Monthly Archives: decembar 2008

Poštovani prijatelji, u Novoj godini želim vam ispunjenje svih želja.

Zoran Hristov

Svim članovima i ljubiteljima sajta Srećna Nova Godina,
puno ljubavi, sreće i zdravlja i prelepih stihova
od srca želi Sladjana Ivanović – Slap

SVE DOK JE SUNCA I NEBA

Može li dan bez svetlosti?
Noć bez mraka?
Jutro bez Zore?
Da li može tuga bez žalosti?
Boj bez junaka?
Soko bez gore?

Tako isto ne može Zemlja moja
bez Svetoga Kosova.

Postoji li negde more bez vode?
Mesec bez sjaja?
Potok bez kamena?
Besmislen je život bez slobode,
početak bez kraja,
ruka bez ramena.

Nezamisliva je Zemlja moja
bez Svetinje svoje, Kosova.

Ima li srca sto kuca bez krvi?
Može li se videti bez očiju?
Sta je znanje bez pameti?
Zar sila ljubav da nam smrvi?
Zar da nam dušu bezdušni ubiju?
Zar se može Tapija oteti?

Sve dok je Sunca i Neba,
i vere u Gospoda Boga,
Srbi se odreći neće
Svetoga Kosova svoga.

(C) Goran Todić

JEDNA PESMA ZA PLAKANJE

Ko ukloni rumenilo sa lica ti veseloga,
ko posadi tamne bore, mračne senke pod očima,
kud nestade ona žena sa reljefa lika tvoga,
sa prolećem u osmehu i videlom u noćima?

Ko ugasi grotlo srca i poseče drvo strasti
i oduze miris cvetu i pokida svicu krila,
ubi pesmu u slavuju i obori gnezdo lasti?
Šta se zbilo s tobom, mila, da ne budeš što si bila?

Ko to krade suncu boje, da nam zora ne zarudi,
nad kolevkom, kraj ognjišta, da se jutro ne pozlati,
ko uspava mladog lava, da se nikad ne probudi,
i otera belu rodu, da se domu ne povrati?

Ko oglobi deci mleko i mrtvacu večnu kuću
i potkopa iz potaje stablo našeg rodoslova,
ko obrisa spektre boja i sutonu i svanuću
i pred svoje noge prosu kolačiće naših snova?

Tražio sam pravo tamo gde je uvek bilo krivo,
pa ožiljke nosim kao prijateljsko milovanje,
u mrtvom sam telu bio zarobljeno srce živo
u kojem sam odživeo jednu pesmu za plakanje.

(C) Slavoljub Jovanović

NEDOSTAJEŠ MI

Noćas ću biti zvezda
što te u stopu prati,
a oči tvoje, pune žudnje,
zlatnim ću sjajem obasjati,
u zanosnoj tišini
što nebo krasi,
za tebe i mene
noćas ću sjati i sjati…

Biću tvoj spokoj
u tami dok lelujaju trave,
uspavane mirise
razbudiću pred svitanje,
jata slavuja raspršiti
iznad tvoje glave,
dok gledaš ka nebu
znaćeš da postojim,
u mesečini punoj strasti,
bez ljubavi i zvezde umiru,
nedostaješ mi,
zagrli me osmehom
da se ne ugasim.

(C) Zorica Brkić

У „Галерији 73″ на Бановом брду (Чукарица, Београд) свечано је уручена награда „Мирослав Дерета“ нашем члану Види Ненадић за роман „ZOO CALLED LONDON“. Свечана додела награде почела је у 19 часова, 24.12.2008. обраћањем књижевног критичара и уредника Петра В. Арбутине. Скупу су се обратили и представник издавача Дијана Дерета, председник жирија Зоран Богнар, као и председник Градске општине Чукарица господин Милан Тлачинац. Вида Ненадић се топлим речима обратила публици и захвалила на додељеној награди.

*tekst preuzet sa Poete*

BRAVO VIDO!!!

KAD ME NEMA, TAD ME IMA

I ako se moje ime nikad glasno ne spomene,
i ako se nikad niko za moj жivot ne raspita,
kad me svojim tvrdim djonom zbrišu i ljudi i vreme,
i tada će jedna pesma sa uzdahom da se čita.

Kad u nekoj pesmi spaziš povredjeno jedno srce,
sa vremenom što nestaje, kao čiste suze trag,
kad u svome rumenilu dogoreva mlado sunce,
setićeš se da ti neko u životu beše drag.

Iz mladosti prekinute, kroz srce mi iskri želja,
da se vratim svojoj suzi, da otidnem u kraj rodni,
u naselju mrtvih duša, mesto ruku roditelja,
da zagrlim i poljubim onaj hladan kamen grobni.

Kad se licu osmeh vrati, posle suza prolivenih,
dok sa srca mirno skidam onaj teški kamen sivi,
mnogo puta pitao sam: O Gospode, da l bi meni,
da li bi mi isto tako dragi bili, da su živi?

Na listiću svoga veka život piše čudnu priču.
Za sve duše bezimene istorija jastuk sprema.
Pa, neka ti iz života samo dobra dela niču,
zablistaćeš na kamenu, jer te ima kad te nema.

U svečanom onom času, kad zazvoni za opelo,
i onaj će, što me mrzi, kad za ovu novost čuje,
oprostiti što postojah i što imah srce celo,
i onaj će, što me mrzi, hteti da me ispoštuje.

(C) Slavoljub Jovanović

ONA JE TU

Ona je tu,
odmah iza očaja,
u gomili,
iza leđa očajnika,
da se sakrije,
ali ja je vidim,
ja je osećam.

Ona je tu,
bleda ko zid,
ko cigla,
modra ko nebo.
Sad se smeje,
dok drugarici priča,
neku glupu priču,
kojom tera jezu,
oko srcu šćućorenu.

Ona je tu,
na dohvat ruke,
odmah iza iluzija.
Ne haje za mene
i moju prosutu strast.
Tu je,
u svojim snovima,
ne shvatajući moje želje,
patnje, stradanja, očaj…

Ona je tu,
bleda ko zid,
ko cigla,
modra ko nebo.
Ona stoji
i gleda i sluša,
ona je tu,
a u oblacima.

Ne stiže se uvek,
kud se podje,
govorio sam
i nagovarao je,
da cilju potrčimo,
pre nego put
postane klizav.

Ne dešava se nikad,
ono o čemu se mašta.
Život je skockan
od propuštenih prilika
i promašenih ideala.
Oko nas vozovi tutnje,
ovaj tren je naša stanica,
ako sad ne uskočimo,
novih vozova nema.
Govorio sam,
držeći je u zagrljaju
u mislima,
čitavu večnost
daleko od nje u zbilji.

A ona se smejala,
svemu smejala
i mom pričanju dugom
i mom licu,
mojim željama,
mojim patnjama,
svemu se smejala
i u oblacima letela.

A dani
i godine
su proleteli…

Sad je tu,
odmah iza očaja očajnih.
Godine su pojeli skakavci,
želje su ostale želje,
dobre prilike
su propuštene.
Sad je tu,
sunce i kiša,
kreč i kreda
na licu izvezli bore.
Sad je tu,
bleda ko zid,
ko cigla,
modra ko nebo.
Sad je tu,
stoji
i gleda
i sluša,
a odsutna je…

Sad je tu…
I zna…
Povratka nema !

(C) Ljubodrag Obradović

Ti si meni kao crno vino
pamet mutiš i dušu opijaš,
ti si meni kao crno vino
oko mene kada se uvijaš.

Pogledom me setnim ti zaneseš,
a dodirom teraš da poludim,
ti si meni kаo crno vino,
pamet svoju zbog tebe izgubim.

Od poljupca tvoga sav uzdrhtim,
u zanosu strasti tada gorim,
ti si meni kao crno vino,
za tebe ću uvek da se borim.

Zato tvoje oči stalno gledam,
jer u njima ljubav me veseli,
ti si meni kao crno vino,
da te pijem, svakog dana želim

Ku-ku-ri-ku!
Otpozdravljam jutro ja,
Pevac Krelac lično.
Ponos sam i dika samom sebi
a i mojim kokošima isto.
Svakoj pažnju posvećujem
taman toliko da ih zanos drži,
a ako ih on previše ponese
ja se nogama služim.
O kako samo umem da ih otresem…
Da se drugom okrenu…
e Boga mi, neće.
Ne dam, ne dam, sve su moje,
kokošije su sreće.