ЈУТРОС СЕ БУДИМ БЛИЖЕ ТЕБИ
Јутросе се будим ближи теби,
мрви твоје мирне собе, топле.
И, као лане, зажмурићеш у мом оку,
лагано, док до драге ноћи допреш…
Јутрос су била ту и тешка звона
да све нове сне отпрате
а, ноћима, ја их враћам
да те у мој сан, тихо, врате…
Јутрос се будим ближе теби
али би и да се не будим…
можда кад прође све ово…
Кад неко мало среће понуди…
Кад машта, полако, небом крене…
Будио бих се да знам да си ту
и колико још бићеш поред мене…
Владислав Петковић
Zamukla je beda, ko vinom prepuna,
il smo to mi sretni od ljubavi čiste?
I uz stalnu blagost i miris sapuna,
ja ti oči nikad ne naslikah iste…
Oprosti mi mila što me Bog ne istka
kao vuka hlanog, napadnutog, spretnog.
Ti me nećeš nema i govora plitka,
jedino kraj konja i kraj tebe sretnog…
Al pogledaš ipak,kad polaziš nekud
gde prečesto bivam i gde svačeg ima.
Znaš da posle zime najveća je stud,
pa polaziš tad, dok još cveta zima…
Ne polaziš, rano, jer se mene setiš
već zbog novog lica i za časak nem.
Nađeš pravu njivu ali ne posetiš
onu malu crkvu uraslu u bagrem…
To najbolje znaju duhovi za spav
što saviju ćebe, da utopli vrat,
u zamorno doba kad Jastrebac sav
slije se u teget, ko u dušu brat…
Nemam ja tog prava stavljati te samu
da zamišljaš sreću kao zveket čujnu,
pred preoštar sudar i strašnu galamu
kad platna (sa znakom) uzmu njihu olujnu…
Oprosti mi, mila, što ne pamtim sete
napujale patnje, iznete na glas.
Jednom, kad ih naši dragulji se sete,
neće biti nikog da opiše nas…
Od sada verujem samo onome
ko mi obeća nešto što s njim ne volim:
Da će otići… Snegovima…
Nekad sam mislio lepše…
Smišljao čuda, iako celu godinu, ali i dremao…
A hoću… Ipak, ne uspevam dati nove boje dvorištima…
Meni samo strah može kazati koliko ću preći…
Ne ume san nikada slagati,
možda tek kada skidaš košulju sa trnja divljih kupina…
Možda Nišava nekad krene teći
nekim svojim, sasvim neplaniranim, tokovima,
i šta ako, ipak, bokovima pomerim pahulju koja se nikada ne topi?
Da li sam tada u dvorište doveo sunce?
Možda, još uvek, nije sagradilo svoj dom?
Pa neka zalutam, a i to će biti na minut,
u kraj s mirisom narandži i kesten pirea,
pa nek se i vrbe smire a
u onom dvorištu to opet ne bi uspelo…
Poslednji put pisano mi je
da su moje najdraže stvari sačuvane
iza nekih cigli…
I opet bi poslali dimije,
daleke od moje harmonike, davno snevane…
A i ti zatvaraš kapiju
i teraš me iz kvarta
s mirisom narandži i kesten pirea,
i sačekaćeš da se koraci smire a
onda polako otići…
Možeš me navesti na greh…
Onako, iz svoje glave…
Pa posle tog greha
neka tvoje misli nastave
da se razlivaju po njoj…
I opet ćeš misliti
na onog što često odlazi iz ovog grada,
vrati se i ne potraži te…
Onda o dosadnim,
toliko puta ponovljenim rečima,
pa o centarforima u azurnoplavom,
kako zadihani jure ka tebi…
Zamisli neko mesto. Kraj mora…
Čekaj da tamo dođe proleće,
naštimuje se povoljna klima,
i radi ono o čemu već dugo sanjaš:
Prati galebove…
Gostovao je na izložbama nekih niških slikara na kojima je, kao gost, izlagao i svoje pesme. Njegova pesma „Tuba“ objavljena je u knizi „Rukopisi 29″ – zborniku poezije i kratke proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije.