ОПРОШТАЈ – Зоран Матић
ОПРОШТАЈ
Тихо је отворио врата.
Потом их је затворио за собом,
Није их закључао.
У соби, полумрак,
Пришао је петролејци,
Која је висила са таванице.
Упалио је.
Сабласна светлост рашири се собом.
Кревет у углу,
Омањи ормар,
Бокал са водом и лавором, сапун,
На таваници прозор,
Са задњим јесењим лишћем.
На средини собе сто, столица.
Окренуо се око себе,
Седе за сто.
Из џепа извади белу хартију,
Стави је на сто.
Потом извади и коверат.
Отворио је фиоку стола,
Узе мастило и перо.
Дуго је гледао у бели лист,
А онда умочи перо,
И написа само једну реч,
“ Опрости ! “
Брижно сави бели лист,
Стави га у коверат,
Исписа адресу.
Наслони писмо на мастионицу.
Угасио је петролејку.
Легао је мирно,
Није се покрио,
Погледа мртво лишће на стаклу.
Насмешио се и заспао заувек.
“ Као да је знао “ – рече глас,
“ Погледај,
Како мирно му је лице “- рече други,
“ Долазе да га однесу,
Ја ћу понети писмо,
Бар толико могу.“- рече први глас.
Негде недалеко,
Зачу се звекир на вратима.
Једна жена отвори врата,
Узе писмо,
Попе се до собе на спрату.
Била је сама,
Отвори га.
Знала је да га више нема.
Примила је прво и последње писмо,
После свих ових година.
Тада је,
По ко зна који пут заплакала,
Јер још давно, све му је опростила,
Али једна тврдоглава будала,
Све ово време, то није знала.
03.10.2004.
недеља, дан 11.
Loading ...
POSLEDNJI KOMENTARI