JEDNOJ

Kad cvetovi odu s mesta gde su bili

snegovi će beli zavladati njima

niko neće znati da smo se ljubili

što beše u našim ostaće srcima.

 

Ostaće bez glasa u blizini reka

od tuge jer ne znam šta bi bilo drugo

pitaće je vetar zar još uvek čeka

zaljubljenih dvoje što ih nema dugo.

 

Poželeće nekad sećanja daleka

duša da ti vrati, volela si jednom,

pusti je, ne brini što je možda preka,

na kraju ne laži, nije ti svejedno.

 

Stavi prst na čelo, zamisli se malo

zašto mnoge stvari naprečac se čine,

zar je naše vreme u dve reči stalo,

mesto čašu sreće pijemo gorčine.

 

Istina na kraju uvek je bez reči

i nikad mi jedno neće biti jasno,

zar kraj nekog drugog može da se leči

bol za nekim koga volela si strasno.

KUĆI

 

Svanulo je najzad i ugledah jasno

List zadrhta jedan, otrgnu se, pade,

I buljina prhnu s krošnje poluglasno

I u istom trenu sva tišina stade.

 

Ogleda se mirno na vrhu zvonika

I kupa u rosi umrtvljeno zvono,

Sva u belom crkva čeka sveštenika,

Nedelja je. Ja još bdijem nisam klon’o,

 

Negde u daljini praporci se čuju,

Udišem svežinu jutarnjih aroma,

Sve nekako godi, čula se raduju,

Stigao sam nazad, vratio se doma.

ŽUDNJA

Pošla si ka meni uspravna i smela
Da mi nudiš napoj čeznje i gorčine,
Vijali su vrazi oko tvoga tela,
Već isprobah okus tvoje medovine.

S anđeoskom glavom, rukom varalice
Mamila si iskren moj naum u polje
Tvojih gorkih trava gde zatoči svice
Da od sjajne zore zasvetle mi bolje.

Sve si knjige vračke znala i sve znake,
Mirođije svake iskušenja pune,
Nisam ni ja juče otiš’o od majke,
Vojev’o sam takve bojeve i bune.

Prašinom je staza prekrivena amo
Koju će ti vetar moga ushićenja
Baciti u oči; izgorećeš damo
U svojoj nakani bez mog sažaljenja.

(C) Željko Sulaver – Sula