Monthly Archives: avgust 2009

У организацији Културног центра Крушевац, у оквиру Лета Културе 2009 које се организује под покровитељством Града Крушевца, публика ће уживати у поезији два врсна песника: Миодрага Миће Јакшића и Светлане Биорац-Матић, иначе чланова сајта ПОЕЗИЈАСЦГ, који су квалитетом своје поезије освојили бројне награде и признања широм Србије, а и Света…

У програму ће поред најављених садржаја бити и бројних изненађена, муђу којима ће најпријатније свакaко бити и наш специјални гост, члан Удружења Српских писаца Швајцарске Лепа Симић, као и Миљојко Милојевић из Београда и гости песници из Алексинца: Срба Матић, Александра Павловић – Теда и Слободан Ганић… Па изволите, придружите нам се…

LUKA BUDUĆNOSTI

Na usamljenoj trošnoj stanici,

kao pod kišobranom prošlosti,

jedna je žena zastala.

Drhtavom rukom se grčevito pridržavala

za izbledelu sliku svog detinjstva,

kao da bi je neka nevidljiva sila

htela oteti od nje

(tako ju je držala na kiši tog dana).

(dalje…)

Uzalud se trudiš

Uzalud se trudiš biti
Ono što ne možeš.
Pod obodom neba
Dva ti pečata otisnuta
Danom rođenja,
A ja ti zavještana
Za neka buduća
Duhovna osvještenja.
Dajem novčić za
Tvoje misli uzburkane.
Nije ovo vrijeme za
Nova pogrešna opredjeljenja
I nove otvorene rane.
Ali, istina se nameće
Kao neminovnost:
Stvarnost je gorčina
A ljubav su rijetko
Dosanjane sanje.
Pa se izbori, od dva zla
Odaberi ono manje.

(dalje…)

OČI VREMENA

Oči vremena

su bezbojne.

Čovek,

u njihovom sjaju,

dobija boju prostora

u kome,

te iste oči,

vajaju njegov lik.

(C) Aleksandra Mladenović

Javi se…

Javi se…
Dok prolaziš
Ulicom Vita Nikolića
Sjeti se…
Djetinjstva…
Sačuvaj od zaborava
Jedno vrijeme
Zadrži pogled nad Trebjesom
Znaj…
Lijepo je orati prošlost
Prebirati uspomene…
One spavaju…
Možda je vrijeme?
Buđenje!
Ah za buđenje
Ili kako već…
Javi se…
Dođi na kafu
Tursku, znaš…
I na čašicu razgovora
Nekada smo bili
Prijatelji…
I danas smo
Mislim
Ili mi se pričinjava…
Bijaše nekada…
Ah nekada…
U ime starih vremena
Uspomena…
Sjećanja…
Javi se…

(C) Arsenije Lalatović

Stanovat ću kod tebe, na poste restante

odavno ti ništa
nisam napisala

razvodim se
sa prošlošću
i samo se
sa punim
koferom sebe
selim na tvoju
navodnu adresu

poste restante

stižem ti umjesto pisma
u poštanskom vagonu
drugog razreda
u naboranoj i ispucaloj
roza kožnoj futroli
u kojoj se uglavnom kriju
obećavajuća jutra
izbljedjela kosa na mjesečini
u isčekivanju poziva
razum konzerviran
na vrhuncu kreativnosti
i jedno malo srce
ovlaš privezano
uz ključić, za sreću

odavno ti nisam pisala

stižem ti sporovozno
u koferu samoće
presovana između
jučer i sutra
van svih poznatih
konfekcijskih brojeva
data samo tebi
na širenje i sužavanje
u radu na vrhunskoj
kreaciji života

dajem ti se, zauvijek

na nepoznatoj adresi
na koju sam tek dahom
ponekad kao pelud sa ruža
vjerujući srce samo da pjevam
već davno tebi ga poslala

kad me preuzmeš

udomi me
u dubini zjenica
poljubi samnom
sva četiri svoja zida
prije nego me okačiš
iznad prozora sadašnjosti
u sva tvoja htijenja uramljenu

(od sada do vječnosti)

OSLUŠNI PONEKAD

Oslušni po nekad kada se iz sna trgneš.
Čuješ li jecaje u noćnom cvrkutu ptica?
Kroz krošnje na padini brega,
čuješ li bolne uzdahe moje?
Vidiš li senke mog ludila
koje je ostalo tu?
Tu u tom prokletom mestu
u toj ukletoj šumi.
Osetiš li nekad u vetru što struji sa tog
tamnog mora, moj teški očaj?
Dal’ nekad kad se prolomi grom,
čuješ krik mržnje gde odzvanja planinama?
Mrznje koju nisam poneo sa sobom.
I nju sam ostavio tu, u tim uskim i mračnim ulicama!
Prepoznaješ li u kapima mora,
koje ostanu na tvom telu,
prepoznaješ li u njima suze
koje su u to more prolivene?
Da li ti išta prepoznaješ?
Vidiš li ruševine mojih snova,
pokraj puta, dok koračaš uz brdo?
Osetiš li zadah leševa mojih umrlih nada?
Vidiš li skelet moje ljubavi kako leži na pučini?
Vidiš li sav taj jad koji se valja niz bregove?
Na plažama su grobovi mojih nemira.
Prepoznaješ li ih?
Negde na dnu tog mora u koje gledaš
tim lažnim pogledom
Negde dole u mulju, koprca se i ropti srce
unakaženo bolom i izdajom.
Ja sam ga tamo bacio, kada sam odlazio
a otišao sam zauvek.
Poneo sam samo plavi kofer i gorčinu
a zaradio teško i vredno iskustvo!

(C) Aleksandar Ilić

Šapni mi nešto nježno

Među četiri zida
tvoje su oči bile nebo
i glas je bio vjetar
što čarlija kroz lišće
prepletenog bršljana
na fasadi produženog čekanja

kad si zastao na dijelu trotoara
a šum rijeke te ponio
čuo si moj glas, u nadiranju

šapni mi nešto nježno

rekla sam ti i smijeh je
zvonio kao praporci
okačeni na tvoje obrve
kotrljajući se niz obraze
grleno do grla

na ramena su ti sjele
sjenke mojih ruku
ispružene
kao pladanj

pred gozbu
(čekao si me, na trotoaru)
a srce se moje vinulo

kao ptice, uzletjele
u nebo tvojih očiju.

34.-ту Беловодску розету која одржана 17-19 јула 2009.године обележила су два најзначајнија догађаја: отварање јединственог у Србији Музеја клесарства и вајарства Моравске школе у Народном дому у Белој Води ( музеј је отворио помоћник градоначелника Горан Радомировић а благословили су Епископ Нишки Ириније и нитрополит црногорско приморски Амфилохоје) у коме су изложени занатски и уметнички предмети у беловодском пешчару и клесарски алат од праисторије до данас и уручивање признања БЕЛОВОДСКА РОЗЕТА за изузетан допринос Култури и уметности Митрополиту Амфилохију.

Веља Лазаревић – Бела Вода

Улицама снова…

Корачам улицама наших снова
Одавно су светла угашена
Тегом од гвоздених окова
Као рикошетом избушена

Нема их на оним местима
Где су некада давно били
Ни у песмама, ни писмима
Где смо их често ми снили

Тешки су кораци тихе самоће
Стазама где су само двоје газили
У души више нема мирноће
Срце су првим метком убили

Хајде, појави се из мрака!
Донеси светло у живот мој
Прошетај булеваром уздаха
Подсети их да сам само твој!

Као дах планинског ветра
Понеси ме, птицо моја бела
У дубине тропских мора
Јер ме она никад није хтела

Не говори никоме моју тугу
Чувај тајне живота мога
Веујем ти ко најбољем другу
Као пријатељу срца свога

Положи ме испод таласа
Само док црна олуја прође
Нека ме руке старог аласа
Нађу када моје време дође…

Владимир Рајак