Monthly Archives: oktobar 2008

JEDNOJ

Kad cvetovi odu s mesta gde su bili

snegovi će beli zavladati njima

niko neće znati da smo se ljubili

što beše u našim ostaće srcima.

Ostaće bez glasa u blizini reka

od tuge jer ne znam šta bi bilo drugo

pitaće je vetar zar još uvek čeka

zaljubljenih dvoje što ih nema dugo.

Poželeće nekad sećanja daleka

duša da ti vrati, volela si jednom,

pusti je, ne brini što je možda preka,

na kraju ne laži, nije ti svejedno.

Stavi prst na čelo, zamisli se malo

zašto mnoge stvari naprečac se čine,

zar je naše vreme u dve reči stalo,

mesto čašu sreće pijemo gorčine.

Istina na kraju uvek je bez reči

i nikad mi jedno neće biti jasno,

zar kraj nekog drugog može da se leči

bol za nekim koga volela si strasno.

ОЧОВЕКОЧЕЊЕ

Човек човека човеком човека
Човече, не човечите се!
Није вам име бокал талира,
нит вам је круна у залог дата!

х х х

Беше ономад вражијег дана
у врх се пера враћала тинта,
чак је и Верзал, стари анархист,
мирно и ћутке пловио редом.

Из басни, зачудо, бежаше црви,
могила наизглед проста и празна,
но кад се раздани, кад магла пуче,
у начертанију осташе сами.

И читња доби други свршетак:
Лијом и лавом црвић се назва,
умисли моћи великих звери,
сакривши мудро, пузало да је.

А иза гора, стотину шума,
непроход где је сакрио путе,
немоћан, ко од човека створен
у мору дави се несрећник Ноје.

х х х

Нит им је име талир за размет,
нити им круна, нит реч, нит чини:
човек човека човеком човека.
Човече, аман не човечите се!

Срђан Живковић

                      ЗБОГОМ

Прошлости морам ове ноћи “ с Богом“ да кажем,

Сви су својим путевима отишли а ја сам сам остао

И нећу више себе у својим сновима да лажем:

Признајем да сам као човек на дно живота пао.

И хоћу да васкрснем, не као Бог, већ као – човек,

Снаге имам да још увек гордо идем овим светом,

Крст свој још не носим, хоћу да проживим век,

Ако треба… само ако треба, са слашћу и осветом…

Па… сада остајте с Богом све моје љубави:

Велике и мале, којима подједнако веровах слепо.

Остајте с Богом, у очима су ми хоризонти плави:

За њима идем, у њима је скривено нешто лепо,

И једнога дана, скривену лепоту сигурно ћу открити:

Она ће свему смисао дати а вас ћу тада – заборавити.

Дуле Р. Пауновић

DO LJUBAVI…

Čega se bojiš?

Ovog početka ravnoteže
moždanog doba ptice rugalice,
ili ove reči koja me tera
da samu sebe ne poreknem
i pljunem na uništavajuću
osudu
da budem samo žena.

Pa šta ako me savijaju i lome
kao granje posečane šume,
ja imam devet života
i isto toliko prividnih razloga
za samozaborav,
blagoslovena za izvesnu slobodu
da sama biram
pero ili mač.

U podnožju moje leve trepavice
ugnjezdi svoju zaljubljenost,
jer ti si muškarac-prijatelj
po misli,
u ovoj noći nezagađenoj
blizinom reči PREKASNO,
gurnut surovošću vetra
pravo na postelju
moje plahosti.

Pokušavaš da odoliš?

A mogla sam ti odmah reći
da me voliš,
i pored toga
što ne umem ćutati
i što govorim za dvoje,
što u kretanju mojih kukova
pomeram tvoje stanice samoodržavanja,
što u konturi mojih leđa
pastirica i bludnica
razapinju prostranstvo
pritislih nada
iza tišine u kojoj ječi saksofon.

Podižem svojih sedam velova
i ostavljam ti Panonsko more.

Do ljubavi…

(C) Gordana Knežević

РАЗМИШЉАЊА

Размишљања моја проткала је суморна мисао:

да смрти нема – живот би изгубио смисао,

живот би, тако, у вечни пакао претворен био

па би човек узалуд веровао, надао се и снио.

Вечност живота и живљења наде би лишена била,

време би души и жељама ломило крила,

плавет пространства видика слепило би постало

и све што је људско – све у мрак безнађа би пало.

Време би са неба већ одавно бледе звезде испило

и светлост за просветљење ума и душе би скрило.

А без мрака на на крају пута и без његових тајни

у души не би било вере ни наде као водиља сјајни ,

живот и дражи супротности своје би постале

али пролазност и смрт снагу и смисао су им дале.

Дуле Р. Пауновић

ХТЕО БИХ

Посвећено Њему – Сину моме

Хтео бих…од срца да се насмејем

са Њим, да из душе тугу развејем,

хтео бих… за Сунцем да полетим

Његове снове на јави да осетим.

Хтео бих… руке широко да раширим

са Њим у загрљају срце да смирим,

хтео бих… да му кажем да га срце воли

и да ме Његова патња пече и боли.

Хтео бих… вечност да сањам само Њега,

хтео бих то више од свега.

Хтео бих… време Наше у детињство да вратим,

хтео бих… али судбина ми не да муке да прекратим.

Хтео бих… све бих хтео, али сам само човек мали,

само сам са гране жути лист опали.

Дуле Р. Пауновић