Реда, под барјаком дивним,
ка центру Османа, око њега стени,
чинећ стазу мечава ударцима силним,
у рухо с грбом српског цара одевени.

И кренуше сви, секућ Турке, к циљу,
а коњи им прескакаше пободено коље.
Од њих дванаест, слутану у изобиљу,
први стиже витез штита с три главе кобиље.

Он смрска султана својим тешким мачем
а, на њега, крену од јањичара стена
те паде под њом, а близу, што ко корбачем
шибала је, паде рука одсечена

топличког војводе, па прободе га сабља.
Друге, још спремне да охолост сатру црну,
сачека оштра, из турских лукова, паљба
и тела им, већ мртва, престаше да трну.

А, под трупом с Косанице витеза,
још сјаји у тами (што страшна се хвата),
и с осталих уз народ и његовог кнеза,
девет медаљона Реда Светог Ђорђа (носише их око врата)…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/42772

БЕДЕМОМ

Правили смо круг кроз добар део града,
једним делом ишли бедемом (крај реке)
чињеним да каква поплава не надвлада
варош; недовољно финим за, на ногама ти, балетанке меке…

Фино ме је опијала сила да кренем у атак
у ком неки ритер, бранећи свој, креће на друге вере свет…
И даље нас је грлио чудно црн мрак
и пратило шибље никло ко за авет…

Атак: дотачем те, једва, у пределу лакта,
да застанеш само, да нешто ти пробам рећи.
Још, ако приђем до усана твојих довратка,
пољупцем бих изнео ти све што не умем говорећи…

Но силе су отишле за одломак трена,
као да их је ветар растерао пољем пустим, голим…
Причала ми је, после, и та ноћ заљубљена
да сувише рано почињем да волим…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/41014

СЕОСКА ПЕСМА

Све што ми је драго ставићу под свилу
некићену, чисту, по боји ко шљива…
Прекрио бих и ту преосталу бригу,
јер се златно иње по тој шљиви прелива…

Чест гост оваквих кућа је јастук подупрен,
пречист. Ту је да уз перје греје…
Присанак, без наде, већ постаје снен
док доле, под даском, ничу орхидеје…

Криво схватам предакове радње,
јасне за чуднодушне људе…
Ствар је таква, па макар било задње
и нека, после, прегорка ствар буде…

Први пут мати своје младо дала
суседу поштеном, добром и без бриге.
Сваке би се ноћи, сигурно, сну предала
јер је знала да суседа таквог нема нигде…

Показа се младо, баш, као у злату.
Сваки педаљ справи. Да сачува очи…
Узеше га брзо. Таман да у рату
потомство им само, још мало, поскочи…

Спадају ли дела као мале сузе
и потеку стаблом, ветром просушене?
Успеле су бриге до нас да допузе.
Али не и драге ко (тек рођено) штене…

Беше сата кад очи упорне
теглише брдом, да што брже стигну,
јер ни једне друге не беху приорне
да младо (са меког), због нечег, придигну…

У још мерно време, кад посете чини, нама драго и једино место,
и кад сваки треба дуг полет да гизда,
још, у мени, шуште старине где, ни мало често,
здрав јастреб (у свили) искрвављеног изда…

То ме бехар храбри. Улио ми неку веру
да скупина лепог за навек потраје. А снуле
турле-турле приносе ми меру
да ти, за сад, само нешто дошапнем. У сујле…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/40822

НА ДРВЕТУ

Ставили су нас у, пажљиво,
изобликоване комаде дрвета,
да красимо модерне одаје
и занимамо госте њихових власника…
Што се мене тиче,
биће ми најбоље ако ме
ставе крај неког платна…
Могу гледати шта ради
и остали свет…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/37615

ПОХВАЛА ТРАВИ

Трава је фино расла и хвала јој на томе… Нарасла је тако (хвала јој и на томе) да се лако може савити и на њу сести а онда, чекати тренуци новог (вероватно ће испасти) помирења…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/37613

БАЛАДА 1.

Са ноћима донеће те звезде,
у бескрају модрог неба.
У очима сни се гнезде
а машта, лагано, вреба
твоју косу меку, дивну.
Пробуди ми жељу силну…

А у башти нар још цвета,
и модро је слатко грожђе.
Па још сањам, с краја лета,
да ми твоје лице дође,
да ти очи сјајне љубим
док се зора, бела, буди…

И сликаћу, и сниваћу,
још хиљаде красних стиха.
У сновима ја биваћу
једна мала песма, тиха,
што донесе теби срећу,
ја наћи је никад нећу…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/35658

У ТАМИ ЈУНСКОГ СВИТАЊА

Звоне тешка звона на црквама
а иза њих остаће звуци страшне тишине.
Свуда је пустош, дубока тама.
Мирише јунска ноћ и густ облак прашине…

Чопор љутих паса оштро режи…
Пехар ми хладног, руменог вина наспи…
На копље ми траку своју вежи…
Надолазе моћи. Не могу да заспим…

 У тами јунског свитања,
кад ране љуте заболе,
чопор бесних лавова ме гања
и твоје очи за мене се моле…
Судар хладних, оштрих мачева,
зле виле смрти пробуди.
Из крви никне хиљаду цветова крупних,
боје крви. Божури…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/35656

МОГУЋНОСТ ДА НЕ НАСТАНЕ БАЈКА

Оставићу за се
да од, зе мене, најлепших речи
хтео сам саставити бајку
о твојим коленима
и областима испод њих,
петама, ногама ти прикрајку,
јер, на њима, гледах твог талента дела,
док ти се (на лицу)
кретао пар усни – дружина весела,
недајући пажњи да затури их.
То (што остављам за се),
с жељом да је снаге дела,
хтедох да бајка буде
но шта ћу ако, од тог хтења,
начини се само стих?

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/35635

ПРЕЛАЗ ПРЕКО НИШАВЕ

Долазих однекуд, одакле не знам. Била је зима…
Нишава беше овако подељена:
од моста плава, до моста зелена.
Текла је неометано, без знања да, на себи, две боје има…

Та дивота, по трајању, беше безмерно краћа
од оне што је Црни Дрим својим током чини,
кад као водич околној му, прелепој, даљини,
јача кршну жељу да се сва та чар мом народу враћа…

Кад дођем, тада, иза мене, стоји Тврђава.
Неколико пута, док прелазих (пред њом) мостом он задрхта
и, тад, мењах корак у ко да јурим хрта
али Нишава не беше до моста зелена а, од моста, плава…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/35633

ЛЕТ

Да трагања није нашло би се друго
да помути разум даха пољског, чистог.
Нашли би га, као некад исто,
тек на крају места (ходајући пругом)…

Иза куће трешња… Видео је нисам…
А кажу да дивно успава, са кишом.
С њом долази замор, као хајдук, кришом.
И тад можеш знати колко спаваш сам…

Неко ми спомену благи процват свега
што кити се зеленим  (ко паша).
Посутог, ко из руку неког великаша
што баца из бисага, па захвати и њега…

Спомену ми неко свој одлазак двору,
опседнутом милим јоргованом, бујним.
И прожетом песмом, славујима чујним.
Спомену ми неко ко испуни зору…

Не бих сада зору такву, упамћену.
Склопљену од безброј заклапања кратких…
Пронађем ли другу, лепих трешања слатких,
роју, заувек запамтићу њену…

Кад би наше баште, припросте за свет,
прихвативши негу изглађених руку,
кренуле ке небу, незнавши за муку,
као да би пошле у Икаров лет…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/35110

Pages: 1 2 Next

Load more