Лик анђела – Зоран Матић

Кажу, да у ноћима црног месеца,
Када звук тишине превлада трептај сна,
Загледани у пахуље које падају,
Можемо видети слику анђела,
Кажу, да тада, мртви грумен у грудима,
Постаје срце,
Срце које куца,
Срце које живи,
Док огрнути тајном,
У старим ципелама,
Корачамо безименим прашњавим путевима,
Са осмехом у углу усана,
Тражимо судбину сна.

ТAMA – Зоран Матић

Zoran Matić

ТАМА

Ходамо, чутке,
Моја Смрт и ја,
Мирним кораком без звука,
У сивилу ништавила,
Мртва бол залечених рана,
Обавијена тамом мира.

Стајемо, ослушкујемо тишину,
Око нас кружи мук.

Подижем главу ка небу,
Сивило без звезда,
Не тражим ништа,
Не говорим молитве,
Не вичем више,
Не падам на колена, стојим,
Притиснут сумњом постојања.

Зоран Матић

Ово је требала да буде песма али … Зоран Матић

Зоран Матић

ОВО ЈЕ ТРАБАЛА ДА БУДЕ ПЕСМА, АЛИ…

Седео је испред белог платна, опчињен белином ништавила пред њим.
Полако је устао.
Сетио се једне вечери.
Сетио се далеке ватре на другом крају залива.
Речи песме које није могао разазнати.
Сипао је боје на палету и помешао их .
Ноћ је падала.
Упало је свеће.
Сунце, оно велико и црвено нестајало је у полутами.
Повукао је кистом линију.
Сликао је.
Насликао је једну безимену плажу, ноћ, бели песак, таласе, њу.
Стајала је у води.
У белој летнјој хаљини.
Ветар је дувао.
У њеним подигнутим рукама вијорила се бела ешарпа.
Сликао је.
Насликао је боцу црног опорог вина негде на песку.
Насликао је и кошару са воћем, две чаше, простирку која је све то чувала.
Насликао је ватру негде у даљини.
Сликао је.
Насликао је Месец и Звезде.
Насликао је месечеву срму на њеним раменима.
Срму у њеној коси, на њеним грудима.
Онда је насликао море.
Море, црно и немирно.
Сликао је велике таласе.
Сликао је хук мора и ветра.
Сликао је ту таму и чељуст звери која је цепала бела једра.
Сликао је кресте великих таласа.
Сликао је како су се кидали јарболи, ломиле болне бокове изгубљених надања.
А у даљини, у даљини, насликао је светлост.
Светлост која се није гасила, светлост која је трајала.
Насликао је прамац окован сребрним морем који је јездио ка њој.
Свеће су још гореле када је завршио.
Свануло је.
Одмакао се од платна, вратио се неколико пута да би поправио боју.
Погледао је нови дан.
Било је неке туге у његовим очима.
Туге коју није скривао.
Туге за неким речима, додирима.
Отворио је прозор.
Хладни зимски дан, говорио је, да је више никада неће наћи.

Зоран Матић

Галанд

Зимско сунце полако је тонуло. Држао ју је у наручју. Њена коса, коју хладни ветар мрсише, милова му лице.- Спрема се олуја. Хајдемо унутра. – рече му тихо.- Сачекај љубави. Сачекај, желим нешто да видиш.- Постаје хладно, уђимо.- Погледај, погледај тамо. –  показа руком негде у даљину.- Шта раде тамо, ускоро ће снег, ветар се појачава, зашто не дођу у град? Чини се да чујем смех.- Они никада овде не могу доћи, никада – рекао је тужно грлећи је.У одаји на највишој кули града било је топло. Ватра је тихо горела а ветар који је хуком доносио хладноћу не пробијаше топлину.- Ко су они? – упита га у полугласу.- Дођи до мене љубљви, седи и саслушај стару причу, стару колико и векови од доба наших праотаца.   Звали су га Галанд. Био је краљ, барем тако говоре. Она била је краљица. Звали су је Крид.Њене дворе похараше дивље хорде. Он пружи је уточиште и дом. Пође у рат за слободу њених поседа.Била је тужна и сама. Тек  понекад он видео би јој сјај у оку. Једино он, тако кажу. И наједном погледи су им се срели. Тек једном. Тек на трен. Копље у боју погоди га и он у грозници паде у постељу. Она, преузе бригу о њему а дани прођоше. Она паде у сан. Када он се пробуди виде је крај себе. Помилова је по коси. Она се тад пробуди и он је рече:   – Ти заувек  моја ћеш бити.  Време је пролазило и он је пољуби. И она пољуби њега. Знали су да љубљв као њихова вечно траје. Кажу да то била је  љубав, велика и јака као ни једна до тада. Говоре да он волео је њу. Говоре да она волела  је њега. Кажу да отров намењен њему једном она попи. Он виде да је губи и испи оно што за њом у пехару оста. Негде у понору на путу ка наручју Молоховом док  падала је у тмину он стиже и руку јој даде.  – Врати ми се, –  рече јој. И поведе је ка светлости што даље од мрака. Није дао да неко му је узме. Ратове доби и врати мир краљевству њеном. Пред љубави, као прва, тад дужност се јави и она од њега оде.Он остао је сам. Кажу да чувао је њу у свом сећању. Кажу да он њу заувек је волео. Кажу, да она је њега заувек волела.Говоре да сузама он написа песму. Најлепшу песму о љубави, никада довршену. Кажу да се свитак временом изгуби. Кажу да нико после њега је не певаше, никада.            Са именом њеним тражио је снове, сваке вечери од кад је виде последњи пут. Кажу да очи чудно му сјајише, и да поглед му ледан би. Ратови и битке које водише без среће и жара победе га остављаше. Кажу да тражио је самоћу, да тражио је смрт. Нареди да донесу му књиге искона и старих заветних друида. Ноћима дугим он чита их. Кажу да чудне звуке чуше са куле у коју се затвори.Онда наједном његова крв постаде црна и тешка а душа из тела оде.Негде далеко, кажу, да она то је знала, да тада  пришла је прозору и видела га у крају ноћи. Видела га је на ободу шуме. Он, само је стајао док  јутарња мага полако се дизала.Чинило јој се да чује да је говори да ће једном доћи,  једном кад време без времена прође. Говорио је да ће је чекати ту где тада га виде, да неће прећи реку Стикс. Онда је отишао, нестао у јутарњој магли. Тада одлучи да када јој се врати са њиме пође. Нареди да сваке ноћи бакље се пале на кулама града, јер он једном мора доћи. Доћи, и наћи пут до ње. Кажу, да само њега је волела.Пролазиле су године, кажу, да она је чекала. Једном док крај пролећне ноћи се ближио учини јој се да  кроз сан чује дозивање  имена, свога имена. Дошао је помисли. Срце јој закуца брже. Стрепња коју је осећала годинама, да можда упркос обећању, више неће га видети, неста у трену. Истрча кроз градске капије и нађе га на ободу шуме. Док се јутарња магла дизала пришла му је и додирнула његово лице, тако кажу. Пољуби га и даде му руку. Он поведе је, ти видела си, да путују светом, сада срећни и сами. Кажу, ветрови носе њихов смех. Кажу, само они који се воле, могу их видети, ћути њихов смех. Ја сам их видео, чуо смех, давно, већ после нашег првог сусрета. Желим да једном кад време овог света за нас прође лутамо као и они.Погледао је. Спавала је на његовим грудима први пут после толико година. Није знао да ли је чула све његове речи. Бојао се. Бојао се њеног одговора али негде у дубини душе знао је да она једном можда ће отићи и да је он тада мора пустити. Осетио је страх. Нешто тешко попут туге сви му се око срца. Помилова је по коси. Мирно је лежао, не желећи да је буди. Знао је да њу ће заувек волети. Мрак давно потисну светлост умирућег дана. Галанд и Крид су се смејали. Ветар је носио њихов смех ка онима који су их видели, ка онима који су се волели.     28.09.2003.     

Навара

Пролог

Навара предуго беше одвојен од свих које волеше. Још овај пут, мислио је, и вратићу се али то понављаше годинама, које остави за собом. Била је зима са мало снега, а он, лечио је још свеже ране, које доби у последњим ратовима. Тада, те зиме, виде Кејл, чу’ јој глас и смех. Виде је лице, лиице, које никадa неће заборавити. Кејл унесе мирис пролећа, беше средиште свега. Сви јој указиваше пажњу. Он, који више не беше млад, не трудише се много око ње, пушташе живот да га носи, не марећи много за себе. Ипак, време их зближи и Навара је заволе. Волео је њу, на само себи знан начин, на начин, којим је други не волеше. Навара се изгуби у гужви, пре него славље и поче. Виде Кејл, јави јој се и пожури ка својим одајама. Не прође дуго кад зачу куцање. Навара отвори врата. Кејл, ушла је у одаје не погледавши га. Седе крај камина. Он јој се придружи. Причаше и смејаше се. Поноћ већ давно прође, кад Навара погледа Кејл. Виде да спава. Приђе јој полако и са много љубљви, пребаци свој огртач преко ње. На тренутак, она отвори очи и поново утону у сан. Погледа Навара, још једном, њену сном заустављену лепоту и тихо изађе из одаја. Морао је да крене, да крене у још један рат. Брзо опреми коња, потом и себе. Када изађе у двориште, у Месечевом зраку који се проби иза јесењег облака, виде њу. Стајала је, горда и лепа чекајући га. Приђе јој лагано, стаде пред њу и погледа је у очи. Кејл скиде своју гримизну ешарпу и веза је око Наварине леве руке. Одједном посрте и он је придржа. По први пут, беше тако близу њега. Полако, он спусти своје усне на њене. То потрајa, тек један трен. Навара узјаха и крете, осврну се још једним, гледала га је мирно, погледом који је све говорио. Дубоко у шуми, Навара сјаха, окрете се у правцу тврђаве и осети немир. Кејл, она беше тај немир. Ту, у дубини шуме, остаде до јутра, сам са својим мислима. Тада узјаха, пободе коња и нестаде у јутарњој измаглици.

Смрт

 Oко Наваре, лежаше мртви непријатељи, живи тек пристизаше. Тада схвати, да био је сам, један против свих. Сада, већ осећаше болове, знао је, још један напад неће издржати. Живот га напушташе, са сваком капи крви, која излазише из рана. Снаге у њему више не беше. Дисао је све теже, скиде шлем. Бејаше у кругу, непријатељи стајаше око њега, али не прилазише. Тада паде, док лежаше, чу’ звонки удар метала, додир мача и штита. Звонки додир, одзвањао је бојним пољем. Част, проструји му мисао кроз главу, част за умирућег непријатеља. Погледа у небо, сети се Кејл. Полако, завуче руку под оклоп и додирну ешарпу. Виде je тада, у последњој мисли, док праћен звонким металним звуком, тонуше у црну и хладну измаглицу.

Почетак

Навара отвори очи, лежао је на леђима, сред крвавог житког глиба. Гледао је горе. Горе, где би требало да буде небо, ничег није било, ничег сем црне тихе празнине. Би му чудна, та нова слика али бол, који му се јави у глави, не даде му да мисли о томе. Покуша да устане, није успео. Покуша поново, не успе ни тад. Полако се окрете на бок и са муком се придиже на колена. Устане, посрну али не паде. Погледа се, оклоп му беше блатњав, улубљен. На местима, где металне заштите није било, зјапиле су ружне ране, нису крвариле. Заборавивши их на трен, погледа около. Ту око њега, треба да је бојно поље, међутим, сем блата, крви и понеког сабласног шибља, ничег не беше. Додирну ране. Бол није осетио. Тада схвати, да сем бола у глави ништа друго ни не осећа. Све ово, није схватао али би му свеједно. Осврте се још једном и крете ка нечему, што му је личило на пропланак. Док се кретао кроз глиб, бол у глави му је јењавао и тада, чинило му се да чује, наизменично крик, који чу’ на бојном пољу, који значише смрт, а потом плач, тек рођеног. Уз те збркане звуке, није приметио да се попео на узвишење. Погледа напред, ако је то ту, уопште и постојало. У даљини виде одсјај више пламенова. Били су разбацани, без икаквог реда у тамној даљини, која се пружала унаоколо. Одлучи да крене ка најближем одсјају, а тада попут муње, јави се сећање: њен лик, замак, бојно поље, врисак и на крају смрт. Сети се и ешарпе, њене свилене ешарпе, коју доби од ње пред полазак. Завуче руку, под прљави хладни метал и извади комад свиле. Чудило га је, да је остала тако чиста и недирнута, чиста као и његова љубав према њој, а прошла је све битке са њим. Осети нешто, личило је на поветарац и ту, усред крви и блата, чинило му се да осети, мирис цветних поља, мирис земље после кише, али то му је сад било најмање важно. Веза ешарпу око леве руке, на исти наћин, како је и она то учинила, онога дана, кад украде јој усне и оде у ноћ. Дуго је ходао ка пламену, можда и сувише дуго, али није осећао ни умор ни глад. Осећао је, да сви одговори о овом уклетом месту, леже тамо, код оних пламенова. Док је ходао, повремено би чуо крик и плач али о томе није бринуо, бар не сад. Коначно, стиже ближе и разазна обрисе. Пламенови које је раније видео, биле су бакље. Четири бакље на угловима каменог олтара, барем му је тако изгледало са те даљине. Тад, опази човека, стајаше на олтару са блиставим црним оклопом чуднога сјаја. Оклопник имаше лук, мирно узе стрелу, која стајаше пободена у камен олтара. Стрела, укупно са оном у руци оклопљеног срелца, било је осам. Са места, на коме је стајао, није могао да их преброји али на неки демонски начин знао је њихов тачан број. Тада прва стрела крете у вис. Није чуо, њему познати звук, али мало затим он поново чу’, крик онога што дочека задњи дан, а потом плач новорођеног. Сада је знао, да оно што је раније слушао, било баш ово, крај и почетак. Оклопник тад узе другу стрелу, одапе је пратећи њен лет. Звук смрти и плач се поновише и Навара схвати да само то и чује. Потрча ка олтару и стрлцу, који настави свој посао, не примећујући га. Стрле, без звука летеше негде горе и Навара тек сада погледа за њима. Тамо горе где им је био циљ, лебдела је мрежа белих нити. Било их је безброј, биле су натегнуте и разапете али без почетка и краја. Одапета стрела кидала је на свом путу нити, али само по једну и тада је Навара чуо смрт и рођење. Одједном престаде да трчи и стаде као укопан, јер око леве оклопникове руке, спази гримизну ешарпу, исту као његову. Од каменог олтара, делило га је неких тридесет копаља али он је и даље стајао гледајући ешарпу, коју носише црни оклопник. Тада задња стрела полете горе. Звукови се поновише, тада га оклопник погледа и нестаде у прозирној измаглици, која се пови олтаром. Стајаше Навара тако још неко време а онда, опрезно приђе олтару. Стиже до њега. Бакље и даље гореше. Олтар, не много велики, бео од ручно клесаног камена, нераван али чист, без обзира на сав крвави глиб око њега. Бол у глави јави му се поново, Навара седе на олтар и покуша да среди мисли. Није могао. Тада скиде ешарпу и приви је на лице, осети њен мирис. Сети се очију, руку и њених усана, које давно само на трен пољуби. Сети се ветра, који мрсио јој је косу. Са тим мислима, леже на олтар и нешто налик на сан, на сан о њој га савлада. Одједном се трже, био је будан. Пробудио га је неки нов осећај. Тада осети да има нешто у левој руци. Полако, скрете поглед и виде лук. Стреле, беху пободене на ивици олтара, њих осам. Погледа горе, мрежа нити такоће беше на свом месту. Тада схвати, не сазнаде како, али би му јасан задатак. Устаде, црни оклоп пресијавао се неким чудним тамним сјајем, гримизна ешарпа беше му на левој руци. Узе стрелу и одапе је. Звук стреле није чуо. Стрела покида нит али сада Навара не чу’ никакав звук. Одапе другу, трећу, седму. Сада је био сигуран, да ће свака погодити нит, а тада нечији живот биће завршен. Иако није могао да види, знао је и то, да негде горе, на врху мреже, после сваке смрти, рађа се нови живот, а нова нит биће разапета. Узе задњу срелу из камена, пусти је пут нити и погледа у страну. Виде човека у прљавом оклопу, како га гледа. Придошлица, на левој руци имаде, везану гримизну ешарпу. У тренутку, док је нестајао у измаглици, гледајући свој прљави лик, који стајаше недалеко од олтара, знао је да вечно ће живети. Није га занимало, ко му је поверио овај задатак, вечни ритуал, који ће се понављати после одређеног броја одапетих стрела. Такође је знао, да ће у овој игри живота и смрти, једнога дана, његове стреле угасити животе оних које је волео, животе оних који су њега волели, нити оних који су га мрзели. Знао је, да ће се једном прекинути и њена нит и тако угасити је живот. А волео је њу, о како је само волео. Поново додирну комад гримизне свиле и њен лик се јави. Са тако помешаним осећањима ако је то тако могао назвати, потпуно нестаде са олтара. Није знао, да ли је Анђео смрти или Анђео рођења али у овом кратком трену, то му беше потпуно неважно, јер био је већ давно мртав.

Епилог

Дошло је рано пролеће, ратници се вратише из бојева али без Наваре. Кејл схвати, да га никада више неће видети. Болело је и то, што му не нађоше тело. На попришту битке, оста само његов мач и штит, који беху потом обешени у ходнику душа. Често Кејл ходише тим местом и увек би додирнула његову опрему. При сваком додиру, сваки пут, добијала је ново сазнање о њему. Знала је, да није га довољно упознала. Сада је знала, зашто је тако дуго само посматрао из далека. Знала је и то колико ју је волео, знала је, да није лагао оне ноћи када је отишао. Схватила је, да ће у њеном животу бити и других али да је нико неће разумети и знати као Навара. Познавали су се веома кратко, али у једном мајушном али предивном трну њихових живота, осетили су оно за чим обоје трагаше. Навара кога више нема, кога она више нема, остаће исконски осећај љубави. Са болом, који ће остати, знала је да ће заувек скривати oд других, оно што осећаше за њега, јер он, Навар волеће њу онако како је само он знао, не мислећи на дубину уклете таме, у којој сада се налазио.

Према кратком стрипу

10.11.1997.

ДелКастре – Зоран Матић

Zoran

ДелКастре

ДелКастре се окрену ка просторији, заборави на трен своје мисли. Мач на зиду, који обасјан, последњим зрацима залазећег Сунца, као да је горео. Дозивао је господара. Није било први пут, да му се чинило, да му мач говори. Опет чу’ тај разговетни позив, као и онда давно. Сети се ДелКастре, дана када га први пут узе у руку. Сети се ватреног круга, који се ниоткуда појави, на највишој кули тврђаве Асарион, и црног камена, унутар ватре на коме  лежаше мач. Чинише му се тада, да га мач дозива и говори;

Узми ме,

Узми ме,

Буди ми господар,

Не бој се ватре,

Она, није непријатељ.

Nastavi sa čitanjem „ДелКастре — Зоран Матић“

Легенда – Зоран Матић

Ратник  је седео сам. Ватре, које су недалеко гореле и бацале неки демонски сјај на његово лице, ни у полутами нису могле сакрити његово усхићење.  

– Седи дечаче! рече ратник, Испричаћу ти стару легенду. Седи и слушај,  јер за мене то није легенда, већ стварност, а и за тебе ће постати стварна, јер имаш тај поглед, какав сам и ја имао, пре много година. Дечак је седео и слушао ратника, који је говорио, да свако има своју смрт – смрт какву заслужује и са њом заувек живи, али само одабрани, ако се брзо, иза себе окрену, видеће своју судбину и живеће, док им она буде то допустила.         

 – Ја своју сам видео! рече ратник. Имала је најлепше очи на свету и сада се враћам, иза планина где смо се први пут срели. Она ме зове, то осећам, јер свих ових година од тада је тражим али је не нађох. Не веруј људима, када ти буду говорили да смрт је страшна, јер страшна је за оне, који чиста срца нису и заувек ће патити. Ускоро ћу стићи, до једног језера моје младости и ту је срести, а онда, са њом ћу поћи и заувек остати само њен.          

Дечак се опрости са ратником и врати се у свој табор. Ратника, више никада није видео. 

Срце му је би препуно радости. Био је победник и постаде краљ. Задњи бедеми беху завршени. Најбољи мајстори целога света, сјатише се да уздигну најлепши град у част победе, његове победе. Подигао га је ту, где задњи непријатељ паде, ту на ободу заувек слободног поља, натопљеног крвљу. Попут лудог детета, обилазио је бедеме, дивећи се. Несвесно, дошао је до западног зида, оног који се наслањао на падине црних стена. Месец, давно беше изашао и срмом обасја црне громаде, које се пресијаваше на бледој светлости. Беше почетак пролећа, тек по који, изникли лист, столетних стабала, бацо је сабласне сенке по тлу, тамо где стена није могла да заустави живот.          

Поток бистре хладне воде, излазио је из оближњег врела, сакрвеног ту недалеко међу великим столетним стаблима. Тај звук, који кидаше тишину својим шапатом, пробуди у њему жеђ. Чу’ се хук сове, са оближњих  грана и то га прену. Крете ка врелу, полако и тада застаде. Неки чудан хладни и опаки осећај, раздирао му је груди и чупао му срце. Не, није то био страх,  јер знао је, да се страх не јавља тако тихо, подмукло. Настави ка каменом оивиченом врелу, дође, саже се, попи пар гутљаја.Тада устаде и крете назад. Не направи ни пар корака, када га нешто нагна да се нагло окрене. Прилика у црној тоги захваташе воду са зденца. У том часу, погледи им се сретоше и он виде, најлепше очи на свету. Поздрави непознату прилику, полугласом који му не изгледаше као његов. Она отпоздрави. Полако јој приђе, иако осећаше нелагодност и неку чудну хладноћу, коју му не доносише хладна ноћ око њега.Дуго су причали, а онда, кад први петл’и у даљини најавише зору, кренуше кроз измаглицу, која се полако дизала. Отпрати је до пута и хтеде да крене са њом и даље, али она га одби. Ту се опростише. Крете ка граду, а онда се сети да је не зна име, пожури за њом, путем који завијаше иза бедема али она већ нестаде. Па пут је дуг, где је могла отићи? -помисли. Нека, потражићу је сутра и врати се у сигурност и топлоту зидина.          

 Сутрадан је потражи али за њу нико не чу’. Тражио је и наредног дана и свих дана који долазише. Године су пролазиле, препуне добра и зла, а он, куд год би пошао, питао је за девојку у црној тоги али одговора не беше. Свих тих година, остајао је сам. Мучиле су га слутње и једна стара легенда, коју давно чу’ али мало од ње се сећаше. Двадесет зима прође, од оног дана, када је први пут угледа. На врело више није ишао, наде, да ће је тамо затећи, не беше али тог, магловитог зимског дана, који Сунце не виде, није имао мира. Сви пориви и сва чула, његовог тела стопише се у једну мисао – врело. Месец је изашао и магла се помало разби, а он, стајаше на бедему, гледајући у црне стене, које су иза себе криле столетну шуму и поток  бисерне хладне воде. Брзо прође кроз капију, отпусти стражу која крете за њим и изгуби се у ноћи. Дошао је до западног зида, сова хукну. Поток  је разбијао тишину ноћи, а тек понеки лист, који заостаде, бацао је сабласну сенку на тло. Срце му се стеже, давни осећај се врати и он пожури. Врело беше пусто. Заста мало и кад одлући да се врати, осети да није сам. 

– Дошао си!  чу’ глас и виде је како излази из сумаглице. Два најлепша ока била су ту, а она, није се променила, за све те године.

– Да, дошао сам по тебе, иако ти ни име не знам, тржим те свих ових година.  

– Знам, одговори му, пратила сам те и уз тебе била свакога дана, од нашег последњег сусрета и чувaла те, да бих те сад могла водити, једним другим путем. Осећао си ме свакодневно, у јутарњем Сунцу, благом поветарцу који врат ти је дирао. Да, то била сам ја, сада знаш. Сада твоја питања која си постављао себи свакога дана, од оне ноћи, налазе одговоре. Онда, пре двадесет зима, ниси смео да ме видиш, ни да ми сазнаш име. Допустила сам себи, нешто, што допуштено ми је само једном и нисам се покајала. Пустила сам те да живиш, срећна сам јер су ти протекле године биле добре. А сад, ако желиш, можеш поћи самном али овде никада се више нећеш вратити, желиш ли то? – упита га.    

– Желим да пођем с’ тобом, овде, нићега нема што ме веже,  одговори јој, и док се присећао старе Сиретске легенде, коју је једне вечери уз пламен ватри, давно чу’, од једног безименог ратника иза великих планина, без жалости и туге за било чим, пође са њом, истим путем, као и некада.    

12.04.2003.

Хаел – Зоран Матић

         – Сунце залази, знаш ли драги, колико дуго камен Ансира је попут горског кристала ? Знаш ли колико дуго те нисам љубила, знаш ли колико времена је прошло од када си отишао и никада више ниси ми се вратио ? Ти ниси дошао, а ја, ја сам плакала, други то нису видели. Нису те нашли, претраживали су шуму данима, месецима, врачала сам их, на крају су одустали. Била сам на реци, нема нашег стабла, вода га је однела, променила је ток, није више иста. Сада без тебе више није ништа исто, ни ноћ, ни дан, без тебе. Није било дана да нисам мислила на тебе, свих ових година, све се мењало, све сем љубави коју сам ти дала. Можда је требало да прекршим завет клана, пређем Динор са тобом и заувек одем одавде, али нисам могла, и поред све љубави нисам, опрости ми. Недостају ми твоји пољупци, узгредан додир при сусрету, никада нису сазнали колико сам те волела, колико си ме волео. Молила сам те да не идеш, осећала сам да зло се повија око тебе, осећала сам али нисам ти рекла, то знао си и сам, а као и да би ме слушао, знаш на неки чудан начин све си радио како си ти желео, зато сам те и волела. Волела сам пажњу коју си ми посветио, начин на који си ме љубио, стављао мој длан на своје лице и потом, дуго га љубио. Желела сам понекад’ да идем од тебе, да побегнем, нисам могла, увек  би ме вратио, питао би ме да ли се љутим, а онда само би реко – ’еј волим те – и ја бих  била твоја. Говорила сам речи после којих туга у срцу била би ми већа и прелазио си преко њих и љубио си ме, а ја, поново бих те волела, сваки пут све јаче и јаче. Сећам се првог сусрета, скоро да ништа ниси говорио, ниси се ни насмејао, помало си ме плашио, а онда наједном, уснама такнуо си ми врат, као у оном епу о коме си ми говорио, онако овлаж, једва сам осетила, али нешто проструја мојим телом, нешто што нисам могла да замислим, и прва сам ти рекла – Љубави! – а да тога нисам била свесна. Сећам се првог пољупца, за трен били смо сами, остали су некуда изашли. На столу ратне карте, била сам до тебе. – Хоћеш ли ме пољубити ?- питао си, и љубила сам те, и тога дана и свих наредних, који су долазили. А онда си отишао, знаш да сам ти рекла да ме не остављаш дуго јер чу отићи, само си се насмејао и отишао без повратка. Већ одавно ти се не надам, мислила сам да однекуд ћеш доћи а онда бих погледала камен, осетила бих тугу, немоћ. Покушала сам да не мислим на тебе, али свака ноћ доносила би те у сновима, доносила би реку, старо стабло, тебе. Сећаш ли се да си рекао да смислићеш начин, можда то што те сањам, можда је то, можда и не. Сунце залази, ноћас неће бити Месеца. Како је тамно, тако бих желела да сам уз тебе, да те љубим, загрлим, да осетим твоје руке, овде више ничега нема да ме веже, сада сам сама, сама и само твоја.   

   – Желиш ли да га видиш Хаел ? – заћу глас из таме.          

  – Ко си ти ? – упита, није осећала страх од непознатог гласа.    

  – То није важно, ја те могу одвести Данкину. –     

 – Данкин је мртав, зар не знаш ? –    

  – За овај свет да, тамо где је, жив је и мисли на тебе. –   

  – Погледај ме, погледај боре на моме лицу, седе у коси, ко би ме желео овакву ?

   – Данкин те није волео због лепоте лица, већ онога у теби, тако је реко, једном давно. –      

 – Мора да је сан, не ово није стварно, Данкине …… –     

– Ухвати ме за руку и повешћу те њему, желиш ли то Хаел ?      

– Хоћу, али није ли ово сан ?-

– Просуди сама. –

  Камен Ансира био је плав, јутарње Сунце рађало се иза њених  леђа, било је лето, река, обала, стабло и у даљини Данкин који је ишао ка њој, срце јој  јаче закуца.    

 – Љубави ! – прозбори

– Хвала ти. -шапну Хаел непознатом водићу – Хвала ти. –    

– Не захваљуј се и Смрт одржи обечање, више ме нећете видети. Збогом, круг око вас је затворен, збогом. –

– Збогом, – рече Хаел – и још једном хвала. 

– Смрт узјаха коња и придружи се тројици јахаћа.     

– Зашто си то урадио ? – упита рат    

– У чему је смисао ? – упита глад    

 -Зашто ? – упита куга.    

Смрт се насмеја и рече: – Све је на крају моја жетва, али Данкин је први који ме се није плашио, заслужио је Хаел и све ово око њега. Ишао је ка судбини, а знао је шта то знаћи, храбрији су ме се бојали, он не, некако је знао оно што већ вековима тврдим. Молио сам да пошаљеш стрелу на њега, нисам знао да ће стрела погодити и оно друго срце, које је Хаел требала да добије по завету клана а не по завету љубави. А она, и без мене, она га је сваке ноћи сањала. Нисам ја страшна а људи ме се боје више него вас. Чудни су људи зар не ? –    

– Љубав је још чуднија ? – рече рат     

 Пободоше коње, јахали су ка заласку сунца које се стапало са ништавилом крајолика.   

12.10.2004. уторак, дан 20.      

Данкин – Зоран Матић

– Хајдемо Хаел, хајдемо тамо преко планина Гелад, пречићемо језеро Динор, никада нас неће наћи.
– Данкине, љубави, знаш да то je немогуће, рече док се полако свијала у његовом наручју.
– Знаш да морам отићи и испунити завет клана, а зарад мира. Oбећана сам давно, завет је дат и ја, не могу га кршити. Знаш да те волим и колико ћеш ми ти недостајати, свих будућих дана. Камен Ансира, који си ми поклонио, чуваће ме, и док не постане прозиран попут горског кристала, ја знаћу да си добро и молићу се, да имаш само добре борбе, у којима ћеш увек, ти бити победник. Наслонила се на његове груди, да би сакрила сузе.
Данкин забаци главу и затвори очи које му се лагано пунише сузама.
– Хаел, слушај, рече али она му стави руку на уста. Пољуби је длан и зачута.
– Наћи ћу између два света место за нас, обећавам ти то љубљена моја. Наћи ћу га, обећавам, заврши Данкин мисао у себи.
Мрак који падаше око њих, испрати Сунце и постаде гушћи. Држао је Данкин Каел за руку, не желећи, да је бар у овом тренутку изгуби. Знао је, да ће заувек бити његова. До зоре, остадоше крај реке, док се лето, под старим стаблом, њиховим стаблом, које их је свих ових година чувало, од завидних погледа и туроби живота око њих, полако губило уступајући место јесени.

Сетио се те већери и горки осмех му се појави, у углу усана. Још увек њу је волео, као и свих оних година које остави за собом. Јави се сад Данкину, једини сачувани део епа о Галанду. Јави му се песма о љубави, правој и искреној љубави, коју волеше и понављаше протеклих година. Песма о љубави, са којом он тонуше у снове. У снове, који га водише његовој љубави. Његовој Хаел. У себи Данкин прозбори;

Љубави моја дођи,
Ни сада,
У овом часу,
Ја тебе немам.
Опрости љубави,
Први пут,
После свих ових година,
Тек на трен те заборавих.
Опрости старој луди,
Која је знала да те насмеје,
И најлепше љуби.
Тако ти си увек говорила.
А ја то,
Знао сам,
Сваки пут,
Док сам те држао у наручју.

Сећаш ли се љубави,
Довело те је небо,
Једног обчног поподнева.
Лутала си падинама,
Планина снова.
Била си сама,
Уплашена.
Бојала си се,
Бојала си се новог,
И понекад,
Тек понекад,
Оћи би ти засјале,
А то,
Ја сам видео.
Сећаш ли се једина,
Сећаш ли се,

Како сам те гледао,
Како си ме гледала?
Зима је дошла.
Тек једном,
Моје усне,
Додирнуше ти врат.
Ни сам не знам како,
Ни сам не знам кад’.
Пролазило је време,
Падаше,
Последњи снегови.
Хоћеш ли ме ти,
Једном пољубити?
Упитао сам те.
Пришла си,
Осетио сам твоје усне,
Љубила си ме,
И ја сам тебе љубио,
Онда сам отишао,
И вратио се,
И увек сам се враћао.

И смејали смо се,
И волели исте ситнице,
Волели јутарње Сунце,
Волели ноћи,
И дуге хладне зиме.
Пролазиле су нам године,
Говорила си,
Једном ћу отићи,
Једном ћу морати отићи,
И плакала си,
Ја плакао сам са тобом.
Наједном,
Морала си поћи,
На растанку ти,
Рекла си,
Јавићу се,
Рекла си,
Доћи ћу,
Доћи ћу теби љубави,
Једном,
Сад морам ићи.

И сретао сам те.
Сретао у ноћима,
Сретао у мислима,
И љубио сам те,
И чувао те,
У сећању,
У сновима,
И нисам дао,
Да ми те краду.
Нисам те заборавио,
Нисам могао да заборавим,
Твој смех,
Твоје руке,
Твоје пољубце,
Тебе.
У сваком дану,
У свакој ноћи,
Без тебе,
Још памтим,
Памтим додире,
Које даривала си ми ноћима,

Памтим јутра,
И Сунце,
Које милова ти лице.

Ево чекам,
Љубави,
Чекам да дођеш,
Опет је обично поподне,
Желим да те видим,
Још једном,
Да осетим додир,
Твојих руку.
Желим да кажем,
Оно што ти,
Годинама си знала,
А знала си да волим,
Јер у дугим ноћима,
Звала би,
А ја бих долазио,
И у сновима ти љубио,
Лице,
Усне,
Једина.
Љубио сам те,
Држао у нарућју,
Шаптао,
Смејао се,
Понекад плакао,
И увек волео.

Прену га звук рога с’ десна и онда се тек освести из сна. Његов верни Есет кога је јахао, немирно је лупао копитом о смрзнуто тло, осећао је велику битку и изгледало је, као да се јадна животиња, по први пут плашила. Пара, која је излазила из ноздрва коња и јахаћа, утапала се у густу маглу пред њима. Негде испред њих, у магли, био је непријатељ, са којим ће се за који трен срести, помисли Данкин, и осети чудан осећај нелагодности у својим грудима. Развише се ратне заставе, коњи немирно поиграваше, а исукани мачеви, тражише Сунце на којем би сијали. Витезови су ћутали. Ћутао је и Данкин, на челу коњаника, које ће за који час, повести у победу или у смрт, смрт која је увек јахала уз њих. Рог се огласи још једном.
– За Хаел! рече Данкин у себи јер њихову тајну нико није знао и пободе коња који га поведе у белину магле испред њих ка непријатељу који их је чекао.

– Проклета стрела, рече Данкин. Долетела је ниоткуд и погодила његове груди пробијајући лагани оклоп.
– Проклета стрела! повика Данкин док му је глас одзвањао нрепознатом шумом. Није му било помоћи. Није је могао извадити а да врх не остане у његовим грудима. Није је могао ни гурнути кроз тело јер се у жару битке заломила и оставила бедни патрљак дрвета који је сада вирио из његових груди. Рана му још накратко неће пуно крварити.
Сјаха са Есета, уз болну гримасу скиде оклоп, одбаци га. Прегледа животињу која нервозно фркну. На жбепцу не нађе траг крви. Скиде с муком опрему са животиње, приђе му, помилова га по длави.
– Иди сада, прошапта жбрепцу на ухо, потражи оно стадо дивљих коња које смо видели успут. Пљесну га по сапима. Есет га погледа и гурну га њушком.
– Иди, рече Данкин и поново га удари по сапима. Коњ у галопу оде десетак метара даље. Застаде и погледа у Данкиновом правцу.
– Иди пријатељу, барем ти буди срећан! Викну Данкин за ждрепцем а Есет зањишта у знак поздрава и оде касом у правцу незнаних ливада прекривених снегом. Данкин оста сам.

Данкин потражи место за одмор, свој последњи одмор. Са муком лутaше кроз измаглицу коју поподне донесе у шуму. Бејаше му хладно. Ходајући тако без циља са болом који му се ширио телом учини му се да види остатке неког старог храма. Реши да крене ка њему.
Мала црква не беше трошна али запуштена. Ко зна одкада је ту помисли Данкин. Приђе, са улаза поскида суви бршљен. Крочио је унутра. Зидови цркве беху бели, необићно чисти у односу на спољашност, без уобичаених украса и фрески. На средини невелике просторије беше крст. Крст без имена. Данкин приђе ближе. Био је од белог мермера, углачан и раван. Никада пре Данкин не виде тако савршен рад. Седе Данкин и наслони се на њега.
– Дивно место за умирање, рече полугласно. Осети да га снага полако напушта и тада му сину мисао која попут бљеска сјајне летње муње прође већ болом избразданим мислима умирућег витеза. Руком додирну рану, крв која му капљаше са прстију беше једино длето којим ће своје име уклесати на крсту. Насмеја се сам себи са иронијом и помисли на његову Хаел.
– Одлазим љубави, али чекаћу те. Да љубави чекаћу те да дођеш к’ мени и ствотићу нешто само за нас. Сад још не знам како али бар имам сво време света. Са тим мислима његово тело оста без душе крај белог мермерног крста са његовим именом исписаног крвљу.

Негде далеко камен Ансира изгуби своју плаву боју и постаде горски кристал. Једна жена заплака знајући да Данкина више нема али да њена љубав никада неће умрети и да ће га заувек волети. Знала је да једном ће га видети на обали реке како је чека док буде долазила са јутарњим Сунцем. Знала је да ће камен Ансира тада бити поново плав јер Данкин њен Данкин негде чека на њу. Тада обриса сузе и насмеја се.
– Долазим Данкине. Долазим љубави.

Данкин се пробуди. Очи није отварао јер осећаше се пријатно а бол у телу не осећаше. Чу’ пев птица, жубор реке и осети топлину Сунца. То га подсети на његов последњи дан са Хаел. Реши да лагано отвори очи упркос страху да не отера овај прелепи трен сна.
Придиже се. Видео је реку и старо столетно стабло. Видео је ono давно и само њихово место бега од сурове стварности живота. Био је збуњен али не и уплашен. Погледа своје груди у којима стеле није било.
– Лето је, рече за себе збуњено, само пре неколико тренутака Есет је својим снажним копитима разбијао залеђену земљу.
– Како? постави питање за себе, како……?
– Куда тако журно ти ратниче ходиш ?
– Ка судбини, рече Данкин и тек по одговору схвати да није сам.
Недалеко иза њега на песковитој обали стајаше путник који му упути исто питање пре много година. Човеково лице не беше се изменило од тада.Чак је и одора коју је носио била потпуно иста.
– Где сам? упита Данкин?
– Знаш то и сам Данкине али не верујеш у истину овог трна.
– Ти знаш моје име?
– И твоје и много других имена.
– Ко си ти? упита Данкин.
– Сада ме зови судбина јер ка мени си увек јахао ратниче. Сваки народ за мене има своје име и свако ме другачије види, не љути се на мене што сам те овде довео али ти си једини који је испунио све завете на које ја вековима пазим. Саслушај шта имам ти рећи и покажи да си тога достојан.
– Реци, пожури га Данкин.
– Ниси први који је желео нешто немогуће што понекад сви пожелимо али да би се немогуће остварило потребно је много. Видиш, на једном оваквом месту пре много година једне летње већери пожелео си да створиш нови свет за тебе и твоју љубљв. Твоја жеља је била толико јака да је ово место тада створено и до сада те је чекало. Ту први завет би испуњен. Када си ме онда срео на путу твој одговор беше ка судбини, ниси био од оних будала које ми одговараше да иду ка части, победи или бесмртности. Ту би испуни други завет. Сети се безименог крста на који си исписао своје име, видиш много њих то није смело да ућини јер бојали су се смрти. Ти ниси, знао си да умиреш сам и желео си да обележиш себи место. За то треба много храбрости. Био је испуњен и трећи завет иако ти то ниси знао. Тада твоја задња мисао била је Хаел и она ће ти доћи али не још. Њено време ми је још потребно тамо где је сада, али мораш ми одговорити на још једно питање да би остао овде и чекао своју љубав. Ако ме одговор не задовољи све ово па и ти нестаће у ништавилу и ватри. А сада Данкине, имаш ли ти довољно храбрости за то.
– Питај, кратко узврати Данкин
– Исти стари добри Данкин, увек нестрпљив, исти стари Данкин кога сам пратио свих ових година, рече човек и настави, хоћеш ли исто волети Хаел када дође овде јер можда ће године однети сву њену лепоту и мир који си познавао?
– Ја Хаел, рече Данкин, нисам волео због лепоте њеног лица већ нечега што сам открио у њеном срцу а што други нису видели. И Хаел је волела оно у мени, волела је моје нежности, моје пољупце, волела је мене. Понекад сећам се када би хтела да оде од мене покушала би да ми каже нешто ружно нешто што боли али ја знао сам да тако никад није мислила. И увек, увек сам је враћао себи на неки чудан наћин. Увек све до оног дана када је заувек морала отићи. Ја све ово време мислио сам на њу, волео је сваким даном све више и чекао неки трен у коме ће заувек бити моја, зато не питај ме јер ако ме познајеш знаш да чу је волети без обзира на све боре на њеном лицу и све ожиљке живота у њеној коси јер љубљв коју крио сам у души и срцу сада је слободна и припада само њој.
– Збогом Данкине, Хаел ће доћи јер испунио си и последњи завет, јер твоја љубљв за Хаел би последњи завет да све остане овако. Ја сада идем и нећемо се више видети ту измешу два света. Твоја немирна душа никада не би нашла мир у горњим световима преко реке Стикс, ни твоја, ни Хаелина, јер ваше љубави превише су јаке за слабе границе горњих светова. Морам ти сада још нешто рећи. Хаел те сања. Сања те да на овој обали је чекаш још од онога дана вашега растанка. Годинама ово место и тебе среће у сваком започетом сну. Оно што давно си створио у сновима, неће плашити Хаел када једном дође.
– Стани, рече Данкин, ко си ти, ниси ми рекао?
– Смрт Данкине, твоја Смрт.

Данкин осети чудно струјање у телу тога јутра и трже се из сна.
– Хаел, проструја му мисао. Хаел, Данкин полако пође уз реку добро знаном стазом и виде Хаел како долази пешчаном обалом. Застаде. Тек изашло Сунце обасјавало је њену лепоту непромењену годинама које су прошле од онога дана који је упркос тежини растанка увек памтио. Камен Ансира који давно јој поклони више није био попут горског кристала, поново је блистао својим јасним плавим сјајем.
– Куда тако журно ти ратниче ходиш? зачу Данкин познати глас.
– Ка судбини, одговори Данкин и крете ка излазећем Сунцу да потражи руку његове Хаел. Да потражи руку коју више никада неће пустити.

(C) Зоран Матић
05.09.2003.

ОПРОШТАЈ – Зоран Матић

ОПРОШТАЈ

Тихо је отворио врата.
Потом их је затворио за собом,
Није их закључао.
У соби, полумрак,
Пришао је петролејци,
Која је висила са таванице.
Упалио је.
Сабласна светлост рашири се собом.

Кревет у углу,
Омањи ормар,
Бокал са водом и лавором, сапун,
На таваници прозор,
Са задњим јесењим лишћем.
На средини собе сто, столица.

Окренуо се око себе,
Седе за сто.
Из џепа извади белу хартију,
Стави је на сто.
Потом извади и коверат.
Отворио је фиоку стола,
Узе мастило и перо.

Дуго је гледао у бели лист,
А онда умочи перо,
И написа само једну реч,
“ Опрости ! “

Брижно сави бели лист,
Стави га у коверат,
Исписа адресу.
Наслони писмо на мастионицу.
Угасио је петролејку.

Легао је мирно,
Није се покрио,
Погледа мртво лишће на стаклу.
Насмешио се и заспао заувек.

“ Као да је знао “ – рече глас,
“ Погледај,
Како мирно му је лице “- рече други,
“ Долазе да га однесу,
Ја ћу понети писмо,
Бар толико могу.“- рече први глас.

Негде недалеко,
Зачу се звекир на вратима.

Једна жена отвори врата,
Узе писмо,
Попе се до собе на спрату.
Била је сама,
Отвори га.

Знала је да га више нема.
Примила је прво и последње писмо,
После свих ових година.

Тада је,
По ко зна који пут заплакала,
Јер још давно, све му је опростила,
Али једна тврдоглава будала,
Све ово време, то није знала.

03.10.2004.
недеља, дан 11.

Зажмури – Зоран Матић

ЗАЖМУРИ

Зажмури и пусти,
Да сан очи ти склопи,
Да он те поведе далеко од јаве,
Негде где зелена поља,
Шуме и реке, за те ће да се појаве.

А онда помисли на мене,
Шапатом својим име моје реци,
И чекај, да срце твоје,
Ни из чега ме твори,
Да ту крај тебе,
И само за тебе мене створи.

Али ако у сну, ти мене не нађеш,
Тада срце своје,
Ти зувек затвори за ме,
И не чекај да прође ноћ,
И не дели сама таме.

22.02.2007.