Вулко Шћекић, МОЛИТВА ЗА ДОМОВИНУ

Вулко ШЋЕКИЋ
МОЛИТВА ЗА ДОМОВИНУ
/ за Црну Гору /

Боже мој, молим Те, хајде учини,
Скини ми црнину домовини,
Макни јој короту, тај кам’са врата,
Да брат може познати брата.

Јер су јој ово име дали
Они под ким’ смо робовали.
Фериз Бег, паша, од Скадра града,
Пашалуком Скадарским влада.

Кад Ђурђа везаног у Стамбол прати
И земљом Зетом ста’ управљати,
Господску собу Српскога двора,
Назва у бесу – Црна гора.

А разлог сада тачан не знамо,
Можемо само да нагађамо.
Да ли због црних шума и људи,
Или сурових планинских ћуди.

Или због рода Црнојевић Ива,
Кад Ђурђа његовог ухвати жива.
Ил’ црне судбе што Турке прати,
Кад Зетом ста’ше путовати.

Скини с’ рода мог те црне боје,
Да буде сведок славе твоје.
Радосним бојама што у Те’ има,
Обоји Господе род мој са њима.

Скини проклетство које добисмо,
Којим се несвесно поносисмо.
Јер често судбину одређују,
Имена која нам додељују.

Помози Господе са висине
Да не будемо деца црнине.
Услиши Свевишњи молитву моју,
Скини с’ рода мог ту црну боју.

Вулко Шћекић, НЕМАЊИН БЛАГОСЛОВ

Вулко ШЋЕКИЋ

ПОВОД ЗА ПЕСМУ

Дуго ме је прогањала мисао да је тиме што је изостала дужна захвалност женском роду Немањића, причињена велика неправда. С намером да бар делимично исправим ту неправду желео сам проговорити кроз уста неког од Немањића благословом женском роду своје лозе. У размишљању чија би уста за то била најпогоднија, вратио сам се опет на почетак, до родоначелника лозе, до самог Немање, сматрајући да би тај Благослов кроз његова уста имао прави и потпуни смисао. Јер те светице, царице, краљице, кнегиње и деспотице биле су доведене на дворове Немањића са разних страна, различитих верских опредељења, али им то није сметало да постану стубови на којима опста Српски род и Српско име.

НЕМАЊИН БЛАГОСЛОВ
ЖЕНСКОМ РОДУ СВОЈЕ ЛОЗЕ

Госпо моја, Госпе наше,
Рода мога златни скуте,
Србији и Српству целом
Отвористе к’ небу путе.

Опростите што тек сада
Пошто прође много лета,
Благосивљам, похваљујем
Доброчинства ваша света.

Било вас је у мом роду,
Доведених са свих страна,
Ал’ сте све к’о бисер сјајни
На нискама од ђердана.

Једна другој узор бисте
Близике ил’ ине вере,
Показа се да сте праве
Лози мојој биле мере.

Изданци сте од Царева,
И високог људског соја,
Ал’ вас ништа то не спречи
Свима служит’ чеда моја.

Имале сте све, врлине,
Кућеница што је има,
Није тешко с’ вама било,
Проширит’ се домовина.

Крстом, мачем кад требаше,
Сачувасмо веру нашу,
Несебичну, неизмерну,
Имали смо помоћ вашу

Госпо моја, чеда наша,
Дивно вас је имат’ било
Свесвети се крило ваше,
Јер је свето одгајило.

За изданке свете, које
Изведосте из бедара,
За веру ми православну,
Од Бога вам чеда хвала.

Од Анушке, Ане моје,
До Милице Лазе Кнеза,
Златном жицом, доброчинством
Сачинисте ниску веза.

За све Цркве, Манастире,
Што здасте у славу Бога,
Задужисте Православље,
Сваког раба Христовога.

Вулко Шћекић, ПЕСНИЧКОМ ЖИЦОМ ДО ГОСПОДА

Српским песницима
и српском песништву

Вулко ШЋЕКИЋ
ПЕСНИЧКОМ ЖИЦОМ ДО ГОСПОДА

– Пријатељу Пеку Лаличићу

Одавно ова жеља се роди,
Да све песнике сместим у оду,
Посебно вама да се обратим,
Који стварате у моме роду.

А како вама да се обратим,
Да при том’ мало у песму не свратим,
Зајмити мало песничке жице,
Коју трошите немилице.

Ја нисам песник драге поете,
Ал’ имам душу као дете,
И има нешто мили моји,
Судбински што ме са вама споји.

А шта то људе најлакше спаја,
До успомене из родног краја.
Звезде су, кажу, најлепшег сјаја,
Које се виде из родног краја.

Србија наша и Црна Гора,
Господска соба Српскога двора,
Где круна дуго чува се Српска,
У она времена, тешка и мрска,

И свако на земљи Српско место,
Инспирација вам’ је била често.
Желим да свима, к’о и до сада,
Песничке жице Томова Рада,

И свих пре и после поета,
У напору мењања света,
И исплетању венца славе,
Никада вама не нестане.

Прекидач за лепшу јаву и снове,
Инспирацијом што се овде зове,
Са њим сте спојени мили моји,
С’ највећом Тајном што Горе стоји.

А преко њега, и свако дете,
Израсте брзо до поете.
Не будетели, к’о ово дете,
У Царство Небеско да уђете,

Е, то ће, врло тешко бити,
Христос то од нас, не хте сакрити.
Ако смем савет, драге поете,
Имајте душу, као дете.

Душу невину, благу и чисту,
По томе налик, бићете Христу.
Испуњавајући Христов завет,
Додирнут’ ћете Небеску плавет.

И како да се после свега
Изговореног, не сетим њега,
Не беше Србин а Србе воли,
И пред Вишњим се, за њих моли.

Нек’ ђаво носи онога који ће лећи,
На Српско срце и Српске плећи,
Рече велики, Станеску Никита,
Па се надам да ће наша песничка елита

Оставити за собом многе лепе речи
Зато што удише ваздух
од кога се пева
и који лечи.

Вулко Шћекић, ГРОМОГЛАСНА ТИШИНА

– Сенима песника рода мога:
Михаила и Драгољуба Шћекићa.
,, Мис’о нам се у песму спојила,
Иста нас је лоза породила”.

Вулко ШЋЕКИЋ

ГРОМОГЛАСНА ТИШИНА

Од Постања, била си дом Бога,
Па рушена стално си због тога.
Због идеје твоје слободарске,
Често беше под чизме варварске.

Бише многи твоји освајачи,
Често од нас бројнији и јачи.
Ни тада се нисам предавао,
Ни са њима Тобом трговао.

Туђина сам мртав савлађив’о,
Својом смрћу смрт сам побеђив’о.
Те идеје слободарске Твоје,
Ко трње им у очима стоје.

Силник оте’ Косово ти свето,
Помаже му клето и уклето –
Не знајући да Свету си глава,
Да ће с’ Тобом Свет да се спасава.

Мисле – срце извадише Твоје,
Не знајући да то је и своје.
Још од дана војевања првих,
Многе силне, мишицама смрвих.

Свој живот сам ја за Твој давао,
Да би тако и свој спасавао.
Без живота ни смрти не бива,
У смрти се и сам живот с’крива.

Умирањем и живот почиње,
Са рађањем и смрт се зачиње.
Јер обоје одједном настају,
И вечито, једно с’ другим трају.

Кад год живот ја поклањах Теби,
Моја жртва узалудна не би.
Своје срце и самога себе,
Уткао сам рођењем у Тебе.

Створење сам, ја Твоје и дело,
Тобом ми је испуњено тело.
Мајко Света, поносим се Тобом
И са сваким, Твојим часним гробом.

Ја у сваком, крвавоме боју,
За слободу и своју и Твоју,
Крв сам лио, живот свој сам дао,
И у темељ Твој их узидао.

Крвљу својом коју проливасмо,
Многијема ми слободу дасмо.
А ко гине за слободу своју,
Он је стално у крви и зноју.

Ти си мати стална позорница,
Великијех светских размирица,
Пред Тобом су пала Царства многа,
Ти си првог, изнедрила Бога.

Он је у Те’ Рајски Врт створио,
Човека у њему настанио,
Мед и млеко ту тече некада,
Па Медњача, зовеш се и сада.

Крај извора Рајског Врта тога,
Опет ћемо дочекати Бога.
Храм доласка, ту Господ сагради,
Да Објаву чекамо у нади.

За све ово што ти учинише,
Не опраштај, Света Мајко више,
Ни онима што Те черупају,
Што би душу да ти исчупају,

Ни онима што свесно помажу,
Да туђину, верним се покажу.
Кад у себи храни свог крвника,
Народ је ко заметак лешника.

Црв ће лако до језгра да дође,
Кроз коштицу, његову кад прође.
Зла времена мењају и људе,
А људима, по делима суде.

Зла многа је, роб себи чинио,
Господару да би угодио,
Он би ланцем тело да ти веже,
Да на челу знак свој Ти уреже.

Знак вечите припадности њему,
А не Богу, и Роду својему,
Да власт, право, њему не поричеш,
Робовање да му не одричеш.

Дигни Мати, образ изнад главе,
Разви барјак, Твоје дивне славе,
Да потомке обрадујеш своје,
Са прецима да се они споје.

Ми смо главе за лобање дали,
Да би њима куле озидали.
Сад из куле гледам без очију,
Али видим, јасније од свију.

Гледам у кост узидане главе,
Где ми некад бише очи плаве,
Сада сенке падају и мраче,
Али јаче но зенице зраче.

Свакоме ће узалудно бити,
Ко Те Мати, мисли покорити.
Твоја земља постаће му гробље,
Ти његово, никад бити робље.

Вулко Шћекић, СВЕТА МЕТА

Вулко ШЋЕКИЋ

СВЕТА МЕТА

Христе Боже, један вапај
Прах мој Теби упућује,
Због вере нам Православне,
Народ нам се истребљује.

Ти нас учи да кошуљу,
Ко ти тражи, дај и јакну,
Они чине све што могу,
Из Србије да нас макну.

Они траже мало земље,
Ми дајемо много више,
Рачунајућ’ да тај поклон
Код тебе се добро пише.

Они удри један шамар,
Ми окрени образ други,
А они тад’ из потаје,
Нож зарише у нас дуги.

Не умемо злобни бити,
Гене такве ми имамо,
И спремни смо да злочине
Забораву све предамо.

Oни завет неписани,
Међу собом строго воде,
Да што једном они купе,
У туђина да не оде

За нас ништа свето није,
Ни Косово ни Србија,
Због кесице сребрењака,
Јуда нам је фамилија.

Послаше нам разне секте,
Многе друге поклисаре,
Да тумаче Свето Писмо
И библијске књиге старе.

Па нам јасно указују
Да је наша права вера,
Да је наше царство горе,
Да идемо пут тог смера.

Царство Неба ком’ стремимо
Увек нам је била мета,
Туђин душу нашу хоће,
Јер жив Србин њему смета.

Сви нас у то убеђују,
Белосветска нова влада,
Да светије није ништа,
Но за Христа да се страда.

Они веру упражњују,
Да што више блага створе,
Не марећи то што многе,
Народе ће да поморе.

Мајданпек,
лета Господњег 2004.

Вулко Шћекић, К О С О В О

Вулко ШЋЕКИЋ

К О С О В О

Било би к’о свако друго,
Што некада би створено,
Да ту Српско усходиште,
К’ Богу није отворено

Ц’јело поље величанствен,
Жртвеник је некад био,
Кад Лазар за жртву даде,
Себе, војску, народ цио.

Те жртве је Бог примио,
Ко мирисе најфиније,
Па уздарје за дар такви,
И би што је највредније.

Узвишена ријеч би та,
Од тада у Српском роду,
Када за крст часни гину,
И за златну му слободу.

Епопеја тог страдања,
У мистику се претвори,
Господ од те свете крви,
Испод ново Небо створи.

Из гробнице животворне,
Изникло је ново цв’јеће,
Да поздрави ново доба,
Покољење долазеће.

То цвијеће боје крви,
Ко’г видио Свијет није,
Јави да ће изгријати,
Ново сунце из Србије.

Вулко Шћекић, БЈЕЛАСИЦА

Вулко ШЋЕКИЋ
Б Ј Е Л А С И Ц А

Ослонивши Небо на се’,
Успавана љепотица,
Као да љепоту за се’,
Сву приграби Бјеласица.

Горске очи отворила,
Разасути свуд’ извори,
Као да се припремила,
Сваког трена да прозбори.

Прашума ко коса паде,
Коса уви се у кику,
А та кика, дражест даде
Зачараном њеном лику.

Тару и Лим Бог кад даде
Два бисера је створио,
Ех да Јован за њих знаде
Ту би Христа он крстио.

Јер та вода њина чиста,
Низ белутке што се ваља,
Налик је чистоти Христа,
Ту крштење да обавља.

Вулко Шћекић, М А Ј К А

Вулко Шћекић

М А Ј К А

Oнолико има руку
Колико и сунце зрака,
Сваком руком да по муку
Ублажи до опоравка.

Тужна је кад ви сте тужни.
Кад сте срећни она сија.
Ваш тренутак сваки ружни,
Терети је и повија.

Поделити лако срећу
Можеш с ближњим, с било киме,
И са свима што се срећу
И баве се било чиме.

Тада су ти као браћа,
(Докле једе се и пије)
А када се за грех плаћа,
Никог од њих тада није.

Ко у мишју уђу рупу,
Кад их видиш, нешто раде
А прате те к’о под лупу
И паду се твоме сладе.

Само можеш њој поверит’
Своје патње, туге, муке,
Она неће изневерит’
За спас твој ће дати руке.

Вулко Шћекић, ПРИЈАТЕЉУ СВРАТИ ‘АМО


Вулко Шћекић
ПРИЈАТЕЉУ СВРАТИ ‘АМО

Пријатељу сврати ’амо,
Хоћу нешто да те питам,
Желео би знати само,
Је ли срећна док ја скитам.

Бар понекад да л’ се сети,
На бол што ми срцу даде,
Дође ли јој на памети,
Које ме сад море јаде.

Да ли свадбу спрема скоро,
Ил’ одавно сина гаји,
О томе би знати мор’о,
Истину ми не утаји.

Ако ли те за ме’ пита,
Да л’ сам срећан и шта радим,
Не кажи јој он још скита,
Већ сластима да се сладим.

Не растужи злато моје,
Не помути њену срећу,
Заклињем те у све твоје,
У икону и у свећу.