ВУКАШИН ЈОКАНОВИЋ –Зорица Шошић Максимовић

 

 

У подножју Шар-планине,

било једно село мало, Грмово се звало.

Рoдила српкиња сина, Јокановић Вукашина,

својим млеком задојила, у аманет оставила ,

Косово је дедовина твоја.

То немој заборавити Вукашине, сине,

биле су и биће разне силе,

отимаће ти земљу свету, јер имају душу,

проклету.

Али, ти не заборави ко си!

За отаџбину бајрак носи!

Вукашин своју мајку послушао,

на бранику своје дедовине стао.

Одупрети се непријатељима знао,

српске цркве обновио.

Мајчине речи погазио није,

бранио је Космет све до Албаније.

Ал’ окупатори бомбама завладаше,

кућу Јокановића запалише.

Нову цркву порушише,

српска гробља похараше и све Србе протераше.

За владаре дођоше плаћеници страни,

да разруше што су Срби вековима зидали.

Срби многи у српство се клеше, на власт,

дођоше.

Па се Српства одрекоше,

хероје,  у Хаг изручише.

Србе са Косова изневерише,

патриоту  Вукашина  склонише,

његова три сина у тамницу бацише.

Невине их годинама држаше,

Због неправде које им нанеше

Добрилино срце да издржи не могаше.

Вукашин без вољене жене ,

његова деца без мајке осташе.

 Вукашина, сломити не могаше.

Он се из пепела диже, јер за Србију дише,

док јуначке сузе са лица брише.

У Хагу је истину и председника бранио,

злим душманима се тада замерио.

Нека гори, ви непријатељи клети.

Не може Српство због вас умрети!

Продајете корене своје,

за шаку власти,  Косово поље.

Ал’ Бог зна да издаја то је,

душа нема мира, бескрајне су муке,

што Косово паде у крваве руке.

Сањам Грмово, моју Шару, мајку стару.

Знам да Србин опет биће,

на Газиместану.

Дедовина увек у срцу и глави носи

Свуд по свету Србијом се поноси.

Српкиње! Мајке!

Поносно рађајте синове,

наследнике наших славних предака.

Јунаштву  их  учите од малих ногу,

дедовину да носе у срцу и души,

Косово да бране до задње своје српске крви,

своје славне претке не смеју да забораве,

славног кнеза Лазара, Обилића, Југовића,

патриоте новога доба, међу  њима

Косовског сина

Јокановић Вукашина

Аутор, Зорица Шошић Максимовић

Т О Д А–Зорица Шошић Максимовић

 

рецензија- 2

Зорица Шошић Максимовић својим романом доноси нам причу историјске природе која прати два временска тока. Први ток обухвата детаље личних судбина у догађајима везаним за бугарска зверства током Другог светског рата на простору јужне Србије. Ауторка сликовито представља личну трагедију газда Савине породице, угледног сеоског домаћина, из околине Гњилана. До детаља је описан успон, врхунац и пад ове знамените куће и њених потомака. Други временски ток премешта нас у ново време, догађаје који су претходили новој сеоби Срби у другој половини XX века са Косова. Ти су догађаји условљени међунационалним односима са Шиптарима у самопроглашеној Републици Косово. Нагласак ауторкиног пера стављен је на понижавање, страдање и прогон Срба који су били присиљени да продају своју имовину и спас пронађу у сигурнијим крајевима. За јунаке овог временског тока, та утопија је био Крушевац.

Можемо разликовати глас наратора и глас јунака. Зорица Шошић Максимовић прави јасну разлику између савременог српског језика (којим нам се обраћа наратор) и дијалекатског говора (којим су обојени дијалози и унутрашњи монолози јунака). Управо овде можемо видети да ауторка има истанчано осећање за дијалекатску реч, што доприноси квалитету њеног приповедања. Тако обојен локалним говором, језик је живописан и доприноси да приповедање буде спонтано, а да ликови, догађаји и околина живе пред нашим очима.

Зорица Шошић Максимовић успева да отргне од заборава и да нас подсети на обичаје и традицију која је угрожена пред налетом новог доба: проводаџисање као начин проналажења супружника, спремање девојачке спреме, начин прослављања свадбе; опстанак патријархалне породице, поштовање родитеља, покорност и послушност према старијима, многочланост породице; врачање и бајање, бацање проклетства…

Мотив љубави се прожима кроз читаву фабулу, али та је љубав често осуђена на пропаст. Епизодом о Крски и Николи не видимо само верно предочену љубавну патњу двоје младих, већ и покорност Николину према оцу. Поштовањем очеве речи да се мора оженити девојком коју је отац за њега испросио, Никола гази своје обећање да ће оженити Крску, девојку коју воли. Њихова љубав је осуђена на пропаст јер припадају различитим друштвеним слојевима. Зорица Шошић Максимовић нас овим примером подсећа да је подела на сталеже постојала одувек, и је то био кључни фактор у склапању бракова.

Тода и Младен бивају растављени Младеновом смрћу. Ауторка нам приказује другу врсту бола и патње, као и Тодину верност и након губитка мужа. Више се није удавала, децу је извела на прави пут, и можемо пратити на даље њихове судбине. Губитак најмилијих је још један у низу  мотива који нам ауторка верно осликава. Сузе, патња, бол за смрћу мајке, оца, брата, мужа, слике сахрана су готово на свакој страници романа.

Мотив породичног јединства и оданости је један од најјачих мотива романа. Списатељица нагласак ставља на опстајање породице и предочава колико је она важна у животу сваке јединке. Само уједињењем и слогом породица може опстати. То можемо приметити у Тодиној породици, која се временом само умножавала (синови су се оженили, добили су децу, али су сви и даље били на окупу).

У широком дијапазону ликова које нам роман доноси ипак постоје оне које можемо издвојити. Газда Сава, као представник патријархалног и имућног сеоског домаћина, али и као страдалник који не разуме зашто му се све недаће догађају. Тода, као домаћица, пожртвована мајка и верна супруга која је успела да опстане након свих злодела која су је задесила. Посебан осврт треба направити на лик  баба Цвете, сеоске лекарке, траварке и врачаре. Код баба Цвете су сви одлазили јер је она та која се у све разуме, успешно се бавила и проводаџисањем и скидањем урока. Ђорђа, саткан од негативних особина. Неверан и немаран према супрузи и кћери, не преза ни од тога да убије жену и кривицу пребаци на другога. Склон преварама и отимању девојака и туђих жена. Смиљана, као представник другог временског тока романа. У овом лику видимо развој од својеглаве и уображене девојчице до мајке и особе коју емотивно погађа свачија несрећа. Кроз Смиљанину судбину видимо заправо историју српског становништва на Косову. Ауторкиним успешним приповедањем, као да Смиљаниним очима видимо сурово понашање шиптарских лекара према једној српској трудници, паковање ствари и одлазак са свог огњишта. Заједно са Смиљаном посматрамо запуштене авлије и куће исељених Срба. Напуштене школске установе и улице, које су некада врвеле од деце. Гашење српских села, измамиће тешке уздахе и нама као и Смиљани.

Зорица Шошић Максимовић, својим искреним и емотивно обојеним казивањем, премешта нас у један период страдања српског појединца. Немогуће је остати равнодушан на сваки осмех или сузу њених јунака. Читањем њихових личних судбина као да заједно проживљавамо сваки њихов тренутак. Роман који тражи пуну пажњу при читању, али и роман који обећава да нећете остати апатични на оно што има да вам каже.

ЗАБРАЊЕНА ЉУБАВ – Зорица Шошић Максимовић

Крска и Никола су се виђали свако вече. Кад падне мрак деда Ђура закључа своју порту и нема више нико да искача на сокак, а ако хоће неко да им дође тај ће да залупа на порту и тада би он отворио. А Крска је једва чекала да дође време за вечеру, тада би сви тражили воду за пиће, она би пре вечере просула сву воду из канате и оставила би само једну да би укућани имали да пију док се врати. И тако, чим почне вечера, Крска, уз много извињења што је опет заборавила да напуни канате, узима их и жури према бунару који је био близу порте. Тамо у мраку, на сокаку, чекао би је Никола. Она би потрчала ка порти, али је све закључано, па су она и Никола направили малу рупу у зиду, толико колико може њена рука да прође, где би са друге стране зида чекао Никола. Изменили би по неколико речи, додирнули руке и она би журно ишла према кући са канатама, где су је остали чекали. Неки су је погледом питали па где си, мори, до сад, ко да си отишла на Чубуру а не што си била на наш бунар у наш обар? Крска би промрљала нешто што нико није разумео и журно отишла у мали собичак, где је спавала на кревету искованом од дрвета на коме се налазила полупразна сламарица. У истом том собичку су спавали и њени родитељи. Док је лежала у мраку Крска је љубила своју руку на местима где је Никола додирнуо и све јој било топло око срца… Размишљала је о његовим речима: да се она ништа не брине и не слуша шта у селу причају, он ће само њу да ожени и ниједну другу девојку. Веровала му је, али је знала да ће је његови тешко прихватити или неће уопште хтети да им буде снашка. На ту помисао би се стресла и облио би је хладан зној. Никола је, док је ишао од Крске према својој кући, размишљао и било га је страх да оцу саопшти своју одлуку да ће оженити Крску и ниједну другу. Знао је да газда Трајко за њега хоће девојку од богате куће, да му неће дозволити женидбу са Крском. Волео је својега татка, али овај пут мораће да му се супростави и не дозволи да га одвоје од ње… Тако занесен у своје мисли ушао је у свој обар и ишао право према кући, а да није приметио газда Трајка огрнутог својим клашњеним капутом. Седи и чека Николу да дође „од сокак“ и кад га угледа, накашља се. Никола се тргну и сав збуњен приђе да поздрави татка:
– Добро вече татко, зашто не спијеш, да неси нешто болан а ја за тој не знајем? А Трајко једва дочека:
– Па болан сам, а тебе кобајаги те брига и ће умрем, ти неће чујеш, само скиташ по сокаци ко неки бесан пас, уместо домаћин да биднеш, да се ожениш, па да се уфатиш у неку работу, но ти си решија у гроб да ме ставиш код твоју мајку. Она барем, кукавица, спасила своју душу а на мене оставила големо гајле, не сме бре ни да умрем, куде ћу, кукавац, на онај свет кад ће ме пита: А море Трајко, што си ми па доша овамо, зашто прво Николу неси оженија… А што да јој зборим, што, ајде рекни ми…
Сав бесан он се унесе Николи у лице, који је стајао пред њим сагнуте главе:
– Е бре, татко, ће се женим, кој вика да нећу, но несте ме питали, а ја оћу, татко, и девојку имам на коју сам фрљија мерак.
А Трајко застаде, као мало зачуђено па га погледа.
– И девојку имаш, а која је тај, од коју фамилију, кој гу је татко а која мајка, све ми рекни, све оћем да знам, не може свака да ми буде снашка, ти знаш који смо ми.
Никола се плашио да каже наглас што му је на срцу, али мораће, изгледа дошло време за истину. Он се исправи, подиже поносито главу, окрену се према оцу, а да га притом не гледа баш у очи и поче строжим тоном:
– Слушај татко, ти знаш колико те поштујем и волим и да сам те до сад у свему послушаја, никада ти ниједну реч несам одвратија да рекнем, не мој татко неје у праву, ја ћу другачије да работам но што ми он збори, несам. И сам знаш да сам увек твоју реч испоштоваја, а сад ти мораш да послушаш мене, да бидне како ја зборим – ја ћу да се женим сас Крску, деда Ђурину ћерку, ако ми ти не даш, ја нећу ниједну другу, она ми на срце легла, моје очи само за њу гледав, овај живот што га живим само с њу ћу да га истерам. Крска је убава девојка, добра, е сад што њен татко нема имање ко ми она за тој ништо неје крива, али видећеш, татко, брго ћев они да постанев газде.
Никола наставља причу трудећи се да убеди својега оца, а да притом не обраћа пажњу на Трајково лице које се згрчило од беса.
– Не знам, татко, да ли си чуја, Крскина браћа отишли у Немачку, само Јанко остаја дома, викав у село људи тамо се големе паре зарађују, па ћев брго да направе нове куће, а земљу ћев да купе…
И још би Никола да прича. Али Трајко га зауставља бесно:
– Ћути бре, Николо, ако Бога знаш немој више да збориш ако оћеш да имаш живога татка. Оћеш бре живога у гроб да ме туриш, ја жив у село да искочим на овија наши људи не могу, да им рекнем с кога сам претељ биднуја, кога треба да целивам и дочекујем, Ђуру исцепаног све у латице закрпеног, тој ли сам заслужија и тој дочекаја… Ооо, Николо бре, мућни мало тај памет твој, зар оволико големо село и толико убаве девојке и од добар род, ти си се уватија за најћораву, најсиротињу, па зар наша кућа такву да прими за снашку.
Никола је покушавао да га умири:
– Чекај бре татко, чекај мало.
Трајко би га прекидао:
– Што да чекам, ти си рекао своје што си имаја, кад си тој зборија неси мислеја на мене какав бол ће ми задаш, као да си ми срце извадија, за тој ни ја неће жалим. Слушај, Николо, ако узнеш Крску ти у овуј кућу да ступиш више не, тој да знаш, куде знаш иди с њу живи, али у моју кућу ваша нога да окади неће…
Никола виде да ништа не може да постигне ако се супростави оцу па покуша да га моли… Удари на колена, стави руке на груди и поче да моли Трајка:
– Немој, татко, такој да збориш, ја сам твој син, Крска ми се много допада а и друге девојке ме неће, неће ме бре ниједна у село.
Трајко још оштрије крену у напад:
– Како те бре неће, ич немој да се секираш, нека то бидне моја брига, ја ће ти нађем девојку за тебе, девојку за нашу кућу.
Бесно прође поред Николе и оде у своју собу…
Никола још дуго оста у згрченом положају, сливале му се сузе низ лице, а све јаче стезао песнице, знао је да Трајко неће да попусти и да његова љубав умире ту, заједно с њим, ту испод дуда се опрашта од Крске и овог живота, јер он без ње је мртав човек… Дочекао је нови дан испод дуда, није се ни померио, само би у току ноћи неколико пута заплакао увек када би се сетио Крске, њеног лика, осмеха, нежних додира њених руку; тада би заурлао и сви су га чули и гледали из своје мрачне собе, жене су плакале посматрајући га тако сломљеног, са толико бола у себи. На крају је устао са земље, истресао прашину са панталона и уздигнуте главе ушао у кућу, спреман да прихвати судбину коју му је отац одредио.
Зорица Шошић Максимовић

ТРАГЕДИЈЕ У САВИНОЈ КУЋИ- Зорица Шошић Максимовић

Када је Тода дошла у Пасјане, ушла у двориште тог дана и упознала Младена, била је захвална свом оцу што ју је добро удао. Била је срећна и задовољна. У наредном периоду трудила се да угађа свекру, свекрви и Младену. Само после десет месеци на свет је донела своје прво дете, сина Мику. Веће среће и радости газда Сави није требало, славио је три дана тако што се опијао ракијом коју је сам испекао од шљива из свог дворишта, певао на сав глас, грлио своје укућане, а снајку даривао дукатима.
Селом је кружила прича да је Сава наследио два џака дуката од свог оца које је он, како су мештани причали, наследио од свог оца, деда Павла. Причало се да је деда Павле примио на конак два Турчина који су путовали из Македоније ка Србији и ту свратили на ноћење с коњима и два џака дуката. Када је било негде око поноћи, Турци су, уморни, заспали тврдим сном, а Павле се увукао у њихову собу и заклао их на спавању, онда их сахранио негде у дворишту, закопао већи део блага, а један део оставио, који сад Сава троши. Мештани су још причали да нико не зна место где је то благо, али многи су тврдили да су повремено виђали, око поноћи, јаку светлост која је долазила из Савиног дворишта и увек се појављивала на другом месту, па су старији људи говорили да су двориште и кућа уклети, мада Сави до сада све добро иде. Али, никад се не зна. Ту не може добро да буде и кућа да цвета. Причали су људи и ишчекивали неки трагичан догађај у Савиној породици. Но, код њега је све ишло као по лоју. Младен и Тода су се заволели, чували Мику, помагали Сави и Лени у свему, кућа и двориште увек су били сређени и чисти.
Након две године Тода је родила ћерку Весну, Сава је опет славио, звао родбину на част, потајно је желео да сви они дођу и виде како се он лепо слаже са сином и снашком, како су му лепо уређени кућа и двориште, како су му лепи унучићи. Рођаци су једва чекали његов позив и сви су редом дошли и честитали, притом пажљиво разгледали сваки део куће, двориште, загледали у Савино, Младеново, Ленино и Тодино лице не би ли приметили да нешто није у реду и тиме задовољили своју сујету. Али, на њихову жалост, нису могли да пронађу ниједну ману, па су, са извештаченим осмесима, незадовољни, одлазили кући и дуго препричавали како је код газда Саве, а да је Тода права срећница што се удала за Младена и баш у такву домаћинску кућу. Тад би настала расправа по кућама, међу укућанима. Обично би се поделили: једни су тврдали да је Тода добра и да је заслужила такву срећу, док би јој други проналазили мане и говорили да ту нису чиста посла, да су је њени помоћу мађије удали за Младена.
Прошла је још једна срећна година у газда Савиној кући, година пуна љубави и узајамног поштовања између укућана. Тода је опет била трудна са трећим дететом, опет су се сви радовали и сматрали да их Бог награђује за њихову доброту, и жељно ишчекивали њен порађај. Нису ни слутили које се зло надвило над њихов дом и спокојство и да више никада неће бити срећни. Тода је била у седмом месецу трудноће кад је стигла депеша да је Младен мобилисан. Та вест је тешко примљена, сви су били тужни, Лена је плакала и крајем мараме брисала сузе да је случајно не виде Тода или Младен. Пред њима се правила јаком и тешила их да ће то брзо проћи. И биће опет сви заједно само што ће се повећати за још једног члана, таман ће Тода да се породи пре његовог доласка. Сава није спавао ноћима. Када би сви легли он би устајао, у белој кошуљи која је била дугачка до стопала, огрнуо би капут и тако шетао по дворишту слутећи неку несрећу, али ни он није показивао своју забринутост испред Тоде и Младена, па и од Лене се крио и храбрио је да ће бити све у реду као и пре.
Дошао и тај дан. Младен је пошао на фронт, поздравио се са свима, љубио своју децу, а Тоди је стално понављао: Вратићу се ја, ништа не брини, немој да плачете, па не идем само ја. Када су га испратили више нико није плакао, да не би злокобили и призивали несрећу. Дани су пролазили, па и месеци, о Младену ништа нису знали, ни где је, ни како је, ни да ли је жив.
Тода се породила, добила сина Димитрија. Сава се радовао, али није био весео као раније када су му се рађали унучићи. Сад је био тужан што му није ту његов Младен. Нека туга, нека зебња се увукла у његово срце и душу, плашио се осећаја који га обузимао.
Сави се обистиниле његове слутње, јер се десило оно најгоре за његову породицу. Једног јутра Тода је устала рано, у саму зору, да подоји Димитрија. Он је за два дана пунио четрдесет дана па, по обичају, тог дана је требало Тодини отац и мајка да дођу по њу и децу и одведу их код њих у Будригу да преспавају. Док је дојила Димитрија размишљала је о Младену, где је, да ли је сазнао да је добио сина. Зачула се јака лупњава на њиховој порти. Тода је помислила да су то њени, али зачуђено је гледала у свог свекра који је у кошуљи за спавање трчао ка капиџику да би отворио раном посетиоцу. Док је отварао са зебњом је размишљао кога ће да угледа испред порте. И обистиниле су се његове слутње – испред њега је стајао млад војник приближних година његовог Младена. Војник је сагнуте главе прошаптао: Добро јутро. У рукама је држао папир. Сава га је испитвачки и у исто време плашљиво гледао и упитао: – Које добро, црни синко, те доводи сабајле на моје порте? Војник је и даље стајао сагнуте главе, само је пружио Сави папир који је до тада држао. Дрхтавим рукама Сава узе папир, брзином муње пређе погледом преко њега и прочита. Почео је да га гужва, да стеже свој капиџик да не би пао. Лице му се изобличило од бола, закука Сава на сав глас тако да се чуло скоро до пола села. Како је било рано јутро, његов јаук је још више одјекивао, тако да је у селу настала општа узбуна. Кучићи су залајали, почели да завијају предосећајући несрећу. Тода са уплаканим Димитријем у рукама потрчала ка свекру, а када је видела војника и лице свекра би јој јасно да је настрадао њен Младен. Укочено је гледала час у свекра који се увијао од бола, час у војника који је и даље држао сагнуту главу и плакао као дете. Пробудила се и Лена и потрчала према њима, али је на самим улазним вратима куће пала и онесвестила се! Тода трчи сад ка свекрви, ка својој нани, како ју је звала, ставља Димитрија у колевку, он се дере на сав глас. Тода се не обазире на његов плач, већ зграби канату с водом и поче да полива Лену да би је вратила свести. Полако, Лена је отворила очи, и када је угледала Тоду повратио јој се глас и поче да кука за својим сином јединцем. Тада и Тода поче да кука, а двориште и кућа се пуне родбином, комшилуком и мештанима. Велика несрећа задесила Савину кућу, син јединац оставио троје мале деце, младу жену, родитеље.
После три дана дотеран је Младен у своје село, у своју кућу да заноћи последњи пут у свом дому. Окупило се цело село, сва родбина је дошла Младену на сахрану. Сава, Лена, њихове ћерке кукали су за Младеном, њиховим сином, за братом јединцем, кукали због Тоде, док су је гледали како доји Димитрија обучена сва у црно. На њеном челу се урезала дубока бора, тако да је сад изгледала десет година старија но што је била. Она није плакала, само је немо гледала, срамота је било да покаже да жали за својим мужем, смејали би јој се мештани и родбина. Лена је чупала косу и стално понављала да она више неће да живи, шта ће јој живот када нема њеног Младена. Ћерке су је грлиле и плакале за изгубљеним братом кога су волеле највише на свету, али су покушавале да утеше мајку, говорећи јој да мора да живи, да је потребна Тоди, да јој је Младен оставио три мала детета о којима сад треба да се брину сви, а пошто су оне удате и имају своју децу и породицу нису толико у могућности, али она мора да буде јака. Одвезли су Младена на сеоско гробље и сахранили у тек ископан гроб. Лена је хтела да ускочи у раку, стално понављајући:
– Прво мене закопајте, кукуууу, кукавица ја, не давам мојега Младена!
Па би почела да реди Младена:
– Куку синко зашто овој направи, погледај твоју мајку кукавицу, куде си ме оставија, како да живим без тебе, погледај твојега татка кукавца колико ти имаја мерак, саг си ни кућу огрубеја, обар опустеја! Младене, синко отвори очи погледај твоји децу, куде си ги оставија, синко Димитрију неси га ич видеја нига упознаја, он за татка неће знаје! Куку синко ко пилићи си ги оставија без сајбију, кад си овој направија за њи неси се сетија!
Док је Лена кукала, сви присутни су делили њену бол и плакали с њом. Сахранили су га, људи су се разишли свако својој кући. У Савиној кући су још биле његове ћерке са својим породицима, Тодини родитељи и њен брат Тинко. Сви су жалили за Младеном, али Тодин брат је сматрао да треба да јој се понуди да се врати кући, код њих у Будригу, пошто више нема Младена, а децу да остави код Саве и Лене; они да их чувају, јер је она је још млада да остатак живота проведе без мужа, већ би могла да се поново уда. Тода га погледала таквим погледом као да је он њен највећи непријатељ, иако га волела као што воли своју децу, и скоро шапатом изговорила речи од којих су се сви заледили:
– Од моју децу мене може да одвоји само смрт, брате. Ако оћеш сестру мртву онда тој направи, однеси ме у Будригу, али знај брате ће се обесим исти тај дан.
Родитељи су је подржали у њеној одлуци, нису дозволили сину да одлучује уместо ње, већ су пошли кући, а Тоду оставили са својом децом. Савине ћерке су обећале да ће помагати Тоди колико могу у чувању и подизању деце, па су потом и оне пошле свака својој кући.
Деца, због толиког народа који је боравио тих дана у њиховој кући и свих дешавања око њих, као да су знала да им се десило нешто страшно, стално су плакала, а то је Лени још више цепало срце. Грлила је своје унучиће, плачући на сав глас и стално понављајући:
– На мене не ми ваља живот! Кад сам без очи остала, моје срце извадила и закопала, а зашто па саг да сам жива!
Иако је Тода на сваку њену реч подсећала да је сад потребна њој и деци, Лена није могла да савлада бол због губитка сина, па је одбијала храну. И после само петнаест дана од Младенове сахране Лена је легла изнемогла на постељу и више није устајала. Плач деце ју је убијао, Тодино ћутање, Савино тужно лице, све то није могла да поднесе, а када су Младену спремали четрдесет дана, она је испустила душу. Још једна страшна трагедија задеси Савину кућу. Опет се окупили родбина и мештани села на Ленину сахрану, дошли и Тодини из Будриге, свако је имао своје разлоге због чега је ту. Ленине ћерке су жалиле за мајком и братом, а мештани су дошли из радозналости, да виде Саву како се сад понаша, и потајно причали да га је коначно стигла клетва о којој се шапутало годинама. Тодини су дошли с намером да је врате кући, јер сада је ситуација била другачија – остали су Сава који сада нема жену, а још увек је млад човек, и Тода која нема мужа а изгледала је много старије но што јесте – како ће њих двоје да живе под истим кровом, шта ће село да каже. Сахранили су Лену и опет се сви разишли свако својој кући, само су Тодини родитељи и брат још увек били у газда Савиној кући. Тода је морала да се суочи са новим проблемом, није хтела да остави децу и напусти Савину кућу како су јој предлагали родитељи и брат, а није могла ни да живи са свекром под истим кровом, а да је мештани не оговарају. Била је млада али живот је натерао да брзо сазри и на тај начин је и размишљала. Својима је рекла да остаје уз своју децу, у кући где ју је муж оставио, али ако они желе да јој помогну нека пронађу неку жену или старију девојку која би се удала за Саву, њеног свекра; на тај начин би избегла нагађања и оговарање села и остала уз децу. Видевши да их Тода неће послушати, схватили су да је најбоље да јој помогну у проналажењу жене за газда Саву.