Monthly Archives: mart 2009

ПРВИ СНЕГ – Дуле Р. Пауновић

30 mart 2009

                                                  ПРВИ СНЕГ

          Била једном једна велика љубав… све лепе приче почињу овако и све оне имају своје принцезе и принчеве, који се готово нису ни познавали али су били предодређени једно другоме. Било је ту и много борби са разним аждахама, вештицама и свакојаким  бисерима људске маште. и принц би, на крају, побеђивао сва зла а за награду би добио руку срећне принцезе, на обострану радост  и њених и његових родитеља.

          Принеза и принц, о којима је реч у овој причи, обични су људи: Она је млада, лепушкаста и згодна, стекла животно искуство по разно-разним кафанама, певајући и крештећи све што се од ње тражило. Он: одртавео ћата, склон да у свакој прилици потегне из флаше, да се добро провесели и буде учесник у свакој смицалици, љубитељ младих снаша… једном речју, како то кажу за њега његови најближи – матори перверзњак. Али мора му се признати да  је имао и одређених принципа и трудио се да их се доследно придржава. Некада је у томе успевао а некада није. И Она и Он су се, коначно, спађали на њену иницијативу. А како не би и било тако како је речено када је Он био вршњак њене мајке а она је по свему одговарала његовом сину. Зато је многима та веза изгледала анђеоска и чиста. Али, руку на срце било је сасвим другачије.. Међутим, сда нећемо о тим детаљима. Зато пређимо на суштини ствари.

          Била је то касна јесен лета господњег 2001. године, негде крајем новембра али не после Светог Аранђела.  Који беше дан у недељи и датум, не сећам се више, издало ме памћење.  Знам само да су тог дана путари, предосећајући први снег, говорили да су у сваком погледу за све спремни и да их он не може изненадити.  Не беше им за веровање јер је почео, баш те вечери, да провејава први снег. Снег као сваки снег, потпуно је непредвидив. И у то предвечерје, са првом суснежицом,  као фурија,  у мој топли стан улете Она.

          – Колега, имам једну молбу за тебе, али о томе бих са тобом у четири ока, да не чују ови твоји полупијани пајтоси. Знаш како је, ја сам сада удата жена…  процвркута Она.

          Пређосмо у хладно предсобље. Погледао сам је упитно са неким пламеном у очима.

          – Мораш ми помоћи. Рано ујутро морам бити код лекара у Бору. Рачунам да ћеш ме превести колима, рече гласом коме се нисам могао супротставити.

          – У колико ? упитао сам је кратко а надајући се…

          – Што раније, одговори она кратко и са намером да се што пре изгуби

          – Договорено ! потврдих јој самоуверено а тај пламен у очима још јаче букну, готово да ме је заслепео. У пола шест ујутру сам испред твоје зграде. И пази да нас нико не види, јер бићеш… ма знаш ти и сама шата, шеретски сам додао.

          Целе ноћи је падао густ, влажан и клизав снег, а да ја тога нисам био свеста. Или, једноставно, нисам желео да то будем и да размишљам о последицама. Пријатније ми је било да сањарим о ономе што ми се врзмало негде у неком крајичку мушке маште.

          Међутим, читаве те ноћи нисам спавао. Сукобили су се у мени Пријатељ и Мушкарац.  Сукоб је био жесток и трајао је до касно у ноћ, све док ме није опхрвао кратак сан.

          Мушкарац: До лекара ? Ма гле молим те, најкасније у повратку мораш је повалити. Не смеш бити шоња.

          Пријатељ: О чеми ти то, мушкарчино ?  Доста је било, препустио си је другоме и она је сада туђа и удата жена.  Немаш права нато. Ниси је смео пустити и сада би све било другачије.

          Мушкарац: Остави се тих моралних глупости, урадићу само оно што би сваки мужјак на свету урадио. За мене је све јасно и дискусија је завршена.

          Пријатељ: Ма не може то тако, иако си мушкарац. Помисли само да теби неко тако нешто уради ! Буди искрен, како би реаговао ?

          Мушкарац: Па ја нисам ожењен и имам право на то. Имам право мужјака да освајам.

          Пријатељ: Али не заборави: ти си хомо-сапиенс !

          Мушкарац: И хомо- сапиенс има нечег животињског у себи и…

          Уморен филозофском расптравом са самим собом, утонуо сам у кратки окрепљујући сан, ослобођен борбе, у коме је доминирао Он.

          Када ме је сат пробудио, био сам изненађен висином снежног покривача, али кренуо сам да извршим дато обећање.  Ауто је послушно кренуо и очекивао сам све најбоље. Пријатељ и Мушкарац су постали добри сарадници на клизавом путу.. И све је ишло глатко до поште. Е, ту је почело клизање, застајање  и ауто је коначно стао. И ни макац напред. Гледао сам: још много људи је било у истој невољи. Није ми преостало ништа друго већ да се вратим покуњен и разочаран кући и да Је обавестим о свему.

          Сукоб Мушкарца и Пријатеља се наставио. Мушкарац    је проклињао Бога што му је осујетио план и могућност да се као сваки мачак ослади добрим, масним залогајем. Међутим, Пријатељ  је  све посматрао из сопственог угла и усрдно је захваљивао Богу што је тако лако решио све дилеме и сукоб и то у Његову   корист.

          Окретао сам њен мобилни телефон, али – узалуд,  нико се није јављао и мене је почело да хвата очајање. Међутим, после извесног времена зазвонило је звонце на улазним вратима и појавила се Она.  Погледи су нам се срели, видео сам да је била мало разочарана. Да будем искрен, незнам шта сам осећао и мислио, сукоб Пријатеља и Мушкарца је и даље трајао у мени. Позвах је да уђе

          -Морамо попити кафу, тек да се повратимо од изгубљеног, предложио је Мушкарац. Само да попијемо кафу и ништа више, допуни ме Пријатељ.

          -Само то нам је сада и преостало, прихвати она, очигледно невољно и несвесно повлађујући Пријатељу.

          Мушкарац је упорно и чежњиво упијао све време, кроз Пријатеља, погледом.

          А Она није спуштала поглед пред мојим погледом. Видео сам Жену у њој: стрпљиву, тактичну, промишљену: свесну себе и својих намера. Пријатељ, затечен оваквим развојем догађаја, почео је да се повлачи и на крају се сакрио иза широких и чврстих леђа Мушкарца. Ситуација, у сваком погледу, постајала је је све јаснија и скоро је стигла до усијања: свако је вребао свој плен.

          Поново бесомучно зазвони звонце на вратима… и дуго смо после тога пијуцкали кафу и чаврљајући утроје.

          А снег… отопио се и само пар сати касније пут је узалудно био проходан а сукоб Пријатеља и Мушкарца био је Нечијом вољом привремено одложен. Само до прве указане прилике.

Дуле Р. Пауновић

VN:R_U [1.9.3_1094]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.3_1094]
Rating: 0 (from 0 votes)

Poklanjam ti-Mirjana Lukić-Ćalić

29 mart 2009

VN:R_U [1.9.3_1094]
Rating: 10.0/10 (1 vote cast)
VN:F [1.9.3_1094]
Rating: +1 (from 1 vote)

Ako se vratiš-Mirjana Lukić-Ćalić

29 mart 2009

VN:R_U [1.9.3_1094]
Rating: 10.0/10 (1 vote cast)
VN:F [1.9.3_1094]
Rating: +1 (from 1 vote)

JABUKO MOJA – Milica Perun Ivanović

23 mart 2009

JABUKO MOJA

Dal’ zato što Adamu
Pruži je Eva ili je stvarno
Rajska voćka tek
Baba me zvala
Jabuko moja 

Iz bola ponikla
Zalivana suzama
Napukla srećom
Zaleđena ljubavlju 

Sa crvom u srcu
Sumnjom u peteljci
Sred mirisa smežurana
Otpala prerano 

Podarila tri lastara mlada
Jabuko moja
Sada si suva grana
Prepuna krasta i rana
 
Sjekli svakoga dana
Najviše boli zadnja rana 

Srećna je Baba što
Nezna za moje muke
Davno ispala jabuka
Iz njene ruke

(C) Milica Perunović – Ivanović

VN:R_U [1.9.3_1094]
Rating: 10.0/10 (1 vote cast)
VN:F [1.9.3_1094]
Rating: 0 (from 0 votes)

Slava gi… – Zoran Hristov

23 mart 2009

Polina (koju od milja zovemo Poli) i Tihomir (koga od milja zovemo Tika) iz mog komsiluka svake cetvrte godine slavili su slavu Svetog Tamantija Vlastodrsca. Oni, inace, nikako nisu voleli da ih razdvajaju u razgovoru, nit je Poli volela da ide sama bez Tike, nit je Tika voleo bez Poli. Sve o njima moralo je da pocne njihovim imenima inace bi se zestoko razljutili. Dakle, sve se vrtelo oko Poli Tike.

Redovni gosti na slavi bili su Leka Čep, Žika Trepka, Goce Krtinka, Goga Dentalka, Gojče Slogin, Džile Promincla, Sloba Globa, Slave Dukace i nezaobilazni gradski šereti Joca Lažov i Mika Slepac.
Mene su na slavu najčešće zvali da konobarišem.
Poli Tika su bili već matori ljudi a svoje goste želeli su da ugoste maksimalno, pa sam ja kao konobar sa iskustvom stečenim u kafani „Narod pita“ bio pogodan da idem od gosta do gosta i punim čaše koje su praznili ko da su njihove.
Pozvali su me da i ove godine radim isti posao:
- alo, jel toj Mita Nećejaško?
- jes’ ja sam, kuj vika?
- Poli Tika, trebaš ni za slavu jutre naveče, svi će dođev.
- Lele, toj li već prođoše četiri godine, miščini mlogo brzo, ko da juče beše.
- Ne, be, nesu prošle, nego ovuj godini Sveti Tamantije Vlastodržac pada vanredno el se pa moz desi privremeno, ko prošli što beše, ni mi jos ne znamo.
- E, daklem ni crkva više neje ko što je bila, da se čovek prekrsti, malo malo pa taj Sveti Tamantije Vlastodržac. Čas redovan, čas vanredan,čas pa privremen (kude ga i takvoga izmisliše) ne mož ga navatamo, a u kalendarče ga ne obeležavav s crveno slovce.
- More Nećejaško, će doodiš li el pa da si tražimo drugoga da konobariše?
- Doodim, ne se sekirajte, samo da nabavim pola vijagru, će mi treba.
- Ček be, šće ti pola, za ebanje ti treba cela, a ti doodiš da konobarises na slavu a ne da ebes
- Ma bre, Poli Tiko, necu onodim, oću da podjebavam zatoj mi treba sm polovinka.

*********

Ovaj svetac vrdajući, klizni, vanredni, privremeni, povremeni…bem li ga kako da ga nazovem malo malo pa se desi.
Eve na primer u naš sokak, najavljujev ga od septembar.
Čs se javi Džile Promincla i kaže:
- još dva tri dana pa će se mi krstimo i naša slava će bude,
čs se javi Žika Trepka pa kaže:
- neće da može, zna se da smo mi ovuj godinu presekli slavski kolač pa će budne kad mi oćemo

Nikako brate na svetog Tamatnija Vlastodršca da mu vatimo datum, da znamo kako da se spremimo, d’l da koljemo prase ako će je u mrsno, el da vaćamo ribe ako će je u posno.
Nego, zaboravi da vi kažem i ovoj. Na slavu kod Poli Tiku dolazio je nekad i jedan Vlasta.Ime mu bilo Vlasta, a narod ga od merak zvao „čiča“. Priča se za njega da je mlogo voleo piletinu, al, toj se sg priča, u njegovo vreme toj se neje čulo.
Njega su na slavu vikali ko posebnog gosta jer mu na svetog Tamantija Vlastodršca padao imendan. Ja ne znam, al mi pričali da je on sedeo u čelo astal, a svi drugi mu se klanjali i ruku celivali. Uvek je na slavu dolazio prvi a odlazio kad je teo. Iz neke kuće neje ni odlazio (kad je umreja uramili ga). E kad ga više neje bilo, počeo je i grabež kuj će sedne na njegovo mesto.

*******************

Poli Tika su bili glavni i kod nji se odlučuvalo koj će, kad prođe sveti Tamantije Vlastodržac, na sledeću slavu da sedne u čelo. Prosli put, ete, desilo se da mesto da jedan sedne u celo, moralo je da sedu dvojica. Zika Trepka i Goce Krtinka zasedli na dve stolice i s noge se fatili za nogarke a s ruke za astal i ne pustav, kad jedan pije drugi drzi i obratno. Da gim slucajno ne izmaknu stolice pridrzavav gi Goga Dentalka, Leka Cep i Sloba Globa….eeee, al…
……..
cu se vrnem da nastavim, sm prvo da pometem u moje dvoriste eve gu zena vika po mene cel komsiluk se zveri:
-odma metlu da si fatija u ruke, i toj onuj s pogolemu drsku, kupila sam ti gu kad si reko da ne moz vise se saginjas otkad te spondiloza fatila, nefatila te dabogda. (inače, ovoj nema veze s priču)

VN:R_U [1.9.3_1094]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.3_1094]
Rating: +1 (from 1 vote)

NE PLAČI – Ljubodrag Obradović

21 mart 2009

Ljuba

NE PLAČI

Ne plači
izlomljena slamko,
suze svetlost odnose.
Mravi te gone u snu?

Ne plači!
Spavati ne možeš,
dok ja lutam,
dok mesecu šapćem,
a on posle priča zvezdama,
baladu mog kajanja.

Ne plači
grešna planeto,
nećeš se razbiti o mene.
Već te ima on, sunce.
Već kružiš oko njega,
a kružna putanja
gubi kilometre.

Ne plači.
Plakala si juče,
ali radost ti blistala u oku,
kad si mi kazala
*imam već dečka*.
Sunce zajeca,
pa u oblak pobeže.
Gorda, ti otrča *dečku*
i suze slađe od meda,
on je kupio usnama,
dok su mu za moju
ponudu pričala.

Ne plači.
On te je dobio,
a ja sam kriv.
Oh, samo da ti nisam
svilenu budućnost nudio,
ne bih danas lutao,
ni mrtav, ni živ
i ne bi te ljubio,
pa ostavio,
on tvoj *dečko*
tvoj promašaj.

Ne plači,
ne mogu da slušam,
skriven iza prozora,
u senci dunje.
I ne mogu shvatiti
da zora može postati dan.
Ne mogu, ne umem.
Izlomljena slamko,
ne plači.
Sada smo jači
za patnju.

Ne plači !
Greška ništa
ne mora da znači,
kad ljubav blista
u meni nežna i čista
i kad njena iskra
oprašta zvezdi sve.

Ne plači…

(C) Ljubodrag Obradović

1973. godine, Trebotin

Praštati,
praštati sve.
Uvek praštati,
praštati nije greh.

Postavljeno Wednesday, December 21.09.2005. godine @ 10:03:58 CET od ljuba-trebotin

VN:R_U [1.9.3_1094]
Rating: 10.0/10 (1 vote cast)
VN:F [1.9.3_1094]
Rating: 0 (from 0 votes)

PRIJATELJI – Milica Perun Ivanović

21 mart 2009

MilicaPerun

PRIJATELJI

Nekako neosjeto
Rastrgali smo nebo sreće
Mrakom zemaljskih dana
Ogrnuti tijelom  kao odijelom
Bez  želja i volje
Drveće s crvom ispod kore
Kresanih grana do panja
Ljudi nježnih osjećanja 

Ili  zgasle zvijezde
Nad šumom umirućom
Zalutali odsjaj snivanja
Nad nekim poljem
Beznadno dalekim 

Prijatelji malo nam treba
Trenutak osmjeha
Pružena ruka
Ljubav prije svega
Evo nas opet do neba 

Najteži korak je izići
Iz  noći  života
Ne razljuditi se
Ostati Božja ljubav
Biti  svoj čovjek

(C) Milica Perun. Ivanović

VN:R_U [1.9.3_1094]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.3_1094]
Rating: 0 (from 0 votes)

SVETLUCAVI KAPUT – Latinka Djordjević

21 mart 2009

svetlucavi-kaput-latinka

VN:R_U [1.9.3_1094]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.3_1094]
Rating: 0 (from 0 votes)

СРЕТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ – Милован Веселиновић

21 mart 2009

sretenje

VN:R_U [1.9.3_1094]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.3_1094]
Rating: 0 (from 0 votes)

IMAGINACIJA – Angelina Radulović Linga

20 mart 2009

Angelina Radulović

IMAGINACIJA

Tužna sam,
otključam nekog i pustim suzu,
kad vidim njegovu prazninu.
Ne naričem nad živima,
prizivajuci tvoju smrt,
kad ne mogu blizinu.

Nema laži,
ja je i ne tražim.
Zvona od stakla prikrivaju,
mrak oko nas.
Stidam se svojih demodiranih vrlina,
bežim od koraka vremena,
gutam ključ, da bih sakrila dokaz.

Nema istina,
jer nemamo načina
da stignemo do nje.
Šta ako u svakom od nas ,
postoji ista takva praznina,
kao tvoja.
Plašim se,
da li cu imati dovoljno suza.
Ili možda treba da se smejem?
Da podsmevam se
onom čega se plašim.

(C) – Angelina Radulović
2005 Linga – A.R.

VN:R_U [1.9.3_1094]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.3_1094]
Rating: 0 (from 0 votes)

UGAŽENA TRAVA Milica Perun Ivanović

18 mart 2009

Milica IPJesenas već zazimilo

Zaledila suza  dubinom srca

Posivjela stara tuga vid očinji

 

Prijatelju slično nam

Ni tebi ni meni po mjeri

„Ti u grobu ja u garsonjeri“

Ugažena trava oko groba

Po grudima  cvetaju kaćuni

Čekajujći proljeće

Hvatam prečice sjećanja

 Sunce putanju dnevnu piše

Idem da skitam za njim 

 

U garsonjeru užu od groba

Ne vraćam se   prijatelju više

Pjesnici su osetljiva roba

Stižu tamo gdje druge  treba vući

Vitomire nemire

Kako smo mi kvarljiva  roba

Brzo stignemo pod travom

Daleko od vječnosti dalji od groba

VN:R_U [1.9.3_1094]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.3_1094]
Rating: 0 (from 0 votes)

ЗГАЖЕНИ ЦВЕТ – Дуле Р. Пауновић

17 mart 2009

ЗГАЖЕНИ ЦВЕТ

Када ти је суза лице опекла

ти си понизно клекла

и била си спремна да ме молиш

јер си веровала да ме волиш.

 

У мени, срушила си један свет

и згазила цвет,

онај цвет за тебе што сам чувао

…ветар му је лати одувао.

 

Сећање је само остало

и лишће опало

…то је све.

 

Сада мени свићу зоре сиве

а ноћи су ми дуге, предуге:

без сна и снова, пуне туге

 

… а теби ?

Дуле Р. Пауновић

VN:R_U [1.9.3_1094]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.3_1094]
Rating: 0 (from 0 votes)

NAŠ MOST

13 mart 2009

img_0084-300x225Od morske pjene

Gospod satka pticu

 

Nad Moračom

Vodomara 

 

 

Desno krilo tebi

Lijevo meni

 

Gdje raspeću srce okameni

Bili su susreti

Tebi i meni

 

Na Vezirovom mostu

Sjeti se sjeti

Vrijeme leti

VN:R_U [1.9.3_1094]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.3_1094]
Rating: 0 (from 0 votes)

ЦВЕТ – Дуле Р. Пауновић

13 mart 2009

1-cvet2221

VN:R_U [1.9.3_1094]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.3_1094]
Rating: 0 (from 0 votes)

ПРАВДА – Дуле Р. Пауновић

11 mart 2009

autoportret2ПРАВДА

Живот који живех све благо ми је био

а сада, у самоћи живим, у њој сам гнездо свио.

Нада се искрала, изгубих је у младости

и све пусто оста, нигде нема радости.

 

Године многе, године сада већ прошле,

старост се зову, по свој данак су дошле:

клекнуо бих да молим, али га морам платити,

зар је важно хоће ли један старац патити ?

 

Каква је сетва била, таква је сада жетва,

ко каже да Бога нема, да не стиже клетва ?

Има Бога, стиже клетва… само касно.

Није ми било, али сада ми је постало јасно:

 

дечје сузе не могу платити својим сада,

дечји смех не могу вратити никада,

са замишљеног лица не могу скинути сету

а не могу променити ни судбину проклету.

 

Да је правде по мери дела, вечност да трајем:

грехе да испаштам, да их за живота не окајем,

- мало је то, сви снови мркли мрак су били,

у чежњи и страху у вечност су се преточили.

 

Без наде сам, не молим, чекам свој судњи час

- у самоћи, и када чујем казну и Бога глас,

крикнућу да Га надјачам: правде Боже,

правде… казни ме по делу и неделу – строже !

 

                                                           Дуле Р. Пауновић

VN:R_U [1.9.3_1094]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.3_1094]
Rating: 0 (from 0 votes)
Pages: 1 2 Next