Ратник је седео сам. Ватре, које су недалеко гореле и бацале неки демонски сјај на његово лице, ни у полутами нису могле сакрити његово усхићење.
- Седи дечаче! рече ратник, Испричаћу ти стару легенду. Седи и слушај, јер за мене то није легенда, већ стварност, а и за тебе ће постати стварна, јер имаш тај поглед, какав сам и ја имао, пре много година. Дечак је седео и слушао ратника, који је говорио, да свако има своју смрт – смрт какву заслужује и са њом заувек живи, али само одабрани, ако се брзо, иза себе окрену, видеће своју судбину и живеће, док им она буде то допустила.
- Ја своју сам видео! рече ратник. Имала је најлепше очи на свету и сада се враћам, иза планина где смо се први пут срели. Она ме зове, то осећам, јер свих ових година од тада је тражим али је не нађох. Не веруј људима, када ти буду говорили да смрт је страшна, јер страшна је за оне, који чиста срца нису и заувек ће патити. Ускоро ћу стићи, до једног језера моје младости и ту је срести, а онда, са њом ћу поћи и заувек остати само њен.
Дечак се опрости са ратником и врати се у свој табор. Ратника, више никада није видео.
Срце му је би препуно радости. Био је победник и постаде краљ. Задњи бедеми беху завршени. Најбољи мајстори целога света, сјатише се да уздигну најлепши град у част победе, његове победе. Подигао га је ту, где задњи непријатељ паде, ту на ободу заувек слободног поља, натопљеног крвљу. Попут лудог детета, обилазио је бедеме, дивећи се. Несвесно, дошао је до западног зида, оног који се наслањао на падине црних стена. Месец, давно беше изашао и срмом обасја црне громаде, које се пресијаваше на бледој светлости. Беше почетак пролећа, тек по који, изникли лист, столетних стабала, бацо је сабласне сенке по тлу, тамо где стена није могла да заустави живот.
Поток бистре хладне воде, излазио је из оближњег врела, сакрвеног ту недалеко међу великим столетним стаблима. Тај звук, који кидаше тишину својим шапатом, пробуди у њему жеђ. Чу’ се хук сове, са оближњих грана и то га прену. Крете ка врелу, полако и тада застаде. Неки чудан хладни и опаки осећај, раздирао му је груди и чупао му срце. Не, није то био страх, јер знао је, да се страх не јавља тако тихо, подмукло. Настави ка каменом оивиченом врелу, дође, саже се, попи пар гутљаја.Тада устаде и крете назад. Не направи ни пар корака, када га нешто нагна да се нагло окрене. Прилика у црној тоги захваташе воду са зденца. У том часу, погледи им се сретоше и он виде, најлепше очи на свету. Поздрави непознату прилику, полугласом који му не изгледаше као његов. Она отпоздрави. Полако јој приђе, иако осећаше нелагодност и неку чудну хладноћу, коју му не доносише хладна ноћ око њега.Дуго су причали, а онда, кад први петл’и у даљини најавише зору, кренуше кроз измаглицу, која се полако дизала. Отпрати је до пута и хтеде да крене са њом и даље, али она га одби. Ту се опростише. Крете ка граду, а онда се сети да је не зна име, пожури за њом, путем који завијаше иза бедема али она већ нестаде. Па пут је дуг, где је могла отићи? -помисли. Нека, потражићу је сутра и врати се у сигурност и топлоту зидина.
Сутрадан је потражи али за њу нико не чу’. Тражио је и наредног дана и свих дана који долазише. Године су пролазиле, препуне добра и зла, а он, куд год би пошао, питао је за девојку у црној тоги али одговора не беше. Свих тих година, остајао је сам. Мучиле су га слутње и једна стара легенда, коју давно чу’ али мало од ње се сећаше. Двадесет зима прође, од оног дана, када је први пут угледа. На врело више није ишао, наде, да ће је тамо затећи, не беше али тог, магловитог зимског дана, који Сунце не виде, није имао мира. Сви пориви и сва чула, његовог тела стопише се у једну мисао – врело. Месец је изашао и магла се помало разби, а он, стајаше на бедему, гледајући у црне стене, које су иза себе криле столетну шуму и поток бисерне хладне воде. Брзо прође кроз капију, отпусти стражу која крете за њим и изгуби се у ноћи. Дошао је до западног зида, сова хукну. Поток је разбијао тишину ноћи, а тек понеки лист, који заостаде, бацао је сабласну сенку на тло. Срце му се стеже, давни осећај се врати и он пожури. Врело беше пусто. Заста мало и кад одлући да се врати, осети да није сам.
- Дошао си! чу’ глас и виде је како излази из сумаглице. Два најлепша ока била су ту, а она, није се променила, за све те године.
- Да, дошао сам по тебе, иако ти ни име не знам, тржим те свих ових година.
- Знам, одговори му, пратила сам те и уз тебе била свакога дана, од нашег последњег сусрета и чувaла те, да бих те сад могла водити, једним другим путем. Осећао си ме свакодневно, у јутарњем Сунцу, благом поветарцу који врат ти је дирао. Да, то била сам ја, сада знаш. Сада твоја питања која си постављао себи свакога дана, од оне ноћи, налазе одговоре. Онда, пре двадесет зима, ниси смео да ме видиш, ни да ми сазнаш име. Допустила сам себи, нешто, што допуштено ми је само једном и нисам се покајала. Пустила сам те да живиш, срећна сам јер су ти протекле године биле добре. А сад, ако желиш, можеш поћи самном али овде никада се више нећеш вратити, желиш ли то? – упита га.
- Желим да пођем с’ тобом, овде, нићега нема што ме веже, одговори јој, и док се присећао старе Сиретске легенде, коју је једне вечери уз пламен ватри, давно чу’, од једног безименог ратника иза великих планина, без жалости и туге за било чим, пође са њом, истим путем, као и некада.
12.04.2003.
VN:R_U [1.9.3_1094]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.3_1094]
Loading ...
POSLEDNJI KOMENTARI