ЗАБРАЊЕНА ЉУБАВ – Зорица Шошић Максимовић

Крска и Никола су се виђали свако вече. Кад падне мрак деда Ђура закључа своју порту и нема више нико да искача на сокак, а ако хоће неко да им дође тај ће да залупа на порту и тада би он отворио. А Крска је једва чекала да дође време за вечеру, тада би сви тражили воду за пиће, она би пре вечере просула сву воду из канате и оставила би само једну да би укућани имали да пију док се врати. И тако, чим почне вечера, Крска, уз много извињења што је опет заборавила да напуни канате, узима их и жури према бунару који је био близу порте. Тамо у мраку, на сокаку, чекао би је Никола. Она би потрчала ка порти, али је све закључано, па су она и Никола направили малу рупу у зиду, толико колико може њена рука да прође, где би са друге стране зида чекао Никола. Изменили би по неколико речи, додирнули руке и она би журно ишла према кући са канатама, где су је остали чекали. Неки су је погледом питали па где си, мори, до сад, ко да си отишла на Чубуру а не што си била на наш бунар у наш обар? Крска би промрљала нешто што нико није разумео и журно отишла у мали собичак, где је спавала на кревету искованом од дрвета на коме се налазила полупразна сламарица. У истом том собичку су спавали и њени родитељи. Док је лежала у мраку Крска је љубила своју руку на местима где је Никола додирнуо и све јој било топло око срца… Размишљала је о његовим речима: да се она ништа не брине и не слуша шта у селу причају, он ће само њу да ожени и ниједну другу девојку. Веровала му је, али је знала да ће је његови тешко прихватити или неће уопште хтети да им буде снашка. На ту помисао би се стресла и облио би је хладан зној. Никола је, док је ишао од Крске према својој кући, размишљао и било га је страх да оцу саопшти своју одлуку да ће оженити Крску и ниједну другу. Знао је да газда Трајко за њега хоће девојку од богате куће, да му неће дозволити женидбу са Крском. Волео је својега татка, али овај пут мораће да му се супростави и не дозволи да га одвоје од ње… Тако занесен у своје мисли ушао је у свој обар и ишао право према кући, а да није приметио газда Трајка огрнутог својим клашњеним капутом. Седи и чека Николу да дође „од сокак“ и кад га угледа, накашља се. Никола се тргну и сав збуњен приђе да поздрави татка:
– Добро вече татко, зашто не спијеш, да неси нешто болан а ја за тој не знајем? А Трајко једва дочека:
– Па болан сам, а тебе кобајаги те брига и ће умрем, ти неће чујеш, само скиташ по сокаци ко неки бесан пас, уместо домаћин да биднеш, да се ожениш, па да се уфатиш у неку работу, но ти си решија у гроб да ме ставиш код твоју мајку. Она барем, кукавица, спасила своју душу а на мене оставила големо гајле, не сме бре ни да умрем, куде ћу, кукавац, на онај свет кад ће ме пита: А море Трајко, што си ми па доша овамо, зашто прво Николу неси оженија… А што да јој зборим, што, ајде рекни ми…
Сав бесан он се унесе Николи у лице, који је стајао пред њим сагнуте главе:
– Е бре, татко, ће се женим, кој вика да нећу, но несте ме питали, а ја оћу, татко, и девојку имам на коју сам фрљија мерак.
А Трајко застаде, као мало зачуђено па га погледа.
– И девојку имаш, а која је тај, од коју фамилију, кој гу је татко а која мајка, све ми рекни, све оћем да знам, не може свака да ми буде снашка, ти знаш који смо ми.
Никола се плашио да каже наглас што му је на срцу, али мораће, изгледа дошло време за истину. Он се исправи, подиже поносито главу, окрену се према оцу, а да га притом не гледа баш у очи и поче строжим тоном:
– Слушај татко, ти знаш колико те поштујем и волим и да сам те до сад у свему послушаја, никада ти ниједну реч несам одвратија да рекнем, не мој татко неје у праву, ја ћу другачије да работам но што ми он збори, несам. И сам знаш да сам увек твоју реч испоштоваја, а сад ти мораш да послушаш мене, да бидне како ја зборим – ја ћу да се женим сас Крску, деда Ђурину ћерку, ако ми ти не даш, ја нећу ниједну другу, она ми на срце легла, моје очи само за њу гледав, овај живот што га живим само с њу ћу да га истерам. Крска је убава девојка, добра, е сад што њен татко нема имање ко ми она за тој ништо неје крива, али видећеш, татко, брго ћев они да постанев газде.
Никола наставља причу трудећи се да убеди својега оца, а да притом не обраћа пажњу на Трајково лице које се згрчило од беса.
– Не знам, татко, да ли си чуја, Крскина браћа отишли у Немачку, само Јанко остаја дома, викав у село људи тамо се големе паре зарађују, па ћев брго да направе нове куће, а земљу ћев да купе…
И још би Никола да прича. Али Трајко га зауставља бесно:
– Ћути бре, Николо, ако Бога знаш немој више да збориш ако оћеш да имаш живога татка. Оћеш бре живога у гроб да ме туриш, ја жив у село да искочим на овија наши људи не могу, да им рекнем с кога сам претељ биднуја, кога треба да целивам и дочекујем, Ђуру исцепаног све у латице закрпеног, тој ли сам заслужија и тој дочекаја… Ооо, Николо бре, мућни мало тај памет твој, зар оволико големо село и толико убаве девојке и од добар род, ти си се уватија за најћораву, најсиротињу, па зар наша кућа такву да прими за снашку.
Никола је покушавао да га умири:
– Чекај бре татко, чекај мало.
Трајко би га прекидао:
– Што да чекам, ти си рекао своје што си имаја, кад си тој зборија неси мислеја на мене какав бол ће ми задаш, као да си ми срце извадија, за тој ни ја неће жалим. Слушај, Николо, ако узнеш Крску ти у овуј кућу да ступиш више не, тој да знаш, куде знаш иди с њу живи, али у моју кућу ваша нога да окади неће…
Никола виде да ништа не може да постигне ако се супростави оцу па покуша да га моли… Удари на колена, стави руке на груди и поче да моли Трајка:
– Немој, татко, такој да збориш, ја сам твој син, Крска ми се много допада а и друге девојке ме неће, неће ме бре ниједна у село.
Трајко још оштрије крену у напад:
– Како те бре неће, ич немој да се секираш, нека то бидне моја брига, ја ће ти нађем девојку за тебе, девојку за нашу кућу.
Бесно прође поред Николе и оде у своју собу…
Никола још дуго оста у згрченом положају, сливале му се сузе низ лице, а све јаче стезао песнице, знао је да Трајко неће да попусти и да његова љубав умире ту, заједно с њим, ту испод дуда се опрашта од Крске и овог живота, јер он без ње је мртав човек… Дочекао је нови дан испод дуда, није се ни померио, само би у току ноћи неколико пута заплакао увек када би се сетио Крске, њеног лика, осмеха, нежних додира њених руку; тада би заурлао и сви су га чули и гледали из своје мрачне собе, жене су плакале посматрајући га тако сломљеног, са толико бола у себи. На крају је устао са земље, истресао прашину са панталона и уздигнуте главе ушао у кућу, спреман да прихвати судбину коју му је отац одредио.
Зорица Шошић Максимовић