Monthly Archives: januar 2009

STARI DOM 

Utrne li

Plam vatre

Na dugo

Zapreće ognjište

Gasi se stanište

Dodirom rijetkim

Zajecaju reze

Kada se nenadno

Svrati u kuću staru

Što bijaše dom

Upali svijeća

Pomoli Bog

Vratnica se nakloni

Na stari dom

ВЕСЕЛА МЕНАЖЕРИЈА

Једна причљива баба

и још једна крекетава жаба

дигле су велику грају

па су се само оне чуле у крају.

Причале су празну причу неку

и тако су пробудиле у грму зеку.

Зека отвори сањиве очи

па пред бабу и жабу искочи.

И… жаба у воду скочи,

баба исколачи ракијаве очи,

прекрсти се три пута брзо

и упита се: који се ђаво на њу наврзо ?

Одговор сачекала није

да што пре побегне – беше јој милије.

Бежи баба, све репате ђаволе псује

а зека бели само се мудро осмехује,

па утврди: и ја сам јунак данас постао

још вели: и најслађу травку да би дао

да неко песму испева и ово види

да се његов род више ничег не стиди.

Дуле Р. Пауновић

Ilustracija – Lepa S. )

Brodićemo posteljom trava

Tvoje će bedro da se pjeni

Znam kako da ti grivu

Pomamnu spletem

Ziubima ću ti međ’ plećke

Samo toliko

Da sladak bol osjetiš

Bez biča ću te uzjahati

To lud je galop bez sedla

U meni smak je svijeta

Pred nama juri

Vasljena cijla

Zelena polja

Galop je za dovje

Ždrebice moja

MilicaIP

И ТАКО…

Кренем ти ја,
једно јутро у рану зору
ту око пет ил’ пола шес’
ал’ шес’ сигурно није прошло,
право у поље.
Бацим на леђа клепану косу,
а у џеп ставим камен брусни
на главу метнем шешир стари
онај дедин, пробушен сламни
па низ сокаке, у ливаду.

Идем тако, и вучем ноге
прашина се иза мен’ диже
сагнуо главу па као мислим…
кад ме комшија Живко стиже.

‘број’т’ро комшијо, ‘де си пош’о
ја еве дидем траву да косим,
па вид’о тебе и мислим кој’си
баш смо га јутрос уранили….

Прича Живко, ја га к’о слушам
док не дођосмо до ливаду.
Баш кад сам стиг’о, и поглед диг’о
да видим небо
дал’ можда неће пада киша
и дал’да косим зелену траву
Живко извади мученицу.

Живи били први комшијо
у здравље траве косили,
сено пред краве износили,
краве да дав’у млеко бело
да се град ‘рани из нашо село
да су нам здраве домаћице
сисе да су гим ко лубенице…
па си Живко стаде да ређа
овце и козе, шуме и њиве
чуди ме к’о му се језик не свеза
ко празна воденица меље
а из флашу ич не натеза.

Узо му флашу из руке,
ај жив ми бијо драги комшијо,
натего флашу, пооодооообар цуг
после и Живко, ко прави друг
па ударисмо у косидбу.

Коси Живко, косим и ја,
до подне косисмо обадва
мало косимо, па мало тргнемо
звезда припекла, дал да се врнемо
ил’да још неки откос обрнемо.

Коси и удри, бруси и удри
покосисмо моју ливаду
и пописмо кило ракију.

Косили би и у његово
с’м ливаду кад му нађемо
Ту је негде, обадва знамо
ал’ не мож’ се без флашу снађемо
навикли, брате, кроз њу да гледамо
сад више не мож’да косимо
ниту дом умемо да се врнемо.

‘ај Живко да ‘ватамо ‘лад
млого смо брате данас косили
б’ш смо се мушки уморили
Не б’е брате, несмо пијани
с’м смо весели и раздрагани
што нам посао добро иде
пописмо ракију, ники не виде.

…….

има још….ал кад косимо у његово.

Зоран Христов

ТАМА

Ходамо, чутке,
Моја Смрт и ја,
Мирним кораком без звука,
У сивилу ништавила,
Мртва бол залечених рана,
Обавијена тамом мира.

Стајемо, ослушкујемо тишину,
Око нас кружи мук.

Подижем главу ка небу,
Сивило без звезда,
Не тражим ништа,
Не говорим молитве,
Не вичем више,
Не падам на колена, стојим,
Притиснут сумњом постојања.

Зоран Матић

ОВО ЈЕ ТРАБАЛА ДА БУДЕ ПЕСМА, АЛИ…

Седео је испред белог платна, опчињен белином ништавила пред њим.
Полако је устао.
Сетио се једне вечери.
Сетио се далеке ватре на другом крају залива.
Речи песме које није могао разазнати.
Сипао је боје на палету и помешао их .
Ноћ је падала.
Упало је свеће.
Сунце, оно велико и црвено нестајало је у полутами.
Повукао је кистом линију.
Сликао је.
Насликао је једну безимену плажу, ноћ, бели песак, таласе, њу.
Стајала је у води.
У белој летнјој хаљини.
Ветар је дувао.
У њеним подигнутим рукама вијорила се бела ешарпа.
Сликао је.
Насликао је боцу црног опорог вина негде на песку.
Насликао је и кошару са воћем, две чаше, простирку која је све то чувала.
Насликао је ватру негде у даљини.
Сликао је.
Насликао је Месец и Звезде.
Насликао је месечеву срму на њеним раменима.
Срму у њеној коси, на њеним грудима.
Онда је насликао море.
Море, црно и немирно.
Сликао је велике таласе.
Сликао је хук мора и ветра.
Сликао је ту таму и чељуст звери која је цепала бела једра.
Сликао је кресте великих таласа.
Сликао је како су се кидали јарболи, ломиле болне бокове изгубљених надања.
А у даљини, у даљини, насликао је светлост.
Светлост која се није гасила, светлост која је трајала.
Насликао је прамац окован сребрним морем који је јездио ка њој.
Свеће су још гореле када је завршио.
Свануло је.
Одмакао се од платна, вратио се неколико пута да би поправио боју.
Погледао је нови дан.
Било је неке туге у његовим очима.
Туге коју није скривао.
Туге за неким речима, додирима.
Отворио је прозор.
Хладни зимски дан, говорио је, да је више никада неће наћи.

Зоран Матић